Народне мелодије лесковачког краја

Додај везе
Извор: Викизворник

Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Српска академија наука, Посебна издања књига СССХХХ, Музиколошки институт књига 11, Научно дело, Београд, 1960.

COBISS.SR-ID - 121706247 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/121706247)

(а) НЕХРИСТИЈАНИЗОВАНИ ТЕКСТОВИ[уреди]

(б) ХРИСТИЈАНИЗОВАНИ ТЕКСТОВИ[уреди]

ПРОЛЕЋНЕ ПЕСМЕ И ИГРЕ[уреди]

     Пролећни певачки (обредни) период почињао је око пролећне равнодневице, тј. око Сунчева положаја средином друге половине месеца марта. Монтанус[1] је писао да су Сунчеви положаји били повод за природни постанак религије. Оне су се смењивале у историском развитку, али никада нова религија није могла да избаци старе празнике које је наследила. Мењала су се имена затечених празника, фабуле о разлогу њихова празновања и вршила делимична померања датума унапред или уназад, али су празници око Сунчева положаја ипак остали.
     Из Томашека[2] видимо да су се између нас и Римљаиа подударали само дани празновања почетка пролећа (dies violationes или dies violaris); међутим, почетке лета (dies rosationis или dies rosariae) Римљани су празновали знатно раније него ми. Када су Словени прешли у хришћанство, нису им се више поклапали ни празници о почетку пролећа, пошто је празновање премештено на Лазареву суботу, покретан празник црквеног календара.
     Словенски народи, а особито народи Балкана и Југославије, врло су богати пролећним обредима, па према томе и песмама и играма. Жива су и поља и села, по дану и по ноћи (ранила — рана јутарња устајања, песме и игре), њиве и оранице на којима се натпевавају младе копачице.
     У овом зборнику заступљено је пет врста пролећних песама, али их има знатно више.

(1) НА ЉУЉАШКАМА[уреди]

     Песме пролећне сезоне почињу у ствари с копачким песмама, које се певају на њивама. Међутим, одмах после Беле недеље везиване су љуљашке, у којима се уз весеље љуљала омладина. Обичај је стар, везан за мађију о здрављу и издржљивости у години.
     Намењене омладинској веселости, љуљашке песме су испуњене љубавним мотивима. Такве су и ове у зборнику.

(2) КОПАЧКЕ ПЕСМЕ[уреди]

     За време самог радног процеса немогуће јс копати, певати и нормално дисати. Зато певачице прекину рад, загрле се, наслоне главу уз главу па отпевају стих своје песме и наставе рад. Копачице са суседних њива „отпоју“ (узврате) стих који су чуле, па се тако једна песма пева до подне, после подне друга, сутрадан трећа, док се не обаве копачки радови. Када се „глас“ прихвати са више страна, песма се пева по цео дан.
     Орачи не певају, али водич стоке, ако је то девојка и добар певач, може такође да узврати стих. Орачке песме су истоветне с копачким и по мелодијама и по текстовима.
     Копачке песме мање певају у Србији жене, јер је то девојачки посао. Копачкс песме певају се у врло високом регистру, готово пискаво, а појачане су унизоном пратњом, оштријом и једнобојном, која се боље проноси у природи.
     Копачке и све друге обредне пссме девојке уче још од малена од својих мајки, рођака и старијих жена.

(3) ЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Бели цвет трешања био је традиционална опомена младим сељанчицама да је дошло време лазаричким песмама. Саме песме могле су да се певају и знатно раније, чим настане пролећна сезона, али обреди — песме и игре — могли су да се изводе само одређеног дана рано ујутру, док је „дан у напретку“.
     Црква је штитила лазаричке обреде у Србији из разлога што је народ лазарички обред прилагодио хришћанском празнику Лазаревој суботи, уочи Цветне недеље. На тај начин пагански празник је привидно добио хришћански смисао, али су већином његови текстови задржали у току векова пагански и мађиски култ. Лазарички обреди су били особито раширени по Србији и на Космету.
     Сељак је волео лазаричке обреде. Он је знао да тај обрсд не припада хришћанској цркви и свецнма, али је, веран традицији, сматрао да се „тако ваља“ за његова производна стремљеља и да су тако радили и његови преци.
     У лазаричком обреду је учествовало 6 до 8 девојака, у лесковачкој области деца до десет година, и делиле су се на играчице и певачице. Певачице су по две и две стајале наспрамно, а између њих су играле играчице. Први пар певачица звао се почимаље (у Темнићу и Расини), тј. оне које су почињале стих текста, или предњарке (у окол. Ниша, Врања и Лесковца), тј. оне које предњаче певању, које предводе певачку партију обреда. Најсигурнија певачица у групи је прва предњарка, и најважнија. Она је најдаровитија песнички и музички, јер је често на захтев домаћина или ког члана породице лред чијом се кућом изводио обред, имала задатак да импровизује неки нов текст, па чак и неку нову мелодију. Друга иредњарка пажљиво је слушала прву и аутоматски понављала фразу за фразом. Друге две певачице, крошњарке, понављале су стих који су чуле. Добиле су то име зато што су носиле корпе с јајима којима су лазарице биле награђиване за сваку отпевану песму.
      Лазарички обред је почињао песмом дому или домаћину. Исти принцип као код коледа и као код краљица. Затим су биле певане песме домаћици, члановима породице и свему што је живо у домаћиновом дому (петлу на прагу, мачки, кучету, овци, кози итд.). Свега тога имамо у овом зборнику.
      Лазарички обреди су карактеристични за источни део Балканског Полуострва, на западном подручју они нису постојали. Они обреди који су из Србије пренесени тамо у току миграционог кретања становништва, нису се одржали, јер су отсељеници променили занимање у новој средини, земљорадничко занимање у сточарско. Међутим, становништво пореклом с динарског подручја које се насељавало у Зап. Србији и променило занимање (сточарско у земљорадничко), увелико је усвојило аграрне обреде, али у друкчијој интерпретацији: не јављају се као интерпретатори кћери земљорадника дошљака, већ кћери земљорадника староссделаца, односно, тамо где није било мешавине новог и старог становништва, лазаричке и друге обреде земљорадничког карактера су певале — Циганке. Земљорадник дошљак је ове обреде усвајао, јер је сматрао да се „тако ваља“ за берићет. Лазаричке песме су преношене и у друге области у које су Србијанци мигрирали у току турске владавине.
     Лазаричке песме претстављају најбоље сачувану грађу, благодарећи томе што се овај стари пролећни обред прилагодио великом црквеном празнику Лазаревој суботи, и што се одрекао свог старог назива (пролећног коледа?).
     Стих лазаричких песама је осмерац, седмерац и ретко десетерац, с разноликим припевима: Ој убава, Ој Лазаре Лазаре! Ој Лазаре, девојко! Ој убава, мала момо! Доз, доз!

(4) ЂУРЂЕВДАНСКЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Празновање Ђурђевдана почињало је раније још уочи празника; китиле су се капије венцима, одлазило се у поље, у брање здравца, цвећа здравља, по народном веровању. На Ђурђевдан ујутру читава породица би се умивала водом у коју би се уочи празника потопило разнолико лековито биље и мирисно цвеће, па и по који струк коприве. „Уочи св. Ђурђа“, писао је Раике по Вукову казивању, „жене већ беру цвећа и биља, хватају оне воде што слеће с кола воденичног, побацају у њу оно биље, па оставе да тако преноћи, а ујутру се у тој води купају.[3]
     На Ђурђевдан ујутру се одлазило на уранак, плели се венци од разнолика цвећа, уз разне песме и игрe дочекивао Сунчев изгрев да би се те године било здраво и весело. Брао се здравац и дрен; граб да би се момци грабили за девојкама. На Ђурђевдан је врачало и старо и младо, нарочито девојке, које су врачале о својој удаји у тој години. У појединим селима у Србији и у Срему играло се затворено коло с лазаром (дететом које лази, не хода усправно) у средини, ван села на уранку, гдегде приликом изгрeва Сунца. Девојке би покриле лице марамама па играле уз песму, у којој се мали лазар позива да скине мараму некој од учесница. Она девојка којој би мали лазар скинуо мараму с лица, стицала јe право да се прва уда у тој години.
     На Ђурђевдан се утркивала омладина ко ће први да се окупа у реци.

(5) ПЕСМЕ НА ЈЕРЕМИЈИН ДАН[уреди]

ЈЕРЕМИЈЕ

     Уочи празника св. Јеремије, 13 маја увече, певају деца, лупајући у плехане и гвоздене предмете по селу — око кућа — по пољу и забранима около сеоског атара. То је мађиски — нехришћански обред — против змијског уједа, змијског парења и множења. Јеремије су биле обред и земљорадника и сточара, али је од почетка овог века био све више занемариван у Србији.
     Подручје најшире примене овог обреда било је Косово и Метохија, старе српске области.

ЛЕТЊЕ ПЕСМЕ И ИГРЕ[уреди]

     Лето обухвата богат низ обредних песама и игара везаних за живот земљорадника и за поље. Весела омладина испуњава читаву сезону радошћу и радом. Ова почиње пчеларским песмама и обухвата краљичке песме за здравље. Некада је испуњавало села неколико врста мађиских песама за кишу и противу града, али их данас више нема. У савременом сеоском животу најлепше место заузимају жетелачке песме, које наткриљавају сва поља и њиве непрекидно у току дана и ноћи. После тога сређује се летина и жељно очекује богата јесен у сваком дому и насељу.

1) ПЧЕЛСКЕ (ПЧЕЛАРСКЕ) ПЕСМЕ[уреди]

     Ројење пчела је, по народном веропању, најбољи знак да је почело лето. Приликом хватања пчелињег роја на дрвету око куће, у воћњаку или у забрану, певају се песме мађиског карактера, тзв. „пчелиње пссме“. Под грану на којој се ухвати рој подноси се празна трмка (кошница) замирисана матичњаком или босиоком да у њу сиђе матица и поведе свој рој засобом.
     Сељаци су уверени да пчелу привлачи песма и мирис матичњака или босиока.

2) КРАЉИЧКЕ ПЕСМЕ И ИГРЕ[уреди]

     Краљичке песме, последње за здравље у сунчаној години, биле су певане около летњег солстиција по читавој територији Србије и упорно се одржавале све до завршетка Другог светског рата. У борби с црквом краљичке песме су се прилагодиле великом хришћанском празнику Духовима, али нису успеле да умилостиве црквене власти вероватно зато што им није промењен начин игре са дрвеним сабљама (ради борбе против злих духова) и што нису избацили беле барјаке. Због непрекидне борбе са црквом краљице нису остале јединствен обред на територији Србије, већ су наступиле мешавине: разлике у погледу броја учесница и начину одевања. У селима око Сокобање јавља се једнак број краљица и краљева; у лесковачкој околини краљице су биле многобројне, десет до петнаест девојака, обучених у црне сукње и црне јелеке. Имале су само једну краљицу и два барјактара, по четири певачице (као код лазарица) и начин играња и певања као код лазарица. У околини Врања постојале су међу краљицама: предњарке, сабљарке, краљица, девер сгражњачке и краљ. Учеснице су се одевале у нову (свечану) народну ношњу и укрштено везивале пешкире преко груди. У Војводини краљеви нису носили сабље. У Тимочкој Крајини почетком овог века ишле су бабе по селу и певале краљичке песме. Свака је носила у руци по свежањ пелена, селена, калопера и бела лука, па од овога остављале у сваку кућу помало.
     Лазаричке песме утицале су на краљички обред у тој мери да су баш у овом нашем лесковачком подручју лазарички стих и мелодије потпуно потисле стари краљички стих — шестерац. Шестерац краљичког стиха замењен је осмерцом. Вук Караџић је успео да забележи један једини осмерац у краљичким песмама, а после Другог светског рата, нешто више од сто година после тога — осмерац је постао доминантан у краљичким обредима!
     Исто је тако потиснут и карактеристични припев краљичих песама љељо! У Јужном Поморављу овога припева више нема. У околини Лесковца сматра се да је прави краљички припев само ладо!, услед чега се и краљичке песме називају ладовнице (напр. у селу Чифлук Бунушки).

3) ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ И ИГРЕ[уреди]

ДОДОЛЕ

     За време жарких лета, док је био дан у напретку, до подне, док Сунце није досегло кулминацију, јављале су се по селима — додоле. Додоле су по правилу чиниле групе лепо одевених девојака (додоле у ширем смислу), а једна од њих у одећи од врбова или тополова лишћа (додола у ужем смислу). Додола је певала пред капијом дома, домаћице су излазиле из домова и изливале на њу воду као небо на земљу, на винограде, жито и кукурузе. Али и додола је носила суд с водом, прскала сваког кога сретне на путу, да би и киша оквасила на чију год њиву наиђе на свом путу. Пратилице су носиле корпе ради сакупљања дарова. Давала им се награда у намирницама и воћу, ретко у новцу.
     Додоле, у околини Лесковца пеперуде, псвале су и играле како у земљорадничким тако и у сточарским насељима.
     Код планинаца на Жељину (село Рогавчина на извору Расине) постојао је обичај који се изводио уз реку за време сушног лета. Група момака и девојака носила је канте и бакрачиће, па до коже квасили кога год сретну, путника на коњу, пешака или сељака на колима. Неки су певали, а неки само изговарали:

„Одоле, додоле, мени киша одоле!“

     Додоле су прастари обичај везан за сељачки сујеверни живот. По народном веровању додоле су биле у стању да умилостиве духове за кишу и родну годину. У стара времена додола је морала да буде невина девојка. Само такво биће могло је да умилостиви натприродна бића.
     Додоле су негде врачале на реци још и на један други начин: купале се и бацале венац, а кад би сусреле неку трудну жену, водиле би је у реку и окупале је обучену. Такви случајеви могли су по народном веровању највише да умилостиве господаре над природом и људима!
     Румуни, Бугари, Грци и Арбанаси такође имају додоле. За Грке се мисли да су их позајмили од Југословена. На северу, у Немачкој, некада се у реку бацала лутка начињена од лишћа и цвећа да би она, тобоже, изазвала кишу. И у Египту, на нилским свечаностима, бацали су лутке у воду за што плодније напајање њива нилским поплавама.
     У овај зборник унете су и жеље да престане киша и да не пада град.

4) ДА СТАНЕ КИША[уреди]

5) ДА НЕ ПАДА ГРАД[уреди]

6) КРСТОНОШКЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Крстоношке песме се певају у црквеном обреду за кишу. Обичај се развио из сеоских заветина које су се некад празновале у пољу. То је био земљораднички обичај који се празновао на њивама или на каквом узвишеном брду. На сеоској заветини учествовала је група људи који су обилазили сеоски атар певајући. Кад би направили круг и дошли на полазно место, запис или неко природно обележје, учесници би поседали и заједнички ручали.
     По Вуку Караџићу, заветина се обављала од Воскресенија до Петрова поста и у његово доба присуствовао је свештеник с калуђерима и гостима из других села, носили су се по пољу крстови и иконе. Хришћанско обележје у овом обичају свакако је дошло доцније.
     Из ових обичаја и ових идеја, због крстоноша, носиоца крстова, развио се под утицајем цркве обичај крстоноше који је имао циљ да замени додоле.
     У додолама је црква гледала најупорнији пагански обред и тсжила да их уништи као и краљичке обреде и коледе. Сеоска литија са свештеником на челу (као у коледама у Румунији, Буковини и Украјини) обилазила је сеоски атар молећи бога за кишу. Народ је учествовао у литији, али је, не знајући ништа друго, певао додолске песме са измењеним припевима:

Ој додо, додоле! Господи помилуј!

     Можда се сељачко двојеверје није нигде боље изразило него у овим песмама које су имале текст нехришћански, а припеве хришћанске! Има читав низ села у Поморављу (Дреновац, Ћићевац, Катун Горњи и Доњи, Обреж, Бачина, Маскар, Варварин, Бошњане и др.) у којима су се певале обе врсте молепствија за кишу. Текст је, разуме се, био исти овим песмама, само су се мењали припеви.

7) ЖЕТЕЛАЧКЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Кад доспе жетва, доспе и сељакова срећа. Преко године он расипа снагу свуда по њиви, у жетви он прибира руковети жита у своју руку и под оштар срп. Тада се у његовом слуху извијају одјеци жетелачких песама било с његове њиве било из суседних или удаљених. Ако је година била плодна, ако су додоле и крстоноше умилостивиле надземаљске силе да шаљу влагу у прави час, одјекују песме још од јутра док нигде нема зрака Сунца. Жетеоцима се чини као да се укрштају дијалози између једрих девојака и зрелог житног класја на њивама.
     На планини Коритнику код Ниша, на почетку Заплања, и у другим областима Србије, тачно је одређено које се песме певају ујутру, пре подне, после подне, пред Сунчсв залазак и ноћу за време жетве. Обичај да се пева за време жетве сачуван је свуда у Србији, али жетелачке песме се разлежу данас само тамо где се жање српом. Где се коси косом, у чијим су насељима српови заденути за чандије на вајатима и стајама — нема жетелачких песама. Где ради жетелица не чују се ни разговори учесника због лупе машине и због прашине која се подиже са земље. Где је жетелачка машина постигла брже учинке, тамо је престала жетелачка песма у току радног процеса. Тамо се још може чути песма, но само за време одмора. Иначе само брђани сељаци још жању са срповима у рукама и с песмама на уснама.
     Песме се певају у кратким застанцима, често и без икаква одмора, у току радног процсса. На њивама певају најбоље певачице, много свечаније него на свадбама и славама. Многе песме су испуњене љубавним мотивима, па се певају и као љубавне, и као свадбене, и као жетелачке.
     Жетелачке песме нису случајно сличне са свадбеним или с песмама на кравају или крштењу. Жито је род као што је род новорођено дете, жито је оплођено семе као
и човек; жито је плод мајке земље и Сунца које нам даје живот и снагу[4]. „Сличност мотива у ова два разноврсна обреда ство-рила је маћија и уобразиља земљорадника који ради и живи у природи између Сунца и Земље“.

