Марко Кралевичъ и королъ Михаилъ Полушкіҋ
Фала Богу, фала јединоме!
Лов ловија Краљевићу Марко,
Лов ловија у Шара плањина,
Лов ловија за петнајес д'на.
С себе води сесричић Огњана. 5
Лов ловиле, ништа не уловиле.
Шеснајесто јутро к'д сванало,
Огњан Марку 'вако проговара:
„О мој ујко Краљевићу Марко!
Ето има шеснајесет д'на, 10
Ка' ловимо лова по плањине,
Мије ујко ништа неуловисмо,
Па те молим дома да идемо,
Дивли звери да не изедет.“.
Марко њему тиво одговра: 15
„Чујеш ли ме сестричић Огњане!
И Ја сам ти дома зажељев.
Ти увати наши добри коњи,
Да јашимо дома да идемо,
Но Огњане стигнат неможемо. 20
Да идемо да Полуша града,
До полушког краља Мијаила.
Краљ је мене од вакат пријатељ.
Туј можемо ми да преноћимо.“
А к'д Марко збора иззборија, 25
Појашија коња од мегдана,
Те слегоа низ Шара планина,
Право идет у Полуша града,
На дворови краља полушкога.
К’д са они близу двора дошле, 30
Угледав ги краље Мијаило,
Па ги њима на сусрет излегов,
Те пречека свои мили гости.
Сес Марка се у лице целива.
Огњен краљу рука целиваја, 35
А краљ њего у сред чело цуна,
Па ги води у шарене собе.
Па изаесе тај љута ракија.
Слуга ги је Мијајлова ћерка.
Свима чаша поредом давала, 40
Напред краљу, после Краљевићу,
А најпосле Огњану детету.
Али Огњан чаша не приваћа,
Но девојку за рука доваћа.
Врло му се њему омиљела. 45
Од људи га никој не упазв,
Упазив га Краљевићу Марко,
Па детету тиво говорује:
„Немој дете резил да ме учиниш!
Јер ће тебе краљ да те упази.“ 50
Засрами се Огњанче детенце,
Те ми Марку на скуте заспало.
Време дође, они да вечерав.
Краљ Мајајло Марку говорија:
„Чујеш ли ме Краљевнћу Марко! 55
Што ти дете на скуте заспало?
Да ли ти се врло уморило,
Скитајећи по Шара плањина?“
Марко краљу вако одговора:
„К'д ме питаш краље Мијајло! 60
К'д ме питаш, право ће ти кажем:
Твоа ћерка кад му чаша даде,
Он не узе чаша од девојке,
Већ. девојку довати за рука,
Јер је њему врло омиљела.“ 65
К'д то зачу краље од Полуша,
Овако је краље беседио:
„Ако да је дете добар јунак,
Да отине у тој црно море,
Да открши грања од неранџа, 70
Да донсев у моје дворове,
Ја ћу моја ћерка да му дадем,
Да му дадем, њему за љубовцу.“
К'д то зачу Огњанче детенце,
Оно рипи од зевња на ноге, 75
Право иде доле у коњушке,
Да посреди свога коња вранца.
Ал Марко по њега излезе,
Не му даде да подсреди вранца.
Тек му даде његовога Шарца 80
И му даде своја остра сабља.
К’д ми дете Шарца посредило,
Опасало тај Маркова сабља,
Марко њега 'вако научује:
Чујеш ли ме сестричић Огњане! 85
К'д ће дођеш до зелен ливаде,
Код ливаде, зелене дубраве,
До дубраве дубоки бунари,
На бунари две лепе девојке,
Убаве са како врућо слунце, 90
Оне оћет тебе да викајет,
Да се скинеш коња доброга,
Да ги љубш њино бело лице,
Много благо ће ти обречујет,
А ти немој да ми се измамиш, 95
Да се скинеш од коња доброга.
Оне неса две добре девојке,
Не те викав да ги лице љубиш,
Оно ти са две але големе,
Једнак ће те живога изедет, 100
Туј к’д прођеш, све раат ће идеш.
