Jastrebov: Običaji i pesme turskih Srba

Dodaj veze
Izvor: Викизворник

Obыčai i pѣsni tureckihЪ SerbovЪ : (vЪ Prizrѣnѣ, Ipekѣ, Moravѣ i Dibrѣ) : izЪ putevыhЪ zapisokЪ I. S. Яstrebova. S. PeterburgЪ : Tipografія V. S. Balaševa, 1886, XXIV+626.

ЯSTREBOV, I. S. Obыčai i pѣsni tureckihъ serbovъ. S-Peterburg: Tipografiя V. S. Balaševa, Ekatarinsk iй kan., N 78, 1886.

COBISS.SR-ID - 28022791 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/28022791)

Яstrebov, Ivan Stepanovič: Običaji i pesme Srba u Turskoj, u Prizrenu, Peći, Moravi i Debru; Službeni glasnik, Beograd; Udruženje folklorista Srbije, Beograd; Matica srpska, Novi Sad, 2020.

ISBN - 978-86-519-2491-3

COBISS.SR-ID - 22581001 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/22581001)

KOLEDA[uredi]

     Na praznik Sv. Nikole zimskog (6. decembra) po selima Gnjilanskog okruga još je u običaju da se svi otvoreno pripremaju za koledanje. Ovaj običaj se još nije izgubio ni po drugim selima Stare Srbije i Makedonije, ali samo u selima gde hrišćani žive tesno povezani ili su u većini. U gnjilanskim selima to ovako biva: u svakom selu se biraju po četiri momka. Jedan od njih se oblači u stare pocepane haljine (odeću); na glavu natne veliku krznenu šubaru, a za nju prikači ovnujski rep. Još nakači bradu i brkove od konjskog repa i kozje dlake. To strašilo se zove „Dedica".
     Ostala trojica se odevaju u prazničnu odeću, stavljaju rukavice, preko njih lagano padaju krajevi maramica izvezenih svilom ili sa zlatovezom a koje su obmotali malo iznad zgloba šake. Za rukavice se prišivaju zvončići koji prilikom pljeska veselo zvone. U takvim kostimima njih četvorica od praznika Nikoljdana do Bogojavljenja idu od kuće do kuće i pevaju sledeće pesme:

1. Pesma pred polazak u koledanje:

2. Pesma prilikom polaska u koledanje

3. Pesma prilikom ulaska u kuću

4. Pesma u kući u kojoj ima devojka za udaju

5. Pesma koja se peva tamo gde ima mlada

     U Debarskom okrugu, gde živi srpsko pleme Mijaci, običaj kolede se sastoji u sledećem: 23. decembra svaka gazdarica kuće mesi kolačiće različitog oblika. Ti kolačići se nazivaju „kolendari". Isto tako mesi i jedan veliki kolač, tj. okrugli hleb.[2] Mijaci ga zovu „česnica". Taj hleb se jede prvog dana Božića. - „Česnica" se ukrašava crtanjem jagnjećih papaka, a „kolendari" različitim figuricama.
     Uveče toga dana mala i velika deca iz kuće vare pšenicu sa šećerom, i uz igru pevaju sledeće pesme:

     Ove pesme deca pevaju i na Badnji dan, tj. uoči Božića. S ovim pesmama odmah po završetku jutrenja idu od kuće do kuće da koledare. Pre nego što krenu u koledarenje, majke im na čelu nacrtaju krstiće da ih ko ne urekne. Zatim im daju torbice. Za koledarenje se u svakoj kući svim dečacima daje po jedan „kolendar". Naravno da dečaci ne ostavljaju nijednu kuću bez koledarenja.
     Tamo gde s hrišćanima žive i muslimani, deca ne rizikuju i ne koledare slobodno i otvoreno da bi izbegla napade od strane muslimanskih mališana. Zato u takvim selima koledarenje nestaje samo od sebe bez bilo kakve zabrane od strane sveštenstva.
     Rano izjutra 31. decembra, gomila dece izlazi van sela, ako u selu žive samo hrišćani, i beru sirove grane šljivovog drveta, od kojih svako za sebe pravi prutić pa se veselo vraćaju kući. A majke na taj dan opet mese omanje pogače „kolendare", „gugavice" (grlice), „orlove", „koze", „smukove" (zmije), „bliznace" itd. Svaki hlepčić dobija naziv po obliku koji mu je dat.
     Drutoga dana - tj. na dan Nove godine, 1. januara, majke deci na čelu crtaju krstiće, iz gorerečenog razloga. Deca uzimaju svoje prutiće i trče po komšiluku, kod rodbine, poznanika pa čak i nepoznatih. Prilikom ulaska u kuću, deca pozdravljaju ukućane: „Dobro utro! i srećna Nova godina!" Tog časa jedan dečak udara svojim prutićem domaćicu po ramenima uz reči: „Surova surovica (tj. snop pruća), vesela godinica! Daj, babo, pastrmica (sušeno, dimljeno meso), da natuča bakrdica» (kukuruzna kaša). Domaćica daje svakome mesa i po „kolendar".

Badnji dan i prvi dan Božića[uredi]

     Na dan uoči Božića koji se na srpskom zove Badnji dan, tj. 24. decembra, u Moravi jedan od ukućana odlazi ujutru u planinu za drva i ujedno da odseče badnjak, tj. naročito listopadno drvo. Pretežno je to jasenovo drvo. Prilikom sečenja badnjaka, vodi se računa da padne ka istoku; inače se mora tražiti drugo odgovarajuće drvo. Kada se vrati kući s drvima, skida badnjak koji mora da stoji na vrhu drva tako da ga svi vide, i ostavlja ga van kuće dok ne zatreba. Uveče pre nego što se u kuću unese badnjak, pokraj ognjišta se

LAZARICE[uredi]

     Po celoj Staroj Srbiji sačuvao se običaj: na Lazarevu subotu priređuje se vrsta putujuće operete, a izvode je devojke koje se zovu „lazarice". Lazarice idu po kućama i pevaju pesme koje se nazivaju „lazarevske".
     Ovaj stari običaj po mnogim mestima je počeo gubiti svoj značaj. To se vidi po tome što ga po nekim mestima, kao npr. u Gnjilanskom i Debarskom okrugu, od ne tako davnog vremena[3] izvode Ciganke; u Prizrenu i Tetovu najsiromašnije srpske devojke. Usled toga u Gnjilanskom okrugu skoro da nije ostalo lazaričkih pesama; u Debarskom i Tetovskom su se takođe počele zaboravljati. Ako su se te pesme još negde sačuvale, onda je to u Prizrenskom okrugu gde ovaj običaj kako-tako sprovode samo Srpkinje, ali najsiromašnije. U Tetovu se u „lazare" i „lazarice" bira gola sirotinja.
     Običaj se sastoji od toga da se na Lazarevu subotu, rano ujutru, u jednoj kući okupljaju devojke koje su prethodne večeri namerile da budu „lazarice" i tu se doteruju. Jedna od njih oblači se u muško odelo, oko fesa na glavi vezuje maramu ili šal, kiti se cvećem, a u ruke uzima buzdovan koji nosi na desnom ramenu. Ta devojka predstavlja Lazara. Druga oblači prazničnu odeću, ali na glavu stavlja duvak,<ref>U Tetovu se umesto duvka stavlja providna marama preko lica, u svojstvu vela. U Podrimi, tj. u onim selima gde se još mogu videti „lazarice", npr. u Hoči, lazarica prekriva lice belom maramom. Dok se udešavaju, lazarice pevaju sledeću pesmu:
<poem>Radost, radost Lazare,
vojska ti se sobira,
svetlo oružje donosiv,
vrani konji doodiv.

</ref> koji se spušta do pojasa i potpuno prekriva lice devojke koja predstavlja Lazaricu. Ona je takođe sva u cveću.[4] Ostale dve-tri devojke idu iza njih, u običnoj odeći, s košaricama u rukama gde slažu darove koji se daju ovoj lutajućoj glumačko-pevačkoj trupi. Lazar i Lazarica posećuju kuće igrajući uz pesme svoje pratnje. Pevaju se sledeće pesme:

</poem>

U selima Sredske župe uoči Lazareve subote u jednoj kući se sakuplja nekoliko devojaka i pripremaju se za pevanje lazaričkih pesama. Svu noć provode u pevanju, šalama i veselju; pored ostalih pevaju ove pesme:



ĐURĐEVDAN (23. aprila)[uredi]

