Ја кроз село, село на мен’ виче
што ја љубим мамино јединче.
Ветар дува, шљиве опадају,
црне ми се очи допадају,
а шарене изашле из моде 5
као бунар у ког’ нема воде.
Зелен боре, не зеленио се,
а, мој драги, не оженио се!
Моје срце препуче од бола
као земља око Петровдана! 10
