[Два се млади били заволели]
Два се млади били заволели,
заволели, несу се узели.
Мајка сина преко силе жени,
женила га ју најгоре време
кад му цавти дзумбул и каравил. 5
Не проси му Мериму девојку,
тик му проси Латину девојку.
Кад су били прву ноћ заједно
Јомер седи на карасандука,
ја Латина на мека душека. 10
Проговара Јомер младо момче:
„Бога тебе, Латино девојко,
то се дигни на лагане ноге,
па ми додај перо и мастило
и додај ми перо и мастило 15
и додај ми пребелу јартију
да напишем неколико реча,
да напишем, мајке да и’ пратим.
Моја мајка, јако набедљива,
јона ће те младо набедити 20
да ти мене младо јуморити!"
Послуша га Латина девојка
да напише неколико реча,
да напише, да ји мајке прати:
„Јево, мајке, ја ћу да ти јумрем!" 25
Проговара јостарела мајка:
„Јо, Омере, јо, мој млади синко!
Што говориш то неће да буде!"
Таман мајка реча изустила
и Омер је душу испустио. 30
Мртва глава на зем’ проговара:
„Бога вама, момци русијаци,
русијаци, момци носијаци,
барјактаре, моме нејудане,
пренес' те ме Шефтелом - сокаком, 35
пренес’ те ме пред Мерини двори
турите ме на зелену траву,
па из’зов’те Мериму девојку!
Нек’ понесе танану кошуљу,
нек’ понесе вежену мараму!" 40
Послушаше момци русијаци,
русијаци, момци носијаци,
барјактаре, моме неудане.
Пронесоше Шефтелом - сокаком,
донесоше пред Мерини двори, 45
турише га на зелену траву,
па из’ваше Мериму девојку
да понесе танану кошуљу,
да понесе вежену мараму.
Мртва глава на зем’ проговара: 50
„Бога тебе, Меримо девојко,
Да се саге ми два опростимо!"
Таман Јомер речи изустија
и Мерима душу испустила.
Мртва глава на зем’ проговара: 55
„Бога вама, момци русијаци,
русијаци, момци носијаци,
сас копље ни гроба ископајте,
с’ ножеви ни даске додељајте,
ју један не сандук са’раните! 60
Про сандука руке промакнете
и у руке злаћане јабуке!
На срце ни Дунав наврнете,
прикај Дунав дуње насадите,
јуз главу ни јелу посадите. 65
Јуз ноге ни копље пободите!"
Послушаше момци русијаци,
русијаци, момци носијаци,
барјактаре, моме нејудане.
Сас копље и’ гроба ископаше, 70
с’ ножеви и’ сандук саградише,
про сандука руке промакнуше
и у руке злаћане јабуке.
На срце и’ Дунав наврнуше,
прикај Дунав дуње насадише, 75
јуз главу и’ јелу посадише,
јуз ноге и’ копље пободоше.
Туја про’ди наше верно друст’о:
ко је жедан воду нека пије,
ко је гладан дуње нека једе! 80
