Алексиначко поморавље

Додај везе
Извор: Викизворник

Драгослав Антонијевић, Алексиначко поморавље, Српски етнографски зборник - Живот и обичаји народни, књ. 35., Српска академија наука и уметности, Београд, 1971.

COBISS.SR-ID - 68856332 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/68856332)


Четврта глава[уреди]

НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО

     Певање, играње и прозни народни израз чине основу народног стваралаштва Алексиначког поморавља. Шаролико поетско народно стваралаштво ове области састоји се од обичајиих песама са магијским садржајем (лазаричке, краљичке, додолске, свадбене, славске), затим од песама уз рад (жетеланке, седелачке и друге) и епско-гусларских песама. Орско стваралаштво такође је разноврсно, док прозно прилично заостаје. Разматрања ћемо започети обичајно-обредним фолклором, који се истиче богатством садржаја и форме.
     Обичајне — обредне песме имале су исто такво значење као и сами обреди, са којима су чинили и чине нераздвојну целину, у циљу заштите летине, стоке, куће, чељади и њиховог свестраног напретка и одржања. У овим песмама (као што ће се видети на примерима) приказују се и буде хиљадугодишње успаване и сујеверне представе и одржавају врло архаични — пагански назори и касније хришћански утицаји.
     Поред ових песама постоји и друга група тзв. радних или посленичких песама, које су у огромној већини условљене земљорадњом.
     У епском народном стваралаштву карактеристично је истаћи да су се сачувале песме без музичке пратње и гусларска традиција. Она се одликује старим садржајима и старом музичком интерпретацијом. Њени носиоци су и жене гуслари.[1]
     Орско народно стваралаштво заузима значајно место. У најстарије игре убрајају се обичајне — обредне (лазарице, краљице, додоле). У орским играма налазимо архаичне форме, и, разноликост, и сталешко дифаренцирање условљено друштвено-политичким однооима.
     Насупрот поменутим врстама фолклора, прозни народни израз заузима незнатно место у народном стваралаштву Алексиначког поморавља. Осим нешто приповедака са темама из историје средњег века, предањима о убијању стараца и неколико басни, иначе познатих у другим крајевима, није се ништа више сачувало у традицији. Можда је овоме узрок и практичан разлог, јер лакше је било земљораднику ове плодне равнице, заузетом напорним ратарским послом, сачувати производно-магијеку песму од које је, по његовом веровању, могао имати и користи, него ли причу, бајку, мотив или сиже прозног фолклора, у који народ не верује и односи се према њима као према делима уметничког стваралаштва, јер „извор прозног стваралаштва је друштвена стварност, а не религија”.[2]
     Нисмо позвани да улазимо у карактеристике музичког фолклора, јер је то посао уских специјалиста (етномузиколога), али на основу наших непосредних проматрања може се рећи да је становништво Алексиначког поморавља музички обдарено, што је уосталом већ позната чињеница за наше народе уопште. Међутим, према извесним стручним мишљењима, обредне мелодије Алексиначког поморавља са својим музичким карактеристикама спадају у најстарије музичке слојеве и својим елементима (ритам, тонски низови, форме, однос мелодије и текста и сл.) упућују сна своје давнашње изворе.[3] Што се тиче самог начина певања, некада се певало само у два гласа, а лирске су се песме завршавале са „ој” или „иј” на крају сваког стиха. Тако је певала цела Морава, а данас само најстарије генерације у потпланинским селима. Песме обичајнообредне углавном су неговале жене и деца (лазаричке). Мушкарци се јављају у коледарским песмама и онима о слави, када су жене, као што је већ наглашено, биле искључене из овог ритуала.
     Језик у песмама задржали смо онакав какав је забележен од казивача и народних певача. Примећују се јасне језичке разлике измећу матертјала који је забележен крајем прошлога века и данашњег. Језик је данас у многоме еволуирао, цриближавајући се све више књижевном начину изражавања.
     Још једно питање од значаја за народно стваралаштво поставља се и само у овом уводном прегледу. То је проблем асимилације фолклора. Ово питање имало је свој развојни пут. Досељеници су са собом донели и фолклор своје матице. Тако је у почетку у фолклору било оштријих разлика између досељеника и староседелаца са једне, и самих досељеника са друге стране. Временом је под истим друштвено-историјским развитком области дошло до јачих међусобних утицаја прожимања и заједничког стварања нових облика и садржаја, тако да је на овом пољу био најбржи пут асимилације.
     Данас се о фолклору ове области може говорити као јединственом духовном народном изразу.

