Дур, Ђермане, до међу, Ђермане,
Ми нисмо ништа криви!
Иди у пусту планину, иди у густе горе,
Де нема људи, де нема тица!
Дур, Ђермане, до међу, Ђермане,
Нисмо ми криви!
Натраг, натраг, Ђермане,
(Врни се) — врати се, Ђермане, не иди овамо!
Да не пада град (пред градобитни облак „тури се на улицу тањур и секира, запали славска свећа и виче (пева) Ђерману[1] да устукне“). Певала Роска Крстић. из Лесковца. У Вучју, јула 1957.
Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Српска академија наука, Посебна издања књига СССХХХ, Музиколошки институт књига 11, Научно дело, Београд, 1960., стр. 88.
