Banja (rukopisni zbornik)

Dodaj veze
Izvor: Викизворник

Ljubinko Miljković: Banja (rukopisni zbornik); Etnomuzikološke odlike i zapisi arhaičke i novije vokalne i instrumentalne muzičke tradicije sokobanjskog kraja. Nota, Knjaževac, 1978.

COBISS.SR-ID - 96247047 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/96247047)

BAJANjE[uredi]

     Za razliku od vračanja kao čovekovog upinjanja da pronikne u budućnost, bajanje je izraz aktuelne potrebe da se pomogne u nekoj nenolji, najčešće bolesti. Patrijarhalna sredina je verovala i veruje u rezultate ovakvih nastojanja koja u tradiciji imaju i objašnjenja zašto su ili nisu bila uspešna. Kao i svaka magijska radnja i bajanje se mora odvijati po veoma strogim,a komplikovanim pravilima iz čijih okvira ne sme biti izostavljen ni jedan elemenat, a takođe ne sme biti ničega suvišnog. U docnijem razmišljanju povodom neuspelih pokušaja bajalica i njena okolina pravdaće neuspeh greškom te vrste. Druga vrsta izvora verovanja u bajanje jesu činjenice da bolest u svom toku često biva nadvladana od samog organizma, pogotovu što je u okvirima bajanja i vrlo česta primena odgovarajućih narodnih lekova.
     Bajanje ima svoje vreme, pogodne i nepogodne dane. Ne baje se sredom,petkom i nedeljom, već su najpogodniji termini „uoči" tih dana; ne baje se na velike praznike, ali se „bajanje pojubavo prima uoči ti dani." Najbolje zreme u odnosu na doba dana oe „knoći", u prvi sumrak. Mesta gde se upražnjavaju magijske radnje zavise od namene, a to su najčešće: ognjište, „komin" i prag u kući, drvnik i „kočina" u dvorištu i „janak, eli ge se sastaju tri vode" u seoskom ataru. U najstrožije okvire magije spada i namenska upotreba predodređenih rekvizita za svaku priliku ponaosob, a to su pero ili peruška, žar, „ostruška", „ožeg", britva, „nožici", sekira, kravaj, jaje, brašno, „prašo" (prašina sa puta), grebeni, češalj, zatim katran, šupalj kamen, različito bilje i cveće itd., a nadasve je važan beleg osobe na koju se radnja odnosi.
     Magijski tekstovi bajanja se izvode u transu šapatom, naglašeno ritmiziranim skandiranjem, za razlkku od ostalih koje smo prezentirali (Jeremije, pčelsko pevanje i dr.) čiji se napevi zasnivaju i na izrazitijoj ili manje izrazitoj melodici.
     Kompletni tekstovi bajanja izvode se obavezno tri puta.


Pesme[uredi]

Koledarske pesme[uredi]

     U banjskim selima kolede kao sinkretička celina više ne egzistiraju toliko dugo da se nije moglo ustanoviti ni kako je uopšte izgledala grupa koledara. Do danas su očuvani još samo delovi obreda koji, van nastale celine, a pomešani sa božićnim, imaju značaj pre izolovanih običaja, nego jednog od najistaknutijih paganskih praznika.
     Tako se uoči Ignjatovog dana uzimaju sve kudelje, pa se razvezuju „osvojci" i vuna stavlja u „polužno korito", koje inače služi za pojenje stoke. Preko te vune stavljaju se „po starinski" sve stolice iz kuće da noge budu okrenute prema gore, „jeli treba da budu pravi jaganjci."
     Na sam dan Božića ujutro baba daje svima vino da se pričeste, zatim sira sa kiselim mlekom, pa meso i nastavlja se sa jelom za sovrom na kojoj sve ostaje dogod traje Božić.
     Koledarske pesme se pevaju u dve prilike: kada se „peku praci" i vrše druge pripreme za Božić i „u sovru", kada rođaci i prijatelji dolaze jedan drugome na čestitanje i posluženje. Koledarskim igrama je, ako su u Banji uopšte postojale kao posebne igre, izgubljen svaki trag.

