Narodne melodije leskovačkog kraja

Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, Srpska akademija nauka, Posebna izdanja knjiga SSSHHH, Muzikološki institut knjiga 11, Naučno delo, Beograd, 1960.

COBISS.SR-ID - 121706247 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/121706247)

(a) NEHRISTIJANIZOVANI TEKSTOVI[uredi]

1. Oj Stojane, Stojadine
1a. Oj Stojane, Stojadine
2. Stojadine, gospodine
2a. Stojadine, gospodine
2b. Stojadine, gospodine
3. Stojadine, domaćine
4. Pođe Iva lov da lovi
4a. Pođe Iva lov da lovi
5. Golubence, koledo, vodu pije, koledo
5a. Golubence, koledo, vodu pije, koledo
6. More, Veli, čorbadžija
7. Pođe Iva lov da lovi
8. Domaćine, gospodine, koledo
9. Oj, koledo, sestro Pedo

(b) HRISTIJANIZOVANI TEKSTOVI[uredi]

PROLEĆNE PESME I IGRE[uredi]

     Prolećni pevački (obredni) period počinjao je oko prolećne ravnodnevice, tj. oko Sunčeva položaja sredinom druge polovine meseca marta. Montanus^[1] je pisao da su Sunčevi položaji bili povod za prirodni postanak religije. One su se smenjivale u istoriskom razvitku, ali nikada nova religija nije mogla da izbaci stare praznike koje je nasledila. Menjala su se imena zatečenih praznika, fabule o razlogu njihova praznovanja i vršila delimična pomeranja datuma unapred ili unazad, ali su praznici oko Sunčeva položaja ipak ostali.
     Iz Tomašeka^[2] vidimo da su se između nas i Rimljaia podudarali samo dani praznovanja početka proleća (dies violationes ili dies violaris); međutim, početke leta (dies rosationis ili dies rosariae) Rimljani su praznovali znatno ranije nego mi. Kada su Sloveni prešli u hrišćanstvo, nisu im se više poklapali ni praznici o početku proleća, pošto je praznovanje premešteno na Lazarevu subotu, pokretan praznik crkvenog kalendara.
     Slovenski narodi, a osobito narodi Balkana i Jugoslavije, vrlo su bogati prolećnim obredima, pa prema tome i pesmama i igrama. Živa su i polja i sela, po danu i po noći (ranila — rana jutarnja ustajanja, pesme i igre), njive i oranice na kojima se natpevavaju mlade kopačice.
     U ovom zborniku zastupljeno je pet vrsta prolećnih pesama, ali ih ima znatno više.

(1) NA LjULjAŠKAMA[uredi]

Pesme prolećne sezone počinju u stvari s kopačkim pesmama, koje se pevaju na njivama. Međutim, odmah posle Bele nedelje vezivane su ljuljaške, u kojima se uz veselje ljuljala omladina. Običaj je star, vezan za mađiju o zdravlju i izdržljivosti u godini.
Namenjene omladinskoj veselosti, ljuljaške pesme su ispunjene ljubavnim motivima. Takve su i ove u zborniku.

(2) KOPAČKE PESME[uredi]

     Za vreme samog radnog procesa nemoguće js kopati, pevati i normalno disati. Zato pevačice prekinu rad, zagrle se, naslone glavu uz glavu pa otpevaju stih svoje pesme i nastave rad. Kopačice sa susednih njiva „otpoju“ (uzvrate) stih koji su čule, pa se tako jedna pesma peva do podne, posle podne druga, sutradan treća, dok se ne obave kopački radovi. Kada se „glas“ prihvati sa više strana, pesma se peva po ceo dan.
     Orači ne pevaju, ali vodič stoke, ako je to devojka i dobar pevač, može takođe da uzvrati stih. Oračke pesme su istovetne s kopačkim i po melodijama i po tekstovima.
     Kopačke pesme manje pevaju u Srbiji žene, jer je to devojački posao. Kopačks pesme pevaju se u vrlo visokom registru, gotovo piskavo, a pojačane su unizonom pratnjom, oštrijom i jednobojnom, koja se bolje pronosi u prirodi.
     Kopačke i sve druge obredne pssme devojke uče još od malena od svojih majki, rođaka i starijih žena.

(3) LAZARIČKE PESME[uredi]

     Beli cvet trešanja bio je tradicionalna opomena mladim seljančicama da je došlo vreme lazaričkim pesmama. Same pesme mogle su da se pevaju i znatno ranije, čim nastane prolećna sezona, ali obredi — pesme i igre — mogli su da se izvode samo određenog dana rano ujutru, dok je „dan u napretku“.
     Crkva je štitila lazaričke obrede u Srbiji iz razloga što je narod lazarički obred prilagodio hrišćanskom prazniku Lazarevoj suboti, uoči Cvetne nedelje. Na taj način paganski praznik je prividno dobio hrišćanski smisao, ali su većinom njegovi tekstovi zadržali u toku vekova paganski i mađiski kult. Lazarički obredi su bili osobito rašireni po Srbiji i na Kosmetu.
     Seljak je voleo lazaričke obrede. On je znao da taj obrsd ne pripada hrišćanskoj crkvi i svecnma, ali je, veran tradiciji, smatrao da se „tako valja“ za njegova proizvodna stremljelja i da su tako radili i njegovi preci.
     U lazaričkom obredu je učestvovalo 6 do 8 devojaka, u leskovačkoj oblasti deca do deset godina, i delile su se na igračice i pevačice. Pevačice su po dve i dve stajale naspramno, a između njih su igrale igračice. Prvi par pevačica zvao se počimalje (u Temniću i Rasini), tj. one koje su počinjale stih teksta, ili prednjarke (u okol. Niša, Vranja i Leskovca), tj. one koje prednjače pevanju, koje predvode pevačku partiju obreda. Najsigurnija pevačica u grupi je prva prednjarka, i najvažnija. Ona je najdarovitija pesnički i muzički, jer je često na zahtev domaćina ili kog člana porodice lred čijom se kućom izvodio obred, imala zadatak da improvizuje neki nov tekst, pa čak i neku novu melodiju. Druga irednjarka pažljivo je slušala prvu i automatski ponavljala frazu za frazom. Druge dve pevačice, krošnjarke, ponavljale su stih koji su čule. Dobile su to ime zato što su nosile korpe s jajima kojima su lazarice bile nagrađivane za svaku otpevanu pesmu.
      Lazarički obred je počinjao pesmom domu ili domaćinu. Isti princip kao kod koleda i kao kod kraljica. Zatim su bile pevane pesme domaćici, članovima porodice i svemu što je živo u domaćinovom domu (petlu na pragu, mački, kučetu, ovci, kozi itd.). Svega toga imamo u ovom zborniku.
      Lazarički obredi su karakteristični za istočni deo Balkanskog Poluostrva, na zapadnom području oni nisu postojali. Oni obredi koji su iz Srbije preneseni tamo u toku migracionog kretanja stanovništva, nisu se održali, jer su otseljenici promenili zanimanje u novoj sredini, zemljoradničko zanimanje u stočarsko. Međutim, stanovništvo poreklom s dinarskog područja koje se naseljavalo u Zap. Srbiji i promenilo zanimanje (stočarsko u zemljoradničko), uveliko je usvojilo agrarne obrede, ali u drukčijoj interpretaciji: ne javljaju se kao interpretatori kćeri zemljoradnika došljaka, već kćeri zemljoradnika starossdelaca, odnosno, tamo gde nije bilo mešavine novog i starog stanovništva, lazaričke i druge obrede zemljoradničkog karaktera su pevale — Ciganke. Zemljoradnik došljak je ove obrede usvajao, jer je smatrao da se „tako valja“ za berićet. Lazaričke pesme su prenošene i u druge oblasti u koje su Srbijanci migrirali u toku turske vladavine.
     Lazaričke pesme pretstavljaju najbolje sačuvanu građu, blagodareći tome što se ovaj stari prolećni obred prilagodio velikom crkvenom prazniku Lazarevoj suboti, i što se odrekao svog starog naziva (prolećnog koleda?).
     Stih lazaričkih pesama je osmerac, sedmerac i retko deseterac, s raznolikim pripevima: Oj ubava, Oj Lazare Lazare! Oj Lazare, devojko! Oj ubava, mala momo! Doz, doz!

