Заспала мома крај мора,
мале ле моја![1]
под једно дрво маслино.
Духну ми вијор од мора,
те скрши грану маслину, 5
те фрсну мому по лицу,
љуто га куне девојка:
„Бог да те убије, џан ветре,
сад ли ми нађе да духаш?
Чудан ти санак ја снивах: 10
на сам ми тројица доћоше,
један ми даде јабуку,
други ми даде злат прстен,
трећи ми лице обљуби.
Тај што ми даде јабуку, 15
он ће ми бидне мил куме;
тај што ми даде злат прстен,
он ће ми бидне мил девер;
тај што ми лице обљуби,
он ће ми бидне мил драги.” 20
Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626., стр. 365.
