Дођи, Јело, дођи, душо,
Или дођи ил' да дођем!
— Не могу ти к ноћи дођем,
К ноћи имам срамни гости,
Срамни гости, мајке браћа, 5
Мајке браћа, мене ујке.
Кад је било у поноћи,
Ал’ ето ти лудо младо,
Лудо младо под пенџере.
То не били срамни гости, 10
Него били говорџије,
Говорџије, прстенџије.
Наљути се лудо младо,
Па улезе у ђул башчу,
Врза коња за шибљику, 15
А сокола за малину,
Па си леже да преспије.
Таман зора зазорила,
Ал’ ето ти беле Јеле
Да набере киту цвеће. 20
Увати га лудо младо,
Увати га за ручицу,
Па гу фрљи врану коњу,
Врану коњу у седленце,
Па узјаха врана коња. 25
Кад су били насред село,
Извади гу оба ока,
Па гу пушти да се врне.
Тад завика бела Јела:
„Бре, камо сте, моје друшке, 30
Да оставим проклетију,
Не варајте момчадију!“
Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Српска академија наука, Посебна издања књига СССХХХ, Музиколошки институт књига 11, Научно дело, Београд, 1960., стр. 245.
