Смиљ Смиљана по горицу брала,
смиљ убрала, па је залутала.
Налутала Јову чобанина,
налутала, па му говорила:
„’Ајде Јово, ’ајде чобанине, 5
’ајде Јово, мене брат да будеш,
да м’ изведеш из гору зелену!"
Стаде Јова Богу брат да ’у буде,
поведе ју кроз гору зелену,
на крај гору, до бистра кладенца. 10
Туј Смиљана воду се напила,
таге Јова Смиљане говори:
„Бога тебе, Смиљано девојко!
Кад си знала ге си лепа била,
зашто си ме тако братимила? 15
Бога тебе, Смиљано девојко!
Ја ћу твоје лице саг да љубим!"
