Марко Краљевић у тамници[1]
Фала Богу, фала јединомѳ!
Драги Боже помогли свакому,
Сваком' брату по свомѳ занату,
Али нама на нашем занату!
Постаните браћа и дружина, 5
Постаните-пѳсња послушајтѳ,
Да појемо, да се веселимо.
Весав бија кућѳн домаћине,
Кој с'браја оволико гости!
Фала Богу, фала јединоме! 10
Марко шета по Бѳлога града.
Марко шета у сред бело пладнѳ.
Оџа вика пладнѳ на џамија,
Оџа неће мудро да ми сѳди,
Него вика Краљѳвића Марка: 15
«Оди Марко у бела џамија;
Да клањамо турски преслобечки!».
То је Марку врло зазор било.
Дижѳ глава горе у небеса,
Те увидѳ оџу на џамија, 20
Па довати л'ка боздогана,
Те ми гађа оџу на џамија.
Криво гађа, а право погађа.
Погоди га међу очи црнѳ.
Мртов оџа од џамија падѳ, 25
Оџа паде, Турци припадоа,
Те ми Марка живог уватија,
Врзаше му рукѳ наопако,
Туришѳ га у т'вна т'вница.
Лѳга Марко за девет године. 30
Т'вница се Марку догорчала,
Па ми моли Турци Бѳло-градци:
«Чујѳтѳ ли Турци Боло-градци!
Врѳме дошло, Бог ми душа тражи,
Дa ћу брзо, Турци, да починем. 35
Нѳ зна мајка од што ћу да умрем,
Па ве молим Турци Бело-градци,
Пуштите ми моа десна рука,
Купито ми пребела артија
И купите перо гусарово, 40
Да напишем једна ситна књига,
Да гу пратим моје мајке миле,
Да ме знаје, да ћу да ги умрем,
Мртво моје тело да откупи,
Из т'виица мртвог да м' изнесе, 45
У Прилипа мене да однесе
И код оца мене да закопа,
Да ми знаје де ће ми гроб бити,
Jутру—вечер свећа да ми пали,
За душа моа лебац да ми дели». 50
Турци Марка биле послушале,
Те му пушћав једна десна рука,
Донели му пребела артија
И донелѳ перо од гусара.
Узе Марко перо и артија, 55
Те ми пише једна ситна књига.
Не гу пише своје старо мајке,
Већ гу пише своје вернѳ љубе.
У књига гу Марко поздравујѳ:
«Чујеш ли ме, моа верна љубо: 60
Ево има девет годин' д'на,
Како лѳжим у т'вна т'вница,
У т'вница града Белограда.
Да с' избавим не могу иикако!
Но чујеш ли, моа верна љубо! 65
Ако да си јуначко колено,
И ак' оћеш мене да избавиш,
Ти с' обучи у руво дѳлијско,
Па опаши сабља очатница
И појаши дебела дората. 70
Дођи, љубо, у града Белога,
Па ми шетај по новѳ чаршије,
Не давај се никомѳ у руке.
Уплаши ми Турци Бело-градци
Уплаши ги и зијан ги чини, 75
Све ги иди њима на срамота,
Не би ли се њима досадило,
Да ме мене на двор изведет,
Да ми дадѳт Шарца крилатога,
Да ја тебе живога уватим. 80
Ти се мене у руке не давај,
Већ ми бѳгај по Белога града,
Доклѳ мијѳ из град излегнемо,
После ћѳмо л'сно утекнѳмо».
К'д је Марко књига накитија, 85
Он гу дава брзому татару.
Татар књига у Прилип однесе,
Те гу дава тѳј Маркове љубе.
Књигу прима Маркова госпођа
И једнак гу она отворила, 90
Књига чита, дробнѳ слузѳ лије.
Свекрвицѳ своје не кажујѳ,
Одма иде у клетѳ камѳнѳ,
Те обуче руво дѳлијанско,
И припаса сабља очатница. 95
Појашила дору дебелога,
Право иде града Бели-града.
Скита она проз Белога града,
Скитала је за недеља д'на.
Никому се у руке нѳ дава, 100
А свакому зијан голѳм чини.
Турцима сѳ врло дотужило,
Нa све стране пуштилѳ тељала,
Да ми нађев доброга јунака,
Кој се можѳ у себе поуздат', 105
Да увати тога зулумћара.
