Грчић Манојло и његова љуба

Извор: Викизворник


Грчић Манојло и његова љуба

Овце чува Плавка Смедеревка,
чува овце крај воде Мораве.
Туд' пролази Грчићу Манојло,
пролазио па је говорио:
„Цуро лепа, Плавке Смедеревке, 5
чије ли је то пребело стадо,
чије стадо, чија ли ливада?”
Говори му Плавка Смедеревка:
„Чујеш мене, незнана делијо,
Туђе овце и ливада туђа.” 10
Опет пита Грчићу Манојло:
„Цуро лепа, Плавке Смедеревке,
одкуд' ли си, од кога ли града,
имадеш ли кога од својега?"
Одговара Плавка Смедеревка: 15
„Кад ме питаш, право да ти кажем,
ја ти немам баш никога свога,
имала сам једну милу сеју,
па и она оде на далеко;
давно су је заробили Турци, 20
па сад не знам, право да ти кажем,
да ли ми је сестра у животу,”
„А знадеш ли, моја цуро лепа,
бар сестрино име да ми кажеш?”
„Знам, делијо, како знала не би, 25
сеја ме је врло миловала,
у милости Милицом ме звала,
ја Милица, а она Јелица,
тако су је сви на дому звали.”
Опет збори Грчићу Манојло: 30
„Цуро лепа, Милице девојко,
сеја ти је јоште у животу,
она није турска робињица,
него моја љуба суђеница.
Но, чуј мене, моје чедо драго, 35
Мани овце — нека пољем пасу,
а ти хајде моме белом двору.
Да ти видиш сестрицу Јелицу.”
Превари се Плавка Смедеревка,
превари се, уједе је гуја, 40
па остави то пребело стадо
и отиде Грчићевом двору,
да је жеља за сестрицом мине.
Кад су били близу бели двора,
ишетале дванаест робиња 45
да сусретну свога господара.
Кад видеше Плавку Смедеревку,
све робиње натраг отрчаше
па говоре госпођи Јелици:
„Света госпо, племенита Јело, 50
Грчић ти се с пута поврнуо,
и господска лова уловио,
уловио цуру плавокосу,
какве више у свијету нема,
па је води теби у дворове.” 55
Кад то чула госпођа Јелица,
цикну љуто, као гуја љута,
па говори својим дворкињама:
„Метните је у дворове доње,
где но стоје пуни' амбарови 60
и дајте јој сито и решето,
нека чисти жито од прашине,
не би ли се куја поболела
и лепоту своју изгубила.”
А што рече госпоћа Јелица, 65
то слушкиње једва дочекале.
Метнуше је у дворове доње,
дадоше јој сито и решето,
Па одоше на танану кулу.
Ал' да видиш чуда невиђена, 70
за то цура ни абера нема.
За годину жито пречистила,
а лепша је него што је била.
Тад говори госпођа Јелица:
„Носите јој нејаког Гргура 75
да га храни и да га повија
и не спава за годину дана,
е да би се куја разболела
и лепоту своју изгубила.”
Слушкиње је одмах послушаше, 80
Гргура јој младога предале.
Чувала га цура за годину
и врло је њега миловала,
у милости њему говорила:
„Буји, паји, моје дете младо, 85
да порастеш, као бор зелени,
да постанеш јунак невиђени,
да од'раниш твоје родитеље,
да од’раниш и да их са'раниш."
Кад то чуше дванаест слушкиња, 90
отидоше на танану кулу,
па казаше госпођи Јелици
што говори Плавка Смедеревка.
А госпођа 'вако говорила:
„Отидите у гору бресницу, 95
у'ватите змију отровницу,
па донесте моме белом двору,
да уморим кују проклетницу.”
И то су је одмах послушале:
отидоше у гору бресницу, 100
у'ватише гују отровницу,
пустише је у постељу Плавки.
А кад Плавку гуја опечила,
писну љуто, до неба се чуло,
па проклиње Грчића Манојла: 105
„Бог убио Грчића Манојла,
што ме младу грдан преварио
да у двору сеју моју храним,
да јој грдна у походе дођем,
да ту млада и гробницу нађем. 110
Где си, Јело, где си сестро моја,
да ти видиш твоју милу сеју,
да се сестри за невољу нађеш.”
То дочуло дванаест слушкиња,
па належе горе на чардаке, 115
те казује госпођи Јелици.
А кад чула госпођа Јелица,
брже слете у дворове доње,
љуто цвили, а сестри говори:
„Селе моја, од бога не нашла, 120
а што ми се пређе не показа,
него сам се с тобом огрешила
и грехоту богу учинила.
Но не бој се, сестро моја драга,
сеја ће ти лека набавити. 125
Курве су ме грдно превариле
и код мене тебе облагале.”
Ал' говори Плавка Смедеревка:
„Доцкан сејо, не труди се млада,
ни' се труди, ни' ми лека тражи; 130
ја ти ово преболет' не могу,
горке су ми дуње и јабуке.”
То изусти, па душу испусти.
Љуто пишти госпођа Јелица
и овако млада прокљињаше: 135
„Бог тг убио Грчићу Манојло,
не имао среће и покоја,
што не каза да је сестра моја?
Ми би обе теби робовале,
Него грдан с њоме живоваше, 140
грдан — бог да по свету 'одио.”
То изусти, нож у срце пусти,
мртва паде поред сестре своје.



Певач, место записа и напомена[уреди]

Архив САНУ (Етнографска збирка бр. 48). Песму певао Алекса Ћирић из Д. Адровца.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Драгослав Антонијевић, Алексиначко поморавље, Српски етнографски зборник - Живот и обичаји народни, књ. 35., Српска академија наука и уметности, Београд, 1971., стр. 233-236.