Два су брата, два су брата, два млада овчара,
стадо вију, стадо вију по Ртањ планину.
Сестра им је, сестра им је Мара ’одаџика,
па понела, па понела на два брата ручак.
Не мож’ проћи, не мож’ проћи Мара ‘одаџика 5
да пронесе, да пронесе на два брата ручак:
густа магла, густа магла гору притиснула,
густа гора, густа гора листом оклопила.
Љуто куне, љуте куне Мара ‘одаџика:
„Густа магло, густа магло, никад се не дигла! 10
Густа горо, густа горо, нигде те немало!"
Ал’ из горе, ал’ из горе нешто проговара:
„Стој, не куни, стој, не куни Маро ’одаџико!
Није крива, није крива ни та густа магла,
није крива, није крива ни та густа гора, 15
већ је крива, већ је крива ваша, мајка стара
што ве мајка, што ве мајка убаве имала,
па ве младе, па ве младе у гору послала.
Размиристе, размиристе виле у планину,
а камо ли, а камо ли у село девојке!" 20