23. Pođe vojnik u vojsku
24. Mlad neženjen sedeše
25. Šetaše se iljavče
26. Mori, Vuko devojko
27. Iskočila Rustena
27(a). Crnooka devojka
27(b). Vojno gazi Moravu
27(v). Leti soko visoko
27(g). Ide moma od ovce
27(d). Ružica se razviva
27(đ). Oj ubava, ubava
27(e). Ogrm drvo cvetaše
27(ž). Sedi momče na brega
27(z). Zaniša se devojče
28. Vrba vrbu leleje
28(a). Ori, Vuko, devojko
28(b). Streljaše se junaci
29. Nišala se Ljiljana
30. Mlad neženjen sedeše
31. Streljaše se junaci
32. Iskačajte, Latinke, iskačajte, Latinke
33. Ovi dvori meteni
34. Dete jede jabuku
35. Dete grize jabuku, dete grize jabuku
36. Mesečina, oj lado
36(a). Mori, maco, karakaco
37. Oj devojko, svil devojko
38. More, mladi momčadija
39. Lepi Petar vino pije
39(a). More, momče namerniče
39(b). Mori, Rado, bela rado
39(v). Mori, bela Jagodino
39(g). Što mi voda u breg bije
39(d). Dva se mladi ogleđuju
39(đ). Znaš li, majko, što sam snio
39(e). Grličica vodu pije
39(ž). Rusa moma konja vodi
40. Ima majka milog sina
40(a). Golubence vodu pije
40(b). Devojčica crkvu mela
40(v). Ima majka milu ćeru
41. Dva se mladi ogleđuju
42. Mori, šipko, šipkovino
42(a). Zapija se knjaz Nikola
42(b). Povezla se Ivkovica
42(v). Ljilja mi se rasrdila
42(g). Lepi Petar konja igra
42(d). Junak konja razigruje
42(đ). Sveta Petka crkvu mela
42(e). More, momče drpavo
42(ž). Oj nevesto, nevesto
43. More momče, namerniče
44. Mlado momče zlato kosi
45. Zablaja mi bela becka
46. Zablaja mi bela becka
47. Zatavneše tavne magle
47(a). Domaćica jato mami
48. Sedi doma, domaćine
48(a). Nevestice, varaklice
48(b). Iznikla je ševtelija
48(v). Devojčica vodu toči
48(g). Tatko ima mila sina
48(d). Svu noć Neda presedela
48(đ). Oj detence, lepotence
48(e). Kokočice, menđušice
48(ž). Ore pero, šaren-pero
48(z). More petle, šaren petle
48(i). More, zeljo, kuco moja
48(j). Mori, maco, karakaco
49. Izniknuja struk gorocvet, doz, doz
50. Knjigu piše Petre đače
51. Sedi doma, domaćine
52. More kmete, mladi kmete
52(a). Dimitrije vino pije
52(b). Oj Ilijo, bre gidijo
52(v). Zareče se mladi Deja
52(g). Gajtan moma vodu vadi
52(d). Iz brega mi voda bije
52(đ). Zaspala mi Anđelija
52(e). More, Pero, perjanine
52(ž). More, Mile, Mikaile
52(z). Ori pčelo, levakinjo
52(i). Pošlo momče lov da lovi
52(j). Izvir voda izvirala
52(k). More, momče, svilna kito
52(l). Mlado momče konja šeta
52(lj). Adžamija konja igra
52(m). Petar đače knjigu uči
52(n). Oj, vojniče, preputniče
52(nj). More, Rado, Radovane
52(o). Šet mi šeta mlad neženjet
52(p). Golubence vodu pije
52(r). Zaspalo mi belo bece
52(s). Oj golube, golubence
53. Majka Smilju dovikuje, doz, doz
54. More, Đoko, crno oko
55. More, mladi momčadija, doz, doz
56. Rodilo se muško čedo
57. Oj devojče, sniješ li me noću

(4) ĐURĐEVDANSKE PESME[uredi]

     Praznovanje Đurđevdana počinjalo je ranije još uoči praznika; kitile su se kapije vencima, odlazilo se u polje, u branje zdravca, cveća zdravlja, po narodnom verovanju. Na Đurđevdan ujutru čitava porodica bi se umivala vodom u koju bi se uoči praznika potopilo raznoliko lekovito bilje i mirisno cveće, pa i po koji struk koprive. „Uoči sv. Đurđa“, pisao je Raike po Vukovu kazivanju, „žene već beru cveća i bilja, hvataju one vode što sleće s kola vodeničnog, pobacaju u nju ono bilje, pa ostave da tako prenoći, a ujutru se u toj vodi kupaju.^[3]
     Na Đurđevdan ujutru se odlazilo na uranak, pleli se venci od raznolika cveća, uz razne pesme i igre dočekivao Sunčev izgrev da bi se te godine bilo zdravo i veselo. Brao se zdravac i dren; grab da bi se momci grabili za devojkama. Na Đurđevdan je vračalo i staro i mlado, naročito devojke, koje su vračale o svojoj udaji u toj godini. U pojedinim selima u Srbiji i u Sremu igralo se zatvoreno kolo s lazarom (detetom koje lazi, ne hoda uspravno) u sredini, van sela na uranku, gdegde prilikom izgreva Sunca. Devojke bi pokrile lice maramama pa igrale uz pesmu, u kojoj se mali lazar poziva da skine maramu nekoj od učesnica. Ona devojka kojoj bi mali lazar skinuo maramu s lica, sticala je pravo da se prva uda u toj godini.
     Na Đurđevdan se utrkivala omladina ko će prvi da se okupa u reci.

(5) PESME NA JEREMIJIN DAN[uredi]

JEREMIJE

Uoči praznika sv. Jeremije, 13 maja uveče, pevaju deca, lupajući u plehane i gvozdene predmete po selu — oko kuća — po polju i zabranima okolo seoskog atara. To je mađiski — nehrišćanski obred — protiv zmijskog ujeda, zmijskog parenja i množenja. Jeremije su bile obred i zemljoradnika i stočara, ali je od početka ovog veka bio sve više zanemarivan u Srbiji.
Područje najšire primene ovog obreda bilo je Kosovo i Metohija, stare srpske oblasti.

61. Jeremije u polje
62. Jeremije u polje, Jeremije u polje

LETNjE PESME I IGRE[uredi]

Leto obuhvata bogat niz obrednih pesama i igara vezanih za život zemljoradnika i za polje. Vesela omladina ispunjava čitavu sezonu radošću i radom. Ova počinje pčelarskim pesmama i obuhvata kraljičke pesme za zdravlje. Nekada je ispunjavalo sela nekoliko vrsta mađiskih pesama za kišu i protivu grada, ali ih danas više nema. U savremenom seoskom životu najlepše mesto zauzimaju žetelačke pesme, koje natkriljavaju sva polja i njive neprekidno u toku dana i noći. Posle toga sređuje se letina i željno očekuje bogata jesen u svakom domu i naselju.

1) PČELSKE (PČELARSKE) PESME[uredi]

Rojenje pčela je, po narodnom veropanju, najbolji znak da je počelo leto. Prilikom hvatanja pčelinjeg roja na drvetu oko kuće, u voćnjaku ili u zabranu, pevaju se pesme mađiskog karaktera, tzv. „pčelinje pssme“. Pod granu na kojoj se uhvati roj podnosi se prazna trmka (košnica) zamirisana matičnjakom ili bosiokom da u nju siđe matica i povede svoj roj zasobom.
Seljaci su uvereni da pčelu privlači pesma i miris matičnjaka ili bosioka.

63. U kućicu, mato
64. Mat, mat, mat, mat

2) KRALjIČKE PESME I IGRE[uredi]

     Kraljičke pesme, poslednje za zdravlje u sunčanoj godini, bile su pevane okolo letnjeg solsticija po čitavoj teritoriji Srbije i uporno se održavale sve do završetka Drugog svetskog rata. U borbi s crkvom kraljičke pesme su se prilagodile velikom hrišćanskom prazniku Duhovima, ali nisu uspele da umilostive crkvene vlasti verovatno zato što im nije promenjen način igre sa drvenim sabljama (radi borbe protiv zlih duhova) i što nisu izbacili bele barjake. Zbog neprekidne borbe sa crkvom kraljice nisu ostale jedinstven obred na teritoriji Srbije, već su nastupile mešavine: razlike u pogledu broja učesnica i načinu odevanja. U selima oko Sokobanje javlja se jednak broj kraljica i kraljeva; u leskovačkoj okolini kraljice su bile mnogobrojne, deset do petnaest devojaka, obučenih u crne suknje i crne jeleke. Imale su samo jednu kraljicu i dva barjaktara, po četiri pevačice (kao kod lazarica) i način igranja i pevanja kao kod lazarica. U okolini Vranja postojale su među kraljicama: prednjarke, sabljarke, kraljica, dever sgražnjačke i kralj. Učesnice su se odevale u novu (svečanu) narodnu nošnju i ukršteno vezivale peškire preko grudi. U Vojvodini kraljevi nisu nosili sablje. U Timočkoj Krajini početkom ovog veka išle su babe po selu i pevale kraljičke pesme. Svaka je nosila u ruci po svežanj pelena, selena, kalopera i bela luka, pa od ovoga ostavljale u svaku kuću pomalo.
     Lazaričke pesme uticale su na kraljički obred u toj meri da su baš u ovom našem leskovačkom području lazarički stih i melodije potpuno potisle stari kraljički stih — šesterac. Šesterac kraljičkog stiha zamenjen je osmercom. Vuk Karadžić je uspeo da zabeleži jedan jedini osmerac u kraljičkim pesmama, a posle Drugog svetskog rata, nešto više od sto godina posle toga — osmerac je postao dominantan u kraljičkim obredima!
     Isto je tako potisnut i karakteristični pripev kraljičih pesama ljeljo! U Južnom Pomoravlju ovoga pripeva više nema. U okolini Leskovca smatra se da je pravi kraljički pripev samo lado!, usled čega se i kraljičke pesme nazivaju ladovnice (napr. u selu Čifluk Bunuški).