Vučari[uredi]

     Za vučare u Banji nije vezano nikakvo posebno pevanje, pa ćemo im ovom prilikom uskratiti značajniji prostor. Poznato je, međutim,da su oni na sebe privlačili pažnju gromkim uzzikivanjem poklika „Ura!" i ritmiziranim izvikivanjem odgovarajućih proznih tekstova, što ulazi u okvire naše publikacije, njenog šireg i užeg interesa. Opisaćemo stoga još i način pripremanja „vuka" za nošenje i sakuplanje darova po selima „na vuka":
     U odranu vučju kožu stavi se slama, pa se ispunjena navuče na ražanj, a delovi kože koji su pokrivali vučje noge uviju se oko drvenih kočića koji su drugim krajem pričvršćeni za ražanj. Na taj način „vuk stoji ka’ i da je došel u selo", što je bitno u opremanju.
     Vučari su obučeni u svoje stajaće odelo, a od dodatnih rekvizita, pored džakova za darove, nose katkad još samo lovačku pušku kojom je vuk ubijen.

Pesme uz ljuljanje[uredi]

     Kad polje dobro ozeleni, a prvo cveće napupi i počinje da cveta, vezivane su nedeljom u svim selima Banje ljuljaške. U nekim selima ljuljaška je pravljena od konopca, a samo na onom delu gde je sedište prebacivan je komad vukene tkanine, a u drugim selima povezivano je prijatno sa korisnim, pa je za ljuljanje upotrebljavano novo sukno izatkano te zime, jer se nakon takve upotrebe tkanina „otegne", što i jeste cilj. Drvo koje je birano da se za njegove grane vezuju ljuljaške obično je bio orah, ali ne iz nekih posebnih osim praktičnih razloga, što je to visoko drvo sa jakim granama.
     Na ljuljašku su se u paru peli momak i devojka, dvojica momaka su ih konopcem ljuljali dočekujući ih i potiskujući napred, a ostali ih bodrili da uzmu što veću visinu povicima "I!"-"Hu!" i pevali, ranije baš prave ljuljaške, a docnije koje bilo pesme. Poslednjih 30-40 godina ljuljaške se zezuju, uzvici bodrenja su u tim prilikama još prisutni, ali pesme se nepovratno gube. Sve ljuljaške pesme snimane su i beležene samo po sećanju, jer ljuljaških pesama uz ljuljaške nema.

Lazaričke pesme[uredi]

     Iako su lazarice neobično srdačno primane u svakoi selu u Banji, verovatno zbog svojevremenog direktnog otpora crkve, seoske devojke su dosta davno uglavnon napustile ovu izvođačku funkciju. Baš tada je još žešća sudbnna pogodila kraljički obred koji toliko dugo nije izvođen u banjskim selima da se niko od čak veoma starnh ljudi više ne seća kraljičkih pesama kao takvih, a kamo li da zna nešto više o tome kako je obred izgledao. Nekoliko bivših kraljičkih pesama čiji prelazak u čistu liriku je veoma odmakao više nismo mogli uvrstiti u kraljičke, jer one, i pored nekih nepromenjenih odlika, to ne mogu biti u konačnom razvrstavanju.
     Direktnost funkcije i raznovrsnost pevanja lazarice u banjskim selima odavno više ne poseduju, jer se obred već dosta dugo ne izvodi sinkretički celovito i spontano. S tim u vezi stoji i činjenica da je lazarički obred sve labilniji, a pevanje sve manje arhaično idući od Golaka preko Banje prema Rtnju sa kulminacijom u dolini Moravice, gde su seoske devojke potpuno isključene kao aktivni učesnici i zamenjene Cigankama, što je najsigurniji znak stagnacije lazaričkih obreda i pevanja. Ipak, uprkos okolnostima na koje smo ukazali, za Banju se ne može reći da je siromašna lazaričkim pesmama i istovrsnim igrama s pevanjem, pa ćemo prezentirati ono što smo našli i kako smo našli na terenu.

Đurđevdanske ili pesme „od ovč'u slavu“[uredi]

