Макро Краљевић и његов шура

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Макро Краљевић и његов шура


Вино пије Краљевићу Марко,
у мејана Маре крчмарице,
вино пије и борч учинује.
Много борча Марко учинија,
много борча петстотин дуката.
Нема одкуд јунак да га плати.
па узима свога коња Шарца,
те га води да га потковује.
Налбат кове, Шарец подигрује,
Марко шарцу 'вако говорује:
„Стани Шарче, пусти да останеш,
не те ковем, да те јунак играм,
но те ковем, те да те продадем,
да исплатим борча на мејана,
на мејана Маре крчмарице”.
Шарец Марку грчки одговара:
„Чујеш ли ме, Марко господаре!
Немој мене ти да ме продадеш,
јер не можеш ка мене да наћеш.
Знаш ли к'д смо у Косово биле,
ја сам газив крвца до рамена,
ти на мене крвца до колена.
Све дружина наша остадоа
у Косово, дома не доћоа.
„Ја сам тебе Марко дома донев,
И д’н д'нас ми смо у животу.
Греота је мене да продадеш!
Ти продади твоја стара мајка,
она оће скоро да ти умре,
што ће умре, боље гу продади”.
Марко слуша свога добра Шарца,
те отиде своје старе мајке:
„Чујеш ли ме моја стара мајко!
Ја ћу тебе јутре да продадем,
те да платим борча на мејана,
на мејана Маре крчмарице,
што сам пија вина црвенога”.
Мајка сину 'вако одговара:
„Срамота је мене да продадеш!
Ја сам тебе сине породила,
и на моје скуте издржала,
с моје недре тебе издоила,
већ ти продај твоја верна љуба,
те исплати борча на мејана.
Д’нас продај, јутре узи друга,
и сес друга век ћеш да векујеш,
још по арно но ова шта ти је”.
И мајку је Марко послушаја.
Право иде своје верне љубе,
верне љубе 'вако говорио:
„Чујеш ли ме, моја љубо драга!
Јутре ми је пазар у Прилепа,
ти обучи руо велигданско,
ја ћу тебе јутре да продадем,
те да платим борча на мејана,
што сам пија вина црвенога”.
Љуба му је адамско колено,
господару реча не порече,
тек к’д свана и слунце ограна,
она обуче руо велигданско.
Узима гу Марко господаре,
одведе гу у нове чаршије,
сес ње седи летњи д’н до пладне.
Пладне прођу, икиндија доће,
никој Марка за љубу не пита.
А кад дође мала икиндија,
отуд иде црна гуњетииа,
Те ми Марку — „Помози бог!” вика.
Марко њему: „Добро ти бог даја!”
„Колко цена твоје верне љубе?"
Марко њему тиво одгоара:
„Чујеш ли ме, црна гуњетино!
Кој ме пита, шестотин дуката.”
кој ће купи, петстотин дуката.”
Кад то зачу црна гуњетина,
једнак свуче своја црна гуња,
на ња изброј’ петстотин дуката,
те ги дава Марку Краљевићу,
Марко њему своа верна љуба.
Он кад узе тај Маркова љуба,
метна љубу коњу на сапама,
однесе гу у белу Грачаницу,
сас ња тамо јунак да се венча.
Кад падоа кроз гора зелена,
тице појет на јелове грање:
„Фала Богу, фала јединоме!
Узоа се роћен брат и сестра,
па ће идет те да се венчајет!”
Тој разбрала Маркова ми љуба,
па ми вика црне гуњетине:
„Стан, полако, црна гуњегино!
Не ли чујеш што ни појет тице,
да смо мије роћен брат и сестра?”
Али јунак њојзи одговара:
„Ајд'не лудуј моа верна љубо!
Неје истина што ни тице појет,
теке оне нама не драгујет,
мије млади де смо се узеле.”
Отидоа у бела Грачаница.
Повикаа црни калуђери:
„Калућери! ајд, да не венчате!”
Калућери свећа запаљујет,
али свећа да прогори неће.
Т’вњан палет, т’вњан не мириши.
Чудет ми се црни калућери,
па се они мало просетиле,
те питајет Маркову ми љубу;
„Чујеш ли не млада невестице?
Ми питамо право да ни кажеш:
да ли имаш којега од рода?"
А невеста њима одговара:
„Ој, Бога, ми наши законици!
К'д питате, право ће ви кажем:
имала сам једно братче лудо,
од лудоста света заскитало,
да га виђим, познат га немогу,
јер одавно смо се одвоиле.”
И опет њојзи калућери зборет:
„А бога ти, млада невестице!
не можеш ли брата познавати,
познавати по некоји белег?"
Те се сети млада невенчана!
калућерам таво говорује:
„Ој, бога ми наши законици!
к'д ми братец у колепке бија,
ја сам њега у глава иштела,
у вр' перчин белег запамтила,
по тај белег би га познавала”.
Калућери калпак му сметнујет,
невеста га у перчин погљала,
у перчин му белег упазила,
по белегу брата је познала.
Усписнала кано змија љута
и свом брату тиво говорила:
„О, мој брате, што ће учинимо,
Те ће под нас земља да протоне.”
Па га љуби у оба образа.
Т'га братец сестри говорује:
„Чујеш ли ме, моја мила сестро!
Јес истина што ни тице појет,
да смо мије братец и сестрица.”
Братец узе своја мила сестра,
Те гу води у Прилепа града,
да гу врати својем зету Марку.
Од далек га Марко угледао,
па је своје мајке беседија:
„Чујеш ли ме, моја мајко стара!
Ене иде црна гуњетина,
и ми води моа верна љуба,
а ја сам му паре поарчија”.
У те речи и он ми пристаса,
па ми Марку „Помози бог” вика.
Марко њему бога приваћује,
и ми њему реча говорује:
„Чујеш ли ме црна гуњетино!
Ти си моја љуба повратија,
ја сам твоје паре поарчија.”
Јунак Марку тиво одговара:
„Чујеш ли ме, о мој зете Марко!
Твоја љуба — моа мила сестра.
У Грачаницу ми се познале”.
Марко ми се врло обрадовав,
сас шуру се у лица изљубив,
па га гостив за три бела д'на.
На три д’на’ к’д ми јунак пошав,
свога зета богато дарује,
дарова га петстодин дуката:
„На ти, Марко, петстотин дуката,
те да једеш с моју милу сестру.
Благо једи, сестру ми не продавај!
Ја ће идем у беломе свету,
да добијем теј жуте дукате,
да добијем што сам потрошија”.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народна књижевност Срба на Косову - Јуначке песме, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр.: 100-104