ЛЕТЊЕ ПЕСМЕ (уз рад)[уреди]

ЈЕСЕЊЕ ПЕСМЕ[уреди]

СЕДЕЉАЧКЕ ПЕСМЕ[уреди]

Седељачке припојке[уреди]

НЕКАЛЕНДАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди]

Досад обухваћени обреди око Сунчевих положаја и други претстављају грађу земљорадничког календара у Сунчевој години. Међутим, паралелно с овим постоји и годишњи календар хришћанских непокретних (утврђених) и покретних (неутврђених датума) празника који припадају и сељацима и грађанима. Музиколози у Бугарској излагали су грађу паралелно у оба календара, али у нашем случају то није могуће учинити, јер празничне песме од интереса за етномузикологију понестале су у Србији, особито у Западној.

Наместо одласка у планине ради брања гороцвета и другог биља — који иначе прате старе хришћанске празнике — развили су се састанци сељана на игралиштима („сретсело“ у Македонији), у скупове омладинаца насред села или данас у културним домовима ради забаве и расположења.

Многе српске празнике преузеле су славе које су потисле старе обреде. Славски обреди спадају такође у календарске, јер се празнују по календару, али су заступљени и у свакој сезони у токуЈгодине.

Те старе обичаје данас не можемо пронаћи код земљорадника, који су постали од досељених сточара старих крајева са српским живљем из Метохије, Косова, Црне Горе, Херцеговине или Санџака. У новим насељима они су, међутим, заборавили или се одрекли сточарских празничних обреда, јер их нису могли изводити ако су бивали окружени староседеоцима-земљорадницима, којима су се прилагођавали.

Правим, иекалендарским, једновремено и несезонским песмама сматрамо оне које не зависе од годишњих доба и календара, већ од самих збивања. То су свадбе, рађање и смрт. Обреди који прате ова збивања имају своје обредно певање некалендарско и несезонско у правом смислу речи.

Али знамо да има и посленичких обичаја и обреда неутврђених по датумима календара (копање, хватање пчела, додоле, жетва, берба, почетак седељки, вучарски обреди), али који се јављају у одргђеним сезонама, па их сматрамо сезонским.

Значи, треба разликовати сезонске од календарских обреда и песама о њима.

1) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Један од најлепших обреда, заједнички за сточаре и за земљораднике, један од најстаријих и једновремено највише извођен јесте свадбени обред. Он се нзводи преко читаве године, али селлци одвајкада одлажу свадбе за јесен, када су после убране летине економски најјачи. У неким крајевима Југославије, у печалбарским крајевима у Македонији код Мијака (Галичник, Лазаропоље, Гари) и у Босни у селима Око Вареша, свадбени обрсди су календарски и обављају се једанпут у години. Али се ови изузеци не могу узети као правило и бити од утицаја да се свадбени обреди прогласе календарским.
     У свадбама учествује много народа: старо и младо, звано и незвано, род и нерод. Деца такође учсствују у свадбсном расположењу из прикрајка и у живом интересу уче свадбене песме и игре. Црква је одавно христијанизовала свадбене обичаје, али се у појединим текстовима свадбених текстова и свадбених цњремонија још увек провлаче апотропејски и мађиски елементи прастарог порекла. Исто тако у неким свадбеним песмама наилазимо на обредне припеве који још живе (Ој ладо! Ој убава, мала момо!).
     Свадбени церемонијал је читава сељачка опера која започне у зору, а негде и раније, па траје по неколико дана. Поваздан звони кућа од песама, шале и смеха, а највише код сватова у гостинској соби.
     У народним свадбеним песмама, као и у читавом српском музичком фолклору, налазимо две карактеристичне доминанте: превагу текстова над музиком (мелодијом) код становника високих нассља, код сточара, и делимичну превагу мелодија над текстовима код земљорадника у равницама. Разуме сс да овде-онде има отступања. У свадбеном певачком материјалу преовлађује, дакле, или поезија или музика. Тамо где преовлађује музика текстови падају у заборав, па су данас већином непотпуни. У обратном случају мелодија је примитивнија и готово сви изосилабични текстови се изводе на истој мелодији.
     Свадбене песме Срба, као и других словенских народа, деле се по времену свог извођеша на свадбене песме пре зелена венца и на песме за време зелена венца. Прве се певају у оба дома после прстеновања (прошевине) у току спремања дарова или уколико се свадба приближава, за времс мешења свадбених хлебова и колача. Пре зелена венца у оба младсначка дома певају се разне иригодне народне песме и песме слободна избора.
     У лесковачком крају праве свадбене песме почињу уочи свадбе или ујутру када запевају сватови:

Брија ми се млади младожења:

     Замашну групу свадбених песама чине тзв. сватовске песме које су певали сватови по путу за невесту и са невестом. То су данас врло измешане песме по читавој Србији, па и у овом крају. На Космету су боље очуване него у другим областима.
     Највише свадбених песама може се чути кад настане право свадбено расположењс у младожењиној кући. „О свадби је доста весело“, каже Вук Караџић, „али није онако као код младожење, јер ондје младе дјевојчице које би ваљало да играју и пјевају, баве се око дјевојке и њу разговарају, од плача тјеше, уче је ходати, међу дјеверима стајати, поклањати се итд. и ваља их силом на пјевање и на играње нагонити, а код младожењине куће пјевајући и играјући забораве и јести и пити и спавати.“ У младожењином дому певају одабрани сватови (званице) у гостинској соби, а омладина у колу пред кућом у дворишту. Сватови у гостинској соби певају уз здравицу и друге сватовске песме које су од утицаја на свадбено расположење. Међу њима има правих свадбених песама. У такве спада читав низ шаљивих свадбених песама на рачун прождрљиве младе невесте, зле свекрве, брадатог свекра „дивљег вепра“ итд.
     У Србији и њеним аутономним покрајинама дошло је до велике мешавине између свадбених и љубавних песама. У нзвесним селима нека је свадбена песма постала љубавна, а у другом задржала своју првобитну функцију. Прелажење свадбених пссама у љубавне врло је природно, пошто је свадбена поезија пуна љубавних мотива, које је омладина увек радо певала.
     Чиста (права) лирика има за свој развитак највише да захвали свадбеним песмама.