65. Dva se mladi ogleđuju, lado, lado
66. Dva se mladi vragovaše, lado, lado
67. Ima majka milu ćeru, lado, lado
68. Zaspalo mi dudulence, lado, lado
69. Vrba vrbu leleje, lado, lado
70. Mlad mi Stojan konja igra, lado, lado
71. Devojčica boga moli
72. Grkinčica crkvu mete, lado, lado
72(a). Sedi momče na kladanče
72(b). Zaspalo mi dundulence
72(v). Zona prede belu vunu
72(g). Dana moma ćilim tkaje
72(d). Ore momče, terzijanče
72(đ). Mlado momče banju gradi
72(e). Petrijica tanac vodi
72(ž). Višnjičica rod rodila
72(z). Ovo momče selo nema
72(i). Ori Julo, bela bulo
72(j). Ori Stanke, varošanke
72(k). Majka ćerku potskarala
72(l). Čuva ovce dve stotine
72(lj). Cvilnu vrapče u konoplje
72(m). Kozar koze navalija
72(n). Ore momče, fabrikanče
72(nj). Iska momče da se ženi
72(o). Ori momci, mladi momci
72(p). Golub guka na jabuka
72(r). Ori Ružo, vilna Ružo
72(s). Ori momče, cipuldžiče
72(t). Ide momče od učenje
72(ć). Ao, Rado, bela Rado
72(u). Pođo noću, pola noću
72(f). Kupala se gospoica
73. Ljubi Pavle tri neveste
73(a). Izniknuja struk gorocvet
74. Oj devojko, lepa li si, lado
75. Dobro jutro, ravni dvori
76. Ljubi Pavle tri neveste
76(a). Čelica mi nisko leti
76(b). Zavreka mi riđičica
76(v). Zaspala mi bel beluška
77. Zatavniše tavne magle
78. Ovce čuva nevestica

3) DODOLSKE PESME I IGRE[uredi]

DODOLE

     Za vreme žarkih leta, dok je bio dan u napretku, do podne, dok Sunce nije doseglo kulminaciju, javljale su se po selima — dodole. Dodole su po pravilu činile grupe lepo odevenih devojaka (dodole u širem smislu), a jedna od njih u odeći od vrbova ili topolova lišća (dodola u užem smislu). Dodola je pevala pred kapijom doma, domaćice su izlazile iz domova i izlivale na nju vodu kao nebo na zemlju, na vinograde, žito i kukuruze. Ali i dodola je nosila sud s vodom, prskala svakog koga sretne na putu, da bi i kiša okvasila na čiju god njivu naiđe na svom putu. Pratilice su nosile korpe radi sakupljanja darova. Davala im se nagrada u namirnicama i voću, retko u novcu.
     Dodole, u okolini Leskovca peperude, psvale su i igrale kako u zemljoradničkim tako i u stočarskim naseljima.
     Kod planinaca na Željinu (selo Rogavčina na izvoru Rasine) postojao je običaj koji se izvodio uz reku za vreme sušnog leta. Grupa momaka i devojaka nosila je kante i bakračiće, pa do kože kvasili koga god sretnu, putnika na konju, pešaka ili seljaka na kolima. Neki su pevali, a neki samo izgovarali:

„Odole, dodole, meni kiša odole!“

     Dodole su prastari običaj vezan za seljački sujeverni život. Po narodnom verovanju dodole su bile u stanju da umilostive duhove za kišu i rodnu godinu. U stara vremena dodola je morala da bude nevina devojka. Samo takvo biće moglo je da umilostivi natprirodna bića.
     Dodole su negde vračale na reci još i na jedan drugi način: kupale se i bacale venac, a kad bi susrele neku trudnu ženu, vodile bi je u reku i okupale je obučenu. Takvi slučajevi mogli su po narodnom verovanju najviše da umilostive gospodare nad prirodom i ljudima!
     Rumuni, Bugari, Grci i Arbanasi takođe imaju dodole. Za Grke se misli da su ih pozajmili od Jugoslovena. Na severu, u Nemačkoj, nekada se u reku bacala lutka načinjena od lišća i cveća da bi ona, tobože, izazvala kišu. I u Egiptu, na nilskim svečanostima, bacali su lutke u vodu za što plodnije napajanje njiva nilskim poplavama.
     U ovaj zbornik unete su i želje da prestane kiša i da ne pada grad.

4) DA STANE KIŠA[uredi]

85. Prestan’, prestan’, kišice

5) DA NE PADA GRAD[uredi]

86. Dur, Đermane, do među, Đermane

6) KRSTONOŠKE PESME[uredi]

     Krstonoške pesme se pevaju u crkvenom obredu za kišu. Običaj se razvio iz seoskih zavetina koje su se nekad praznovale u polju. To je bio zemljoradnički običaj koji se praznovao na njivama ili na kakvom uzvišenom brdu. Na seoskoj zavetini učestvovala je grupa ljudi koji su obilazili seoski atar pevajući. Kad bi napravili krug i došli na polazno mesto, zapis ili neko prirodno obeležje, učesnici bi posedali i zajednički ručali.
     Po Vuku Karadžiću, zavetina se obavljala od Voskresenija do Petrova posta i u njegovo doba prisustvovao je sveštenik s kaluđerima i gostima iz drugih sela, nosili su se po polju krstovi i ikone. Hrišćansko obeležje u ovom običaju svakako je došlo docnije.
     Iz ovih običaja i ovih ideja, zbog krstonoša, nosioca krstova, razvio se pod uticajem crkve običaj krstonoše koji je imao cilj da zameni dodole.
     U dodolama je crkva gledala najuporniji paganski obred i tsžila da ih uništi kao i kraljičke obrede i kolede. Seoska litija sa sveštenikom na čelu (kao u koledama u Rumuniji, Bukovini i Ukrajini) obilazila je seoski atar moleći boga za kišu. Narod je učestvovao u litiji, ali je, ne znajući ništa drugo, pevao dodolske pesme sa izmenjenim pripevima:

Oj dodo, dodole! Gospodi pomiluj!

Možda se seljačko dvojeverje nije nigde bolje izrazilo nego u ovim pesmama koje su imale tekst nehrišćanski, a pripeve hrišćanske! Ima čitav niz sela u Pomoravlju (Drenovac, Ćićevac, Katun Gornji i Donji, Obrež, Bačina, Maskar, Varvarin, Bošnjane i dr.) u kojima su se pevale obe vrste molepstvija za kišu. Tekst je, razume se, bio isti ovim pesmama, samo su se menjali pripevi.

7) ŽETELAČKE PESME[uredi]

     Kad dospe žetva, dospe i seljakova sreća. Preko godine on rasipa snagu svuda po njivi, u žetvi on pribira rukoveti žita u svoju ruku i pod oštar srp. Tada se u njegovom sluhu izvijaju odjeci žetelačkih pesama bilo s njegove njive bilo iz susednih ili udaljenih. Ako je godina bila plodna, ako su dodole i krstonoše umilostivile nadzemaljske sile da šalju vlagu u pravi čas, odjekuju pesme još od jutra dok nigde nema zraka Sunca. Žeteocima se čini kao da se ukrštaju dijalozi između jedrih devojaka i zrelog žitnog klasja na njivama.
     Na planini Koritniku kod Niša, na početku Zaplanja, i u drugim oblastima Srbije, tačno je određeno koje se pesme pevaju ujutru, pre podne, posle podne, pred Sunčsv zalazak i noću za vreme žetve. Običaj da se peva za vreme žetve sačuvan je svuda u Srbiji, ali žetelačke pesme se razležu danas samo tamo gde se žanje srpom. Gde se kosi kosom, u čijim su naseljima srpovi zadenuti za čandije na vajatima i stajama — nema žetelačkih pesama. Gde radi žetelica ne čuju se ni razgovori učesnika zbog lupe mašine i zbog prašine koja se podiže sa zemlje. Gde je žetelačka mašina postigla brže učinke, tamo je prestala žetelačka pesma u toku radnog procesa. Tamo se još može čuti pesma, no samo za vreme odmora. Inače samo brđani seljaci još žanju sa srpovima u rukama i s pesmama na usnama.
     Pesme se pevaju u kratkim zastancima, često i bez ikakva odmora, u toku radnog procssa. Na njivama pevaju najbolje pevačice, mnogo svečanije nego na svadbama i slavama. Mnoge pesme su ispunjene ljubavnim motivima, pa se pevaju i kao ljubavne, i kao svadbene, i kao žetelačke.
     Žetelačke pesme nisu slučajno slične sa svadbenim ili s pesmama na kravaju ili krštenju. Žito je rod kao što je rod novorođeno dete, žito je oplođeno seme kao
i čovek; žito je plod majke zemlje i Sunca koje nam daje život i snagu^[4]. „Sličnost motiva u ova dva raznovrsna obreda stvo-rila je maćija i uobrazilja zemljoradnika koji radi i živi u prirodi između Sunca i Zemlje“.

