Отишло је раче у жабу на гости.
— „Добро јутро, жабо!"
- „Дај добро! раче".
— „Добро дође, раче!"
- „Добро нађо’ жабо!"
Па вика жаба њеној милој кћери:
„Донес’ ми, кћеро, ту белу чергу,
те је намести, раче да седне.
Па узми, кћеро, то свилно сито.
Те раку ручак да уготовиш."
Ал' говори раче у оч’ жаби:
„Ја нисам доша' ручак да једем,
но сам доша' твоју кћер да тражим,
ћерку да тражим за мога сина."
Проговара жаба пак рачету:
„Да л’ ти ја не знам што плову имаш?!
Натраг ти бегаш, с руком браниш:
теби ли зар ћу кћерку ја дати?!"
Па жаби раче опет говори:
„Ја ли ти ја не знам што плову имаш?!
Кад ће рибари рибе да лову,
за крак је лове, на песак баце
на песак падне, очи избуче,
очи избуче, свраке је кљују.
Ид’ одатле, жабо, голем' меано!
Ти ли мени хоћеш да се смејеш?"
Ал’ вика жаба опет рачету:
„Да л’ ти ја не знам што плату имаш?
Грци купци у чаршију иду,
па у чаршији рака купују,
рака испечу, мезе га једу.
С њим вино пи]у, с Гркињом спију!
Ид' одатл' бре раче, криво краче!
Ти ли ћеш мени да ти се смејеш!
Теби ли ћу зар кћерку ја дати?" —
Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626., стр. 251-252.