     U Banji kao tradicionalno stočarskom, a posebno ovčarskom kraju, kao obred u okviru radnih procesa najbogatiji je đurđevdanski. Tako se na „beljani petak" iskopava mnoštvo trava po okolnim planinama i to: raskovnik, debeljača, đurđevka, Petrov krst, mukavica, tavnjenika ili košutica, ljubičica, „vranji luka" i mrsoljak, stavljaju se u bačijarsko cedilo, naseckaju i nanižu na konac kod kuće, saviju oko bakrača za mužu koji se stavi na jedan kraj obramice, a na drugi ručak, pa se pre zore polazi u planinu kod ovčara i ovaca. Po dolasku bira se kod ovčarnika, zavisno od situacije, „vir eli janak", pa se baca venac u vodu i svi se umiju. Zatim se još jedan venac „sas aleni, sinji, suri i beli konci" baci pored prvoga venca, nakon čega se vodom prskaju ovce "da ji mleko ide ka’ i voda”, kao što se u bakrač za mužu stavljaju „sol i jaje da na ovce nikoj ništa ne učini, nek budu zdrava stoka!" Iz istih razloga se ovca koja se prva ojagnjila tim jajetom udara u glavu. Zatim se kiti „trljak" i to: vrata i „lesa" i iznad nje se razapinje grana šipka, a na nju se zakači od onih istih vunica koje su bačene sa vencem u izvor. Potom se uzimaju donešene trave, a naročito raskovnik za ovce i mukavica za jaganjce, „krme se" tim, pa selvinom umesto pruta ovce se poteraju prema starijem ovčaru - „ćaji" koji ih sedeći na vratima ovčarnika, „počinje da promuzuje." Kada se sa mužom završi „beleže se jaganjci": svakom jagnjetu se od uha „iseče beleg" i meće u „vogan", gde je već naliveno mlekom. Potom se jaganjci izbroje „koliko su mladića", ćaja uzim vogan, nosi do najbližeg mravinjaka i prosipa „da se ovce pate ka’ i mravi", a „ćirak" ostaje da čuva ovce.
     U tradiciji su takođe i određene radnje sa bolesnom stokom, naročito za bolesti vimena. Uzimala se, kažu,zemlja sa krtičnjaka, pa se pomazivalo „vime na ovcu", a uz to je korišćen i puž na sledeći način: čekalo se da puž „pušti rogovi, pa štukne rogovi", da se tog momenta „sas onu zemlju protre vime da boles štukne." Ili drugo: "od taj boles se uzne kamen šupalj i kroz njega promuze se." Ako bi žena obolela od dojke, hvatali bi lasicu, odrali joj kožu, pa na Đurđevdan uvijali bolesnu dojku.
     Nakon završenih obredkih radnji na livadi je prostirano za ručak, uz ručak bi se zapevalo, pa bi se vraćali kućama usput berući kukurek kojim bi okitili kućni plot „ukotur dok je avlija."
     Svi kazivači koje smo pitali u vezi sa ovim obredima i običajima bili su jednodušni u jednom: niko se ne seća da su devojke igrale neke posebne igre, ali su im majka i baba pričale kada se i šta pevalo za Đurđezdan, a to je: „kada se ide u travu, kada se viju venci i kada se promuzuju ovce."

ecni brod teksta

Pesme za Jeremijindan[uredi]

     Sva objađnjenja koja se odnose na dva uzastopna praznika: Poljeremiju i Jeremiju svođena su na to da se „na Poljeremiju ne radi u polje, a radi u ruke", a na Jeremijindan obratno. Na Poljeremiju se nosio ručak u polje, pod zalis gde su mladi igrali, a stariji pevgli do večeri. Za Jeremijindan vezana je i sledeća obredna radnja: pred mrak su uzimani „ožeg" i „ostruška", pa su uz ritmičko udaranje i hodanje u istom ritmu, pevanjem ili skandiranjem interpretirani tekstovi vezani za sutrašnji, Jeremijindan.

Poslovačke pesme[uredi]

     Vrlo je verovetno da su pre više decenija i u banjskii selima postojala posebno: kopačko, žetvarsko, oračko, kosačko i druge vrste pevanja uz različite poljske radove. Međutim, već sama činjenica da se melodija najrasprostranjenije tipske pesme uz rad naziva „poslovački glas", kao i da se tu radi o novijem načinu pevanja, koje banjsko stanovništvo očnačava kao „poslovačko popevanje", rečito govori o izvesnom uopštavaau, odnosno razvojnom kretanju suprotnom specifikaciji. Ili, ako kao primer posmatramo popevku „Sinoć ovoj dobo" o kojoj su nepodeljena saopštenja kazivača da se niko od njih ne može setiti da je i kada je pevana uz žetvu, iako o žetvi govori, uz istovremeno tvrđenje da se peva uz ručni rad, biće znatno jasnije navedene razvojne tendencije. A ako navedemo i to da su od istraženih sela bila retka ona čiji su kazivači znali bilo koji od starinskih „glasova" uz određeni poljoprivredni posao, uz brojne čobanske pesme, stočarsko poreklo većine stanovnika Banje kao određujuća realnost postaje u odgovarajućoj meri značajno pri zaključivanju. Prirodni tok iznetih činjenica dovodi zatim i do konačnog zaključka da su u banjskim selima, svakako zbog deprimitivizacije proizvodnje, pesme uz tipično manuelni rad u polju do te mere iščilele iz sećanja da se sve ređe pevaju i uz ručak prilikom poljskih radova, a o pevanju uz radni proces već dosta dugo nema ni govora.
     Kada je brojnost „poslovačkih" pesama u pitanju, ima ih taman toliko da se može govoriti o raznovrsnosti i to je druga činjenica koja sliku banjskog pevanja uz rad čini potpunom: pored „poslovačkog glasa" kao prve, „poslovačks popevanje" ili „popevanje poslovački" je druga realnost.