95. Turi srp na ramo, bel tulben na glavu
95(b). Triput goru zađo, dok ti majku nađo
96. Podrani devojka
97. Zađi slunce ne zašlo ga, jel, Jelo
98. Kladiše se momče i devojče
99. Devojče, devojče
100. Zađi slunce, ne zašlo ga

LETNjE PESME (uz rad)[uredi]

101. Slunce se nadvelo
101(a). Slunce zađe, brale
101(b). Vrućina mi, brale
101(v). Mrak po polje pada
102. Zaspalo devojče na breg na kamena
103. Prokleta da je devojka
104. Zajdi, zajdi, vrućo slunce
105. Devojče, devojče
106. Nišnu se zvezda
107. Šibni kraj, nevesto
108. Devojče, devojče, turi srp na ramo
109. Devojče, devojče, metni srp na rame
110. Stani, Stanke, ne stanula majke
111. Oblagala se Petkana
112. Kupala se Drenovka devojka
113. Zađi slunce, ne zašlo ga
114. Kupala se Drenovka devojka

JESENjE PESME[uredi]

SEDELjAČKE PESME[uredi]

115. Zapoja Rada u lozje
116. Gajtano, momo Gajtano
117. Fala bogu, fala jedinome
118. Planino, momo mori
119. Sedajte, sedajte na red sedenjke
120. Mesečina, oj lado
120(a). Ogrej mene, mesečino
121. Zapoja ovčar pred ovce
122. Čuva ovce tri godine
123. Crna goro, da li me poznavaš
- 123. Varijanta završetka
124. (J)U san moma (j)ukradena
125. Starino, moja planino
126. Dunja moma dvori mela
127. Sede Vidan za večeru
128. Kad je bila prva razmirica
129. Zaprosiše Rosanu devojku
130. Stameno, pile šareno
131. Spije mi se, dremlje mi se, san me ne ufaća
132. Tri godine ovce čuvam
133. Sinoć Marko
134. Zaspalo devojče
135. Prokleta da je devojka
136. Ej jo, zaspalo devojče
137. Beograde, moj golemi jade
138. S one strane Morave
139. Digaj se, Ano, majka te vika
140. Sadi ružu u planine
141. Spije mi se, dremlje mi se, san me ne ufaća

Sedeljačke pripojke[uredi]

142. Na ledinu žuto dinjče, Dunjo
143. Navile ti, Dunjo, tregeri na ramo, i!
144. Dve crepulje, dve vesulje, Dunjo, i!
145. Il’ mi dođi il’ da dođem, Jovo
146. Zelen ora rodija
147. Tri jabuke, tri po tri
148. Oj nevesto, nevesto
149. Tri jabuke, tri, po tri
150. Vojkole, Stano bre, kakve su ti čarape

NEKALENDARSKE PESME[uredi]

Dosad obuhvaćeni obredi oko Sunčevih položaja i drugi pretstavljaju građu zemljoradničkog kalendara u Sunčevoj godini. Međutim, paralelno s ovim postoji i godišnji kalendar hrišćanskih nepokretnih (utvrđenih) i pokretnih (neutvrđenih datuma) praznika koji pripadaju i seljacima i građanima. Muzikolozi u Bugarskoj izlagali su građu paralelno u oba kalendara, ali u našem slučaju to nije moguće učiniti, jer praznične pesme od interesa za etnomuzikologiju ponestale su u Srbiji, osobito u Zapadnoj.

Namesto odlaska u planine radi branja gorocveta i drugog bilja — koji inače prate stare hrišćanske praznike — razvili su se sastanci seljana na igralištima („sretselo“ u Makedoniji), u skupove omladinaca nasred sela ili danas u kulturnim domovima radi zabave i raspoloženja.

Mnoge srpske praznike preuzele su slave koje su potisle stare obrede. Slavski obredi spadaju takođe u kalendarske, jer se praznuju po kalendaru, ali su zastupljeni i u svakoj sezoni u tokuJgodine.

Te stare običaje danas ne možemo pronaći kod zemljoradnika, koji su postali od doseljenih stočara starih krajeva sa srpskim življem iz Metohije, Kosova, Crne Gore, Hercegovine ili Sandžaka. U novim naseljima oni su, međutim, zaboravili ili se odrekli stočarskih prazničnih obreda, jer ih nisu mogli izvoditi ako su bivali okruženi starosedeocima-zemljoradnicima, kojima su se prilagođavali.

Pravim, iekalendarskim, jednovremeno i nesezonskim pesmama smatramo one koje ne zavise od godišnjih doba i kalendara, već od samih zbivanja. To su svadbe, rađanje i smrt. Obredi koji prate ova zbivanja imaju svoje obredno pevanje nekalendarsko i nesezonsko u pravom smislu reči.

Ali znamo da ima i posleničkih običaja i obreda neutvrđenih po datumima kalendara (kopanje, hvatanje pčela, dodole, žetva, berba, početak sedeljki, vučarski obredi), ali koji se javljaju u odrgđenim sezonama, pa ih smatramo sezonskim.

Znači, treba razlikovati sezonske od kalendarskih obreda i pesama o njima.

1) SVADBENE PESME[uredi]

     Jedan od najlepših obreda, zajednički za stočare i za zemljoradnike, jedan od najstarijih i jednovremeno najviše izvođen jeste svadbeni obred. On se nzvodi preko čitave godine, ali sellci odvajkada odlažu svadbe za jesen, kada su posle ubrane letine ekonomski najjači. U nekim krajevima Jugoslavije, u pečalbarskim krajevima u Makedoniji kod Mijaka (Galičnik, Lazaropolje, Gari) i u Bosni u selima Oko Vareša, svadbeni obrsdi su kalendarski i obavljaju se jedanput u godini. Ali se ovi izuzeci ne mogu uzeti kao pravilo i biti od uticaja da se svadbeni obredi proglase kalendarskim.
     U svadbama učestvuje mnogo naroda: staro i mlado, zvano i nezvano, rod i nerod. Deca takođe učsstvuju u svadbsnom raspoloženju iz prikrajka i u živom interesu uče svadbene pesme i igre. Crkva je odavno hristijanizovala svadbene običaje, ali se u pojedinim tekstovima svadbenih tekstova i svadbenih cnjremonija još uvek provlače apotropejski i mađiski elementi prastarog porekla. Isto tako u nekim svadbenim pesmama nailazimo na obredne pripeve koji još žive (Oj lado! Oj ubava, mala momo!).
     Svadbeni ceremonijal je čitava seljačka opera koja započne u zoru, a negde i ranije, pa traje po nekoliko dana. Povazdan zvoni kuća od pesama, šale i smeha, a najviše kod svatova u gostinskoj sobi.
     U narodnim svadbenim pesmama, kao i u čitavom srpskom muzičkom folkloru, nalazimo dve karakteristične dominante: prevagu tekstova nad muzikom (melodijom) kod stanovnika visokih nasslja, kod stočara, i delimičnu prevagu melodija nad tekstovima kod zemljoradnika u ravnicama. Razume ss da ovde-onde ima otstupanja. U svadbenom pevačkom materijalu preovlađuje, dakle, ili poezija ili muzika. Tamo gde preovlađuje muzika tekstovi padaju u zaborav, pa su danas većinom nepotpuni. U obratnom slučaju melodija je primitivnija i gotovo svi izosilabični tekstovi se izvode na istoj melodiji.
     Svadbene pesme Srba, kao i drugih slovenskih naroda, dele se po vremenu svog izvođeša na svadbene pesme pre zelena venca i na pesme za vreme zelena venca. Prve se pevaju u oba doma posle prstenovanja (proševine) u toku spremanja darova ili ukoliko se svadba približava, za vrems mešenja svadbenih hlebova i kolača. Pre zelena venca u oba mladsnačka doma pevaju se razne irigodne narodne pesme i pesme slobodna izbora.
     U leskovačkom kraju prave svadbene pesme počinju uoči svadbe ili ujutru kada zapevaju svatovi:

Brija mi se mladi mladoženja:

     Zamašnu grupu svadbenih pesama čine tzv. svatovske pesme koje su pevali svatovi po putu za nevestu i sa nevestom. To su danas vrlo izmešane pesme po čitavoj Srbiji, pa i u ovom kraju. Na Kosmetu su bolje očuvane nego u drugim oblastima.
     Najviše svadbenih pesama može se čuti kad nastane pravo svadbeno raspoloženjs u mladoženjinoj kući. „O svadbi je dosta veselo“, kaže Vuk Karadžić, „ali nije onako kao kod mladoženje, jer ondje mlade djevojčice koje bi valjalo da igraju i pjevaju, bave se oko djevojke i nju razgovaraju, od plača tješe, uče je hodati, među djeverima stajati, poklanjati se itd. i valja ih silom na pjevanje i na igranje nagoniti, a kod mladoženjine kuće pjevajući i igrajući zaborave i jesti i piti i spavati.“ U mladoženjinom domu pevaju odabrani svatovi (zvanice) u gostinskoj sobi, a omladina u kolu pred kućom u dvorištu. Svatovi u gostinskoj sobi pevaju uz zdravicu i druge svatovske pesme koje su od uticaja na svadbeno raspoloženje. Među njima ima pravih svadbenih pesama. U takve spada čitav niz šaljivih svadbenih pesama na račun proždrljive mlade neveste, zle svekrve, bradatog svekra „divljeg vepra“ itd.
     U Srbiji i njenim autonomnim pokrajinama došlo je do velike mešavine između svadbenih i ljubavnih pesama. U nzvesnim selima neka je svadbena pesma postala ljubavna, a u drugom zadržala svoju prvobitnu funkciju. Prelaženje svadbenih pssama u ljubavne vrlo je prirodno, pošto je svadbena poezija puna ljubavnih motiva, koje je omladina uvek rado pevala.
     Čista (prava) lirika ima za svoj razvitak najviše da zahvali svadbenim pesmama.

