Марко Краљевић и вила
Гору шетав до два побратима:
један беше Марко Краљевићу,
други беше Милош војвода.
К'д су били горе у сред гору,
ал' ми Марка дремка уфатила; 5
проговара Милош војевода:
"О, чу ли ме, мили побратиме?”
Тад се Марко од с’н пробудија,
па говори Марко Краљевићу:
"Пој ми, брате, дремку да ми микнеш!” 10
Одговар Милош војевода:
„Ја не могу теби да ти појем,
да ти појем у гору зелену,
јер сам синоћ много вино пија,
вино пија, с вилом Драгом бија, 15
па је мени вила запретила,
да не појем кроз гору зелену:
„Ако т' чујем, ја ћу те устрелит,
једну рану у јуначко срце,
другу рану у јуначко грло!” 20
Па говори Марко Краљевићу:
„Не бој ми се, Милош побратиме!
Док је гласа Краљевића Марка,
и подамном Шарца крилатога,
и док имам шестоперо златно!” 25
Т’д је Милош песму запеваја,
како који држи краљевине,
ал' је Марку песма омилела,
па је Марко на Шарца заспаја.
Дочула је војводу Милоша, 30
дочула га вила Драгобила,
дочула га из Морач планине,
устрели га вила Драгобила:
једну рану у јуначко грло,
другу рану у то живо срце. 35
Т’д ми викна војвода Милоше,
кол’ко викна, до бога’ се чуло:
„Авај, Марко, авај, побратиме!
Побратиме Краљевићу Марко!”
Т’д се Марко од сна пробудија, 40
и упита Краљевићу Марко:
„А што ти је, Милош побратиме?”
Одговара Милош војевода:
„О, чу ли ме, Марко Краљевићу!
Устрели ме вила Драгобила: 45
једну рану у јуначко грло,
другу рану у то живо срце!”
Марко скочи на јуначке ноге,
па ми Шарца и грли и љуби,
и овако он њему говори: 50
„Чујеш, Шарче, чујеш добро моје!
Ак’ уфатиш вилу Драгобилу,
чистим сребром тебе потковаћу,
гребен ћу ти златом измешати,
покрићу те дибом и кадифом. 55
Ако вилу ти ми не уфатиш:
сломићу ти све четири ноге,
извртићу т' твоје црне очи,
метнућу те у гору зелену,
да се туцаш од јеле до јеле, 60
да те кљујев орли и гаврани!”
Потегна му дванајес колана,
па ми пође кроз Мирач планину;
нигде вилу чути ни видети.
Када Шарац вилу осетија, 65
по три копља у висину скаче,
а четири добра унапредак.
К'д се вила на невољи виде,
она летну небу у облаке.
Т'д извади Краљевићу Марко, 70
т’д извади шестоперо златно,
па га метну небу у облаке,
те погоди вилу Драгобилу,
погоди гу међу раменице,
обали гу на црну земљицу, 75
преврће гу на лево, на десно,
где гу куца, ту ги крвца пуца.
Проговара вила Драговила:
„Чујеш ли ме, Марко Краљевићу!
пушти мене живу у планину, 80
да саберем моје другарице,
да саберем траве свакојаке,
да загасим ране на јунаку,
још по добро но што су му биле”.
Пушти Марко вилу у планину, 85
она сабра траве свакојаке,
траве бере, често се одзива,
проговара својим другарицам:
„Немојте се главом преварити,
да јунаке кроз гору стрељате, 90
док је гласи Краљевића Марка!”
Па загаси ране на јунаку,
још по добро но што су му биле.