I ОБРЕДНО - ОБИЧАЈНЕ ПЕСМЕ[уреди]

1. Коледарске песме[уреди]

     Кад је било речи о божићним обичајима нагласили смо да поворке коледара нису биле познате у Алексиначком поморављу. Можда као траг и успомена на њих сачувале су се у традицији коледарске песме, које пева домаћин са укућанима док се печеница пече. Песме су у виду честитања и жеља упућених „вишим силама” за плодност усева, стоке, здравља и среће међу људима.

2. Лазаричке песме[уреди]

     Лазаричке песме представљају добро очувану фолклорну граћу у Алексиначком поморављу. Сам обред је почињао песмом дому или домаћину, затим се певало осталим укућанима, а било је случајева да се пева свему што је живо у кући, па чак и домаћим животињама. Садржина ових песама одговара лицу коме је намењена, што значи да се детету пева дечја песма, девојци — девојачка, момку — момачка, старијем човеку — озбиљнија. Ове песме су најчешће у седмерцу са рефреном „Лазо”, мећутим, има их и у десетерцу. Текстови се изводе најчешће на исту мелодију, и то двогласно. Даровитије певачице импровизују текст.
     Кад прилазе кући певају:

     Пошто их домаћин прими, запевају:

Домаћину певају:

Девојци певају

Момку певају

Младенцима певају:

Младој жени нероткињи певају:

Деци се највише певају лозаричке песме. Навешћемо неколико примера:

Момку се пева:

После сваке отпеване песме, пева се на крају овај стих:

                     Љуби руку Лазаре,
или:
                     Играј, играј, Лазаре,
                     љуби руку за јаја.
или:

                     Љуби руку Лазаре,
                     да ти дају сто паре.

За сваку отпевану песму даје се по једно јаје, које прима Лазар. На поласку из куће пева се:

Ако се деси да нека кућа не прими лазарке, из било којих разлога, певају се погрдне песме, на пример:


Строго се води рачуна да се две поворке лазарица не сретну на путу; ако би се то десило, „руже се" и свађају, а најчешће се и потуку. Чим једна група примети другу, запева:

3. Краљичке песме[уреди]

     Као и лазарице, тако и краљице припадају пролећном обредном ритуалу. Краљичке песме одражавају жељу за плодношћу (да се ратару магијски помогне и обезбеди развитак и одржање летине), али оне певају и о личној срећи некога лица коме су намењене (домаћину, домаћици, момку, девојци, детету и другима). У њима се исказује молба неком далеком божанству за ту срећу, или исказује захвалност за добијену срећу.[4] Стих може бити осмерац или десетерац, а увек се завршава рефреном „ладо”.
     Кад улазе у двориште певају:

     Домаћину:

     Момку:

     Девојци:

     Песма која се пева и момку и девојци:

     У току играња запевају и ову песму:

     Кад полазе из куће, певају:

4. Додолске песме[уреди]

    У циклус обредних песама намењених плодности долазе додолске песме. У основи ових песама лежи имитативна магија. Поред врло архаичних црта, особито оних у самом обреду, у додолским песмама налазимо и христијанизиране елементе, који се огледају у молби упућеној хришћанском богу.

5. Ђурђевданске песме[уреди]

     Песме које се певају о Ђурђевдану н биљаном петку, карактеристичне су за села подгорине, Лесковика и Буковика, тамо где су се и сточарски обичаји сачували.

6. Славске и заветинске песме[уреди]

     Уз славске обичаје изводи се и славсзсо певање, и то двојако: црквено појање, које се изводи кад се напија слава и сече колач, и славско певање народног порекла, у коме се налазе и хришћански елементи.[5] Славске се пеоме углавном певају колективно. Домаћин или делибоша започиње песму, а готи прихватају.[6]

     Младој жени певају:

     Момку:

     Девојци:

     Момку и девојци певају:

     Песме литијаша у многоме одражавају црквене елементе, но и поред тога у њима се сачувала она архаична молба и зов „вишем божанству” да година буде родна — берићетна.