PRETSVADBENE PESME[uredi]

PRAVE SVADBENE PESME[uredi]

164. Kode se banja mladi mladoženja
165. Bričete Pavla, berberi
166. Polak’te, polak’, berberi
167. Briči se Pavle berberine
168. Polak te, polak, berberi
169. Ubava, dobra devojko
169(a). Berberi Pavla bričešev
170. Predaj se, daj se, devojko
171. Tuđa je kuća tuga golema
172. Cvili, pišti u goru zelenu
172(a). Šta se ono u goru beleje
173. Bela zora zazorila, oće da svane
174. Konja kujem, mislim da putujem
175. Vraćaj se, Smiljo, majka te vika
176. Vrati se Smiljo, vrati se Smiljo
177. Met’la nogu na zengiju
178. Bre dizaj se, bela Leno
179. Mori Miljo, Miljičice
179(a). Mori Miljo, Miljičice
180. Vikni mi, Jano, popoj mi malo
181. Vikni mi, Jano, popoj mi malo
182. Oj bore, bore, zelen mi bore
183. Podunuše sabazorski vetrovi
184. Ej! Podunuše sabazorski vetrovi
185. Turčin devojče vrzano vodi
186. Turčin devojče vrzano vodi
186(a). Turčin devojče vrzano vodi
187. Dukat na vrata devere
188. Zapevala soko tica siva
189. Nišnu se dzvezda niz vedro nebo
190. Nišnu se zvezda niz vedra neba
191. Nišnu se zvezda, nišnu se zvezda
192. Nišnu se dzvezda, nišnu se dzvezda
193. Nišnu se zvezda iz vedro nebo
194. Svu noć odi, ništa ne naodi
195. Svu noć odim, ništa ne ukrado
196. Svu noć odim, ništa ne naodim
197. Svu noć odo, ništa ne ukrado
198. Svu noć odim, ništa ne naodim
199. Aj, večerasmo gospodske večere
200. Oj, večerasmo gospodske večere
201. Aj, večerasmo gospodske večere
202. Pođe Marko (j)u šure na gosti
203. Grad gradila bela Jana
204. Što grad Smederevo vazdan zatvoreno
205. Mesec zađe, Danica gu nema
205(a). Sinoć Marko od Soluna dođe
206. Fala bogu, fala jedinome
207. Noć, tamna noć
208. Angelino, momo, što si naljutena
209. Slavej mi poje, prepoje
210. Slavej mi peva, prepeva
211. Slavej mi poje, prepoje
212. Slavuj mi peva, prepeva
213. Slavuj mi poje, prepoje
214. Slavuj mi peva, prepeva
215. Slavej pile, ne poj rano
215(a). Slavuj pile, ne poj rano (varijanta)
215(b). Igrali se vrani konji (varijanta)
216. Vetar mi veje, goru leleje
217. Gorom šeta mladi Radivoje
218. Koja gora, koja gora
219. Pođi pođi, mil starejko
220. Pođi pođi, mil starejko
221. Pođi mi, pođi, starejko
222. Pođi mi, pođi, starejko
223. Pođi mi, pođi, starejko
224. Pođi mi, pođi, starejko
225. Pođi mi, pođi, starejko
226. Šareno pile po goru poje
227. Šareno pile po goru poje
228. Šareno pile po goru poje
229. Šareno pile, džanam, u goru poje
230. Gorom jezde kićeni svatovi

2) STRIŽBARSKE PESME[uredi]

Strižba je porodično veselje povodom prvog šišanja novorođenog deteta prs navršene godine. Striženje je sečenje kose. Obavlja ga kum koji je krstio dete ako se strižba obavlja posle krštenja, ali ga može obaviti i svaki drugi koga detinja porodica želi da okumi (šišano kumstvo). Vuk Karadžić je objasnio da je šišano kumstvo uvedeno da bi pojedini Srbi mogli da se okumljuju s Turcima i obratno. Običaj je davnašnji i ne znamo da li se priključio kumstvu ili kumstvo njemu. Praznuje se u Srbiji, Crnoj Gori, na Kosmetu, u Makedoniji i dr. pokrajinama.

Striženje se obavlja na taj način što kum ulepi voskom pramičke kose, otseče ih i preda roditeljima na čuvanje. Mađisko značenje obreda vrlo je raznovrsno i još nije detaljno proučeno.

Prilikom veselja pevaju se pesme — strižbarske pesme.

3) KRAVAJSKE PESME[uredi]

Od staroslovenske reči „korovoi“ (kolač, mali hleb) razvio se kod Srba, Makedonaca i Bugara izraz kravaj, običaj nošenja hleba na svadbu (Srem i Bačka) ili na babinje (Niš, Leskovac, Vranje itd.).

Onoga dana kada se dete rodilo, dolazile su kod porodilje žene iz susedstva i rođake, pa donosile porodilji male kolače (hlepčiće) namazane šećernom vodom ili medom. U izvesnim mestima kravaj se nosio na dan krštenja, ako je bio praznik, a negde posle krštenja — opet u nedelju ili praznik — da se čestita prinova.

U Leskovcu je običaj proširen i modernizovan, pa su se pod rečju „kravaj“ podrazumevali svi pokloni za jelo i piće koji su donošeni porodilji na babinje: pogača, kolačić hleba, slatki kolači, torta, tepsija baklave ili bureka, razna pečenja — pile, ćurka, prase itd.

Kravaj je bio prava porodična svečanost na kojoj su se pevale pesme, tzv. kravajske ili kravajarske pesme.

4) SLAVSKE PESME[uredi]

     Slava je porodični (u užem smislu, u širem bratstveni i plemsnski, a u najširem nacionalni) praznik posvećen kultu predaka (istoriski aspekt), odnosno praznik, opet porodičnog karaktera, posvećen uspomeni na dan primanja hrišćanske vere (teološki aspekt). Prema istoriskim podacima, slave su ranije praznovane kod crkava. Tada su one imale pravi smisao podušja. Međutim, crkva je odagnala svečare kućama, pa se praznovanje porodičnih uspomena na mrtve pretke prenelo iz crkvene porte pod porodični krov. Tako su slave počele gubiti karakter zadušnica i sticati porodično i nacionalno obeležje. Po V. Čajkanoviću^[5], crkva je ozvaničila slavu tek u XIV i XV veku, tek kad nas je turska sila potpuno osvojila i zavladala Srbijom.
     Po Vuku Karadžiću, koji je zatekao slave u mnogo svežijem obliku od potonjih zapisivača, slava je počinjala od navečerja i trajala tri dana: slava, pojutarje i ustavci. Danas se po selima praznuje naveče i prvi dan — slava.
     Kod današnjih slava pevanje je dosta potisnuto usled velikih narodnih mešanja koja su se odigrala u Srbiji počev od sredins XV veka naovamo, a najviše usled mnogih ratova za poslednji vek i po. U izvesnim krajevima slavsko pevanje se svelo na nekoliko pesama crkvsnog karaktera, ali se u Srbiji nekada pevalo za vreme slava znatno više. To vidimo po ostacima slavskih pesama koje nalazimo na terenu i po zapisima koje smo nasledili. U Pomoravlju vlada običaj da slavske pesme pevaju gosti kolektivno s domaćinom i njegovom porodicom. Otuda se tamo javljaju pesme malog obima da ih može pevati svaki čovek, ili su, pak, slavske pesme malog obima zato što su, kao i pesme ostalih obreda, oduvek pevane kolektivno. Takvih pesama ima dosta po čitavoj Srbiji.
     Slavske pesme pevaju se po selima isključivo grupno (kolektivno). Pojedinačno slavsko pevanje javljalo se izuzetno po selima, a pretežno po varošima i varošicama.
     Obredno slavsko pevanje obuhvatilo je dve vrste pevanja: pravo crkveno pojanje (tropar i tri pesme uz sečenje kolača — prve dve iz mučeničkih stihira VII-og glasa, a treća iz 9 irmosa V glasa) i slavsko pevanje narodnog porekla, koje je primilo crkveni stil i hrišćansku sadržinu. Slavske pesme narodnog porekla pevali su gosti i domaćin s porodicom pri dizanju čaša. Čaša se dizala obično triput: u slavu ili za slavu (Slava mi tvoja, gospode!), za svece (Ko vino pije za svece božje!) i u čast sv. Trojice, kada su se pevale anđeoske pesme. Posle ovih pesama gosti su se rukovali s domaćinom i njegovom porodicom, pa tek onda sedali za sovru. Za vreme jela držane su zdravice i pevane stare slavske pesme grupno i pojedinačno, od kojih imamo nekoliko i u ovom zborniku.

OSTALI NARODNI OBIČAJI[uredi]

Letnje mobe za vreme žetve i jesenje za vreme berbe vrlo su rasprostranjene po Srbiji i njenilg autonomnim oblastima. Ali u Srbiji postoje i zimske mobe, nastavak jesenjih sedeljki, sela i prela. Na mobama sg prede ili komiša kukuruz (ko-mišanja) i obavezno peva. Učestvuju i muškarci i ženskadija, većinom omla-dina. Ranije je bilo naročitih pesma, ali se danas pevaju kakve bilo pesme.