Докле дођеш на тој море црно,
Ти од шарца немој да се скинеш.
Шароц уме добро да ми плива,
Ал у море млого рибе има, 105
Те ћев шарцу да му досађајет,
Может њему ноге да оштетет,
Но ти узи моја остра сабља,
Те му вржи шарцу на колена,
К’д ће плива и рибе да пори. 110
К'д дођете до дрво неранца,
Ти одкрши грања од неранца,
Одма коња натраг да повратиш,
Те овамо здраво да дођете.
Ја ће седам те ћу да те чекам.“ 115
Дето шарцу дизгин постегнује;
Те отиде друмом и плањином,
Докле дође до зелен' ливаде,
Код ливаде, зелене дубраве,
До дубраве дубоки бунари, 120
На бунари две лепе девојке.
К’д видоа Огњана јунака,
Обе њему на пут иилезајет,
Те га мољет да се од коња скине,
Да ги љуби њино бело лице. 125
Замишли се Огњане јуначе...
Готов беше да се од коња скине,
Али шарац њему проговара:
„Чујеш ли ме Огњане јуначе!
Не ли знадеш ка’ те Марко учив, 130
К’д смо мије на пут поодиле.“
Т’г се сети Огњане јуначе.
Коња стегна, те на свој пут оде
К’д ми дошле на тој море црно,
Шарец плива проз море дубоко, 135
К’д ми дошле у море полојна,
Шарец поче да ми посрнује,
Врло њему рибе досађајет,
Те не може јаден да ми плива.
Вели њему Огњанче јуначе: 140
„Што посрћаш мои добри шарче?
Искаш мене овде да оставиш,
Морске рибе мене да изедет.“
Шарец њему 'вако одгоаара:
Не ли си ми, море, запамтија, 145
Што је тебе ујко научија?
Да извадиш твоа остра сабља,
Да ми вржеш на довња колена.
К’д ће пливам, да ја рибе порим,
Да ми рибе јако не досађав. 150
Тг’ се брате Огњан присетија.
Те извади своја остра сабља,
Те му врза шарцу на колена.
Шарец плива и ми рибе пори.
ПОЛОЈИ море се окрвавило. 155
К’д ми дошле до дрво неранџа,
Огњан скрши грања од неранџа,
И се враћав натраг на трагове.
Кад дођоа у поље Полушко,
Огњан шарца врло наљутио, 160
Те га игра по поље широко.
Од далек га Марко упазија,
Па отиде те кажује краљу:
„Чујеш ли ме краље од Полуша!
Ете иде Огњан ва шарчину 165
И ми носи грањка од неранџа,
Ама јако он ми се рављутив.
Може наше главе да исече.“
А краљ Марку 'вако одгоара:
„Моли Марко твога сестричића: 170
Ће му дадем моја мила ћерка
И уз ћерка три товара благо.
Нека једет и нека се љубет.“
Марко слезе доле у дворове,
Те пречека својега сестрића. 175
Уведе га у шарене собе.
Грана даде краљу Мијаилу.
„Нати дедо грањка од неранџа,
А ти мене твоа мила ћерка.“
Краљ му више реча не поврати: 180
Теке узе грања од неранџа,
Доведе му своа мила ћерка.
И уз ћерку три товара благо.
Па учини свадба за недеље.
Јеле, пиле за цела недеља. 185
Недељица к'д се испуњила,
Отидов свак на своја страна,
Марко и Огњан лова поделиле,
Марко узе три товара благо,
Да ми пије вино три годишњо: 190
Огњан узе убаву девојку,
По нашему закону гу венчав.
До староста добро живовале,
Красен пород они изродиле.
Ни туј бемо, ни право казамо, 195
Но велимо да се веселимо.
Весев бија кућни домаћине!
Што слушало, све весело било!
Вита јело дини горе грање,
Да са живе домаћинске главе! 200