ПРЕТСВАДБЕНЕ ПЕСМЕ[уреди]
ПРАВЕ СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ[уреди]

2) СТРИЖБАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди]

Стрижба је породично весеље поводом првог шишања новорођеног детета прс навршене године. Стрижење је сечење косе. Обавља га кум који је крстио дете ако се стрижба обавља после крштења, али га може обавити и сваки други кога детиња породица жели да окуми (шишано кумство). Вук Караџић је објаснио да је шишано кумство уведено да би поједини Срби могли да се окумљују с Турцима и обратно. Обичај је давнашњи и не знамо да ли се прикључио кумству или кумство њему. Празнује се у Србији, Црној Гори, на Космету, у Македонији и др. покрајинама.

Стрижење се обавља на тај начин што кум улепи воском прамичке косе, отсече их и преда родитељима на чување. Мађиско значење обреда врло је разноврсно и још није детаљно проучено.

Приликом весеља певају се песме — стрижбарске песме.

3) КРАВАЈСКЕ ПЕСМЕ[уреди]

Од старословенске речи „коровои“ (колач, мали хлеб) развио се код Срба, Македонаца и Бугара израз кравај, обичај ношења хлеба на свадбу (Срем и Бачка) или на бабиње (Ниш, Лесковац, Врање итд.).

Онога дана када се дете родило, долазиле су код породиље жене из суседства и рођаке, па доносиле породиљи мале колаче (хлепчиће) намазане шећерном водом или медом. У извесним местима кравај се носио на дан крштења, ако је био празник, а негде после крштења — опет у недељу или празник — да се честита принова.

У Лесковцу је обичај проширен и модернизован, па су се под речју „кравај“ подразумевали сви поклони за јело и пиће који су доношени породиљи на бабиње: погача, колачић хлеба, слатки колачи, торта, тепсија баклаве или бурека, разна печења — пиле, ћурка, прасе итд.

Кравај је био права породична свечаност на којој су се певале песме, тзв. кравајске или кравајарске песме.

4) СЛАВСКЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Слава је породични (у ужем смислу, у ширем братствени и племснски, а у најширем национални) празник посвећен култу предака (историски аспект), односно празник, опет породичног карактера, посвећен успомени на дан примања хришћанске вере (теолошки аспект). Према историским подацима, славе су раније празноване код цркава. Тада су оне имале прави смисао подушја. Међутим, црква је одагнала свечаре кућама, па се празновање породичних успомена на мртве претке пренело из црквене порте под породични кров. Тако су славе почеле губити карактер задушница и стицати породично и национално обележје. По В. Чајкановићу[5], црква је озваничила славу тек у XIV и XV веку, тек кад нас је турска сила потпуно освојила и завладала Србијом.
     По Вуку Караџићу, који је затекао славе у много свежијем облику од потоњих записивача, слава је почињала од навечерја и трајала три дана: слава, појутарје и уставци. Данас се по селима празнује навече и први дан — слава.
     Код данашњих слава певање је доста потиснуто услед великих народних мешања која су се одиграла у Србији почев од срединс XV века наовамо, а највише услед многих ратова за последњи век и по. У извесним крајевима славско певање се свело на неколико песама црквсног карактера, али се у Србији некада певало за време слава знатно више. То видимо по остацима славских песама које налазимо на терену и по записима које смо наследили. У Поморављу влада обичај да славске песме певају гости колективно с домаћином и његовом породицом. Отуда се тамо јављају песме малог обима да их може певати сваки човек, или су, пак, славске песме малог обима зато што су, као и песме осталих обреда, одувек певане колективно. Таквих песама има доста по читавој Србији.
     Славске песме певају се по селима искључиво групно (колективно). Појединачно славско певање јављало се изузетно по селима, а претежно по варошима и варошицама.
     Обредно славско певање обухватило је две врсте певања: право црквено појање (тропар и три песме уз сечење колача — прве две из мученичких стихира VII-ог гласа, а трећа из 9 ирмоса V гласа) и славско певање народног порекла, које је примило црквени стил и хришћанску садржину. Славске песме народног порекла певали су гости и домаћин с породицом при дизању чаша. Чаша се дизала обично трипут: у славу или за славу (Слава ми твоја, господе!), за свеце (Ко вино пије за свеце божје!) и у част св. Тројице, када су се певале анђеоске песме. После ових песама гости су се руковали с домаћином и његовом породицом, па тек онда седали за совру. За време јела држане су здравице и певане старе славске песме групно и појединачно, од којих имамо неколико и у овом зборнику.

ОСТАЛИ НАРОДНИ ОБИЧАЈИ[уреди]

Летње мобе за време жетве и јесење за време бербе врло су распрострањене по Србији и њенилг аутономним областима. Али у Србији постоје и зимске мобе, наставак јесењих седељки, села и прела. На мобама сг преде или комиша кукуруз (ко-мишања) и обавезно пева. Учествују и мушкарци и женскадија, већином омла-дина. Раније је било нарочитих песма, али се данас певају какве било песме.

     У Источној Србији постоји обичај (влашког порекла) клака — драговољна моба жена и девојака која се сакупља увече „да неком домаћину који нема женских чланова породице опреду вуну и тежину“ Кад се сакупе, вечерају и њихов рад потече уз песме које су исте као и на седељкама.
     У динарском делу Србије одржавали су се радни састанци истоветни са седељкама: прела, посела (посијела или сијела). Обичај потиче од становника који су у свом мета-настизичком кретаљу населили покрајине у Западној Србији и измешали се са староседеоцима. Данас је постао обичај да се на поселима највише, негде и искључиво, певају тзв. нове песме — дистих са римом. Али док мелодије могу да буду врло занимљиве, текстови нових песама претстављају банализован облик народне поезије. Римован дистих је последња „певачка мода“ шумадиских сељанчица, развијена под утицајем штампане књиге, односно под утицајима „писмености.“ Мода се није зауставила само на прелским песмама и на Колубару, Јадар, Шумадију и др. области, већ је преплавила све нове народне стваралачке форме и распрострла декадентну поезију и изван граница Србије и Војводине. Овај утицај, европеизација по немачком теоретичару фолклорне поезије проф. М. Брауну, доспео је у Црну Гору преко Босне. У Црној Гори само још тужбалице чувају традиционалан српски бели стих (моностих).
     Некада је био врло распрострањен стари обичај ловачког порекла,колико сточарски, толико и земљораднички, који се јављао највише у зимској сезони, обичај уз који су се певале песме од вучине или курјачине. Обичај се изводио кад сељаии убију вука осуће му кожу и напуне га сламом па понесу по селу од куће до куће и запевају песму. После певања и игре с напуњеном кожом вука ловци певачи добиали су дарове.
     У лесковачком подручју ловци нису певали песму већ су изговарали (рецитовали) текст песме лупајући у врата домаћина мотком на коју је био натакнут курјак:
     Текстови су били петерци, шестерци, седмерци и др. Ево неколико
Дајте вуку гра,
Да ве неје стра...
Дајте вуку брашно,
Да ви неје страшно...
Дајте вуку сланину,
Да не слази с планину...