     U Istočnoj Srbiji postoji običaj (vlaškog porekla) klaka — dragovoljna moba žena i devojaka koja se sakuplja uveče „da nekom domaćinu koji nema ženskih članova porodice opredu vunu i težinu“ Kad se sakupe, večeraju i njihov rad poteče uz pesme koje su iste kao i na sedeljkama.
     U dinarskom delu Srbije održavali su se radni sastanci istovetni sa sedeljkama: prela, posela (posijela ili sijela). Običaj potiče od stanovnika koji su u svom meta-nastizičkom kretalju naselili pokrajine u Zapadnoj Srbiji i izmešali se sa starosedeocima. Danas je postao običaj da se na poselima najviše, negde i isključivo, pevaju tzv. nove pesme — distih sa rimom. Ali dok melodije mogu da budu vrlo zanimljive, tekstovi novih pesama pretstavljaju banalizovan oblik narodne poezije. Rimovan distih je poslednja „pevačka moda“ šumadiskih seljančica, razvijena pod uticajem štampane knjige, odnosno pod uticajima „pismenosti.“ Moda se nije zaustavila samo na prelskim pesmama i na Kolubaru, Jadar, Šumadiju i dr. oblasti, već je preplavila sve nove narodne stvaralačke forme i rasprostrla dekadentnu poeziju i izvan granica Srbije i Vojvodine. Ovaj uticaj, evropeizacija po nemačkom teoretičaru folklorne poezije prof. M. Braunu, dospeo je u Crnu Goru preko Bosne. U Crnoj Gori samo još tužbalice čuvaju tradicionalan srpski beli stih (monostih).
     Nekada je bio vrlo rasprostranjen stari običaj lovačkog porekla,koliko stočarski, toliko i zemljoradnički, koji se javljao najviše u zimskoj sezoni, običaj uz koji su se pevale pesme od vučine ili kurjačine. Običaj se izvodio kad seljaii ubiju vuka osuće mu kožu i napune ga slamom pa ponesu po selu od kuće do kuće i zapevaju pesmu. Posle pevanja i igre s napunjenom kožom vuka lovci pevači dobiali su darove.
     U leskovačkom području lovci nisu pevali pesmu već su izgovarali (recitovali) tekst pesme lupajući u vrata domaćina motkom na koju je bio nataknut kurjak:
     Tekstovi su bili peterci, šesterci, sedmerci i dr. Evo nekoliko
Dajte vuku gra,
Da ve neje stra...
Dajte vuku brašno,
Da vi neje strašno...
Dajte vuku slaninu,
Da ne slazi s planinu...

Kad se nosi vuk po selu, Vučje kod Leskovca, 1957 godine.
U zimske sezonske pesme spadaju i koleda.

III PRAVA ILI ČISTA LIRIKA[uredi]

U v o d

Prave lirske pesme (tekstovi i melodije) razvijale su se polagano iznad porodičnih stega stare patrijarhalne seoske zajednice, u slobodi i na slobodnom vazduhu u prirodi; u pevačkim grupama mladih čobana ili kod usamljenih pojedinaca pevača. Doskora mlada devojka nije smela u svojoj kući, pred ocem i majkom ili pred starijim članovima porodice, da zapeva ljubavnu pesmu. Bilo je dozvoljeno da se izuzetno pevaju, kao znak želje za udajom ili ženidbom, samo ljubavni motivi one obredne lirike čija je sezona bila na pomolu ili u jeku. Van roditeljskog doma ili zadruge moglo se zapevati makar i u blizini starijeg.

Veliki broj pravih lirskih pesama postao je oslobađajući se obreda. Takoje veliki broj svadbenih pesama prešao u ljubavnu liriku i dobio nove, raspevane melodije prema dijalektima jezika i muzikalnih narečja.

U gradovima je, naprotiv, i staro i mlado imalo manje obzira prema patrijarhalnom shvatanju načina života i unosilo više smisla u nov društveni život koji se razvijao od vremena obnovljene Srbije naovamo.

A) IGRE S PEVANjEM I ŠALjIVE PESME[uredi]

     Igre s pevanjem su najstariji materijal u muzičkom folkloru uopšte. Ruski muzikolozi i folkloristi pominju igre s pevanjem kao sastavni deo prolećnih obreda u godišnjem kalendaru Starih Slovena. U srpskoj lirici one danas pretstavljaju najlepši materijal.
     Igre s pevanjem zastupaju tri narodne veštine: muziku, igru i poeziju. Ove veštine pretstavljaju muzički folklor u pravom smislu reči. Iako se u ovoj vrsti folklora javljaju tri udružene narodne umetnosti, obično svaka od njih pretstavlja posebne lepote, pa se u narodu izvode i izdvojeno: igra sa svirkom (bez poezije), kao i melodija s tekstom (bez igre).
     Igre s pevanjem — horovodne kod Rusa i Bugara — razvijale su se i kao profani (svetovni) materijali oslobođeni religiskih i mađiskih primesa i elemenata.
     Istočna Srbija je najbogatije područje ovim oblicima muzičkog folklora, zatim niško-leskovačko-vranjsko područje i, najzad, kosovsko-metohisko u NRS. Sandžak je takođe bogat ovim oblicima folklora, poznatim pod nazivom pjesme uz kolanje ili prosto „kolanje“. Sandžaklije imaju divnih primera punih dostojanstva i gracioznih pokreta u tempu i koracima.
     Boka Kotorska ima „pjesme na poskočnici“ ili „poskočnice“, odnosno „pjesme na protezalici“ ili „protezalice“. Dečje igre s pevanjem u centralnoj Srbiji su „poskakuše“ i „šetalice“.
     U ovom zborniku izložen je bogat materijal igara s pevanjem iz leskovačkog kraja. Nažalost, kod mnogih primera je igra izgubljena.
     U srpskom muzičkom folkloru šaljive narodne pesme ne sačinjavaju melodije (napevi), nego tekstovi. Melodije šaljivih narodnih pesama ne odlikuju se nekim intervalskim skokovima osobite vrste — glavnim pojavama duhovitosti, odnosno itmičkim zanimljivostima — već su one po svom sastavu takve da mogu normalno da služe kao klišea i za druge izosilabične tekstove sa ozbiljnom sadržinom. Takvih primera ima dosta u našem muzičkom folkloru.
     Muzički humor se postiže u narodnom stvaralaštvu vrlo naivnim sredstvima. Ima dosta primera da se humor ostvaruje smenjivanjem taktova sa istim brojem hronos-protosa, a različitim brojem naglasaka dok u nekim popevkama postane glavni nosilac šaljive inspiracije jedan ili dva uzvika („Imam muža kao puža, bre!“ ili: „Stari mačak, šic! duge noge, pis!“). Nekada pripevi inspirišu humor, pa i onda kada glavni tekst nema neku osobitu humorističnu sadržinu (npr. „Neli smo se zaverili, Miljo, Miljo! neli smo se zaverili, milo me!“ U ovom zborniku br. 295). U pesme s šaljivim pripevima spadaju i neke vojvođanske šalajke.
     U šaljivim pesmama dompnira ljubavna tematika kao, uostalom,iu čitavoj lirici obrednoj i pravoj, u pesmama namenjenim mladeži.
     Poskočice se takođe odlikuju ljubavnim humorom. One su u Vojvodini nekada vrlo slobodne, ali ukoliko odmičemo u Srbiju5 osobito u Crnu Goru, poskočice dobijaju odlike šaljivih pesama uglađene sadržine.
     Dečje pesme čine posebnu vrstu šaljivih pesama. U leskovačkom području imali smo takvih primera, ali su, nažalost, pripadali materijalu naučenom u školi.

251. Ajde, Rado, da legamo
252. Što gu nema Cveta
253. Zareko se, prereko se
254. Mori, Deno, kara Deno
255. Paša pade u livade
256. Napravila baba jednu dobru molbu
257. Ajde, popadijo, omesi mi leba
258. Aj, mori, Vuko devojko
259. Sabrale su se devet devojke
260. Do čije su tarabice
261. Ide deda od oranje
262. Povedi, mori, povedi
263. Sedi ježa u oranje
264. Oj javore, javore
265. Dunav teče kroz goru zelenu
266. Mile, koj mi te kara
267. Imam muža kako puža
268. Jeleno, devojko, a de si mi bila
269. Potam, povam, Stojane
270. Vetar mi veje, goru leleje
271. Vila se loza vinova
272. A bre, Nikola, Nikola
273. Ljubi Pavle tri neveste
274. Čiča reče da me ženi
275. Vrbo, vrbičice
276. Vrbo, vrbičice, ne rasti visoko
277. Koga ćete da mi date
278. Zareko se, zaklna se
279. Umreja batka Đorđija
280. Devojko moja, napoj mi konja
281. Devojko moja, napoj mi konja
282. Zavržao stari dedo
283. Paso ovce, paso koze
284. Predi, ćero, tanku žicu
285. Koga će mi redom davaš
286. Vrag nanese tri devojke
287. Pred' mi, pred' mi, mila ćero
288. Stano dušo, Stano, prodavaš li lice
289. Oj nevene šestopere
290. Oj ti Cano
291. Poturči se popadika
292. Paša pade u livade
293. Devojče, devojče, idi pitaj majku
294. Siroma batka Đorđija
295. Ne li smo se zaverili
296. Mesečino, davino
297. Mene majka za pekara dava
298. Ajde, ženo, da se podelimo
299. Razgranja se granja jorgovanja
300. Dođoše momci u selo

2) GRADSKE SEOSKOG POREKLA[uredi]

B) LjUBAVNE PESME[uredi]