Po celoj Staroj Srbiji i Makedoniji, ovaj dan se smatra najvažnijim praznikom, ne samo kod pravoslavaca nego i kod Srba muslimana. Poarnaućeni Srbi i sami Arnauti praznuju ovaj dan pre kojega niko ne sme da jede jagnjetinu. U stara vremena prekršiocima ovog pravila sledila je kazna.
     Po gradovima gde su postojala utvrđenja, još sasvim nedavno (pre tridesetak godina) pucalo se iz topova u čast ovoga dana (Hidrelesa) 23. aprila po starom kalendaru. Po novom, niko u Staroj Srbiji i Albaniji ne zna za nekog drugog Hidrelesa, tj. Sv. Đorđa. Premda Turci zvanično ne obeležavaju ovoga sveca, ipak su toga dana svi uredi zatvoreni. Činovnici prave zabavu, peku jagnje na poljani. I svi ostali takođe okupljaju svoje društvo za teferič. Većina dućana je zatvorena. Žene muslimanke na taj dan sprovode običaje potpuno isto kao hrišćanke.
     Dan Sv. Đorđa hrišćani dočekuju i provode na sledeći način:
     Uoči tog dana uveče omladina odlazi do reke i bere vrbove grane kojima se kite građevine tako što se grane zadenu iznad ulaznih vrata dućana, kuća, soba.
     Starice izlaze u polje ili na obližnje brežuljke i sakupljaju razno bilje koje, po povratku kući, skuvaju u vodi da bi se noću u njoj okupale. Među sakupljenim biljkama ima i onih koje imaju naročita svojstva; nazivaju se „milomužnica" i „navalica", a posebno su na ceni kod mlađih žena. Ove travke se nose na haljinama ili se tajno zašiju u muževljevu odeću da muževi vole svoje žene.
     Predveče u raznim mestima, u polju, van grada ili sela - grupe žena, često i muškaraca s decom, okruže stariju ženu koja važi za gataru, i ko želi ona mu daje lekove od strašnice, tj. od bolesti koja proizilazi od straha. Lečenje se obično vrši na sledeći način:
     Taj ko želi da se izleči i veruje gatari, legne na zemlju na leđa s raširenim rukama; noge pak moraju biti sastavljene. Gatara hvata jedan kraj konca dok drugi daje pomoćnici ili nekoj od prisutnih žena. Zatim onim koncem premerava rastojanje od srednjeg prsta desne ruke do srednjeg prsta leve noge obolelog, ili obrnuto. Žena koja drži za drugi kraj konca treba pritom da pita gataru: Šta meriš? „Strašnicu!" odgovara joj baba gatara. „Meri tako da je ne bude!"[5] - sledi odgovor. To pitanje i odgovori ponavljaju se tri puta. Ako se dogodi da lice koje leži ne raširi ruke proporcionalno, mera, prirodno, nije svaki put jednaka. Lukava gatara u tom slučaju, pokazujući konac prisutnima, kaže da oboleli ili obolela ima onoliko strašnice koliko ispadne viška ili manjka konca.
     Posle takvog merenja, vračara pokrije obolelog belim čaršavom, po njemu pospe mekinje i posle ih pomete metlicom. Pomoćnica je tada pita: Šta meteš? - Strašnicu! Pitanje i odgovor se, kao i prethodno, ponavljaju tri puta; pri čemu gatara šapuće: „Idi (tj. strašnica, bolest) u goru gde petli ne poje, gde čovek ne prolazi"[6] itd. Nakon toga mekinje se zapale.
     Vračara najstrože zabranjuje da se nagazi na mesto gde je ležao oboleli, nad kojim je obavila bajanje. Ona takođe smatra da je protivno veri vršiti lečenje drutog lica na tom istom mestu.
     Smešan običaj merenja strašnice uoči Đurđevdana i danas se uporno čuva u Prizrenu. U drugim mestima gotovo da se izobičajio.
     U rano jutro na Đurđevdan ispred svake srpske kuće je sve detaljno pometeno: u kući je sve cakum-pakum, ni trunčica se ne može videti. Devojke ostaju budne skoro celu noć, u iščekivanju svoje sreće. Oko ponoći svaka čisti, prska vodom i mete ispred kuće, naročito ispred ulaznih vrata. U zoru izlaze s raspuštenom kosom. To se radi da bi im kosa rasla još duža. Ima i toga da neke devojke izvade iz razboja navoj, zajašu ga i skaču tako oko svoje kuće da „navodadžija" ne 6i prošao njihovu kuću. Ponekad takva amazonka projurca, ako je to izvodljivo, i ispred kuće momka za koga bi volela da se uda.
     Po selima se rano izjutra, u zoru, ovakve amazonke mogu videti i kod torova. To već nisu devojke nego žene, koje su uzjahale tojagu, nage, ili s mutilicom preko ramena obleću svoja „bačila" (mlekar) da im niko ne krade mleko i da se mleko ne kvari na vrućini.
     Uoči Đurđevdana seoske žene i njihovi muževi izvode razne šale. Pre svega ukazao bih na to da žene beru razne travke da njima nahrane stoku uoči ovoga dana. Muškarci opale iz pištolja ili puške preko svoga stada, da bi se vuk plašio da mu priđe i da ga ne napada. Žene se pak ne ograničavaju na hranjenje stoke raznim travkama u istom cilju. One imaju i sredstva da zamađijaju svoju stoku protiv raznih napasti. Da „veštice" (zle žene koje posle smrti nisu našle smirenje) ne bi krale mleko od krava i ovaca, pribegava se sledećem manevru: uoči Đurđevdana žene iznose u baštu kotao ili „vršnik" (poklopac od lonca), prevrnu ga, odozgo stave kamen, a okolo navuku ljudski izmet. Pritom govore šapatom: „Ako veštica namisli da otme od mene (odnosno od krava, koza i dr.) mleko, evo joj ovaj izmet umesto mleka."[7] Rano izjutra na Đurđevdan, vračare bacaju onaj izmet na sve četiri strane, zbacivši kamen podižu kotao, a travu koja je bila ispod kotla, skupe i daju svojoj stoci naštinu. Svi smatraju da su ove žene dobre jer čuvaju svoje dobro i ne posežu za tuđim.
     Ima i žena koje na Đurđevdan vračaju ne bi li se ovajdile od tuđeg rada. Takve ustaju porano, pre zore, skidaju se gole i celo selo optrče tri puta s mutilicom preko ramena. Posle se penju na krovove svojih građevina i mašu mutilicama na sve strane mrndžajući: „Svačija muka u moja bučka," tj. sav učinak tuđeg rada (prilikom pravljenja masla) u moju bučku. Neke umesto mutilice, stave na rame navoj od razboja ili ga zajašu i galopiraju oko sela ili čak po seoskom glavnom ggutu, kako to čine žene u moravskim selima.
     Na takve nečasne radnje rešavaju se, bez razlike, sve žene koje se bave stočarstvom i mućenjem masla (bačice) i obavezno toga dana krave, ovce i koze muzu u vedro koje je naročito zakićeno samo za taj dan. Za vedro se veže srebrni novčić, mlad izdanak vrbe i krpica sa soli, hlebom i još nekim posebnim travkama.
     U selima Morave, u Prizrenu i po mnogim mestima Pećkog okruga Srbi sakupljaju koren divlje trave (debelica), nadenu ga na dva konca - beli i crveni pa ih privežu na vrbovu granu. Na konac još namaknu i starinski novčić pa to prikače na ružin trn i ostave tako preko noći. Rano ujutru svi ukućani, jedan po jedan, odlaze tamo i tu se kupaju. Zatim opale iz pištolja. Tako se radi po selima Gnjilanskog okruga. U drugim mestima se kupaju kod kuće. U vodu se, svuda je tako, stavlja crveno jaje - „strašnik" (v. gore o farbanju jaja pred Vaskrs). Obukavši praznična odela, opašu se vrbovom granom, a oko vrata obese končić s novčićima i nose ga sve dok ne sazre trešnje, da ih tim novcem kupe prvi put kad htednu da ih probaju. Po gradovima devojke, pošto završe poslove po kući i svečano se obuku, nameste ljuljašku u dvorištu. U zoru se već ore pesme koje se pevaju uz obredno ljuljanje.
     Pre nego što upoznam čitaoca s ovim pesmama - navešću jednu biljarsku koja se sačuvala u Prizrenu i peva se svuda prilikom branja cveća i raznih travki (bilje).
     U rano jutro Đurđeva dana prizrenske devojke sakupljaju cveće što se još od jeseni održalo u saksijama ili vrtu. Tom prilikom psvaju jedinu sačuvanu staru biljarsku pesmu kakvih je bilo dosta, prsma rečima starica, koje, međutim, nisu mogle da se sete nijedne:

     U Debarskom okrugu sačuvano je više biljarskih pesama. Pevaju ih devojke, mlade i deca uoči Đurđevdana kao i na sam Đurđevdan kada idu u polje da beru razno cveće ili travke - za „biljački."

Pesme koje pevaju devojke i mlade žene u Prizrenu uz obredno ljuljanje na Đurđevdan:[uredi]




Pesma koja sledi peva se mladoj udatoj ženi čiji se muž nalazi daleko na pečalbi:[uredi]

U selima Prizrenskog Podgora uz obredno ljuljanje se pevaju sledeće pesme:[uredi]

Po selima Gnjilanskog okruga...[uredi]

     Po selima Gnjilanskog okruga i po mnogim drugim mestima Stare Srbije, uoči Đurđevdana se sve građevine u domaćinstvu zakite grančicama. Sem toga, hrišćani i mnogi muslimani upredu crven i beo konac i na njega nanižu korenje divlje tikve i starinski novčić. To zajedno s vrbovom granom ostavljaju do jutra na ružinom trnu, a zatim ga stave deci oko vrata i ona ga nose dok ne sazre trešnje. Ovim novčićem se plaća trešnja kad se prvi put proba. Vrbovom granom opasuju dete pa i odraslu devojku. Pod ružinim trnom gledaju da se svi poliju svežom vodom u koju su prethodno stavili i „strašnik", tj. prvo ofarbano jaje na Veliki četvrtak.
     Kad prođe podne svi izlaze na određena mesta gde se održava opšte veselje. Igra se kolo i pevaju sledeće pesme:

Po selima Kosova polja u proleće ćete čuti sledeće pesme:[uredi]





Običaji i pesme u vreme žetve[uredi]

Vreme seoske žetve je prilično veselo. To je vašar svoje vrste. Seljani pozivaju žeteoce da žanju njihovu njivu i ugošćavaju ih. Po njivama i poljima imućnijih seljana može se videti i po trideset devojaka i mladih žena. Naravno da one ne propuštaju priliku da vreme provedu u šali, pesmi i zabavi. U gnjilanskom okrugu pevaju se sledeće pesme:

Po selima Sredske i Sirinićke župe uz žetvu se peva:

     Ove pesme se pevaju i po završetku žetve i vršidbe, tj. kada kolac (stožer oko kojeg sateraju konji da gaze snoplje) muškinje ukrašavaju metlama a žene cvećem.
     Umesno je pomenuti ovde i kuriozni običaj kojeg se pridržavaju zemljoradnici, i to ne samo Srbi hrišćani nego i Albanci muslimani: prvog dana kada počne oranje, za ručak im se sprema crni petao. Niko od kućne čeljadi ne sme ga probati. Jedu ga samo oni koji oru i onaj ko im iznese ručak na njivu.
     Kosti od petla orači zabadaju u zemlju, verovatno da bi usevi dobro rodili. Odbranu uzoranih i zasejanih njiva od vetra, nevremena, grada i jakih oluja na sebe pak preuzimaju žene. Čim spaze da se sprema oluja i da će naneti štetu njihovim usevima, žene iznose napoqe sto, stavljaju na njega tri kašike i tučak. Počne li kiša, žena izlazi napolje sa sitom, neprestano maše njime i viče: Mara, Stojka! Ej, Marija, ej, Magdalina! Iziđite u susret oblaku i skrenite ga gde se pesma ne poje, i ne plače, gde petli ne poje - u pustu goru gde ljudi nema - ua! ua![8] Dogodi li se da oblak mine selo bez nanošenja štete usevima, ta žena, svesna svog značaja, prima zahvalnost od svih drugih seljanki.
     Žene koje pominje i doziva ova koja rasteruje oluju, na onom svetu su odvojene od žena koje su umrle prirodnom smrću. Zbog toga utopljenice: Mara, Stojka, Magdalina i druge, prema kazivanju sujevernih baba i muškinja - obitavaju nevidljive u vazduhu - naročito ispred olujnih oblaka i snažnog vetra.
     Po selima Morave i Kosova polja, u slučaju da naiđe oblak s gradom, žene izlaze pred vrata kuće sa sitom, celim hlebom i jajetom pa tim strašnim stvarima mašu prema oblaku sve pevajući:

Od pesama koje su se pevale tokom žetve, u Prizrenu su sačuvane sledeće:

U selima Prizrenskog Podgora pevaju se sledeće pesme uz žetvu:

U Gnjilanskom okrutu sam zapisao dve pastirske pesme

Pesme za sve prilike[uredi]

Pored pesama koje se u Staroj Srbiji pevaju povodom različitih događaja, ima dosta i onih koje se pevaju prilikom običnih zabava tokom cele godine. Pošlo mi je za rukom da zapišem u najboljem slučaju deseti deo njih. Pre svega navodim one koje se čuju po selima Morave.

Prizrenske svakidašnje pesme[uredi]

Svakidašnje pesme koje se pevaju po selima Debarskog okruga[uredi]

Dve dečje pesme[uredi]

Pesme za sve prilike koje se pevaju po selima Kosova polja[uredi]

Po nekim mestima Morave, na svakom veselju se pevaju sledeće pesme[uredi]

Svakidašnje pesme koje se pevaju u Sredskoj i Sirenićkoj župi[uredi]

Po selima Sredske i Sirenićke župe, kao i po selima Podgora, mogu se čuti i dole navedene pesme. Mada je prva, kao i pesma o Arnautinu Nuvo, po sadržaju slična s već navedenim pesmama iz Kosova Polja, ipak smo smatrali da neće biti suvišno navesti ovde i te pesme jer se razlikuju po nekim osobinama jezika.

Moravske pesme uz gusle[uredi]

Sledeće pesme se pevaju po selima Gnjilanskog okruga u zimske večeri uz gusle:

Svadbeni običaji i pesme u Prizrenu[uredi]

     U Staroj Srbiji, uopšte, a naročito u Prištini, Đakovici, Peći i Prizrenu - ne postoje nikakvi zajednički interesi. Hrišćani i muslimani vode samotne živote; naročito žene. Srpske hrišćanke se po načinu života ne razlikuju mnogo od muslimanki. I dan-danas kad nekud idu, hrišćanke su zamotane skoro kao muslimanke. Još pre svega petnaest godina, s njima čak i u kući ne da nisi mogao razgovarati nego ih nisi mogao ni videti. Tek u poslednje vreme, zahvaljujući civilizatorskom delovanju učitelja, žene su počele primati goste, pojavljivati se pred njima, rukovati se i čak su prestale da sve odreda ljube u ruku, izuzev slučajeva kada se to od njih nedvosmisleno očekuje, kako ćemo nadalje videti.
     Pre četrdeset godina hrišćanke se baš ni po čemu nisu razlikovale od Turkinja, čak ni u najsitnijim detaljima odeće. To što hrišćanke ne nose žutu obuću nego crvene cipele ili crne kondure, a u rukama, za razliku od Turkinja, nose šarenu maramu - jeste razlika u odevanju do koje je došlo usled toga što je neki Turčin napao Turkinju na ulici misleći da je hrišćanka.
     Da se nesporazumi sličnog tipa ne bi ponovili, vlasti su donele naročitu naredbu i ustanovile razliku u odevanju hrišćanki i muslimanki.
     Devojčice koje navrše trinaest godina, a neke i ranije, više se ne pokazuju na ulici. U kući se sklanjaju od posetilaca sa strane pa čak i od daljih rođaka.
     Zbog toga ne treba da čudi što mlad momak ne može ni da se vidi ni da razgovara s devojkom koju bi hteo da prosi pa da, samim tim, upozna njen karakter i slično. Tek odnedavno momci i devojke mogu da se vide iz daljine, na svadbama, mada i to vrlo retko.
     Zato se prosidba u Prizrenu obavlja mimo znanja zainteresovanih strana. Momak i devojka se ne pitaju jesu li saglasni s tim brakom kome ne prethodi ni gledanje kao što biva kod nas po selima. Njihova sudbina zavisi potpuno od roditelja, a često i od njihovih rođaka. To se odvija ovako:

Prosidba[uredi]

     Otac koji je rešio da ženi sina najpre se savetuje s rođacima koju devojku da mu prose. Kada se to pitanje reši, onda on - uz saglasnost rođaka - šalje bilo muškarca bilo ženu kod roditelja one devojke s molbom za njihovu saglasnost da svoju kćer udaju za njegovog sina. Posrednik ili posrednica, tj. provodadžija ili provodadžika naziva se „misidžija",[9] po selima „strojnik", kao u Debru i Moravi, a takođe „navodadžija" isto u Moravi.
     Obaveza provodadžije odnosno provodadžike jeste da privole nevestine roditelje i rođake da se slože. Stoga oni hvale momka za ženidbu, njegove roditelje i rodbinu, pa sve i da su njihove dobre osobine i falinke svima dobro poznate. Daju sve od sebe da dobiju željeni odgovor čega god ih to koštalo.
     Ako su roditelji i rodbina saglasni, onda je „misidžija" uporan da dobije „beleg", tj. znak slaganja roditelja da neko od rođaka ne bi pokvario njegov provodadžiluk. Inače neuspeh bi bio sramota za momka, jer ima podrugljivaca koji bi mu se slatko smejali, iako on nesretnik nije kriv.
     Pre nego što misidžija dobije „beleg", roditelji se savetuju s najbližim rođacima - da li dati devojku za onog momka. U slučaju saglasnosti, misidžija odmah daje zlatnu tursku monetu koja se naziva dukat, a on dobija čarape. To znači - razmeniti „mali beleg". U tom trenutku se dogovaraju kad će biti razmena „velikog belega".
     Onog dana koji je za to određen, i u momkovoj i u devojčinoj kući okupljaju se najbliži rođaci. U momkovoj kući razmatraju kakav beleg da pošalju u nevestinu kuću.
     Beleg se pretežno sastoji od velikog austrijskog zlatnog talir od četiri červonca,[10] nekoliko sitnih zlatnih novčića, jedne stare srebrne monete i srebrnog prstena. Strogo se vodi računa o tome da broj poslatih stvari bude neparan, da bi se u narečenom braku rađala leca muškog pola. Sve se to slaže u novu, svilenu maramu koja takođe čini deo „belega", a u maramu se prospe malo leblebija i suvog grožđa.
     Stari srebrni novčić, kao jedan od darova, svuda ima važan značaj. Njime se jasno izražava želja da supružnici zajedno dočekaju duboku starost.
     Veliki beleg u nevestinu kuću nosi mladoženjin otac. Prate ga kum i pop. Prilikom izlaska iz kuće ili sobe, naročitu pažnju posvećuju tome da prekorače prag desnom nogom, kao što će činiti i kad budu ulazili u devojčinu kuću, i ponovo kad se vrate mladoženjinoj. U trenutku kad ova tri lica ustaju da izađu iz kuće s velikim belegom, ženska čeljad i gosti pevaju sledeću pesmu:

     U devojčinoj kući za to vreme iščekuju se „perstendžije", tj. svekar, kum i pop s prstenom i darovima i pripremaju se sa svoje strane darovi za mladoženju, roditelje i najbližu rodbinu.
     Pre oko dve godine, ovaj beleg, samo bez prstena, nosio je navodadžija (strojnik, misidžija) ili sam momkov otac, ili neko od rođaka ili prijatelja. Međutim, pošto je bilo slučajeva kada su mladići odustajali od ženidbe isprošenom nevestom i obrnuto, po nagovoru - dakako - rodbine obeju strana, pravoslavna zajednica u Prizrenu je naredila: prilikom razmene velikog belega da se nosi i prsten, koji devojci predaje sam sveštenik. Tako je razmeni belega pridodato značenje skoro pa formalnih zaruka.
     Kada iz nevestine kuće opaze da pristižu prstendžije, svi izlaze napolje da ih dočekaju. Čim ovi prekorače kućni prag, žene zapevaju sledeću pesmu:

Istim povodom peva se i druga pesma:

     Pošto se međusobno pitaju za zdravqe, i to više puta, svako svakog, momkov otac ustaje i qubi se s devojčinim ocem ili s bratom ako nema oca, ili sa starim svatom i predaje maramu sa belegom. Svi ostali blagosiqaju ovako: „Srećno da Bog da i dugovečno! Jelno za vek!", tj. neka budu srećni, zdravi bili mnogo godina i kal se jednom venčaju da se ne venčavaju drugi put!
     U međuvremenu, jedna od žena iz kuće prinosi bakarni poslužavnik (bakarni da bi zaručnici bili zdravi), stavqa na njega zavežljaj sa belegom, pa ga dreši da se vidi sadržaj belega. Zatim se prsten, dukat i novčići stave na drugi bakarni poslužavnik, a leblebiju i kismiš (suvo grožđe) po malo dele prisutnim momcima i devojkama da bi se oni poženili a one poudavale. Isprošenoj devojci se ne daje ni leblebija ni kismiš iz predostrožnosti da je ne bi bolele grudi i da se ne bi „jela" s mužem, tj. da se ne svađa s njim.
     Sveštenik u međuvremenu uzima prsten i odlazi u drugu sobu kod devojke, koja ga čeka stojeći pokrivenog lica. U prisustvu njene rođake, on joj stavlja prsten i pritom je pita je li saglasna da se uda za onoga za koga je daju roditelji. Na šta devojka odgovara klimanjem glave u znak saglasnosti, ali ne progovara ni reč. Smatra se da je sramota da devojka otvoreno izrekne da želi da se uda. Sveštenik izlazi iz prostorije, a ona skida prsten i daje ga ženi koja stoji kraj nje. Dešava se i da neke devojke, zbog pretvornog stida, bace prsten na pod nakon što ih je pop prstenovao.
     Tokom te ceremonije prstenovanja - kada pop stavlja nevesti prsten - prisutne žene pevaju sledeće pesme:

     Čim se pop vrati od devojke u prvu sobu kod svekra i kuma, prilaze im dve najmlađe žene s darovima - u svilenoj marami - koji su namenjeni kumu, popu i svekru, a jednako i mladoženjinim ukućanima i rođacima. Njih dve poljube popa u ruku i sve ostale, zatim stave po par čarapa na kolena popu, svekru i kumu. Ostali darovi se dele na određeni način. Svima se daju čarape visokog ili slabijeg kvaliteta, a ne zaboravlja se ni navodadžija, tj. posrednik, hoji i ovog puta dobija čarape. Mladoženji se daje dar koji se naziva „boščaluk" i koji se sastoji od svilene košulje, donjeg rublja, učkura izvezenog zlatom i para najboljih čarapa, kao i jednog peškira izvezenog zlatom i svilom na đerđefu.
     Prstendžije triput ustaju da krenu kući s darovima, ali ih svaki put zadrže da ne idu. Tek ih četvrti put puste. Nevestini ukućani i svojta isprate ih do vrata, a žene pritom pevaju:

     Za to vreme, u mladoženjinoj kući s nestrpljenjem čekaju njegovog oca, kuma i popa s darovima. Kad ovi prilaze kući, svi im s velikom radošću žure u susret i čim pređu prag (razume se, desnom nogom), žene u kući zapevaju sledeće pesme:

     Ako je umesto mladoženjinog oca neko drugi bio u svojstvu prstendžije, onda darove od neveste predaje mladoženjinom ocu odnosno majci ako mu otac nije živ; ako pak nema ni majku, onda najbližem i najstarijem rođaku. Za to vreme neka od mlađih žena razmesti darove na bakarni poslužavnik. Prisutni ih razgledaju, a pop ili navodadžija objašnjavaju šta je kome namenjeno. Ponekad je na svakom daru cedulja s imenom onoga kome je taj dar namenjen.
     Toga dana kum i pop ostaju na ručku kod mladoženje s njegovom rodbinom, a isto tako i u nevestinoj kući rodbina ostaje da ruča.
     Od ovoga dana tokom dva meseca i kod budućeg mladoženje i kod isprošene devojke u kuću dolaze dalji rođaci da čestitaju. Pritom im se pokazuju darovi - u momkovoj kući darovi od devojke, a u devojčinoj - od momka. Za darove se posebno interesuju žene.
     Darovi namenjeni rodbini daće joj se tek onda kada momak naruči venčanu odeću za svoju nevestu.
     Prošenje devojke se uglavnom obavlja u mrsne dane pred veliki post, a venčanje u jesen. Samim tim, devojke nakon zaruka žive u roditeljskoj kući kao neveste oko godinu dana. Događa se, međutim, da su iz različitih razloga primorane da čekaju svadbu po tri godine pa tek posle toliko vremena stupaju u brak. Ako roditelji doznaju da momak nije u stanju da napravi svadbu, nastoje da opozovu svoje obaveze prema njemu. I momci na razne načine krše svoje obaveze prema nevestinoj rodbini ako saznaju nešto rđavo o devojčinom ponašanju ili se uvere da ona ima neku naslednu bolest, npr. guke (skrofuloza).
    Ako mladoženjini roditelji odluče da prave svadbu, obavezni su da dva-tri meseca ranije preko navodadžije obaveste nevestine roditelje o tome i tom prilikom najave da će im za nedelju dana otkad su obavešteni poslati ili navodadžiju ili neku rođaku da uzme nevesti meru po kojoj će mladoženja dati da se sašije venčana halšna za njegovu buduću ženu. Rok od nedelju dana daje se devojčinim roditeljima radi toga da bi imali mogućnost i vreme da pronađu odeću koja odgovara njihovoj kćeri a po meri po kojoj će se šiti sprema za venčanje. Nevesta se ni u kom slučaju ne pojavljuje pred terzijom. Zato mu se daje stara odeća po kojoj će iskrojiti novu.
     S tim u vezi, određuje se približno vreme svadbe da bi nevesta stigla da pripremi svoju odeću i darove.
     Pri tome ne pevaju pesme i ne sprovode posebne ceremonije nego samo posluže kafom ženu koja je došla za meru.
     Devojčice koje su navršile dvanaest-trinaest godina, kako sam već rekao, vode zatvoren život. Drže ih u kući i ne puštaju otkrivenog lica čak ni u crkvu na Svetu tajnu Pričešća na Blagovesti ili na Cveti, u Skadar na Lazarevu subotu. Od početka tog zatvorenog, da ne kažemo zatvorskog života, devojke počinju da se bave vezom na đerđefu i pripremom devojačke spreme. Naročito poletno rade pošto su isprošene; krajnju gorljivost i užurbanost pokazuju pošto im je uzeta mera. Tada im u vezenju i šivenju pomažu i rođake.
     Ovim povodom pevaju se razne pesme, od kojih se najčešće čuju sledeće:

Svadba[uredi]

     Kada se mladoženjini roditelji u potpunosti pripreme za svadbu, obavezni su da dve nedelje unapred obaveste o tome nevestine roditelje. Radi veće ubedljivosti, poručuju kako će u sledeću nedelju[11] poslati nevesti boju kojom žene garave kosu. Međutim, ne šalje se boja kao boja nego se namesto nje šalje jedna zlatna turska moneta (dukat) u vrednosti od deset do trideset pijastara. Obično ga nevesti nosi navodadžija, ukoliko je u početku proševine sličnu ulogu imala žena, a ako je pak muškarac - onda novčić (tj. „boju") nosi jedna mladoženjina rodica i za taj trud dobija na poklon jednostavnu maramu.
     U sredu[12] ujutru nevestina majka poziva neku ženu radi ukrašavanja mladine kose. Ona pritom bira onu koja ima mnogo dece u smislu toga da i devojka kojoj će se bojiti kosa ima poroda.
     Ako se boja dobro primi na kosu, izvodi se zaključak da muž neće voleti ženu, ali ako kosa ne pocrni skroz biće zaljubljen u nju.
     Dok boje kosu nevesti, njene drugarice i žene pevaju sledeću pesmu, a nevesta za to vreme treba da rida i kuka inače bi je zadirkivale i smejale joj se.

     Od toga dana sve do subote - do podneva - nevesta se krije od braće, oca i drugih ukućana. Sve to vreme ona provodi ili na tavanu ili u ostavi ili čak i u podrumu: samo da je ne vidi niko od rođaka koji su po godinama stariji od nje.
     Svadbene svečanosti kod mladoženje počinju u četvrtak ujutro i traju do utorka sledeće nedelje, a kod mlade u petak uveče i završavaju se u ponedeljak izjutra.
     Opisaću sve po redu šta se i kako dešava povodom svadbe kod mladoženje u kući, a isto tako i kod mlade.
     U četvrtak ujutru mladoženjini roditelji pozivaju u goste devojke iz najbliže rodbine. One smatraju svojom obavezom da proseju brašno pripremljeno za svadbu. Dok seju brašno, pevaju razne pesme, a ukućani i najbliži mladoženjini rođaci bacaju im u sita srebrne novčiće. One ih u šali posipaju brašnom.
     U međuvremenu (istog dana rano ujutru), mladoženjine udate sestre ili najbliže udate rođake staraju se da okite (što lepše) zdravicu - pljosnatu čuturu, šareno obojenu. Prvo je napune zašećerenim vinom, a zatim je kite cvećem i prikače joj nekakav stari novčić, da mlada i mladoženja u svom supružničkom životu ostare isto kao taj novčić.
     Prilikom kićenja zdravice pevaju:

     S okićenom čuturom (zdravicom) mladoženja odlazi sa „mladoženjskim momkom"[13] kod kuma u kuću, ljubi ga u ruku i poziva na svoju svadbu, a od njega kreću u pozivanje najbliže rodbine.
     Pred polazak iz kuće oblače obojica ćurak;[14]„momak" uzima zdravicu i obojica; pošto poljube ruku najstarijima u kući, naročito roditeljima, izlaze, a prisutne žene ih prate do vrata pevajući:

     I kod kuma i kod mladoženjinih najbližih rođaka, pozivače služe kafom, a žene pored toga daruju mladoženji čarape, ili košulju, ili ceo „boščaluk". Mladoženjskom momku daruju po jednostavan peškir.
     Mladoženja sutradan, tj. u petak, ako je u mogućnosti i ako želi, u zamenu za prethodnog dana dobijene darove, vraća uzdarje onim ženama koje su njega darivale: za čarape daje svileno maramče s resama za glavu (staje oko 10 pijastera), za košulju - turski pojas 1 dugačka marama) od 12-20 pijastera, a za boščaluk nešto skuplje.
     Istog tog dana (na dan pozivanja na svadbu) kum šalje mladoženji na dar jednog ovna. Tog ovna najpre boje, a na rogove mu nataknu dve pozlaćene kuglice.
     U četvrtak uveče u goste kod mladoženje dolazi njegova najbliža rodbina. U mladinoj kući pak toga dana nema nikakvih prazničnih, svadbenih događaja. Svadba počinje, kao što treba, u petak uveče.
     Tog dana, kad prođe podne, mladoženjski momak („momak") obilazi sve kuće koje je prethodnog dana posetio mladoženja sa zdravicom. Muškarcima u tim kućama on daje zvanicu od strane mladoženje ili njegovog oca - da izvole na večeru. Taj drugi „momak" treba da bude neoženjen a zvanicu daje bez zdravice. Isto to radi momkovica, koja poziva žene iz tih istih kuća. Momkovica treba da bude žena iz mladoženjine kuće (mladoženjina udata sestra ili rođaka). Ona pre podne zaređa po kućama i poziva devojke i drugarice buduće žene svoga brata ili ujaka odnosno strica. Te devojke pristižu u mladoženjinu kuću na svadbu predveče, sat-dva pre zalaska sunca i ostaju do večernje službe u subotu. Preko noći se poziva ciganska muzika[15] zbog devojaka koje vole da igraju. U Prizrenu ta muzika nije tako neprijatna kao po drugim mestima. Bilo kako bilo, tek ona pričinjava zadovoljstvo svima koji se vesele na svadbi.
     I u nevestinoj kući ne prolazi bez muzike. Na devojačko veče dolaze isključivo devojke. Dolaze kod neveste negde oko zalaska sunca; najbliže rođake dolaze mnogo ranije, a neke su tujoš od srede.
     Devojke oblače nevestu u odeću koju joj je sašio otac a na glavu joj vezuju mafes (providna marama od muslina), namestivši ga ispod usta tako da joj je celo lice prekriveno. Nevesta obavezno pred drugaricama treba da se stidi što se udaje. Obučenu je stave da sedi u prednjem uglu sobe; pored nje sedaju njene dve-tri najiskrenije drugarice, a bliski rođaci uslužuju ostale devojke.
     U ovu sobu nije dozvoljen pristup nikome sem ženama iz kuće. Među devojkama ima i isprošenih koje takođe čekaju svoju svadbu, i zbog toga one izbegavaju da ih vidi ijedna žena sa mladoženjine strane. Verenim devojkama je izrazito neugodno čak i ako se među zvanicama potrefi mladoženjina sestra.
     Međutim, od nekog vremena, malo-pomalo strogi haremski život devojaka je počeo da slabi, tj. omladina se počela dovijati pokatkad izdaleka vidi devojke na devojačkoj večeri, a i same devojke se ne ustežu toliko i ne beže od momačkih pogleda, naročito ako još nisu verene.
     Devojke pozvane na devojačko veče ulaze u sobu gde sedi nevesta, prilaze joj jedna po jedna, grle se s njom a zatim sedaju među devojke kaje su došle ranije i među ove što sede s leve i desne strane neveste. Pri tome se poštuje starešinstvo devojaka i njihov položaj pema bogatstvu i značaju roditelja.
     Sve one okruže nevestu da joj ukažu pažnju, ali se i same jedna pred drugom ustručavaju, ne ponašaju se prirodno i sl., zagledaju nevestu i njene drutarice. Neke ih u duši kritikuju i podsmevaju ju se, a najveći deo njih upravo tu se uči manirima: kako treba držati glavu, spuštati pogled, kako se treba „stideti." U Prizrenu se to uči još od malih nogu, kakav položaj treba zauzeti da bi se pokazao pritvoran stid. Devojčice se od malih nogu uče kako da ljube u ruku. U tom nauku postoje najfinije nijanse ljubljenja ruke. Mlada, reklo bi se, poljubi ruku mladoženje isto kao i gosta, ruku svekrve - kao i neke druge žene, ali iskusno oko će primetiti razliku u nijansama ljubljenja ruke - ako se tako može reći.
     Devojačko veče u Prizrenu nije skup besposlenih, veselih, vragolastih devojaka nego je to vrsta ispita na ženskom institutu, gde ulogu vaspitačice u potaji igraju starije, a ulogu učenica mlađe devojke, i sve se to odvija bez pridika i vike. Maniri se usvajaju krišom. U tim manirima sadrži se ukupno domaće obrazovanje dezojaka u Prizrenu.
     Čim vide da su se okupile sve devojke na devojačkoj večeri, počinje kolo i igraju uz pesmu sve do večere. I posle večere nastavljaju da igraju i pevaju do zore. Retko se desi da neka devojka prilegne da spava.
Evo nekoliko svadbenih pesama:

Osim ovih pesama, postoje i pesme uz koje se igra kolo. Pevaju ih devojke dok igraju. Evo nekoliko takvih pesama:

U zoru devojke prestaju da igraju. Tada im u sobu ulazi žena koja ima mnogo dece i smatra se da je srećna u svakom pogledu. Ta žena uzima da češlja nevesti kosu. Zatim je odvaja u pramenčiće koje redom upliće. Niz pleteničica koje padaju nevesti na ramena zove se „elpezan."
Čim žena počne da češlja nevestu i da joj spliće elpezan, devojke zapevaju sledeću pesmu:

     Ostavimo devojke i devojčurke u nevestinom domu, a pogledajmo šta se za to vreme dešava u mladoženjinom.
     Posle večere svi muški gosti odu kući, ostaju samo žene i devojke. Najbliže mladoženjine rođake zajedno sa ženama iz kuće spremaju svadbeno ruho određeno da se pošalje nevesti, a tome oe pridoda, spram mogućnosti, nekoliko turskih novčića da se pošalje nevesti s odećom, ali se i u ovom slučaju vodi računa o tome da ne bude ukupno uzev paran broj stvari i novčića.
     Ruho koje mladoženja šalje mladi čini: džube (ogrtač bez rukava), dolama (ogrtač s rukavima), jelek (prsluk) i mintan (kratak kaput). Sve je bilo od crvene čoje, sa zlatovezom.
     Pored ovoga, mladi se šalje i feredže od čoje, tj. odeća koja se oblači preko pomenutog ruha sa zlatovezom. Ovome se još dodaje „avlija", vrsta velikog, širokog i dugačkog ubrusa kojim žene pokrivaju glavu i skrivaju lice kada izađu iz kuće.
     Sve se to složi u belo platno i pripremi da ujutru svekar ili neko koga on ovlasti, s kumom i popom, odnese mladi isto onako kako su nosili „veliki beleg". Oni se nazivaju prstendžije - nosioci prstena za nevestu. Ranije je bio običaj, kako smo već rekli, da se prsten nosi uoči svadbe u subotu zajedno s ruhom, i da pop prstenuje nevestu.
     U subotu ujutru svekar uzima pod pazuho zavežljaj s ruhom, a u ruci nosi maramicu sa zlatnim novčićima, leblebijom i kismišom, i nekoliko uštipaka. Kada svekar, kum i pop izlaze iz kuće, žene ih prate do vrata s pesmom kojom su ih ispratile i kad su onomad odlazili da odnesu veliki beleg. Pevaju takođe i sledeću pesmu:

     Kako prstendžije pristižu mladinoj kući, svi njeni ukućani izlaze napolje da ih dočekaju, a mladi se daju sito, prsten i grančica bosiljka. Dok se oni dočekuju istim pesmama koje se pevaju i prilikom razmene velikog belega, mlada, stojeći na zgodnom mestu odakle lepo vidi sve koji ulaze u dvorište i držeći u jednoj ruci sito a u drugoj prsten i bosiljak, kroz sito i prsten gleda u svekra. Ovo se radi da bi mlada u mladoženjinoj kući imala svega dovoljno.
     Prilikom predaje ruha ponavlja se postupak kao kod predaje „velikog belega", samo u ovom slučaju svekar daje mladinom ocu ili njenom starijem bratu novčić od deset franaka, zavijen u hartiju. Mladin otac ili brat vraća mladoženjinom ocu pred polazak nazad kući nekoliko franaka (od dva do osam), prema nahođenju nevestine rodbine.
     Ova razmena novca podseća nas na običaj „kalim za devojku" - običaj kupovanja neveste, kako se to do danas radi po selima u Turskoj gde za devojku treba platiti od hiljadu do dve hiljade pijastera. Da bi se momak oženio, treba devojku „kupiti", obući je i obuti, pre svadbe.
     Pred odlazak svekra, kuma i popa, i ovog puta im se daje dar, tj. po par čarapa i uruči im se „boščaluk" da ga predaju mladoženji. Ove darove u sobu unose dve mlade žene, a postupak je isti kao što smo videli kod razmenjivanja velikog belega.
     Dok se oni vraćaju mladoženjinoj kući, u njihovu čast svira muzika (razume se ciganska). Zatim se daje ručak, na kojem prisustvuju kum i pop i svi mladoženjini bliski rođaci, naročito pozvani da dočekaju ove što su nevesti odneli prsten.
     U mladino) kući odvija se ceremonija drute vrste. Čim prstendžije krenu iz dvorišta, bliska mladina rođaka uvodi je u drutu sobu i kupa je vodom zaslađenom šećerom, da svome mužu bude mila i slatka kao šećer.
     Da primetim uzgred i to da se mladi ni u subotu ni u nedelju (dan venčanja) ne daje da jede meso, da se svatovi ne bi posvađali, potukli do krvi ili poklali. Po selima se strogo vodi računa da se svatovi dveju svadaba ne sretnu! Bilo je slučajeva da se; ne želeći da se jedni drugima sklone s puta, posvađaju do krvi.
     Nakon što se mlada okupa u slatkoj vodi, odvode je u sobu gde se nalaze sve njene drugarice. One je uzmu udešavati i oblačiti je ruho koje je poslao mladoženja. Dok je opremaju, devojke i devojčurci pevaju dole navedene pesme, a nevesta naglas plače isto kao prilikom bojenja i splitanja kose.