Pčelske pesme[uredi]

     Pčele se roje leti, uglavnom pre podne,na „pripečinu" kada posle kiše pripekne sunce. Roj iz stare „trmke" izleće tada silovito, odjednom i diže se obično na obližnje drvo, gde se gusto zbije oko matice. Tada se, što je moguće brže, uzima nova „trmka" i maže iznutra travom matočinom. Zatim se pali „kučinjava krpa i ide s nju ukotur onaj roj, da dim opije pčele, te da ulaze u trmku i popeva se."
     Na pitanje koji od ovih elemenata šta čini, odgovoreno nam je da matočina i dim mame i teraju pčele u košnicu, a da se zviždi i „popeva iz običaja", što znači da su kod našiž sagovornika bile netaknute iluzije o naročitoj moći uticanja na pčele posredstvom pevanja.

Pesme za kišu[uredi]

     Ranijih decenija, bliže početku nego sredini ovoga veka, kada se dešavalo da suša dugo potraje, a spasonosna kiša se sa nadom očekuje, kao poslednjem sredstvu u narodu je još uvek pribegavalo dodolkama. Tada su se „dodolke pravile" to jest oblačile u najbolje odelo, a preko odela u grančice i lišće, pa su tako idući selom svraćale da igraju i pevaju pred svakim domom. Ove njihove igre s pevanjem praćene su bile i prskanjem vodom, a sve u smislu imitacionih radnji kojima treba da se „izmami kiša."
     O tome kako su birane i opremane dodolke pre više od 75 godina informisani smo od 83-godišnje kazivačice iz sela Blendije Karavile Radenković. Ona je kao 8-godišnja devojčica bila dodolka, jer je u to vreme za dodolku mogla biti birani samo „mala, čista devojčica" koja još nije spoznala muškarca. Nju bi odrasle, „dur-devojke koje mora da su u godine", poveli na groblje, vezivale joj za nogu „krstaču neznanu" i odlazila sa njom na obalu Moravice. Tamo bi ona „vrljila s nogu krstaču u reku", sve zajedno bi se okitile i vratile u selo. Pred svakom kućom ona bi igrala uz pevanje odraslih devojaka, a nebi pevala sa njima.
     Crkvene vlasti i ustanove i pored upornih viševekovnih nastojanja nisu imale uspeha u Banji ni u potiskivanju dodola, niti u njihovoj zameni krstonošama kao crkvenom verzijom tog obreda „za umilostivljenje nadzemaljskih sila." Činjenica da smo na terenu uspeli da zabeležimo znatno više dodolskih nego krstonoških pesama upućuje nedvosmislenom zaključku da prihvatanje krstonoikih napeva nije uzelo ozbiljnijeg maha, makar ne u smislu nadvladavanja novijeg nad paganskim. Nije bez značaaja i podatak da su kao rezultat navedenog dugog procesa hristijanizacije u Banji zabeležene samo dve dodolskv pesme čiji je tekst tek delimično izmenjen u tom smislu.
     Krstonoše su inače crkveni obred koji se vrši „na Trojicu" pri čemu litija obilazi atar sela od zapisa do zapisa. Sam naziv-krstonoša se konkretno odnosi na dečaka od
2-3 godine koji u ruci drži veliki krst, dok ga odrasli nose na rukama.
     Nakon obilaska atara krstonoše su se upućivale kroz selo. U toj prilici domaćice su iznosile u situ pšenicu pomešanu sa svakojakim cvećem, a druge žene vrgove sa vodom, pa su one u prolazu zasipale krstonoše pšenicom i prskale vodom dogod se ne udalje van njihovog domašaja. Utom bi neko od krstonoša namerno zaostao, pa inscenirao otimanje vrga razbijajući ga odmah da se sva voda prospe, a pšenicu koja pretekne domaćica bi odnosila i sipala natrag „u presek", odakle je žito i uzela.
     Inače, jedan i drugi obred kao praznoverice potisnula su i potiskuju moderna vremena donoseći naučna objašnjenja svih, pa i neželjenih prirodnih pojava i načine njihovog usmeravanja u željenom smeru.