     Društvena sredina u kojoj se kreće narodna pesma jeste selo i grad. Otuda i potiče opštepoznata podela narodnih pesama na seoske i gradske. Ali je Cecil Sharp, engl. muzikolog (1856—1924), smatrao da je samo seljačka muzika prava narodna muzika, kao što je i seljački govor iravi narodni jezik. „Ni seljačka muzika, ni seljački govor“ — veli on^[6] — „nisu iskvareni oblici muzike ili jezika obrazovanog naroda.“ Iste teze zastupa i savremena muzička folkloristika smatrajući da gradska sredina lakše podleže uticajima nego čovek vezan za selo, seoski život, rad i tradiciju. U srpskom narodu tradiciju čuva najviše seljak; ona seljaku „obezbeđuje moralni kontinuitet, vezuje jedne generacije s drugima i sažima uspomene predaka.“
     U Srbiji je građanska klasa formirana i obnavljana više puta u toku istoriskog razvitka, pa se u njenoj sredini narodna pesma i danas odnosi znatno drukčije nego u drugoj gde takvi istoriski uslovi nisu postojali. Pod turskom carevinom, osobito posle seobe Srba pod patrijarhom Čarnojevićem, gradska inteligencija u Srbiji — vlast, vojska, sud, zanatlije, trgovci i kafedžije, bili su Turci, Grci i Cincari, a Srbi vrlo izuzetno. Ukoliko je bivalo Srba po gradovima, bavili su se seoskom privredom — zemqoradljom i stočarstvom. Priliv seljaka u grad otpočetka XIX veka posle obnove samostalne srpske države, i posle odlaska turskog stanovništva iz srpskih gradova, uneo je u ondašnji gradski muzički folklor mnogo seoske svežine i pravog narodnog duha. Otuda podela narodnog pevanja na seosko i gradsko ima u Srbiji specialan oblik, jer je većina gradskih pesama (melodija i tekstova) seljačkog porekla, punih seoske sadržine i smisla. U svakoj sezoni iskrene po našim gradovima poneka popularna pesma prave seoske sadržine (napr. u Beogradu do nedavno pevana pesma: „Gon goveda, Maro moja, gde je šuma gusta“) i pevaju je neumorno svi društveni slojevi, dok ne naiđe neka druga. Većina gradskih pesama seoskog porekla vraća se ponovo u sela kao „usavršen“ ili kao „otmen“ materijal. Najveći prenosioci takvog materijala su radio — emisije. One su, kada obuhvataju bosanske sevdalinke, vrlo štetne po ostale, još nepobeležne stare seljačke pesme u Srbiji.
     U nekim srpskim gradovima u kojima se turski živalj duže zadržao, ili koji su bili muzikalnija sredina u istoriskoj prošlosti, stvoreni su osobito tipovi pesama razgranatih melodiskih oblika, s mnogo dinamičkih preliva i prefinjenosti. Takvi su gradovi u Srbiji bili Niš, Vranje, Leskovac na prelazu između ova dva velika pevačka centra, i Valjevo. U prva tri grada se pevalo s mnogo meraka i sevdaha u južnosrpskom dijalektu, te uz pratnju turskih čalgija. Ovi su gradovi imali jedinstven stil. O tome govore njihove narodne pesme koje već dugo izumiru s generacijama koje su umele da ih osete bolje od potonjih. Poznavaoci Sremčevog Niša i Stankovićevog Vranja izumrli su i pesme ovih gradova još životare, ali samo u memoriji njihovih najstarijih potomaka.
     Beograd nije nikada imao svojih originalnih pesama iako je bio već bogatija sredina od Niša, Vranja, Leskovca i Valjeva. Beograd su uvek osvajale pesme (muzika) donošene iz unutrašnjosti Srbije iz Vojvodine i iz inostranstva, a najviše sa zapada, iz Bosne i iz Hercegovine. Sevdalinke su od aneksije Bosne i Hercegovine (1878) počele u Beogradu uzimati sve većeg maha. Početkom ovoga veka bili su u Beogradu jako popularni šabački pevači i svirači Cicvarići. Oni su odlazili u Novopazarski Sandžak i Bosnu, te odnosili jedan, a otuda donosili drugi, nov, pevački materijal. Cicvarići su putovali po svim većim gradovima Srbije raznoseći svoj repertoar koji su prihvatali i drugi Cigani, čuveni pevači i svirači: u Kragujevcu Lata, u Jagodini Mija, u Valjevu Marinko, Borko i njegovi sinovi (narednici u vojnoj muzici), u Grockoj Joca, u Kruševcu Mitar i dr.
     Najveći broj pravih lirskih pesama obuhvata ljubavne pesme. Ovamo spadaju još i sevdalinke, pečalbarske pesne, čobanske pesme, kao i igre s pevanjem, o kojima smo već govorili. One se međusobno razlikuju po tekstovima i po napevu.
     Ljubavne pesme su najbrojnije jer se njihovi motivi provlače i u obrednoj i u pravoj lirici. Među ljubavnim pesmama najveću vrednost imaju stari materijali. U njima se vrednost muzike izjednačuje s vrednostima teksta. To je rezultat dugog pevanja i doterivanja u narodu, u mnogim narodnim pevačkim generacijama.
     U pevačkoj tradiciji Srba seljaka žene imaju znatno veću ulogu od muškaraca; one su nosioci pesme u gotovo svim obredima i na prazničnim sastancima, u svim radovima u zemljoradničko) godini. Muškarci učestvuju u malom broju obreda kao pevači: stariji ljudi u zdravicama na svadbama i slavama, a mlađi u svadbenim ceremonijama i igrama s pevanjem. Žene su i „pesnici“ i „kompozitori“, osobito u novim pesmama tzv. šumadinkama ili pomoravkama. One se danas stvaraju isključivo u desetercu, u staroj versifikaciji, ali ne više u belom stihu kao nekada, već po sasvim drugim, znatno otežanim, principima: celina misli preneta je iz slobodnog jednostiha deseterca u dvostih sa slikom. Dvostih sa slikom stvara se na sasvim drugim principima, suprotnim stvaralačkim principima jednostiha. Dvostih sa rimom obuhvata poetične, pesničko-literarne principe: sli kovito spajanje stihova pomoću pravilnih i čistih, prirodnih i biranih slikova, za koje mlade seljančice, u čijim se rukama i danas nalaze narodna muzika i poezija, nemaju, ssm osnovne pismenosti stečene u osnovnoj školi, nikakvog litsrarnog iskustva. Da bi se dobio slik dvostiha, žrtvuje se svaki estetski smisao i logika celine. Tako nastaje stihoklepštnna koju potenciraju i građani.
     Nove pesme delovale su negativno čak i na epos i unosile negativne i dekadentne pojave u celokupno narodno pesništvo novijeg vremena. Nova stvaralačka tehnika nije bila kadra da obnovi ep i da ga osveži, nego mu je, iaprotiv, zadala težak udarac i lišila ga najveće lepote i snage koju je imao stari način epskog stvaranja stih po stih i u okviru jednostiha zaokruživanje misli za mišlju, odnosno celine za celinom, logike za logikom i lepote za lepotom na temelju narodnog smisla za naraciju, a ne na osnovu literarne načitanosti.
     Drugi, stariji vid deseterca obuhvatio je sevdalinke, pesme ljubavi, ljubavne melodije, pesme čežnje i meraka („merak“ arap. vatrena ljubav). One su prenete u Srbiju iz Bosne i Hercegovine prilikom doseljavalja stanovništva iz tih krajeva u Beograd i Srbiju, i pod uticajem istoriskih zbivanja. Sevdalinke su nastale i razvijale se u muslimanskim krugovima, čije su muzičke sposobnosti i obdarenosti bile izvanredno velike. Vuk Karadžić je početkom XIX veka sevdalinke smatrao pravim narodnim tvorevinama iako su one u to doba bile uveliko pevane po gradovima. U to vreme se, po mišljenju naših stručnjaka za folklornu poetiku, građanski elementi bosanskih gradova još nisu izdvojili iz naroda kao poseban kulturni sloj, niti kao posebna klasa sa posebnom ideologijom.
     U sevdalinkama preovlađuju dva pevačka načina: pevanje po utvrđenom klišeu, tzv. poravno pevanje, i pevanje po posebnim napevima. Najveću vrednost i muzičko bogatstvo obuhvata ovaj drugi način. Sevdalinke su preko ranije radio — stanice u Beogradu, naročito preko mnogobrojnih kafana, odakle su vršene emisije, postale kafanske pesme i počele uticati i na srpska sela.
     Najčednije obliks pesama pretstavljaju čobanske pesme. Zovu se tim imenom zato što potiču od čobana i što se odnose na njihov život. Te pesme najviše pevaju čobani. One s boljom sadržinom i izvornijim pevačima javljaju se u pokrajinama u kojima je čobansko zanimanje glavna profesija. Takve pokrajine su rezervati (kao napr. predeli Kopaonika, Željina, Stare Planine, Zlatibora i dr.), u ko-jima se pevaju i stvaraju najlepše pesme i odatle raznose i u druga — ravničarska seoska naselja i gradove.
     Najmanju grupu u Srbiji sačinjavaju pečalbarske pesme, koje su nastajale u pasivnim krajevima, odakle su mladi ljudi pred ženidbom ili tek oženjeni odlazili u tuđinu (gurbet) na pečalbu (starosl. pečal — zarada, štednja, bol, stradanje).
     Na Kosmetu pečalba je znatno razvijenija (osobito u župama na Šar-planini), ali znatno manje no u susednoj Makedoniji.

