Вранац коњиц росну траву пасе,
саат пасе, а два ослушкује,
де девојка своју мајку моли:
„Дај ме, мајко, за јунака драга,
што ’но ми је једини у мајке. 5
Да знам јадна млад да ће ме љубит'.
да ја зађем кроз гору зелену,
да саберем свакојака цвећа,
а највише румене ружице,
да наместим ђуљ-суљ од ружице, 10
да намажем моје бело лице,
к’д да љуби, све да му мирише.
Да знам јадна стар да ће ме љубит',
сабрала би свакојаке траве,
понајвише горке чемерике, 15
да извадим ђуљ-суљ од чемера,
да намажем моје бело лице,
да к’д љуби, да му иде горко!”
Народна књижевност Срба на Косову - Лирске песме I, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр. 129-130.
Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626., стр. 353-354.