     Nevesta je odevena. Na njoj je ruho koje je poslao mladoženja i u kojem će se sutradan s njim i venčati. Oko vrata joj vise zlatni novčići (dukati), koje joj je takođe poslao mladoženja još onomad prvi put u ime belega i druti put s prstenom. Na glavi joj je fesić s jednom velikom zlatnom austrijskom monetom od četiri červonca; lagano pokriven maramom, a iznad očiju, koje nevesta uopšte ne podiže, i na slepoočnicama vise tanke pozlaćene rese. Te resice se zovu perišan. Niz ramena se spuštaju sitne pletenice koje se zovu elpezan, a u koje je upleteno nekoliko sitnih starih novčića da nevesta doživi duboku starost kao što su novčići stari.
     Po uvojcima kose - po elpezanu vise niti lažnog zlata. Iznad blago zatvorenih očiju i niz obraze visi nekoliko raspuštenih, nespletenih pramenova kose. Ti pramenovi su ostavljeni radi toga da ih dever odseče u ponedeljak; njihovim odsecanjem ostaće sa strane „zulufi". Mlada i uopšte udata žena, od devojke se mogu razlikovati upravo po zulufima. Nevesta drži prekrštene ruke na ožičici, a preko ruku joj je prebačen vezeni peškir. Ona stoji nepomično, kao statua. Taj njezin stav naziva se govenije. Ona gove, tj. oborila je pogled i nimalo ga ne diže.
     Pre nego što nevesta zauzme tu pozu, ona se, odevena u svoje nove haljine, oprašta od svih drugarica. Dok se sa svakom grli, plače naglas. Drugarice joj daruju po maramu i posle ručka odlaze kući. Nevesta se potom pozdravlja sa kućnom čeljadi. Svakoga grli, plače, jeca i sve ljubi u ruku bez obzira na uzrast i pol.
     U to vreme donose se u nevestinu kuću pokloni (peškiši) od gostiju uzvanika na svadbu, od onih koji su bili u petak uveče i onih koji će doći te večeri (u subotu). Najbliži rođaci obično šalju zaklanog i odranog ovna, jarca ili koze, a drugi prijatelji šalju - ko oku kafe, šećera, sveće, a ko bakarni sud. Sve to „ćilerdžija" - rukovodeći ekonomskom stranom svadbe, prima i zapisuje ko je šta poslao. Isto to se dešava i u nevestinoj kući.
     U sumrak dolaze gosti i gošće kako kod mladoženje tako i kod mlade. Na vratima kuće prvoga videćete mladoženju sa mladoženjskim i drutim momcima kako čekaju i dočekuju goste. Svakom gostu prvo prilazi mladoženjski momak da ga poljubi u ruku, a za njim i mladoženja. Danas, međutim, retko ko pruži ruku da je poljube, jedino kum i kuma, ali i to samo ako su kum i kuma stariji ljudi. Inače svi muškarci, ljubeći se kako sa mladoženjskim momkom tako i sa mladoženjom, rukuju se uz pozdrav: „Srećna radost", tj. nek je srećno veselje. Ženama je pak dovoljno samo lagano rukovanje. Mladoženjini vrsnici i drugovi zatim odvode muškarce u za njih određene sobe, a žene idu kod domaćice kuće, pozdravljaju je i čestitaju, a ona ih vodi u druge odaje.
     Mladoženja i mladoženjski momak nakon toga idu kod kuma u kuću da ga i treći put pozovu na svadbu. Prvi put su ga zvali zajedno u subotu ujutru, po drugi put ga je zvao mladoženjski momak sam, kao što je sazivao i drugu mladoženjinu rodbinu.
     Ako dever nije iz rodbine, onda se i on zove u četvrtak kao i kum. Zvanje starojka, starog svata u Prizrenu više ne postoji. Međutim, po selima nema svadbe bez starog svata.
     Kum, budući pozvan, pojavljuje se sa svojim rođacima i prijateljima oba pola. On ima pravo da povede sa sobom na svadbu koga želi, čak i ako domaćinu zbog toga nije pravo. Ispred kuma ide dečačić s ukrašenim vencima na poslužavniku, na kojem je oko venca posuto malo pšenice i leblebija. Kada čovek koji je naročito poslat da stoji napolju dotrči i javi da se kum približava, svi ukućani i sva njihova bliska rodbina i svirači žurno izlaze napolje da ga dočekaju kako valja i dolikuje. Ovim povodom žene pevaju sledeću pesmu:

     Dok se peva ova pesma, mladoženjski momak i mladoženja ljube ruku kumu i njegovim prijateljima, kao i ruku kume i njene pratnje. Zatim se sve žene iz kuće i njihove najbliže rođake ljube s kumom i njenom pratnjom koju čine njezine drugarice. Posle ljubljenja i cmakanja, muškarci odvode kuma i njegovu pratnju u naročito pripremljenu sobu, žene pak kumu s njenom pratnjom odvode u drugu sobu. S kumom u sobi mogu biti i druga, njemu strana lica, ali samo uz njegovu prethodnu saglasnost.
     Takođe i dever, ako nije u srodstvu s mladoženjinom porodicom, vodi sa sobom na svadbu nekoliko ljudi oba pola. I njemu se s njegovom pratnjom dodeljuje zasebna soba ili ga smeštaju zajedno s kumom.
     Kumu i kumi se ukazuje posebno poštovanje i ljubazno ih dvore. Cigani izvode svoje komade većma za kuma i, samo po kumovom i kuminom odobrenju, izvode svoje melodije i za druge, uz još teže podnošljivu korepeticiju njihovih turskih pesama. Kumu i kumi se i večera služi pre nego svima drugima. Kum je prva ličnost na svadbi. Pre postavljanja stola mladoženja i mladoženjski momak prilaze kumu i kumi, ljube im ruku, a zatim s istom namerom obilaze i drute goste, ali ovi tek ovlaš dodirnu ruku mladoženje i „momka" dajući im do znanja da ne treba da se muče oko suvišne ceremonije.
     Posle večere se peva i igra uz pesmu. Veseli se do duboko u noć, a zatim neki (muškarci) odlaze kući, a drugi, zajedno s kumom, ostaju da noće u mladoženjinoj kući mada često svi gosti osvanu na nogama uz pesmu i igru.
     U nedelju rano izjutra mladoženja oblači svoje novo odelo u prisustvu najbližih rodica koje za to vreme pevaju sledeće pesme:

     U taj čas ili malo kasnije rodbina, koja je dremnula posle celonoćne igre i pesme, budi i mladu. Kad je počnu opremati, pevaju joj sledeće pesme:

     Dok se u mladinoj kući pevaju ove pesme tokom njenog opremanja, u mladoženjino) kući se spremaju svatovi da krenu za mladu. Tim povodom pevaju im se posebne pesme kojima se ispraćaju na put:

     Prilikom izlaska svatova iz mladoženjine kuće, Cigani muzikanti treba da iziđu prvi na kapiju i da idu na čelu povorke do mladine kuće, zatim do crkvene porte i da se vrate sa svatovima i mladencima. Na čelu svatova idu kum i svekar, a ispred njih ide dečak s vencima. Žene idu na kraju. Čim povorka odmakne od kućnog praga, žene zapevaju sledeće pesme:

Nastavak ove pesme je gotovo isti kao u pesmi: „Bela vila grad gradila"

     Kako se svatovi približavaju mladinoj kući, kum i dever šalju jednoga ili dvojicu momaka sa „zdravicom" (čuturom) punom vina sa zadatkom da obznane gde se svadbena povorka primiče kući. Ovoj „prethodnici" u nevestinoj kući se dadne po peškir i oni žure da se vrate međ svatove. Za to vreme svi mladini svatovi izlaze napolje da bi na kapiji dočekali mladoženjine svatove.
     Čim je povorka pristigla mladinoj kući, žene započinju dole-navedenu pesmu. Pritom mladice koje su došle u povorci skidaju svoje avlije, tj. bele široke, dugačke peškire (rize), koje ženama služe kao oglavlja umesto marame i šešira.
     Pesma koju pevaju prilikom ulaska na kapiju mladine kuće jeste sledeća:

    U međuvremenu, dok se razleže pesma i iz dvorišta mladine kuće i s one strane kapije kroz koju ulaze svatovi, mlada ih osmatra sa zgodnog mesta, kroz sito i prsten, isto kao što je to radila prilikom razmene „velikog belega", tj. kada joj je bio donesen prsten.
     Kada svi svatovi uđu u dvorište, žene će biti povedene u sobu gde je mlada već stala u pozu „govenija", a muškarci u drugu. Mladoženja odeven u bundu ili ćurak, kao i mladoženjski momak, ostaje napolju s drugovima.
     Svatove u kući služe slatkim, rakijom i kafom. Tokom posluživanja, dever i još jedan dečak iz mladoženjine kuće ili njegov najbliži rođak koji se naziva „ručni dever"[16] ustaju sa svojih mesta i ljube kuma u ruku, pa zatim mladoženjinog i mladinog oca.
     Posle ovog preludija s ljubljenjem ruku, neko od mladinih ukućana povede ovu dvojicu kod nje u sobu. Ali nema skoka bez prepreke.
     Taman da oni prekorač prag mladine sobe, kad im jedna od kuvarica na svadbi zalupi vrata ispred nosa s unutrašnje strane, kao da ih ne bi pustila kod neveste, a zapravo da bi dobila običan peškeš od nekoliko para. Deveru je u rukama duvak, a „ručnom deveru"[17] vezene cipele i crvene čizme. U njih se stavi nešto sitnine važećeg novca i nekoliko starih novčića. Dever uzima cipelu i triput je obuva i izuva mladi na nogu, pa joj zatim obuje čizme a na glavu stavi duvak. Da ne zaboravimo reći i to kako ih mlada uz odgovarajuću ceremoniju obavezno ljubi u ruku kada joj priđu.
     Za vreme obreda obuvanja i stavljanja duvka, žene pevaju sledeću pesmu:

     Mlada daruje deverima po maramicu izvezenu na đerđefu svilom i zlatom. Mladice koje se nalaze kod neveste stavljaju im te maramice na desno rame. Oni se zatim obraćaju kumu, mladoženjinom i mladinom ocu ljubeći ih u ruku kao i pre. Time se daje signal svatovima da ustaju i izlaze napolje. Žene koje su već tamo tada zapevaju:

     Za to vreme svatovi izlaze u dvorište i čekaju da se mlada oprosti s rodbinom. Opraštanje se odvija ovako: roditelji i najbliža rodbina prilaze mladi. Ona ih ljubi u ruku, kao što je naučena, a oni nju grle i ljube u obraze. Mlada pritom grca u suzama, a žene učesnice ove dirljive scene pevaju sledeću pesmu:

     Mladu pod ruku vode braća, ako ih ima ili je vode dva najbliža rođaka pa taman i da su dečaci od po devet godina. Na ramenima im je po vezeni peškir koji im je darivala mlada. Nju na putu ka crkvi prate mlade žene. Roditelji ne idu na ćerkino venčanje. Svadbena povorka se kreće polako. Nevestini svatovi putem pevaju sledeće pesme:

     Tek što mlada pređe preko praga svoje kuće, svatovi kreću na put s ciganskom muzikom na čelu. Njih prate mladini svatovi takođe sa svojim muzikantima. Gore smo naveli pesme koje pevaju nevestini svatovi i žene koje je prate, a sada ću navesti pesmu koju pevaju mladoženjini svatovi:

Ni mladini svatovi ne idu ćutke ispred nje. I oni pevaju:

     Da nema ciganskih muzičara koji udaraju u daire i stružu na violinama manje-više vesele komade, svadbena povorka bi se svakome ko je prvi put vidi pre učinila kao pogrebna povorka. Sve pesme se pevaju otegnuto, čak kroz nos, kao da u svim notama stoji
ton u be-molu. Nema ništa veselo. Pritom pretežno pevaju ovako: ko u klin ko u ploču, naročito muškarci, koji su se uoči ovog dana propisno naćeflejisali pa nisu lepo spavali, a žene su pa tek nenaspavane. Mladoženjini svatovi pevaju svoju pesmu a prate ih žene pevajući svoju. Čućete pritom strašnu disonancu u pevanju svatova koji idu ispred mlade i žena koje idu iza nje.
     Kada dovedu mladuu crkvu, njena braća odnosno rođeni rođaci izljube se sa mladoženjskim momcima i predaju im mladu. Zatim se cela svita što je pratila mladu do crkve vraća njenoj kući. Tamo ih služe kafom a zatim svi idu svojim kućama čime se završava svadba u nevestinom domu.
     Pre negoli pop otpočne Svetu tajnu Braka nad verenima u kući, mladoženji „momak" i drutovi, a nevesti drugarice (momkovice) dreše odeću, tj. razvezuju čvorove da neko ne bi vezao mladoženju, tj. da neko posredstvom vradžbina i mađija ne učini mladoženju nesposobnim za bračni život i isto tako da ne bi mladu zavezao, tj. da je ne učini nesposobnom za rađanje.[18] Pored toga i mladoženji i mladi hitro stave u džep po orah unutra sa živom. To se radi da im niko živi ne bi mogao učiniti zlo kada je u džepu „živa". Mladenci potom brižljivo čuvaju orahe u sanduku.
     Dogodi li se da se tokom venčanja ugase sveće u rukama mladoženje i mlade, niko ne sumnja da će mladenci uskoro umreti.
     Prilikom venčanja, mlada nastoji da ovlaš, kao slučajno, nagazi mladoženju na nogu, e da bi ona njime upravljala, da bi ga potčinila svojoj volji.
     Ako je mlada iz drugog grada ili sela, sprema se beo konj za njeno uvođenje u mladoženjin grad odnosno selo. Beli konj predstavlja simbol devojčine nevinosti. U nedavno vreme i u gradu je, kako se to još nije izobičajilo u Skadru, Peći i drugim gradovima, mlada dovođena u crkvu na venčanje na belom, mirnom konju.
     Odmah po venčanju, mladoženja i mladoženjski momak odlaze kući, a svatovi idu za njima polako kao šgo su išli i do crkve. Putem opet pevaju, ništa veselije nego kad su dolazili.
     Kako se približavaju kući, a staraju se da nazad ne idu istim putem, svatovi šalju dva momka da jave da su blizu. Ova prethodnica (mjudžedžije), kao i u nevestinoj kući, daruje se sa po peškirom, a na kapiju izlazi čauš sa sitom punim ječma. Dok se svatovi pozdravljaju sa tek venčanim mladoženjom, koji stoji na kapiji, i ulaze u kuću, čauš baca na njih šake ječma na taj način izražavajući želju da mlada ima poroda.
     Ulazeći kroz kapiju, mlada prelazi preko praga desnom nogom, da bi joj svi poslovi u kući bili valjani. Tu joj skidaju duvak pri čemu se peva sledeća pesma:

     Kada potom mladu dovedu do sredine dvorišta; prinose joj dečaka; najčešće to bude sinovac njenog muža. Ona ga poljubi u ruku i da mu čarape. Ova epizoda s detetom naziva se „nakonjče"; najverovatnije zato što su u ranija vremena mladu vodili na konju do svekrove kuće, pa kada stignu stavljali su joj dete u krilo da bi ga poljubila u ruku. Taj običaj se u debarskim selima sačuvao do danas.
     Posle toga; snahu dovedu do kuhinjskih vrata i prinose joj malo meda na tanjiru. Ona vrh kažiprsta i srednjeg prsta umoči u med da bi zatim triput dotakla dovratak; izražavajući tako želju svih ukućana da im bude uvek mila i ljubazna. Odmah posle toga na poslužavniku se iznosi sladak kolač i stavlja joj se na glavu. Prisutni mladi momci pokušavaju jedan preko drutog da dohvate komadić tog kolača ne bi li se uskoro oženili pre drugih. I majke pokušavaju da ugrabe koji komadić kolača za svoje kćeri s istom namerom, da se uskoro udaju.
     Uvevši mladu u kujnu, ukućani joj daju da dodirne verige da bi bila privezana za kuću kao taj lanac i da ne skita besposlena po komšiluku. Zatim je dovedu do slanika. Ona uzme malo soli i baci po prstohvat na svaki lonac s jelom koje se sprema na ognjištu, takođe da bi bila prema svima mila, kao ukusna hrana umereno posoljena.
     U međuvremenu, dok nova mlada radi sve kako običa) nalaže, svekrva seda na tronožac nasred kujne. Mlada joj prilazi, ljubi je u ruku i daruje je košuljom, a svekrva momentalno uzvraća kao dar srebrni prsten. Omladina pritom izvodi uobičajenu lakrdiju koja nema u od učtivosti. Šale radi neko od momaka prolije vodu ispod tronošca uz povike: „svekrva se umokrila" (od sreće!).
     Nakon toga momci pokupe muške fesove pa, ubacivši ih u vreću, teraju mladu da tri puta prisedne na nju da bi rađala decu muškog pola.
     Pošto mladi više ništa ne preostane da radi, stave je u ugao da gove, tj. da stoji kako je juče stajala kod majke kad su je obukli u haljine koje joj je poslao mladoženja.
     Ona pritom svakoga ko prođe pokraj nje treba da poljubi u ruku. Kraj mlade neprekidno stoji jedna od mladica. Ona se naziva momkovica (drugarica).
     Kada su popili kafu, svatovi se razilaze kućama. Na ručku ostaju kum sa svojom pratnjom, dever, čauš i sve žene.
     Mlada s momkovicom veći deo vremena dvori u sobi u kojoj je kum. Za to vreme žene pevaju sledeću pesmu:

     Kada se na sredini sobe postavi sto da kum i kuma ručaju, mladoženja njih i sve druge goste koji su ostali u kući poslužuje rakijom u koju su dodati šećer i crvena boja. Svi bez izuzetka moraju popiti ovu rakiju taman da neki nikad nisu okusili alkoholni napitak. Slatka crvena rakija se daje da bi mladenci bili zdravi i veseli, stalno rumeni.
     Dok kuma ruča, mlade žene iz kuće, kao i gošće i mladoženjine rođake, dvore i služe pevajući sledeće pesme:

Peva se i sledeća pesma:

     Posle ručka kum i kuma sa svojom pratnjom izlaze na trem ili u predsoblje; onde sednu da popiju još po čašu-dve vina. Utom mladu izvode da poljubi u ruku sve koji se nalaze oko kuma. Ovoga puta kum je dariva zlatnikom (turski červonec) od 20-30 pijastera, a ona njemu daruje košulju. Ostali gosti i gošće darivaju mladu sa po 3-5 pijastera. Zatim kum ustaje i izlazi; svi ukućani ga ispraćaju s muzikom do kapije.
     Ovim se završava svadba za goste sa strane, a najbliži mladoženjini rođaci i njihove porodice ostaju do sutradan da bi se još celu noć veselili.
     Oko ponoći se svode mladenci u za njih opredeljenu sobu ukoliko u ponedeljak nije neki praznik i ako Usekovanje Jovana Preteče ne pada u ponedeljak.
     Svođenje mladenaca se izvodi na sledeći način:
     Momkovica (mladina drugarica) zajedno s mladim udatim ženama koje su mladoženjina svojta, priprema postelju u sobi, a ako nje nema usled siromaštva mladoženjinog oca, onda u podrumu ili ostavi. Kraj postelje se stavi vino i slatkiš za mladence. Mladoženja u međuvremenu ljubi svoje roditelje u ruku[19] i starije u kući i zatim s mladoženjskim momkom odlazi u tu sobu odnosno ostavu da mu on dadne određene instrukcije. Isto tako i mlada sve prisutne ljubi u ruku pa je momkovica odvodi kod muža s tim što je prethodno i ona dobila instrukcije od momkovice.
     Na ulasku u sobu ili ostavu mlada ljubi muža u ruku kao znak da je on stariji od nje u kući. Zatim mu pomaže da se svuče, ali i on nju mora da skine jer se mlada stidi da se razodene pred muškarcem koga vidi prvi put u životu iako se s njim venčala.
     Mlade žene koje su mladoženjine rođake najčešće savetuju mladu da mu te noći ne odgovara ni na kakva pitanja i da uopšte ne progovara ni reči.
     Ranije je, prilikom svođenja mladenaca, mladoženjina rodbina davala sebi za pravo da čini razne drskosti: bezobrazno su lupali mladencima na vrata, razbijali sudove, lonce. Međutim, sada se takvo nepristojno ponašanje iz dana u dan iskorenjuje.
     U zoru momkovica kuca na vrata prostorije u kojoj su mladenci, dajući im tako znak da je vreme da se ustaje i da se mužu daruje „boščaluk", što mlada i čini pod rukovodstvom momkovice. Muž njoj daruje, u zavisnosti od imovnog stanja, od 1 do 30 zlatnih novčića (5-10 pijastera). Mlada zatim oblači odeću koju je donela u miraz i sprema se da svima kako ko ustaje poliva vodu iz bokala za umivanje.
     Za to vreme momkovica s drugim ženama hita u bračnu ložu da na postelji vidi znak devojačke nevinosti. I rastuže se ako ne vide taj znak, ne zato što sumnjaju u nevestino devičanstvo, već pre zato što su ubeđene da je neko „svezao" mladoženju vradžbinom i mađijama pa nije mogao izvršiti „veliku tajnu" braka.
     Dok sujeverne žene tuguju i žale, mlada veselog lica sipa vode iz bokala svakom ko joj priđe da se umije i uzgred od svih njih dobija poklone. Oni ubacuju u leđen novčiće i prstenje. Omladina brzo povede kolo uz sledeću pesmu:

     Nakon toga na scenu izlazi dever s ogledalom i češljem i reže mladi deo kose koji joj pada na obraze pa se tako dobijaju takozvani zulufi, koje će nositi do starosti a koje će zadenuti iza ušiju samo u slučaju muževljeve smrti.

     U isto vreme žene koje stoje u dvorištu mladine kuće sa svoje strane pevaju sledeću pesmu:

Prvič[uredi]

     Prvič je prva uzajamna poseta rodbine mladenaca posle svadbe. Odvija se takođe uz svojevrsnu ceremoniju.
     Ako je mladoženja od siromašnijih, on šalje mladoženjskog momka sa „zdravicom", tj. s čuturom vina u roditeljsku kuću svoje mlade, da ih pozoveu poseilu. Ako mladoženja pak pripada imućnijim ljudima, onda ženinu rodbinu poziva na večeru.
     Tast ili tašta s nekoliko rođaka i najbližih prijatelja (muškarci i žene) idu u posetu odnosno na večeru. Vodi se računa da broj gostiju bude neparan. Na izlasku iz kuće mladenaca, mladina rodbina daruje mladu sa po kojom parom.
     U zavisnosti od toga da li je mladina rodbina povodom prviča u zetovu kuću bila pozvana u posetu ili na večeru, i zetova rodbina se poziva ili na večeru ili samo u posetu. Na izlasku iz tastove kuće, tašta i njene rođake daju zetu košulju na dar; te čarape. On vraća uzdar]e; 10-15 pijastara.

Svadbeni običaji i pesme u Peći[uredi]

Prosidba[uredi]

     Već sam kazao da su običaji u Staroj Srbiji svuda isti. Ako se u njima primećuju male razlike, do njih je došlo najpre zbog ekonomskih razloga i računice. U Prizrenu se već izostavlja ono što iziskuje velike rashode; a u Peći se još pridržava starinskog običaja premda su hrišćani i sami počeli shvatati potrebu da slede primer Prizrenaca.
     Stoga ćemo ovde izneti samo razlike u običajima.
     Kada navodadžija; na molbu roditelja momka koji je za ženidbu; ode kod poznatog mu čoveka u nameri da isprosi njegovu kćer; ulazeći u sobu; on treba da zatvori vrata za sobom; ali da se ne okrene licem prema vratima i ne zatvara ih rukama ili nogama nego zadnjicom.
     Dobivši pristanak roditelja da udaju svoju kći za momka sa čije je strane poslat navodadžija, on sutradan nosi jedan dukat roditeljima isprošene devojke. Oni ga dočekuju predusretljivo i ponovo se izjasnivši da su saglasni dati svoju kćer za njegovog momka, časte ga rakijom zaslađenom medom. Zatim navodadžija i domaćin kuće ustaju i; prekrstivši se tri puta pred ikonama i celivajući ih[20] poljube se međusobno. U taj čas; navodadžija daje dukat koji je doneo devojčinom roditelju, stavlja ga pred ikone. A devojčina majka uručuje navodadžiji vezeni peškir i struk bosiljka. Ceremonija ove razmene naziva se ceremonija „malog belega".
     Na povratku u momkovu kuću, navodadžija lupa na vrata iz sve snage, kao znak da je srećno izvršio svoju misiju. Tada svi ukućani i prijatelji koje su pozvali izlaze da ga dočekaju sa sledećom pesmom:

Reference[uredi]

  1. ↑ Srpsko izdanje
  2. ↑ Isto to rade i žene Đakovskog okruga, samo ne 23. nego 24. decembra ujutru. One mese nekoliko kolača za decu i nekoliko za prve posetioce iz familija sa kojima su u rodu. Ti kolači se prave s raznovrsnim ukrasima od testa. Sem toga, mese jedan veliki kolač, a na njemu prave, kako koja domaćica ume, figuru bika s plugom, tor s ovcama i pastirom, domaćina kuće na konju s duvankesom, ili roj pčela ili mladića i devojku ispred sveštenika kao da su u crkvi na venčanju. Ovaj hleb se iznosi za večeru, i to je svuda običaj.
  3. ↑ Dvadesetak godina.
  4. ↑ U Tetovu se na Lazara i Lazaricu u kući prska svežom vodom da bi te godine bilo letine. Cveće na lazaricama se smatra za nešto sveto, magično pa zato dok Lazar i Lazarica igraju, svi pokušavaju da se domognu makar jednog cvetića. Čak i popovi smatraju da je to cveće zbog nečega važno. U Hoči neki skidaju maramu i brišu njome ruke da im se ne bi znojile celo leto.
  5. ↑ Prep. V. S. R.
  6. ↑ Isto.
  7. ↑ Isto.
  8. ↑ Prev V. S. R.
  9. ↑ Ova reč je, najverovatnije, nastala od grčkog „mesitis" - posrednik.
  10. ↑ Červonec - ruski zlatnik; naziv za inostranu ili domaću krupniju zlatnu monetu - nap. prev.
  11. ↑ Ima se u vidu da se boja šalje u nedelju ako dan Usekovanja glave Jovana Krstitelja ne pada u nedelju, inače se, u tom slučaju, boja šalje u ponedeljak.
  12. ↑ Ako Usekovanje glave Jovana Preteče pada u sredu, boja se na nevestinu glavu stavlja u ponedeljak da ne ostane bez glave, tj. da ne ostane udovica.
  13. ↑ Ili samo „momak". On treba da je mlad i nedavno oženjen. U većini sltčajeva mladoženjski momak bude mladoženjin zet. „Momkova" obaveza je da ukaže mladoženji kako se sprovode pojedini običaji i da poslužuje u kući. Njegova žena - momkovica - u obavezi je da stoji kraj neveste ako je i sama nedavno udata, inače je obavezna da poslužuje u kući s ostalim ženama na svadbi.
  14. ↑ Ako je svadba leti, i leti se ogrću ćurkovima. To najverovatnije potiče nz starih vremena kada su se plašili da nose zdravicu. Kod hrišćana je i danas prisutna bojazan od Turaka. Inače nema drugačijeg objašnjenja za oblačenje zimske odeće leti.
  15. ↑ Pre trideset godina na hrišćanskim svadbama nije bilo muzike. Devojke i žene su igrale oro uz pesmu.
  16. ↑ U originalu „gužni dever"; ipak, budući da taj izraz nije zastupljen u srodnoj literaturi, a da iz teksta proizilazi poklapanje sa zvanjem „ručni dever" čiju je ulogu igrao najčešće najmlađi mladoženjin brat, pretpostavljamo da je došlo do greške slovoslagača - nap. prev.
  17. ↑ Isto
  18. ↑ Po selima da bi se izbegla ovakva nesreća, ako neko s parom volova sretne svatove, treba da se ustavi i pusti volove iz jarma dok svatovi ne prođu.
  19. ↑ Tom irilikom neke majke plaču skoro na sav glas, verovatno zato što se od tog trenutka njen sin moralno razdvaja od nje i vezuje za svoju ženu.
  20. ↑ Hrišćani u Peći smatraju se najpobožnijim narodom u celoj Staroj Srbiji.
Preuzeto iz „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Јастребов:_Обичаји_и_песме_турских_Срба&oldid=133959”