Смиље брала у гори девојка.
Смиљ берући путе погрешила
нагазила ајдучке путине.
Сусрете је ајдучки војвода.
Моли му се лијепа девојка: 5
— „Богом брате, ајдучки војвода!
Изведи ме из горе зелене,
одведи ме на воде студене."
Војвода јој братство прифатио,
извео је из горе зелене, 10
одвео је на воде студене.
Оде јунак, воде да с’ напије,
а девојка лице да омије.
Сијну лице, као врућо сунце.
Стаде јунак да се Богу моли: 15
— „Дај ми, Боже, једну т’мну ноћцу!
Да обљубим лијепу девојку."
Како јунак Богу се молио,
Бог му даде једну т’мну ноћцу,
те обљуби лијепу девојку. 20
Љубио је до половин ноћи,
од поноћи змијом се створила,
с’ви му се око грла бела.
Моли јој се ајдучки војвода:
— „Чујеш ли ме лијепа девојко! 25
Макни ми се од грла бијела,
„Уви ми се око десне руке."
Но говори лијепа девојка:
— „Не мичем се, ајдучки војводо,
не мичем се од грла бијела, 30
водићу те од града до града,
да се чуди мало и велико,
да се чуди, ка’ се сестра љуби."
Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626., стр. 146-147.
