Aleksinačko pomoravlje

Dodaj veze
Izvor: Викизворник

Dragoslav Antonijević, Aleksinačko pomoravlje, Srpski etnografski zbornik - Život i običaji narodni, knj. 35., Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1971.

COBISS.SR-ID - 68856332 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/68856332)


Četvrta glava[uredi]

NARODNO STVARALAŠTVO

     Pevanje, igranje i prozni narodni izraz čine osnovu narodnog stvaralaštva Aleksinačkog pomoravlja. Šaroliko poetsko narodno stvaralaštvo ove oblasti sastoji se od običajiih pesama sa magijskim sadržajem (lazaričke, kraljičke, dodolske, svadbene, slavske), zatim od pesama uz rad (žetelanke, sedelačke i druge) i epsko-guslarskih pesama. Orsko stvaralaštvo takođe je raznovrsno, dok prozno prilično zaostaje. Razmatranja ćemo započeti običajno-obrednim folklorom, koji se ističe bogatstvom sadržaja i forme.
     Običajne — obredne pesme imale su isto takvo značenje kao i sami obredi, sa kojima su činili i čine nerazdvojnu celinu, u cilju zaštite letine, stoke, kuće, čeljadi i njihovog svestranog napretka i održanja. U ovim pesmama (kao što će se videti na primerima) prikazuju se i bude hiljadugodišnje uspavane i sujeverne predstave i održavaju vrlo arhaični — paganski nazori i kasnije hrišćanski uticaji.
     Pored ovih pesama postoji i druga grupa tzv. radnih ili posleničkih pesama, koje su u ogromnoj većini uslovljene zemljoradnjom.
     U epskom narodnom stvaralaštvu karakteristično je istaći da su se sačuvale pesme bez muzičke pratnje i guslarska tradicija. Ona se odlikuje starim sadržajima i starom muzičkom interpretacijom. Njeni nosioci su i žene guslari.[1]
     Orsko narodno stvaralaštvo zauzima značajno mesto. U najstarije igre ubrajaju se običajne — obredne (lazarice, kraljice, dodole). U orskim igrama nalazimo arhaične forme, i, raznolikost, i staleško difarenciranje uslovljeno društveno-političkim odnooima.
     Nasuprot pomenutim vrstama folklora, prozni narodni izraz zauzima neznatno mesto u narodnom stvaralaštvu Aleksinačkog pomoravlja. Osim nešto pripovedaka sa temama iz istorije srednjeg veka, predanjima o ubijanju staraca i nekoliko basni, inače poznatih u drugim krajevima, nije se ništa više sačuvalo u tradiciji. Možda je ovome uzrok i praktičan razlog, jer lakše je bilo zemljoradniku ove plodne ravnice, zauzetom napornim ratarskim poslom, sačuvati proizvodno-magijeku pesmu od koje je, po njegovom verovanju, mogao imati i koristi, nego li priču, bajku, motiv ili siže proznog folklora, u koji narod ne veruje i odnosi se prema njima kao prema delima umetničkog stvaralaštva, jer „izvor proznog stvaralaštva je društvena stvarnost, a ne religija”.[2]
     Nismo pozvani da ulazimo u karakteristike muzičkog folklora, jer je to posao uskih specijalista (etnomuzikologa), ali na osnovu naših neposrednih promatranja može se reći da je stanovništvo Aleksinačkog pomoravlja muzički obdareno, što je uostalom već poznata činjenica za naše narode uopšte. Međutim, prema izvesnim stručnim mišljenjima, obredne melodije Aleksinačkog pomoravlja sa svojim muzičkim karakteristikama spadaju u najstarije muzičke slojeve i svojim elementima (ritam, tonski nizovi, forme, odnos melodije i teksta i sl.) upućuju sna svoje davnašnje izvore.[3] Što se tiče samog načina pevanja, nekada se pevalo samo u dva glasa, a lirske su se pesme završavale sa „oj” ili „ij” na kraju svakog stiha. Tako je pevala cela Morava, a danas samo najstarije generacije u potplaninskim selima. Pesme običajnoobredne uglavnom su negovale žene i deca (lazaričke). Muškarci se javljaju u koledarskim pesmama i onima o slavi, kada su žene, kao što je već naglašeno, bile isključene iz ovog rituala.
     Jezik u pesmama zadržali smo onakav kakav je zabeležen od kazivača i narodnih pevača. Primećuju se jasne jezičke razlike izmeću matertjala koji je zabeležen krajem prošloga veka i današnjeg. Jezik je danas u mnogome evoluirao, cribližavajući se sve više književnom načinu izražavanja.
     Još jedno pitanje od značaja za narodno stvaralaštvo postavlja se i samo u ovom uvodnom pregledu. To je problem asimilacije folklora. Ovo pitanje imalo je svoj razvojni put. Doseljenici su sa sobom doneli i folklor svoje matice. Tako je u početku u folkloru bilo oštrijih razlika između doseljenika i starosedelaca sa jedne, i samih doseljenika sa druge strane. Vremenom je pod istim društveno-istorijskim razvitkom oblasti došlo do jačih međusobnih uticaja prožimanja i zajedničkog stvaranja novih oblika i sadržaja, tako da je na ovom polju bio najbrži put asimilacije.
     Danas se o folkloru ove oblasti može govoriti kao jedinstvenom duhovnom narodnom izrazu.

