Пође Марко (ј)у шуре на гости
И поведе љубу Анђелију.
Кад беоше у ту гору тамну,
Врло Марка дремка обалила,
Па он вели љубе Анђелије: 5
„Попој мало, љубо Анђелијо,
Себе певај, мене разговарај!“
Говори му љуба Анђелија:
— Не смем, не смем, Марко Краљевићу,
Ова гора без ајдуци неје, 10
Ће не чује Црна Арапина,
Просија ме девет годин дана,
А Марко је њега натпросија!
Ал' говори Краљевића Марко:
„Викни, попој, љубо Анђелијо, 15
Не бојим се доброму јунаку,
А камоли Црна Арапина!“
Тад запоја љуба Анђелија,
Тад запоја танко гласовито,
Све је лисје од гору опало... 20
Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Српска академија наука, Посебна издања књига СССХХХ, Музиколошки институт књига 11, Научно дело, Београд, 1960., стр. 168.