7. Свадбене песме[уреди]

     Свадбене песме заузимају значајно место у обредној лирици становништва Алексиначког поморавља. Оне „откривају породичне и друштвене односе, а веома често и економске узроке који те односе изазивају",[7] у њима се још провлаче и бројни магијски елементи. Скоро сваки моменат свадбеног обреда пропраћује се песмом. Данас је већина тих песама заједно са самим обичајима редуцирана. Највећи број песама које ћемо навести погиче из осамдесетих година прошлога века.
     На прошевини певају:

     Изношење саборника пропраћено је једном специфичном песмом коју омо већ навели, (стр. 146). Међутим и код девојачке куће се меси саборник и пева ова пеома:

     У девојачкој кући, док чекају сватове, певају:

     Кад девојке ките сватове за полазак певају:

     Кад сватови улазе у кућу девојачку певају:

     Кад сватови полазе из девојачке куће, певају:

     Кад воде девојку на колима, певају:

     Исту песму забележио је Владимир Ђорћевић крајем прошлога века у селу Кулини у Алексиначком поморављу.[8]
     Кад уводе девојку у кућу младожешину, певају:

     Остале свадбене песме:

II ПЕСМЕ УЗ ПОСЛОВЕ[уреди]

     Посебан круг песама чине песме које се певају уз рад (жетелачке и седелачке). Управо су се само ове две врсте сачувале до данас, док су оне уз копање, бербу и друге колективне радове заборавл»ене. У овим песмама долази до „пуног израза људски фактор човека, утакмица у раду, уједно утакмица у човештву”.[9] Ове су песме лишене магијских и религиозних елемената. Оне садрже у себи само две компоненте: певање (музика) и поезија (текст); Игра овде није примарна.[10]
    Очигледно је да су песме уз рад биле условљене самим начином производње. Док се жито жело само српом, постојало је читаво богатство од песама у вези са жетвом. Еволуцијом оруђа, тј. преласком од српа на жетву косом, касније жетелицом, а данас модерним комбајнима, старе жетелачке песме су нестале.
    Општа карактеристика жетелачких и седелачких песама је колективност у начину певања и интерпретацији мелодије. Оне често бодре раднике да истрају до краја. У овим песмама, поред радних, има доста и љубавних елемената.

1. Жетелачке песме[уреди]

2. Седелачке песме[уреди]

     За певање на седељкама с жраја прошлога века забележено је: „Чим седељка почне, одмах почне и пеома, и она траје све док се седељка не заврши. Седељку, где се песма не чује, зову „глува”; ту нико не долази и уместо воћа и дарова, ту се бацају камењем. Негде певају по две и две девојке, а отпевају им по два и два момка; негде опет певају један део песме све девојке, а други сви момци. После пет до шест песама настају одморци. На одморцима или се игра, или по који момак приће ватри па отпева по коју јуначку песму уз гусле. За одмором настаје певање, и то тако траје до зоре.”[11]
     Навешћемо неколико седелачких песама с краја прошлога века:


Девојке припевају једна другој:

III ЕПСКЕ - ГУСЛАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди]

     Алексиначко поморавље одувек је било познато са народном епском песмом и гуслама. Још у време битака на Делиграду (први српски устанак), по који Карађорђев барјактар, родснм из овог краја (Анђелковић из Брадараца, Здравко из Тешице и др.), за време тренутних затишја или после боја, у шанчевиа међу устаницима стварали су „јеку од гусала” и певали јуначке песме, које су у овим одсудним часовима као и увек у свакој борби и окршају, бодриле, челечиле, уздизале морал, храброст и уливале самопоуздање. И у писаној литератури XIX века има помена да се у Алексиначком поморављу радо певало уз гусле. Чак и на сеоским седељкама где су девојке певале лирске песме, момци су у „одморцима” — паузама певали уз гусле о Краљевићу Марку, Обилић Милошу, Сибињанин Јанку, Хајдук Вељку и другим јунацима. Из тог времена објављено је и неколико изванредно лепих епских песама из Алексиначког поморавља.[12]
     Од данашњих живих гуслара на територији Алексиначког поморавља поменућемо Милију Шундрића (прилаг бр. 128), из села Катуна, који пева старе јуначке песме и песме из народноослободилачке борбе. Он и сам „испевава”. У селу Кулини познат је гуслар Благоје Цветковић, Живојин Милановић, звани „Шиникарац”, из села Јаковља, пева уз гусле епске песме, а бави се и израдом гусала. Најактивнији гуслар села Радевцаје Петар Томић (прилог бр. 129). У Мозгову је познат гуслар Ранђел Стојановић, у Врћеновици Божндар Илић и Радомир Станковић. У Липовцу Чедомир Живковић, гуди и свира у гајде. Познато је и доста жена епских певачица које певају без инструменталне пратње. Поменимо Алексију Љубисављевић из Рутевца, Драгињу Голубовић из Катуна, Десу и Косару Карчић из М. Дреновца. Особитим даром се истиче жена-гуслар по имену Милена (прилог бр. 127), из Моравца.
     Епско народно певање Алексиначког поморавља обухвата митолошке епске песме и класичне историјског циклуса познате и код Вука, затим епске песме о балканском рату и најновије о народноослободилачкој борби наших народа, које су познате и у другим крајевима наше земље.
     Навешћемо неколико карактеристичних епских песама:


     Алексија Љубисављевић певала нам је песму Марко гради града на Косову, коју је научила од своје мајке:


    Особито омиљена песма код жена певачица епских песама је Милојка девојка:


     И следеће песме смо забележили од жена:

Пета глава[уреди]

НАРОДНА ЗНАЊА

     У народна знања убројили смо: народну медицину и ветерину, народне мере и одређивање (предсказивање) времена. Сва ова народна Знања поред рационалних зрна која у њима постоје као плод вековног искуства, проткана су и магијским елементима.

1. Народна медицина и ветерина

     Већ су 1837. године у Алексинцу биле изграћене прве пољске болнице и карантин, а први лекар био је Др Мајнерт.[13] Данас Алексинац има модерну болницу и неколико здравствених станица по селима (Житковац, Катун, Тешица и др.). Апотеке се налазе у Алексинцу и Житковцу. Народ се обраћа лекару за помоћ, али и поред тога људи се потпомажу и народним лековима, разним „травама” и другим материјама, а ако и то не помоше, онда и бајањем.
     Поред бајања и лечења „травама", вештији појединци из народа, обично мушкарци, баве се и „намештањем" прелома костију, пуштањем крви из вена, „трљањем”, вађењем зуба и слично.
     Од лековитог биља употребљава се вилска метла (Asparagus), расте најчешће по виноградима, семе јој је црвене боје. Овом се биљком лече „шлогирана" лица, на тај начин што се кува и пије као чај, а том водом болесници се још и купају; издатљивка (Hypericum), расте по ливадама. Жуте је боје, кува се као чај и даје болесницима који осећају бол у грудима;црвена гроздовица(Phytolacca decandra), црвене је боје, употребљава се као лек против грознице; подубица (Teucrium chamaedrya), кува се као чај и употребљава против болова „под груди", некад се меша са издатљивком и користи на исти јначин; скреж (Cyclamen) има корен у виду главице црног лука, употребљава се за лечење рак-ране на тај начин што се биљка најпре добро истуца а онда превије на рану; осим тога кувају је и пију као чај; лишајевица (Hieracium) расте на обалама река, употребљава се као и скреж у лечењу рак-рана.
     Осим биљака народ употребљава за лечење и делове животиња. Тако се на рак-рану превија прах од змије отровнице.
     Кад мечка дође у село, жене чупају длаку са њених леђа, и њоме каде болеснике. Исто чине и са псећом длаком. У Алексинцу, „кад неко не може да спава, ваља да ошиша мало длаке од мачке, да је стави на жар и да се добро накади, па ће отавати као мачка"[14] Такође у Алексинцу, „кад човек има падавицу, ваља да се убије свраку у лету па да се испече или скува заједно са дробом и да му се да попије”.[15]
     Уобичајено је да умоболне воде у манастире, да им калуђери читају „молепствије” и затварају у ћелије. Године. 1958. у манастиру Св. Стефана прочитано је четрдесет молитава разним болесницима. Том приликом калуђери лепе болесницима крстиће на главу, руке или ноге ради исцсљења. (Прилог бр. 132, 133).
    Бајање ради оздрављења сачувало се до данас. Бајалица је обично старија жена, која је вештину бајања научила у младости у доба „невиности”. Позната бајалица из села Липовца, Босиљка Крстић, басме је научила још као дете од своје тетке. Баје се обично уторником и суботом при заласку сунца, често крај огњишта или на прагу куће, или дрвљеника. Свака басма се понавља три пута.
      1. Басма против „црвеног ветра". — За црвени ветар народ вели да је „приватљива болест", да од ње човек добије црвенило по лицу и отекне.
Задео се црвен облак
     Бајалица за све време бајања маше метлом и перушком испред болесниковог лица.
     2. Бајање против „прободи у груди".—
Посеја лан, лан на Видов-дан
     Док ову басму изговара, бајалица држи у рукама девет вретена, ражањ, нож и посипку и замахује овим предметима више главе болесникове.
     3. Басме од „издат". — Издат је болест која ое манифестује у тешким грчевима и избијању хладног зноја од којих се човек надује и не може ништа да једе.
Издате, мили брате
     Док бајалица изговара ову басму, у руци држи нож и камен, а кад заврши, камен баци на раскрсницу.
     4. Басма „од срца".—
Родило се дете у стриче
     Баје се ножем, метлом и тамјаном. Тамјан ставе још у воду коју болеснику дају да попије.
     5. Басма од „плави пупак". — Та се болест манифестује изненадним и врло јаким боловима у стомаку.
Свијај се, плаво пупче
     Баје се ножем и метлом.
     6. Басма од „почудиште” (урок). —
Отуд иде чудан човек
     Болеснику од урока бацају углевље, запоје га водом и умију, а остатак проспу на младо стабло или мачку.
     7. Басма од „мурдалак”. — То је болест која се појављује изненада; човек добија тешке болове у пределу стомака, па ако се таквом болеснику одмах не „пробаје” може брзо да умре.
Запросио Нико камену девојку
     Приликом бајања, бајалица држи у руци девет каменчића и њима дотиче болесника, а по завршетку каменчиће баци у воду.
     8. Басма од „благу рану”. — И ова се болест појављује изненада и манифестује се гнојењем неког површинског дела тела.
Блага рано, блага душо
     Баје се пером од кокошке и метлом.
     У даљој прошлости сточне епидемије су често харале. По саошптењу Сретена Л. Поповића, за време његова путовања године 1878., у Алекоиначком округу владаше страшна епидемија говеће куге.[16] Против ових болештина људи су се борили на разне начине (живом ватром, бајањем, лековитим травама). Данас многа села имају ветеринарске станице са стручним особљем, које води бригу и лечи стоку. Но и поред тога болесне свиње „натрављују на тај начин што им стављају у уши кукурек (Heleborus).
     Кад се овца надује, буше јој иглом ушне шкољке да исцури „нечиста крв”. И говеда лече на исти начин, само их још пробадају и у стомак.
     „Шап” код говеда лече на тај начин што оболела места мажу катраном, данас то чине и машинским уљем.
     Назеб код стоке лече тако што трице натопљене у комову ракију обложе оболелој стоци по телу, а уместо воде дају јој да пије винско сирће.
     Кад стока добије ваши, мажу је водом у којој је куван дуван; данас употребљавају пепеин.