Da prestane kiša[uredi]

     U periodima kada se jako „okiša", zemljište prožme vodom, a dugii otsustvom sunca ugroze poljoprivredne kulture, u banjskim selima su se deca delila u dve grupe, s jedne i druge strane puta, pa su se nadvikivala skandirajući magijske tekstove za prestanak kiše. Nakon završetka tekstova gazili bi po barama visoko, van vode dižući stopala, pa ih zamahom vraćali u vodu podražavajući kao da „nabijaju vodu sa površine u zemlju." Ovo bi se činilo samo po podne „kad je sunce krajom", pri zahodu, „da kiša nema kad da pada, a ima kad da stane."

Sedeljačke pesme[uredi]

     Kao savremena pojava u narodnom životu Banje u smislu još jedine prave prilike za ispoljavanje hhhh dijskih stvaralačkih sklonosti, danas je sedeljka neuporediva. Ranije su kalendarski, sezonski i nekalendarski obredi i običaji imali značajnije mesto u životu naroda ovoga kraja, pa je i razloga, a na taj način i povoda za okupljanje, tradicionalno pevanje i igru bilo nesravnjivo više. Od navedenih redovnih prilika te vrste sedeljka je ostala skoro sasvim usamljena, možda baš zato što se vrlo brzo prilagođavala i takva veoma izmenjena po formi i sadržaju, ostala zanimljiva i aktuelna. Razlike između nekadašnje i današnje sedeljke postale su veoma velike, a kreću se od promenjenih pesama i igara i potpune stvaralačke pasivnosti, do tipičnog improvizantnog pevanja u čijem toku se stvaraju novije pesme, što se, pored igre uz gajde, može smatrati dosta očuvanim običajem u celini. Od slučaja do slučaja učesnici se spontano potsećaju i tradicionalnih načina pevanja i zabavljanja, pa smo, zahvaljujući baš toj činjenici, bili u mogućnosti da izvršimo relativno bogatu rekonstrukciju sedeljke i sedeljačkog pevanja u Banji.
     Tok starinske sedeljke, prema tome kad se šta „popeva", mogao se podeliti na nekoliko celina:
     Pesme kojima se devojke javljaju svojim momcima, stavljajući im do znanja na kojoj se sedeljki nalaze. Nekada je na svakoj raskrsnici u selu bila sedeljka, a prve pesme su njen početak oglašavale. Zatim je sledilo:
     Sedeljačko pripevanje, „turanje u pesmu" prisutnih ili otsutnih ličnosti čiji se dolazak očekuje. U daljem toku kada raspoloženje dobije vid spontanosti, na red su dolazile:
     Pesme „na glas jeli kako koj počne", koje mogu obuhvatati prigodne, ali i druge pesme, a pretstavljale su priliku za natpevavanje prisutnih međusobno ili sa pevačima čiji glasovi dopiru sa drugih sedeljki.
     Društvenom igrom sa pevanjem „biranje" i šaljivim pesmama sedeljke su se završavale.

Svadbene pesme[uredi]

     Čak i letimična upoređenja antičkog rimskog oblika sklapanja braka praćenog paganskim obredima(confarreatio) sa banjskim svadbenim obredima, ukazuju na interesantne korelacije. Rimski obred se obavljao u prisustvu paganskih sveštenika (pontifex maximus i flamen dialis sa deset svedoka), a u Banji u prisustvu kuma i „starojke" i njihovih po nekoliko „momaka" kao najodabranijih svatova koje na svadbu dovode kum i „starojka." U starom Rimu braku je prethodila veridba, a u Banji proševina kada idu „ogleđani"; stari rimski način venčanja bio je vezan za prinošenje žrtve Jupiteru, a žrtvovana je svinja, kao što se i banjska svadba ne može ni zamisliti bez obilja prasećeg pečenja; u okviru žrtvenog obreda u starom Rimu pričešćivanje pogačom od pira (far-vrsta pšenice po kojoj je nastao naziv svadbenog obreda confarreatio), po smislu i obrednom značenju bi odgovaralo u potpunosti zavšetku szadbe u banjskim selima, kada se lomi „sabornik" (obredni pšenični svadbeni kolač), a komadi bacaju među svatove za koje se oni otimaou da bi ih do poslednje mrvice pojeli. Pri ulasku u novi dom nevesta je u starom Rimu pomazivala dovratnike uljem i medom, a mladoženja je dočekivao u atrijumu (tremu) i uz simbolične obrede je primao u zajednicu vode i vatre, a u Banji je taj deo obreda skoro identičan.
     Ono što izdvaja banjsku svadbu je potpuna sinkretička vezanost obrednih radnji i pevanja, pri čemu je plan izvsđenja napeva u punom smislu striktan. Po tom nepromenljivom planu redosled je sledeći:
     Pesme uz kićenje sabornika i pozivne zdravice - ode kumu i starom svatu.
     Pesme kada se oprema mladoženja.
     Pevane zdravice uz doček kuma „starojke" i „njini momci."
     Svadbeno pevanje u polasku po devojku.
     Pesme uz doček i prijem svatova u devojačkoj kući.
     Pevanje uz obred venčanja.
     Svatovske pesme po putu od devojačke do momačke kuće, u šta se uključuje i Pevanje uz obred venčanja.
     Svatovske pesme po putu od devojačke do momačke kuće, u šta se uključuje i „gajdarsko svirenje uz put."
     Pevanje uz doček svatova u momačkoj kući.
     „Popevanje i gajdarsko svirenje" kad se daruje mlada.
     Pevane zdravice nevesti.
     Pevanje uz ceremonijal uvođenja neveste u kuću.
     Pevane zdravice domaćinu.
     „Gostinske pesme" koje se pevaju preksutradan prilikom prve posete nevestinih roditelja kćeri u novom domu.
     Pre nego što pristupimo detaljnom izlaganju svadbenih pesama, napomenućemo još i to da su pevanje, kao i elementi svadbenih obreda i običaja iz već navedenih etničkih razloga raznorodni, pa pregled materijala treba shvatiti kao zbir, a ne kao organsku celinu svadbe i svadbovanja.