Кад се носи вук по селу, Вучје код Лесковца, 1957 године.
У зимске сезонске песме спадају и коледа.

III ПРАВА ИЛИ ЧИСТА ЛИРИКА[уреди]

У в о д

Праве лирске песме (текстови и мелодије) развијале су се полагано изнад породичних стега старе патријархалне сеоске заједнице, у слободи и на слободном ваздуху у природи; у певачким групама младих чобана или код усамљених појединаца певача. Доскора млада девојка није смела у својој кући, пред оцем и мајком или пред старијим члановима породице, да запева љубавну песму. Било је дозвољено да се изузетно певају, као знак жеље за удајом или женидбом, само љубавни мотиви оне обредне лирике чија је сезона била на помолу или у јеку. Ван родитељског дома или задруге могло се запевати макар и у близини старијег.

Велики број правих лирских песама постао је ослобађајући се обреда. Такоје велики број свадбених песама прешао у љубавну лирику и добио нове, распеване мелодије према дијалектима језика и музикалних наречја.

У градовима је, напротив, и старо и младо имало мање обзира према патријархалном схватању начина живота и уносило више смисла у нов друштвени живот који се развијао од времена обновљене Србије наовамо.

А) ИГРЕ С ПЕВАЊЕМ И ШАЉИВЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Игре с певањем су најстарији материјал у музичком фолклору уопште. Руски музиколози и фолклористи помињу игре с певањем као саставни део пролећних обреда у годишњем календару Старих Словена. У српској лирици оне данас претстављају најлепши материјал.
     Игре с певањем заступају три народне вештине: музику, игру и поезију. Ове вештине претстављају музички фолклор у правом смислу речи. Иако се у овој врсти фолклора јављају три удружене народне уметности, обично свака од њих претставља посебне лепоте, па се у народу изводе и издвојено: игра са свирком (без поезије), као и мелодија с текстом (без игре).
     Игре с пeвањем — хороводне код Руса и Бугара — развијале су се и као профани (световни) материјали ослобођени религиских и мађиских примеса и елемената.
     Источна Србија је најбогатије подручје овим облицима музичког фолклора, затим нишко-лесковачко-врањско подручје и, најзад, косовско-метохиско у НРС. Санџак је такође богат овим облицима фолклора, познатим под називом пјесме уз колање или просто „колање“. Санџаклије имају дивних примера пуних достојанства и грациозних покрета у темпу и корацима.
     Бока Которска има „пјесме на поскочници“ или „поскочнице“, односно „пјесме на протезалици“ или „протезалице“. Дечје игре с певањем у централној Србији су „поскакуше“ и „шеталице“.
     У овом зборнику изложен је богат материјал игара с певањем из лесковачког краја. Нажалост, код многих примера је игра изгубљена.
     У српском музичком фолклору шаљиве народне песме не сачињавају мелодије (напеви), него текстови. Мелодије шаљивих народних песама не одликују се неким интервалским скоковима особите врсте — главним појавама духовитости, односно итмичким занимљивостима — већ су оне по свом саставу такве да могу нормално да служе као клишеа и за друге изосилабичне текстове са озбиљном садржином. Таквих примера има доста у нашем музичком фолклору.
     Музички хумор се постиже у народном стваралаштву врло наивним средствима. Има доста примера да се хумор остварује смењивањем тактова са истим бројем хронос-протоса, а различитим бројем нагласака док у неким попевкама постане главни носилац шаљиве инспирације један или два узвика („Имам мужа као пужа, бре!“ или: „Стари мачак, шиц! дуге ноге, пис!“). Некада припеви инспиришу хумор, па и онда када главни текст нема неку особиту хумористичну садржину (нпр. „Нели смо се заверили, Миљо, Миљо! нели смо се заверили, мило ме!“ У овом зборнику бр. 295). У песме с шаљивим припевима спадају и неке војвођанске шалајке.
     У шаљивим песмама домпнира љубавна тематика као, уосталом,иу читавој лирици обредној и правој, у песмама намењеним младежи.
     Поскочице се такође одликују љубавним хумором. Оне су у Војводини некада врло слободне, али уколико одмичемо у Србију5 особито у Црну Гору, поскочице добијају одлике шаљивих песама углађене садржине.
     Дечје песме чине посебну врсту шаљивих песама. У лесковачком подручју имали смо таквих примера, али су, нажалост, припадали материјалу наученом у школи.

2) ГРАДСКЕ СЕОСКОГ ПОРЕКЛА[уреди]

