[Бере свате Рада младожења]
Бере свате Рада младожења,
свате бере, оће да се жени,
Ће узима у Орида града.
Ни је близу, ни врло далеко.
Далеко је до седам конака. 5
Собра Рада до петстотин’ свата
к’д пођоше петстотину свата
к’д пођоше у Орида града,
испрођоше два конака места,
нигде вода они не нађоше, 10
да би пили и коње напојили —
и да би се по лицу измили.
Па одоше јоште једног дана,
опет они воду не нађоше.
'Итно иду колико год можу, 15
да би стигли до Саве ријеке.
К’д приспеше до ријеке Саве,
што да виду чуда големога!
Сава река беше пресанула,
да с' напију воде не нађоше, 20
да с' омију и коње напоју.
'Итно иду колико год можу,
да отиду у Орида града.
К’д одоше у Орида града,
отидоше за седмога д’на. 25
Ту сватови коње напојили,
ту су они бело лице умили,
а и ладне воде се напили —
и добро и претељ дочекао.
— „Пијте, ете и веселите се 30
пијте, ете недељицу дана."
Кад се веће наврши недеља,
тад пођоше кићени сватови
и узеше лијепу девојку.
Све сватове даром дариваше, 35
дариваше свилнијем кошуљам,
законицам по три лакта чове,
младежењи коња и девојку.
Кад пођоше из Орида града,
зурле свиру и гочеви бију. 40
Кад приђоше до ријеке Саве,
што да виду чуда великога:
силна Сава беше дотекнула,
дотекнула мутна и крвава.
Дрва ваља и камење носи, 45
застадоше кићени сватови,
па позваше кума и старејка
од’те овам’ куме и старејко!
Како ћемо воду да прођемо?
Бог убио кума и старејка! 50
Они вељу: нама брига није,
ко се жени, он нас нек’ пренесе.
Врло Ради не драго му беше,
па се скиде од доброга коња.
Стеже коњу до седам колана, 55
па се баци дори на рамена,
да загази у дубоку воду,
а девојка из кочије гледа.
Па дозива два ручна девера,
„Два девера, два брата рођена, 60
зовите ми Раду младожењу!"
Па одоше два ручна девера,
те позваше Раду младожењу,
и он приђе к лијепој девојки,
па му вели лијепа девојка: 65
„Чујеш ли ме, Радо младожењо!
Срам је мени тебе да погледам,
а него ли с тобом да беседим.
Време дође па ћу да беседим:
ка ћеш газит’ преко реке Саве? 70
Ће загазиш, али ће се удавиш.
Но се врати код мојега оца,
код мог оца, а деде твојега.
Куд 'ранија неделицу дана,
раниће те још недељу дана. 75
Твој је деда врло чорбаџије
он имаде шестедесет чифлака,
жито има шестедесет анбара,
вина има шестедесет виница,
раниће те три године дана, 80
раниће ти и петстотин’ свата,
а него ли три-четири дана.
Докле мало вода да преса’не,
Па кад буде вода за газење
проћи ћемо и двори отићи." 85
Кад саслуша Рада младожења,
што говори лијепа невеста,
њему врло ово зазор буде.
Не послуша, у воду загази
и дорату своме говораше: 90
„Давран, доро, давран добро моје!
Ће да газиш у дубоку воду!"
Кад бијаше до половин’ реке
још се види Рада на дорату,
од пол реке више се не види. 95
Тад се Рада натраг поврнуо.
Па довати кума и старејка
пренесе и’ преко воде Саве,
потом зађе по реду сватове,
те пренесе свију до једнога. 100
Па се врати за лепу невесту.
Врло се је коњу досадило.
Колани се њему опуштили.
Срам је Ради коња да престегне,
да престегне коња за девојку. 105
Па укачи девојку на коња.
Кад бијаху до половин' реке,
на несрећу коњиц се подсапе,
подсапе се и шћаше да падне.