Slavske pesme[uredi]

     Kao i kod hristiZanizacije drugih paganskih obreda i u okviru tradicije slavskog pevanja pokazuje se da je banjsko stanovništvo ostalo dosledno sebi u osnovnom-upornom dvoverju. S jedne strane, kada se pije u slavu to se čini uz napeve čije je melodijsko i poetsko polazište crkveno pojanje, inače tako nebitno izmenjeno da se pre može reći da nije dobro prihvaćeno, jer su razlike pre svega u netačnostima prihvatanja originala. O mešanju paganskih i hrišćanskih elemenata svedoče i primeri kontaminacije crkvenih napeva i paganskih zdravica, pri čemu pojava zdravice u drugom delu ovakvog složenog oblika ima i sinkretičku funkciju. U prilog neizmenjene prevage paganskih elemenata tradicije svedoče još jasnije zdravice koje se pevaju u daljem toku ručka, jer ne sadrže nikakve hrišćanske elemente kao i sve ostale pesme sa slave, izuzimajući samo dve, koje su zato i uvrštene među slavske pesme, pošto je njihova hristijanizacija bitna.
    Na svoj način svakako odražava odnos stanovnika Banje prema slavi i činjenica da se posle zdravica pevaju obično odabrane balade, mahom sa dramatičnim tokom i tragičnim ishodom, a i druge pesme iz domena patrijarhalne lirike.
     Pre nego što pređemo na prezentaciju pesama pojedinačno, neophodna je koja reč o načinu i momentima kada se izvodi koja od slavskih pesama. Da bi se pilo u slavu na samom početku ručka svi za stolom ustaju, pevaou „Slava tvoja, Gospode" i „Koj vino pije ju svece bož’e", a potom sedaju, počinju ručak i uz jelo pevaju i piju ostale zdravice. U jednom razgovoru na pomenutu temu saopšteno nam je i ovo: „Kad se pije ju slavu i za svece to je crkveno, a onoj u ručak naše seljačko."
     Pevanje ostalih pesama počinjalo bi krajem ručka, a odvijalo bi se na taj način što bi gosti s jedne strane stola otpevali stih koji bi oni što sede sa druge strane ponovili i otpevali novi, pa bi tako jedni drugima pomagali dopunjavajući tekstove pri pevanju, pri čemu je posebnu hvalu zasluživala „družina" tako sastavljena da ne može da joj promakne ni jedan stih koji bi nedostajući narušavao potpunost celine.

Pogrebno pevanje[uredi]

     Povodom svakog smrtnog slučaja u Bannji, od momenta kada je pokojnik okupan, obučen i postavljen na sto, pa do povratka kući po završenom pogrebu takoreći ne prestaje „kukanje", pogotovu ako se radi o domaćinu, domaćici, momku ili devojci iz kuće. Za uirlim tuže svi koji to umeju, a nismo naišli na podatak da to čine posebna, plaćena lica-narikače, u čemu je možda i pravi razlog da se pogrebno pevanje ovog regiona ne uzdiže do najvišeg stupnja razvoja tužbalica.
     Zavisno od intenziteta lične vezanosti za preminulu osobu „kukanje" se može još dugo nastavljati svakodnevno, ali je, bez obzira na lični odnos obavezno da se za njom tuži tokoi pomena nakon 40 dana, pola godine i godine, na zadušnice i u svim drugim prilikama kada se izlazi na groblje i pošto prođe godina. Praktično, u banjskim selima se najbliži „u kukanje" nikada ne zaboravljaju.