Б) ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Друштвена средина у којој се креће народна песма јесте село и град. Отуда и потиче општепозната подела народних песама на сеоске и градске. Али је Cecil Sharp, енгл. музиколог (1856—1924), сматрао да је само сељачка музика права народна музика, као што је и сељачки говор ирави народни језик. „Ни сељачка музика, ни сељачки говор“ — вели он[6] — „нису искварени облици музике или језика образованог народа.“ Исте тезе заступа и савремена музичка фолклористика сматрајући да градска средина лакше подлеже утицајима нeго човек везан за село, сеоски живот, рад и традицију. У српском народу традицију чува највише сељак; она сељаку „обезбеђује морални континуитет, везује једне генерације с другима и сажима успомене предака.“
     У Србији је грађанска класа формирана и обнављана више пута у току историског развитка, па се у њеној средини народна песма и данас односи знатно друкчије него у другој где такви историски услови нису постојали. Под турском царевином, особито после сеобе Срба под патријархом Чарнојевићем, градска интелигенција у Србији — власт, војска, суд, занатлије, трговци и кафеџије, били су Турци, Грци и Цинцари, а Срби врло изузетно. Уколико је бивало Срба по градовима, бавили су се сеоскоm привредом — земqорадљом и сточарством. Прилив сељака у град отпочетка XIX века после обнове самосталне српске државе, и после одласка турског становништва из српских градова, унео је у ондашњи градски музички фолклор много сеоске свежине и правог народног духа. Отуда подела народног певања на сеоско и градско има у Србији специалан облик, јер је већина градских песама (мелодија и текстова) сељачког порекла, пуних сеоске садржине и смисла. У свакој сезони искрене по нашим градовима понека популарна песма праве сеоске садржине (напр. у Београду до недавно певана песма: „Гон говеда, Маро моја, где је шума густа“) и певају је неуморно сви друштвени слојеви, док не наиђе нека друга. Већина градских песама сеоског порекла враћа се поново у села као „усавршен“ или као „отмен“ материјал. Највећи преносиоци таквог материјала су радио — емисије. Оне су, када обухватају босанске севдалинке, врло штетне по остале, још непобележне старе сељачке песме у Србији.
     У неким српским градовима у којима се турски живаљ дуже задржао, или који су били музикалнија средина у историској прошлости, створени су особито типови песама разгранатих мелодиских облика, с много динамичких прелива и префињености. Такви су градови у Србији били Ниш, Врање, Лесковац на прелазу између ова два велика певачка центра, и Ваљево. У прва три града се певало с много мерака и севдаха у јужносрпском дијалекту, те уз пратњу турских чалгија. Ови су градови имали јединствен стил. О томе говоре њихове народне песме које већ дуго изумиру с генерацијама које су умеле да их осете боље од потоњих. Познаваоци Сремчевог Ниша и Станковићевог Врања изумрли су и песме ових градова још животаре, али само у меморији њихових најстаријих потомака.
     Београд није никада имао својих оригиналних песама иако је био већ богатија средина од Ниша, Врања, Лесковца и Ваљева. Београд су увек освајале песме (музика) доношене из унутрашњости Србије из Војводине и из иностранства, а највише са запада, из Босне и из Херцеговине. Севдалинке су од анексије Босне и Херцеговине (1878) почеле у Београду узимати све већег маха. Почетком овога века били су у Београду јако популарни шабачки певачи и свирачи Цицварићи. Они су одлазили у Новопазарски Санџак и Босну, те односили један, а отуда доносили други, нов, певачки материјал. Цицварићи су путовали по свим већим градовима Србије разносећи свој репертоар који су прихватали и други Цигани, чувени певачи и свирачи: у Крагујевцу Лата, у Јагодини Мија, у Ваљеву Маринко, Борко и његови синови (наредници у војној музици), у Гроцкој Јоца, у Крушевцу Митар и др.
     Највећи број правих лирских песама обухвата љубавне песме. Овамо спадају још и севдалинке, печалбарске песне, чобанске песме, као и игре с певањем, о којима смо већ говорили. Оне се међусобно разликују по текстовима и по напеву.
     Љубавне песме су најбројније јер се њихови мотиви провлаче и у обредној и у правој лирици. Међу љубавним песмама највећу вредност имају стари материјали. У њима се вредност музике изједначује с вредностима текста. То је резултат дугог певања и дотеривања у народу, у многим народним певачким генерацијама.
     У певачкој традицији Срба сељака жене имају знатно већу улогу од мушкараца; оне су носиоци песме у готово свим обредима и на празничним састанцима, у свим радовима у земљорадничко) години. Мушкарци учествују у малом броју обреда као певачи: старији људи у здравицама на свадбама и славама, а млађи у свадбеним церемонијама и играма с певањем. Жене су и „песници“ и „композитори“, особито у новим песмама тзв. шумадинкама или поморавкама. Оне се данас стварају искључиво у десетерцу, у старој версификацији, али не више у белом стиху као некада, већ по сасвим другим, знатно отежаним, принципима: целина мисли пренета је из слободног једностиха десетерца у двостих са сликом. Двостих са сликом ствара се на сасвим другим принципима, супротним стваралачким принципима једностиха. Двостих са римом обухвата поетичне, песничко-литерарне принципе: сли ковито спајање стихова помоћу правилних и чистих, природних и бираних сликова, за које младе сељанчице, у чијим се рукама и данас налазе народна музика и поезија, немају, ссм основне писмености стечене у основној школи, никаквог литсрарног искуства. Да би се добио слик двостиха, жртвује се сваки естетски смисао и логика целине. Тако настаје стихоклепштнна коју потенцирају и грађани.
     Нове песме деловале су негативно чак и на епос и уносиле негативне и декадентне појаве у целокупно народно песништво новијег времена. Нова стваралачка техника није била кадра да обнови еп и да га освежи, него му је, иапротив, задала тежак ударац и лишила га највеће лепоте и снаге коју је имао стари начин епског стварања стих по стих и у оквиру једностиха заокруживање мисли за мишљу, односно целине за целином, логике за логиком и лепоте за лепотом на темељу народног смисла за нарацију, а не на основу литерарне начитаности.
     Други, старији вид десетерца обухватио је севдалинке, песме љубави, љубавне мелодије, песме чежње и мерака („мерак“ арап. ватрена љубав). Оне су пренете у Србију из Босне и Херцеговине приликом досељаваља становништва из тих крајева у Београд и Србију, и под утицајем историских збивања. Севдалинке су настале и развијале се у муслиманским круговима, чије су музичке способности и обдарености биле изванредно велике. Вук Караџић је почетком XIX века севдалинке сматрао правим народним творевинама иако су оне у то доба биле увелико певане по градовима. У то време се, по мишљењу наших стручњака за фолклорну поетику, грађански елементи босанских градова још нису издвојили из народа као посебан културни слој, нити као посебна класа са посебном идеологијом.
     У севдалинкама преовлађују два певачка начина: певање по утврђеном клишеу, тзв. поравно певање, и певање по посебним напевима. Највећу вредност и музичко богатство обухвата овај други начин. Севдалинке су преко раније радио — станице у Београду, нарочито преко многобројних кафана, одакле су вршене емисије, постале кафанске песме и почеле утицати и на српска села.
     Најчедније обликс песама претстављају чобанске песме. Зову се тим именом зато што потичу од чобана и што се односе на њихов живот. Те песме највише певају чобани. Оне с бољом садржином и изворнијим певачима јављају се у покрајинама у којима је чобанско занимање главна професија. Такве покрајине су резервати (као напр. предели Копаоника, Жељина, Старе Планине, Златибора и др.), у ко-јима се певају и стварају најлепше песме и одатле разносе и у друга — равничарска сеоска насеља и градове.
     Најмању групу у Србији сачињавају печалбарске песме, које су настајале у пасивним крајевима, одакле су млади људи пред женидбом или тек ожењени одлазили у туђину (гурбет) на печалбу (старосл. печал — зарада, штедња, бол, страдање).
     На Космету печалба је знатно развијенија (особито у жупама на Шар-планини), али знатно мање но у суседној Македонији.

