Војвода Станиша

Извор: Викизворник


Војвода Станиша

Овце чува Станиша војвода,
овце чува крај реке Бистрице;
до пладне му вода бистра била,
од пладне му мутна дотекнала,
и излегла по више Маторник. 5
Станиша се т’га замишлеја,
јер нема де овце да преведе.
Он ми моли вилу самовилу:
»Чујеш ли ме, вило самовило!
Пренеси ме мене и чобани, 10
и пренеси моје беле овце,
ја ћу тебе скупо да ти платим:
за мене ћу три дуката дати,
за тридесет мои чобанина
ће ти платим тридесет дуката, 15
на свекоја моа бела овца
ће ти платим по пола цванцика,
на шилејна по черек цванцика,
на јаганце по десет парице;
за тридесет кучи кутромани 20
ће ти дадем тријес бели гроша“.
Кад то зачу вила самовила,
Станише ми тиво одгоара:
„Чујеш ли ме, Станиша војвода!
Не сом жудна за тој твоје благо, 25
за благо ти овце не атренесам,
нити овце, нити па чобани,
ни традесет кучи кутромани,
а тебе ћу у вода удавити;
но дај мене твоје очи црне, 30
ако 1оћеш глава да изнесеш.“
Кад то чуја војвода Станиша,
он зажали своје црне очи,
жав је њему виле дати очи,
ал Станиша више овце жали, 35
па ми виле очи обрекнује.
Вила пружи преко воде крила,
на крила ми мосте начинила,
преносе ми Станишу војводу,
по Станишу тријес чобанина, 40
па пренесе све бијеле овце,
најпосле ми носи кутромани,
па од Станишу очи потражила:
„Дај ми очи, Станиша војводо!
Дај ми очи, што си ми обрекнав." 45
Станиша се на невоља нашев,
па ми вели виле самовиле:
„Молим ти се, вило, сестро мила!
Да ме пуштиш до зелене риде,
још један пут света да прегледам! 50
И од риде дворе да погледам,
јер ги више видети не могу“.
Станишу му вила верувала
па га пушћа до зелене риде.
Станиша ми кајде засвирео 55
и запоав из тој бело грло,
довикује кучку караманку:
„Ајде брго, кучко караманко!
Ајде брго лова да уловиш
и мој’ црне очи да избавиш!“ 60
Кад дочула кучка караманка,
она право код Станишу иде;
Станиша ги тиво говорује:
„Чујеш ли ме, кучко караманко!
Вила мене црне очи тражи, 65
што пренела мене и чобани,
што пренела овце и кучићи;
ја ги давам благо небројено,
вила неће благо небројено,
теке тражи моје очи црне; 70
ја сам њојзи очи обрекнаја,
и ће идем очи да ги дадем;
кад ће вила код мене да приђе
ти ми смами кучи кутромани,
па увати вилу самовилу 75
те ги скрши оба виша нрила
да не може у плајна да лети,
јер у лето мене ће досадит."
Кад дођоа код пребеле овце,
вила иде да му узе очи, 80
а Станиша црне очи жали,
па ми писна како змија љута
и повика кучку караманку;
кучка дочу свога господара,
она смами тридес кутромана, 85
уватија вилу самовилу,
скршија ги оба вита крила,
скршија ги ноге до колена;
метнуше гу у река Бистрица:
„Иди, вило, више да не дођеш! 90
Док је жива кучка караманка,
она брани свога господара,
браниће га док је она жива“.
Оде вила водом пливајући,
а Отаниша дома свиреући. 95



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626., стр. 274-277.