Epsko-lirske i lirske pesme[uredi]

     Poreklo čisto lirskih pesama u Banji se nazire na više njihovih izvora,što se uglavnom odnosi na obredno, a u tim okvirima prvenstveno na svadbeno pevanje i njegovu evoluciju kao razvojnu težnju ka čistoj lirici. Isto tako je vidljiv, iako je skoro završen, proces tematskog razuđivanja balada ka romansama kao pesmama mirnije naracije, što procesualno označava još uvek bitne sadržajne promene vidljive u poeziji kao i u muzici. To bi bio i određujući razlog ka odluci da balade redosledom izdvojimo u klasifikaciji.
     Na odgovarajućim mestima, uz opise prilika i događaja biće reči i o tome kada se i koja peva od balada. U tome ćemo učiniti i jedan izuzetak pošto smatramo neophodnim da skrenemo pažnju na baladu „Ide Stojan od oranje" čija ritmička konstalacija i karakteristični upev: „Kako to? Šta oe to?", nedvosmisleno upućuju zaključku da je ta balada ne tako davno pripadala pevanju uz igru. Pored toga što su ovakve pojave inače veoma retke, balade koje se izvode u sklopu igre ukazuju na poreklo balada kao takvih, što je bio razlog da se na navedenom primeru zadržimo.
     Preostaje nam globalna podela lirskih, osim obrednih pesama. Pored balada i romansi u posebne grupe biće izdvojene još i borbene narodne zajedno sa pesmama izgradnje, zatim ljubavne, pa šaljive, dečije i igre s pevanjem kojima će biti završeno prezentiranje pesama, a započeto izlaganje igara. Pre nego što pređemo na konkretnu prezentaciju pomenućemo još i to da smo sve one tvorevine čiste lirike koje nisu po nekoj od komponenata stvaralački zaokružene, u našoj podeli uvrstili u deo pesama u kome one inače praktično egzistiraju. Tako su neke ostale među sedeljačkim, a neke među drugim „poslovačkim", u čijim okvirima se menjajući napreduju ka svojoj relativno savršenoj, zaokruženoj formi. Ovo napominjemo i iz razloga da činjenica postojanja pesama sa istim početnim tokom nebi unosila zabunu prilikom stručnog, a i svakog drugog posmatranja kako tekstova, tako i pesama kao muzičko-poetskih celina.

Pesme borbe i izgradnje[uredi]

     U banjskim selima su slobodarska i borbena tradacija imale uvek značajnu potporu u narodnoj pesmi, što se u punoj meri odnosi i na pesme revolucije, čije je zadatke i Ozrenski partizanski odred sve vreme izvršavao, da tako kažemo, pred očima narodnog stvaraoca. Zahvaljujući toj činjenici u pesmama revolucije opisani događaji su lišeni svake idealizacije, već se,naprotiv, kao sastavni deo kompleksije uklapaju u tkivo poetske slike revolucionarnih dejstava.
     Na ovom mestu biće izložene sve pesme borbe i izgradnje koje su u Banji pevane u toku i neposredno posle rata, bez obzira da li i svojim nastankom pripadaju banjskoj poetskoj ili muzičkoj tradiciji. Neki tekstovi takvih pesama su u toku NOB u Banji delimično promenjeni i takvi se i danas pevaju, a isto tako skrećemo pažnju i na one kojima su tek neznatne promene teksta u duhu banjskog govora dale lokalnu boju. Zanimljiv i značajan je rezultat upoređenja pesama „Vila pade u livade" i „Tamo dole joko Niša." Po tekstu „Vila pada ju livade" je primer lirske pesme iz novijeg hajdučkog perioda, a zanimljiva je na ovom mestu zato što se njena melodija javlja kao direktan citat u pesmama revolucnje: „Na Kozari grob do groba", „Na Kordunu grob do groba" i sličnim varijantama. Pošto se, međutim, ta melodija javlja i kao varijanta u lokalnoj banjskoj pesmi „Tamo dole joko Niša", jasno je da se u Banji borbene narodne pesme i dalje stvaralačkž menjaju.
     Kako neke melodije pesama borbe i izgradnje imaju čak jasno nefolklorno i strano poreklo, što se preko njihovih melostihova reflektovalo i na pesnički metar tekstova pevanih na te melodije i tako nastalih u našoj sredini mi smo ih baš zato, zajedno sa ostalim, koje takođe nisu nastale u Banji, uvrstili u prezentirani izbor.
     Ovakav izbor proistekao je iz, po nama veoma jakog razloga, što je izvanredno čestim izvođenjem u prvim poratntnim godinama uticaj ovih pesama bio ogroman ne samo u muzičkom, već u mnogo širem društvenom smislu. Ostalo pevanje i ne samo pevanje menjao je svestrano duh kojim su prožimane pesme nove ideologije, pa u izboru nisu mogle biti izostavljene, iako neke od njih nisu čak ni malo i ni na koji način varirane u toku svojih nebrojenih izvođenja u Banji do danas.
     I još jedan primer aktuelnosti pesama borbe i izgradnje! U toku definitivne redakcije ovog Zbornika za štampu list „Politika" publikovao je 29 aprila 1977 godine borbenu pesmu „Ozrenka" koju je po kazivanju i pevanju Obrena Avramovića zapisao Milisav Brkić. Mi ćemo je citirati u tom sadržajnom obliku.