Референце[уреди]

  1. ↑ Драгослав Антонијевић, Милена гусларка, Посебна издања Етнографског института, САНУ, књ. 12, Београд 1960, стр. 1—31.
  2. ↑ С. А. Токарев, Религиозные веровании васточнославьских народов XIX начала XX века, Академии наук СССР, 1957. год. стр. 1—19.
  3. ↑ Мелографске записе обрадила Радмила Петровић, научни сарадник Музиколошког института, којој и на овом месту изражавам особиту захвалност.
  4. ↑ Matej Sova, Pregled narodne književnosti, 1955, str. 40.
  5. ↑ Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије Лескованког краја, Посебна издања Музиколошког института САН, књ. 11, Београд 1960, стр. 196.
  6. ↑ Архив САНУ (Етнографска збирка бр. 48).
  7. ↑ Војислав Ђурић, Постанак и развој народне књижевности, Београд 1955, стр. 78.
  8. ↑ Владимир Р. Ђорћевић, Српске народне мелодије, Београд 1931, стр. 86.
  9. ↑ Др Душан Недељковић, Развитак ужичког народног стваралаштва, Рад VIII Конгреса Савеза фолклориста Југославије у Титовом Ужицу 1961, Београд, 1961, стр. 59.
  10. ↑ Миодраг А. Васиљевић, ор. cit., стр. 4.
  11. ↑ Михаило Ст. Ризнић, Седељке, Браство, књ. VI, Београд 1894, стр. 98—99.
  12. ↑ Михаило Ст. Ризнић, Седељке, Браство, књ. VI, Београд 1894, стр. 95—135.
  13. ↑ Тих. Р. Ђорђевић, Медицинске прилике у Србији, Библиотека Централног хигијенског завода, књ. 31, II издање, Београд 1938, стр. 34—35.
  14. ↑ „Караџић", бр. 2 за 1903. годину, Алексинац 1903, стр. 125.
  15. ↑ Ibid.
  16. ↑ Сретен Л. Поповић, Путовање по новој Србији, Нови Сад. б. г„ стр. 231.
Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Алексиначко_поморавље&oldid=131126”