ГРАДСКЕ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ

ДОДАТАК — БОРБЕНЕ (РОДОЉУБИВЕ) ПЕСМЕ[уреди]

     Борбене (родољубиве) или партизанске песме изражавају борбена осећања народа за време ратова на фронту и у позадини међу широким народним масама. Оне подижу ратни морал и челиче борбени дух и осећања. Њихов општи идеал је слобода; певају се за време ратова и читав низ година после његова завршетка.
     Код Срба су досад постојала два типа ових народних песама: епски и лирски, али овај други има две варијанте порекла — уметнички и народни — у погледу текстова и мелодија. Епски тип борбених народних песама датира од давнина. Он је позајмљиван из народне епске ризнице или стваран по угледу на епске песме. Овој врсти борбених песама много пута су биле узор хајдучке песме из посебног циклуса,[7] које су борачке по томе што су челичиле дух бораца пред отсудне битке.
     Епске песме нарочито су се истакле у ратовима за ослобођење и обнову земље у XIX и XX веку, с том разликом што је у последњем, Другом светском рату њихова форма из основа измењена: слободан (бели) једностих замењсн је римованим двостихом. Тај стил је позајмљен из нове народне лирске поезије.
     У ратовима овог века јавила се лирика као потстицај за ратне успоне бораца, али се за певање војничких песама у Српско-турском рату (1912), Српско-бугарском (1913) и Првом светском рату (1914) тражило од певача да има музичке способности да би певао комплоноване мелодије, често потпуно стране народном стилу.
     За време прве немачке окупације Србије (1915—1919), када је српска војска била евакуисана у Грчку, на Солунски фронт, биле су популарне неке носталгичне песме, певане како на фронту према непријатељским рововима, тако и у позадини, у поробљеној Србији.
     Међутим, борбене песме народног карактера створио је певач-борац тек у овом прошлом рату служећи се правим фолклористичким стваралачким начином. Најновије родољубиве песме из Народно-ослободилачке борбе, изражене познатим мелодијама које је знао и лако певао сваки певач, шириле су револуционарне идеје, борбене антифашистичке циљеве, описе о погинулим партизанима и иартизанкама или добијеним биткама. Њихове мелодије су биле засноване на познатим мелодијама свадбених, љубавних и других народних песама блиских сваком појединцу по осећањима и по музичком укусу. Мелодије малог амбитуса од неколико тонова (тетрахорд) могао је да пева сваки човек без неке нарочите обдарености и без помоћи музичког инструктора, ослањајући се на хорски унизоно. Читави одреди бораца памтили су их одмах, учили текстове на лицу места и проносили их даље од уста до уста, брзо и лако, како се обично преносе познате народна мелодија. У Борбене песме развијале су се у сталним герилским сукобима и у пет великих офанзива у току Другог светског рата и одатле се преносиле у сва жаришта поробљене земље. У околини Лесковца планина Кукавица, Пуста Река и Горња Јабланица биле су територије од почетка рата на до ослобођења (11 октобра 1944) под сталном контролом партизана сем за време повремених акција окупаторских трупа. Народ са територије наших истраживања учествовао је у НОБ и гинуо певајући борбене песме. Изабране песме у прилогу обухватају главне типове великог циклуса који је тада настао.
     После завршетка рата омладина је с борбеним песмама на уснама ступала у радне акције за обнову и изградњу земље. Уз борбене песме после рата развиле су се песме за обнову земље. Оне су образовале најновији музички фолклор у нашој народној култури. Непрегледне стотине километара нових пруга и аутопутева по Југославији, многобројни објекти, железничке станице и мостови, Нови Београд и Студентски град у Београду итд. велики су допринос омладине, њених напора за бољи живот. Њене песме су олакшале рад омладинаца, уздизале њихов радни елан и овековечиле њихову силну љубав према новој заједници.
     Најновији музички фолклор — борбене песме Народноослободилачке борбе и песме изградње и обнове земље — заузео је достојно место у партизанској епопеји и испунио своју историску улогу.

I Песме у поробљеној земљи; мобилизација; Народноослободилачка борба; команданти; партизански хумор[уреди]

II Терор непријатеља за време окупације[уреди]

III Погибија народних јунака[уреди]

IV Пред ослобођење земље[уреди]

V Изградња и обнова земље после ослобођења[уреди]

Референце[уреди]

  1. ↑ Montanus, Die deutsche Volksfeste, Volksbrauche und deutsche Volksglaube, str. 20/21.
  2. ↑ Tomaschek, Ṻber Brumalien und Rosalien - Sutzber. Wiener Akad. LX str. 375/378, 1868.
  3. ↑ Leopold Ranke, Serbische Revolution; III edition: Serbien und Tữrkei in neuenzehnten Jabhundert, 1879.
  4. ↑ Узет је пример „Нишну се звезда“ (бр. 184 и 106) који се пева и на жетви и на свадби. Када се пева жетварским гласом (тј. жетварском мелодијом), онда је жетварска, а када свадбарским гласом — свадбарска.
  5. ↑ Ст. Станојевић, Народиа енциклопедија, чланак Слава, стр. 170.
  6. ↑ Cecil Sharp, Englich Folk-Song, Some conclusions, p. 33, London 1907.
  7. ↑ Хајдучки циклус јуначких народних песама обухвата некадашње певање о одметницима од турске управе за време ропства под Турцима. То су биле песме народних јунака и о народним јунацима који су били једина заштита поробљене земље и робова (раје) лишених свих права за време турске власти у трајању од пет векова.
Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Народне_мелодије_лесковачког_краја&oldid=135038”