Рипи Рада са коња у воду, 110
те задржа лијепу невесту
а кад рипи са коња у воду,
сама сабља из ножнице изиђе,
те је Раду мало посијекла,
ни је мало, ни је врло млого, 115
види му се бела џигерица.
Кад угледа лијепа невеста,
узронила сузе низ образа:
„А вај, Радо, до Бога једнога,
што погину младо и зелено! 120
Нај’ ти, Радо, бурунџук мараму
да утегнеш твоје љуте ране,
јер не можеш из воде изићи."
Рада узе буринџук мараму.
Те утеже своје љуте ране, 125
и искочи из дубоке воде.
Па говори куму и старејку:
„Чујете л’ ме куме и старејко!
Врло сам се јадан поболео.
Ја ћу ићи напред пред сватова. 130
Да потребим сватовима конак,
јер ја немам ни оца, ни брата,
који би нам конак почистили,
за то ић’ ћу конак да уготовим,
па ћу изић’ вама на каршију." 135
Пуштише га куме и старејко.
Па тад пође Рада младожења,
па говори дори дебеломе:
„Море доро! пусти да останеш,
ево веће дванајес година, 140
како сам те ја тебе купио,
до сад нигда ниси се сапео
и ниси ме до сад обалио.
Сад ли нађе време да се сапнеш,
да се сапнеш, главу да ми изгубиш?" 145
Вриском дора њему беседио:
„Чујеш ли ме Рада господару?
Врло ми се беше досадило —
пет стотину свата ти пренесо’,
хиљаду сам пута препливао, 150
препливао ту дубоку воду,
да ми беху колани стегнути,
бељким и сад не би' се сапео.
Стегни ми сад сви седам колана
и престегни твоје љуте ране, 155
до вечера дома ће т’ однесем."
Стеже Рада своје љуте ране;
коњу стеже до седам колана,
па се баци дори на рамена.
Мегдан беше за седам конака, 160
он га однесе за једнога дана.
От далеко мајка га 'пазила,
у близу му коња доватила: —
„Добро дође мили сине Радо!"
— „Добро нађо’ моја стара мајко?" 165
— „Мили сине; младожењо Радо:
камо ти и кићени сватови?"
Рада њези ништа не беседи,
но се скида са доброга коња,
па отиде горе уз стубице, 170
а мараме одлабаве му се,
и црева му низ стубе пођоше.
кад се успе горе на чардака,
те да легне на мека душека,
џигерица пред њега паднула. 175
Мајка пође по њега на стубе,
кад утледа црева, на стубици,
помами се, увати планине.
Рада лежи на мекој постељи,
од дан' на дан до седмога дана, 180
седмог дана сватови дођоше,
а нема га Рада на каршију,
ка' што рече сватове да чека.
Скидоше се свати у авлију,
али нема нико’ у авлији. 185
И невеста из кочија сиђе,
одма’ пође горе уз стубице
и угледа црева уз стубицу.
А кад оде горе на чердака,
виде Раду на мекој постељи 190
и пред њиме џигерица лежи,
бере душу Рада младежења,
душу бере, оће да издане.
И невеста тада га открила,
па му вели његова невеста: 195
„Гајрет, Радо, гајрет добро моје."
Рада отвори очи, те погледа.
Кад угледа лијепу невесту,
сузе рони низ беле образе,
сузе рони, а душом се бори. 200
па говори лијепа невеста:
„Чујете ли куме и старејко?
Остављам вам’ тешког аманета.
Да и мене с Радом закопате.
Закопате у једнога гроба. 205
Судно било за ме да погине,
И ј с њиме ’оћу погинути."
Па довати сабљу са чивије,
удари се посред срца жива, —
па говори Ради младожењи: 210
„Лежи Радо, оба да лежимо."
То изусти, с Радом душу пусти.
па узеше кићени сватови.
Узеше и’ оба закопаше,
закопаше Раду више цркве, 215
а невесту доле испод цркве.
Изникнуле две беле лознице
више цркве грање саставиле,
своји листи у једно саплеле,
’жалости се они загрлиле. 220
То су били Рада и невеста.
