Свадба Ивана капетана

Извор: Викизворник


Свадба Ивана капетана

Фала богу, фала јединоме,
Иво проси на далек девојка,
на далеко, преко три плањине,
просио гу за три годинице,
млого благо Иван изарчио, 5
док је јунак девојку испросио;
сам отиде код дворе девојке,
сас дедога свадбу да намири,
сас шуреви да се разговори
кад ће Иван за девојку поћи. 10
Шуреви га добро дочекале,
своа сестра милостиво дале;
Иван много даре потрошија,
и девојка своја прстењује,
прстењује и равун ги даје; 15
сас дедога свадба намирује
за недеља д’на да причека,
на недеља по девојка да иде.
Кад се Иван натраг повратија,
путоваја кроз поље широко, 20
к’д уступи у гора зелена,
сусрете га Муса ћесеџија
па Ивана лепо упитује:
„Де си скитав Иво капетане?
Де си скитав, по коа невоља?” 25
Иво Муси све по право каза.
К’д то зачу Муса арамбаша
он Ивану ’вано проговара:
„Чујеш ли ме, Иво капетане!
Ти си просив и благо си трошив, 30
ти си просив, а ја ћу да носим”.
Иван стаде сетен невесеја,
сетен дође на свои дворови;
упази га његов* мила сестра,
па Ивану тиво говорила: 35
„О, Иване, мој рођени брате!
Што си сетан, брате, и невесев?”
Иван сестре све по реду каза,
како му се Муса зафаљија,
да ће њему девојку да отне. 40
Сестра брату ’вако одговара:
„Не бој ми се, мој брате Иване!
Ја сам чула људи да ми зборет:
шуреви ти на гласу јунаци,
чак до двора тебе ће доведет! 45
Тек не седи, мој брате Иване,
већ ти бери кићени сватови,
те ми иди за добра девојка”.
Иво сестру истом послушује,
те ми сабра три ките сватове, 50
и отиде за добра девојка.
Лепо њега тамо дочекале,
држале га за недеља д'на,
држале га и ове га гостиле,
ал' је Иво сетан невесеја. 55
Упазише га његови шуреви
па питајет свог' зета Ивана:
„Што ни седиш, наш зете Иване,
што ни седиш сетан невесеја?
Да л’ ти врло девојку кудили? 60
Ил’ ти кудев твоји пријатељи?”
Ива њима тиво одговара:
„Ни ми кудев мој добра девојка,
ни ми кудев мога пријатеља,
к’д питате, право ће ви кажем: 65
скоро мене к’д сте испратиле,
сусрете ме у гора зелена,
сусрете ме Муса ћесеџија
па ме пита де сам јунак скитав,
а ја њему сво по право каза; 70
Мусо мене вако одговара:
„Ти си просив, Иво капетане,
ти ои просив, а ја ћу да носим,
за то сам ви сетан и невесев”.
К’д то чуше његови шуреви, 75
сви се они у глас насмејаше,
и Ивану ’вако говорише:
„Не бој ни се, наш зете Иване!
Л'сно ћемо тебе да одведемо,
да одведемо на твоје дворове, 80
а да тебе глава не заболи”.
Па одоше у клете камене,
те обукоше своа мила сестра,
у оноје руо делијанско:
она паше своа остра сабља, 85
и ми јаше коња ђогатога.
Браћа сестру зету дароваше,
њему у руке теслим учинише.
Опет шуре зету говориле:
„Чујеш ли не, наш зете Иване! 90
Наша сестра с’г је делибаша,
нека иде напрећ пред сватови,
нека иде на твоји дворови,
ви идите по ња на озирке,
Муса не мож' ништа да ви чини." 95
Испратише делију девојку,
а сватови по ња на озирке.
К'д девојка у гора уступи
сусрете гу Муса ћесеџија,
и девојку одма упитује: 100
„Тако т’ бога, незнана делијо!
Да л' си видев, да л’ си разумеја,
да ли иде Иво капетане,
да ли води убаву девојку?”
А девојка њему тиво одговара: 105
„Тако м' бога, ти добар јуначе!
Иде Иво и сватови води,
ал не води та лепа девојка,
девојку му други препросија,
препросив гу Ибра од Солуна”. 110
Опет она пута путовала,
докле дошла до широке дворе,
до дворове Иве господара.
Она улазе у широке дворе,
и се скида са коња доброга, 115
пред ња шета Иванова мајка
па снашице тиво говорује:
„Чујеш ли ме, незнани делија!
Не скинуј се од коња доброга,
не могу те на конаку пуштит, 120
с'г ће дође мој сине Иване,
ће доведе свате и девојку,
па за тебе неће остат конак”.
А делија њојзи одшвара:
„Чујеш ли ме, остарела душо! 125
Молим ти се, у Бога те кунем,
пушти мене ноћас на конака,
сватовам ти ја сметати нећу”.
Врте, сука, остарела душа,
па делију на конака пушти. 130
Мало време, а млого не прошло,
ето иде Иван са сватови,
далеко му сестра излазила,
излазила брату на сусретке,
љуби брата у пребело лице, 135
и љуби га у пребела рука,
па је брату тиво говорила
„Чујеш ли ме, мој брате Иване!
Да ти кажем једно наше чудо:
д’нас нама на дворове дошов, 140
дошов, брате, један добар јунак,
што до д’нас такви није дошов,
па не ћаше доле у одаје,
тек отишов на горње чардаке;
да оћеш, брате, њему да ме дадеш, 145
млого добро ти би учинија!”
Кад то зачу Иво капетане
у гроот се Иво насмејао,
па је сестре овако казао:
„Није, сестро, тоје добар јунак 150
што улегов на горне чардаке,
већ тој ми је моја верна љуба,
моја љуба, твоа мила снава”.
Сестра брата к’д је послушала,
она трчи на горње чардаке, 155
те се љуби сас милу ми снаву,
и га свуче руво делијанско,
обуче ги руво мланестинско,
и сведе гу доле у одаје.
Иван чини големо весеље, 160
за недељу сватове гостија,
па после ги лепо испратија,
и богато даром дарувао,
и девојку за себе венчаја,
и с њу живот добро живовао, 165
убав пород јесте изродио.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626., стр. 270-274.