Два су млади у милости расли,
Омер момче, Омера девојче.
Дође време, свадбу наградише,
сви сватови за девојку иду,
за убаву Латинку девојку, 5
само не ’те Омер младо момче.
Проговара Омерова мајка:
„Бога тебе, Омер младо момче,
што је боља Омера девојка?"
„Није боља, ал' је срцу воља!" 10
Кад су били двору девојачком
проговара Латинка девојка:
„Ге су ноћи без месечину?
Ге сватови без младожењу?"
А увечер кад је омркнуло, 15
Омер неће с девојку да спава,
већ он леже на карасандука,
а Латинка на мека душека.
А ујутру кад је осавнуло
и’шетала Омерова мајка, 20
па дозива свога милог сина:
„Бога тебе, Омер младо момче,
синоћ не ’те с девојку да спаваш,
а саге те сунце огрејало!"
Проговара Латинка девојка: 25
„Бога тебе, Омерова мајко,
Омер ти је, још синоћ умреја
и остави ону ситну књигу
и у књигу неколико реча
да ме не би младу обедили, 30
Да ме не би узаман јурили."
Кад дочула Омерова мајка,
тад извила киту босиока
и усуче свећу јод динара
и измери два аршина платно, 35
па јотиде горе наде село,
па му чучне уз десно колено
и туја је и она јумрела.
Друго јутро каде се савнуло
на Омера расла перуника, 40
а на мајку горка чемерика
Што ји није млади саставила.
Кроз кости ју трава проницала,
кроз грло ју муве пролићале,
а кроз уши ’тићи голубићи! 45