GRADSKE LjUBAVNE PESME

361. Zašto, Sike, zašto
362. Sadila moma
363. Uči me, majke, karaj me
364. Šetalo momče
365. Zorule
366. Koji mi ono prođoše
367. Ajde, ajde, Đulijano
368. Što si, Leno, na golemo
368(a). Što si, Leno, na golemo
369. Dostano
370. U livadi magla pala
371. Cveto, mori, Cveto
372. Oj nevene šestopere
373. Mito, Mitanče
374. Varaj, Leno, Magdaleno
375. Zapoja čoban pred ovce
376. Sadila moma
377. Prošeta si Mika mlad
378. Na izvoru devojčica mala
379. Devojče, devojče, ne stoj sprema mene
380. Dude
381. Dude, mori, dude
382. Aman, vodeničar
383. Jeleno, momo
384. Kiša pada, trava raste
385. Zeleni se trava, ubava je
386. Sabrale su se
387. Kaluđerice
388. Lepo ti je rano uraniti
389. Oj Jeleno
390. Mori, natrgnala t’nke mi veđe
391. De ima voda studena, Radule
392. Zaspalo mi đunđule devojče
393. Oj, jablane, širi grane
394. More, vrćaj konja
395. Meandži, more, meandži
396. At mu sedi, nane, nema koj da jaše
397. Ja posadih višnju na jaliju
398. Goro, goro, ti visoko rasteš
399. Kad ja imam konja vrana
400. Po drum idem, za drum pitam, Stojanke

DODATAK — BORBENE (RODOLjUBIVE) PESME[uredi]

     Borbene (rodoljubive) ili partizanske pesme izražavaju borbena osećanja naroda za vreme ratova na frontu i u pozadini među širokim narodnim masama. One podižu ratni moral i čeliče borbeni duh i osećanja. Njihov opšti ideal je sloboda; pevaju se za vreme ratova i čitav niz godina posle njegova završetka.
     Kod Srba su dosad postojala dva tipa ovih narodnih pesama: epski i lirski, ali ovaj drugi ima dve varijante porekla — umetnički i narodni — u pogledu tekstova i melodija. Epski tip borbenih narodnih pesama datira od davnina. On je pozajmljivan iz narodne epske riznice ili stvaran po ugledu na epske pesme. Ovoj vrsti borbenih pesama mnogo puta su bile uzor hajdučke pesme iz posebnog ciklusa,^[7] koje su boračke po tome što su čeličile duh boraca pred otsudne bitke.
     Epske pesme naročito su se istakle u ratovima za oslobođenje i obnovu zemlje u XIX i XX veku, s tom razlikom što je u poslednjem, Drugom svetskom ratu njihova forma iz osnova izmenjena: slobodan (beli) jednostih zamenjsn je rimovanim dvostihom. Taj stil je pozajmljen iz nove narodne lirske poezije.
     U ratovima ovog veka javila se lirika kao potsticaj za ratne uspone boraca, ali se za pevanje vojničkih pesama u Srpsko-turskom ratu (1912), Srpsko-bugarskom (1913) i Prvom svetskom ratu (1914) tražilo od pevača da ima muzičke sposobnosti da bi pevao komplonovane melodije, često potpuno strane narodnom stilu.
     Za vreme prve nemačke okupacije Srbije (1915—1919), kada je srpska vojska bila evakuisana u Grčku, na Solunski front, bile su popularne neke nostalgične pesme, pevane kako na frontu prema neprijateljskim rovovima, tako i u pozadini, u porobljenoj Srbiji.
     Međutim, borbene pesme narodnog karaktera stvorio je pevač-borac tek u ovom prošlom ratu služeći se pravim folklorističkim stvaralačkim načinom. Najnovije rodoljubive pesme iz Narodno-oslobodilačke borbe, izražene poznatim melodijama koje je znao i lako pevao svaki pevač, širile su revolucionarne ideje, borbene antifašističke ciljeve, opise o poginulim partizanima i iartizankama ili dobijenim bitkama. Njihove melodije su bile zasnovane na poznatim melodijama svadbenih, ljubavnih i drugih narodnih pesama bliskih svakom pojedincu po osećanjima i po muzičkom ukusu. Melodije malog ambitusa od nekoliko tonova (tetrahord) mogao je da peva svaki čovek bez neke naročite obdarenosti i bez pomoći muzičkog instruktora, oslanjajući se na horski unizono. Čitavi odredi boraca pamtili su ih odmah, učili tekstove na licu mesta i pronosili ih dalje od usta do usta, brzo i lako, kako se obično prenose poznate narodna melodija. U Borbene pesme razvijale su se u stalnim gerilskim sukobima i u pet velikih ofanziva u toku Drugog svetskog rata i odatle se prenosile u sva žarišta porobljene zemlje. U okolini Leskovca planina Kukavica, Pusta Reka i Gornja Jablanica bile su teritorije od početka rata na do oslobođenja (11 oktobra 1944) pod stalnom kontrolom partizana sem za vreme povremenih akcija okupatorskih trupa. Narod sa teritorije naših istraživanja učestvovao je u NOB i ginuo pevajući borbene pesme. Izabrane pesme u prilogu obuhvataju glavne tipove velikog ciklusa koji je tada nastao.
     Posle završetka rata omladina je s borbenim pesmama na usnama stupala u radne akcije za obnovu i izgradnju zemlje. Uz borbene pesme posle rata razvile su se pesme za obnovu zemlje. One su obrazovale najnoviji muzički folklor u našoj narodnoj kulturi. Nepregledne stotine kilometara novih pruga i autoputeva po Jugoslaviji, mnogobrojni objekti, železničke stanice i mostovi, Novi Beograd i Studentski grad u Beogradu itd. veliki su doprinos omladine, njenih napora za bolji život. Njene pesme su olakšale rad omladinaca, uzdizale njihov radni elan i ovekovečile njihovu silnu ljubav prema novoj zajednici.
     Najnoviji muzički folklor — borbene pesme Narodnooslobodilačke borbe i pesme izgradnje i obnove zemlje — zauzeo je dostojno mesto u partizanskoj epopeji i ispunio svoju istorisku ulogu.

I Pesme u porobljenoj zemlji; mobilizacija; Narodnooslobodilačka borba; komandanti; partizanski humor[uredi]

401. Oj Moravo, reko naša, zašto plačeš ti
402. Žuta dunja pa miriše
403. Zdravo, Tito, boljševiče
404. Kad je Tito Drinu prelazio
404(a). Cvetaj ružo, cvetali božuri
405. Pošo Toza da kupi bonbone
406. Krstić Toza na Brežine

II Teror neprijatelja za vreme okupacije[uredi]

407. Od Leskovca do Brestovca
408. Streljaj Švabo, po sto za jednoga

III Pogibija narodnih junaka[uredi]

IV Pred oslobođenje zemlje[uredi]

414. Jedna majka sina rodi
415. Jedna majka sina rodi

V Izgradnja i obnova zemlje posle oslobođenja[uredi]

416. Pustila se žica telefona

Reference[uredi]

↑ Montanus, Die deutsche Volksfeste, Volksbrauche und deutsche Volksglaube, str. 20/21.
↑ Tomaschek, Ṻber Brumalien und Rosalien - Sutzber. Wiener Akad. LX str. 375/378, 1868.
↑ Leopold Ranke, Serbische Revolution; III edition: Serbien und Tữrkei in neuenzehnten Jabhundert, 1879.
↑ Uzet je primer „Nišnu se zvezda“ (br. 184 i 106) koji se peva i na žetvi i na svadbi. Kada se peva žetvarskim glasom (tj. žetvarskom melodijom), onda je žetvarska, a kada svadbarskim glasom — svadbarska.
↑ St. Stanojević, Narodia enciklopedija, članak Slava, str. 170.
↑ Cecil Sharp, Englich Folk-Song, Some conclusions, p. 33, London 1907.
↑ Hajdučki ciklus junačkih narodnih pesama obuhvata nekadašnje pevanje o odmetnicima od turske uprave za vreme ropstva pod Turcima. To su bile pesme narodnih junaka i o narodnim junacima koji su bili jedina zaštita porobljene zemlje i robova (raje) lišenih svih prava za vreme turske vlasti u trajanju od pet vekova.

[1] Montanus, Die deutsche Volksfeste, Volksbrauche und deutsche Volksglaube, str. 20/21.

[2] Tomaschek, Ṻber Brumalien und Rosalien - Sutzber. Wiener Akad. LX str. 375/378, 1868.

[3] Leopold Ranke, Serbische Revolution; III edition: Serbien und Tữrkei in neuenzehnten Jabhundert, 1879.

[4] Uzet je primer „Nišnu se zvezda“ (br. 184 i 106) koji se peva i na žetvi i na svadbi. Kada se peva žetvarskim glasom (tj. žetvarskom melodijom), onda je žetvarska, a kada svadbarskim glasom — svadbarska.

[5] St. Stanojević, Narodia enciklopedija, članak Slava, str. 170.

[6] Cecil Sharp, Englich Folk-Song, Some conclusions, p. 33, London 1907.

[7] Hajdučki ciklus junačkih narodnih pesama obuhvata nekadašnje pevanje o odmetnicima od turske uprave za vreme ropstva pod Turcima. To su bile pesme narodnih junaka i o narodnim junacima koji su bili jedina zaštita porobljene zemlje i robova (raje) lišenih svih prava za vreme turske vlasti u trajanju od pet vekova.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]