Ал за срѳћа Краљевића Марка,
Јунака ми Турци не нађошѳ,
Отидошѳ на т'вна т'вница,
Те ми молѳт Марка Краљевића: 110
«Чујеш ли не, Марко Краљѳвићу!
Један јунак у наш град што дошов,
До с'г у нас по јунак не дошов,
Никој њѳга да увати не може!
Голем зијан нама учинија, 115
Све калдрмѳ наше исабија,
Играјући коња по сокаци.
Ми смо дошле тебе да молимо,
Ти д' излегнеш њему на мегдана,
Tи д' уватиш тајего јунака. 120
Тебе ћѳмо скупо наплатити».
К'д тој зачу Марко Краљѳвићу.
Он Турцима тиво одговара:
«Чујѳтѳ ли Турци Бѳло-градци!
Доведите мога доброг Шарца, 125
Донесите моа остра сабља,
Донесите мога боздогана,
Л'сно ћу ви јунака уватит».
Т'г се Турци врло преварилѳ,
То ми Марку Шарца довѳдоа, 130
Још по дебев него што му бија.
Донесошѳ његов' остра сабља,
И Маркова л'ка боздогаиа.
Турци Марку руке испѵштија,
Из т'вница њега изведоа. 135
К'д се Марко коња доватија
И припасав своа остра сабља
У десница л'ка боздогана,
Марко Турцам' вако говорио:
«Чјете ли Турци белоградци! 140
Ја не могу у град да се бијем
С'с тајега доброга јунака.
Јер ћѳв жене ваше да с' уплашев,
Али дѳца болес ћѳ наватив.
Ја ћу њега у пољѳ д' измамим, 145
Тамо ћу га л'сно да посечем.
Марко л'же, Турци га верујет.
Марко ја'на Шарца крилатога,
Пa је Шарцу грчки говорија:
«О, мој Шарчѳ, моје десно крило! 150
Док идемо проз Белога града,
Немој Шарче врло да се љутиш,
К'д у поље широко дођѳмо,
Ти рашири твоа вита крила,
Те ми бегај што побрго можеш». 155
Још повика т'нко гласовито:
«Кој ми јунак по Боли—град скита,
Нека дође у поље широко!
Да јуначки мѳгдан поделимо!
Јер ми више на перчин узлегов. 160
С'с њѳгово големо јунаство!»
Марка зачу њѳгова госпођа,
По гласу је Марка познавала,
Па дората одма поа'нала,
Право идѳ у поље широко, 165
Да с'с Марка мѳгдаы подијеле.
Врло јунак дору наљутија,
Из уста му зелен пламѳњ идѳ.
Из копита живи огањ сева.
Све калдрмѳ наопако обрна, 170
А од силе коња у јунака
Боло-градчѳ из темељ се стресе.
К'д су Турци њѳга угледали,
Сви се они у куће затворили,
A дугање пуста оставили. 175
Само глодав душом да се избавив.
Два јунака из град излѳгоше,
У широко поље улѳгошѳ,
Тиво љубе Марко беседија:
«Чујеш ли ме моа верна љубо! 180
Сви су Турци из града излѳгли,
То гледају нас двоица, богмѳ,
Како ћемо мегдан да делимо.
Но ми мѳгдан да не поделимо,
Већ ти пушћај твојега дората, 185
Те ми бегај низ пољѳ широко,
Ја с'с Шарца по тебе ће трчим,
Ја ће трчим, а ти више бегај,
Тако ћемо ми да утѳкнѳмо».
Љуба слуша свога господара, 190
Па дората пушти низ пољенце,
Бега дора ка' да има крила.
Нигде Шарѳц стигнат га нѳ може.
К'д тој виде Марко Краљевићу,
Он Шарини дизгин постегнује, 195
А из грло Марко подвикнујѳ:
«Стан' полако, незнани делија!
Срамота је од мегдан да бегаш!
Ено гледав Турци Боло-градци!»
Оде Марко с'с вѳрницу љубу. 200
Остадошѳ Турци глѳдaјећи.
Марко оде с' љубу играјући.
Отидошѳ у бела Прилипа,
Те ми пијев вина тригодишња,
Све за здравље Маркове ми љубе, 205
Што избави свога господара
Из проклѳте из турске т'внице.
Ни туј бесмо, ни право казасмо,
Већ велимо да се веселимо,
Вита јело, дигни горе грање! 210
Да са живе домаћинске главе!
Да са живе и да са веселе!
Што слушало, све весело било!
Што не слушало, никад зло немало!