Pesme namenjene deci[uredi]

     Među banjskim pesmama namenjenim deci ističu se uspavanke, iako one to nisu po tematici, već prevashodno po funkciji, radi čega su i specifične. Te pesme, većinom brojanice, su, međutim, uspavanke po suštini namene, po psihozi, čiji su samo elementi melodija i tekst. Tako je i način izvođenja podređen nameni i u službi direktnog uticaja da što pre počne večernji odmor mališana. Bake uzimaju svoje unučiće u krilo, pa im, držeći obraz uz svoj obraz pevuše brojanicu njišući se sa njima, dok decu san ne savlada. Napomenućemo još i to da melodije uspavanki spadaju među najjednostavnije starinske napeve, a da ima i retkih, izuzetnih primera korišćenja i novijih, složenijih napeva koji navedeno pravilo samo potvrđuju.

Šaljive pesme[uredi]

     Iako je tematika pesama humorističkog sadržaoa raznovrsna, one u Banji nisu ni česte, niti karakteristične za taj kraj. Ipak, i pored deobe i svrstavanja šaljivih pesama i uz obrede i običaje, pri čemu se pre svega misli na sedeljku i svadbu kao okvire, preostale pokazuju, uprkos malobrojnosti, znatnu raznovrsnost. Po humorističkom intenzitetu kreću se od blage šale do iskričave i britke poruge; vremenski odražavaju ogroman period od patrijarhalnog, obično indirektnog prekora, do usredsređivanja pune pažnje na neke vitalne moralne i druge probleme savremenog banjskog sela; kada se radi o autohtonosti raspon je potpun, jer se kreće od samonikle pa do skoro u celini usvojene, tek neznatno izmenjene šale putem pevanja iz drugih krajeva.
     Šaljive pesme iz Banje se ne izdvajaju humorističkim elementima svojih melodija, već je, naprotiv, naročito naglašena veoma neznatna različitost u odnosu na druge, pa i polarno udaljene. Primera radi, ako uporedimo u pevanju Darinke Milovanović iz sela Šarbanovca napeve balada i šaljivih pesama, a akcenat njenog kazivanja je baš na navedenim vrstama, moći ćemo da konstatujemo male razlike, a velike sličnosti, što favorizuje tekst kao nosioca suštinskih atributa. I da zaključimo: u banjskim folklornim melodijama humoristički muzički elementi su vrlo retki i kao pojava neznatni.

Igre sa pevanjem[uredi]

     Napevi uz igru se u Banji javljaju u dva kvalitativno različita razvojna stupnja:
     kao pesme uz koje se ranije igralo, pa je njihova melodija pozajmljena i delimično varirana, a izvodi se instrumentalno kao muzika za određenu igru. Takve pesme se i danas pamte kao sastavni deo igre i često izvode integralno; i
     kao vokalni dodatak koji se sastoji od jednog ili najviše dva izvođenja pripeva, a koji se ne javlja na određenom mestu, niti obavezno, već zavisno od raspoloženja svirača.
     Gajdaši pre nego što promene radi ponekad zapevaju, obično odsviraju melodiju pesme, a često to čine i posle otpevanog teksta, nastavljajući posle toga prekinuti tok melodije igre. Inače,igrači uz igru u banjskim selima već poodavno ne pevaju.

Preuzeto iz „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Бања_(рукописни_зборник)&oldid=132816”