I OBREDNO - OBIČAJNE PESME[uredi]

1. Koledarske pesme[uredi]

     Kad je bilo reči o božićnim običajima naglasili smo da povorke koledara nisu bile poznate u Aleksinačkom pomoravlju. Možda kao trag i uspomena na njih sačuvale su se u tradiciji koledarske pesme, koje peva domaćin sa ukućanima dok se pečenica peče. Pesme su u vidu čestitanja i želja upućenih „višim silama” za plodnost useva, stoke, zdravlja i sreće među ljudima.

2. Lazaričke pesme[uredi]

     Lazaričke pesme predstavljaju dobro očuvanu folklornu graću u Aleksinačkom pomoravlju. Sam obred je počinjao pesmom domu ili domaćinu, zatim se pevalo ostalim ukućanima, a bilo je slučajeva da se peva svemu što je živo u kući, pa čak i domaćim životinjama. Sadržina ovih pesama odgovara licu kome je namenjena, što znači da se detetu peva dečja pesma, devojci — devojačka, momku — momačka, starijem čoveku — ozbiljnija. Ove pesme su najčešće u sedmercu sa refrenom „Lazo”, mećutim, ima ih i u desetercu. Tekstovi se izvode najčešće na istu melodiju, i to dvoglasno. Darovitije pevačice improvizuju tekst.
     Kad prilaze kući pevaju:

     Pošto ih domaćin primi, zapevaju:

Domaćinu pevaju:

Devojci pevaju

Momku pevaju

Mladencima pevaju:

Mladoj ženi nerotkinji pevaju:

Deci se najviše pevaju lozaričke pesme. Navešćemo nekoliko primera:

Momku se peva:

Posle svake otpevane pesme, peva se na kraju ovaj stih:

                     Ljubi ruku Lazare,
ili:
                     Igraj, igraj, Lazare,
                     ljubi ruku za jaja.
ili:

                     Ljubi ruku Lazare,
                     da ti daju sto pare.

Za svaku otpevanu pesmu daje se po jedno jaje, koje prima Lazar. Na polasku iz kuće peva se:

Ako se desi da neka kuća ne primi lazarke, iz bilo kojih razloga, pevaju se pogrdne pesme, na primer:


Strogo se vodi računa da se dve povorke lazarica ne sretnu na putu; ako bi se to desilo, „ruže se" i svađaju, a najčešće se i potuku. Čim jedna grupa primeti drugu, zapeva:

3. Kraljičke pesme[uredi]

     Kao i lazarice, tako i kraljice pripadaju prolećnom obrednom ritualu. Kraljičke pesme odražavaju želju za plodnošću (da se rataru magijski pomogne i obezbedi razvitak i održanje letine), ali one pevaju i o ličnoj sreći nekoga lica kome su namenjene (domaćinu, domaćici, momku, devojci, detetu i drugima). U njima se iskazuje molba nekom dalekom božanstvu za tu sreću, ili iskazuje zahvalnost za dobijenu sreću.[4] Stih može biti osmerac ili deseterac, a uvek se završava refrenom „lado”.
     Kad ulaze u dvorište pevaju:

     Domaćinu:

     Momku:

     Devojci:

     Pesma koja se peva i momku i devojci:

     U toku igranja zapevaju i ovu pesmu:

     Kad polaze iz kuće, pevaju:

4. Dodolske pesme[uredi]

    U ciklus obrednih pesama namenjenih plodnosti dolaze dodolske pesme. U osnovi ovih pesama leži imitativna magija. Pored vrlo arhaičnih crta, osobito onih u samom obredu, u dodolskim pesmama nalazimo i hristijanizirane elemente, koji se ogledaju u molbi upućenoj hrišćanskom bogu.

5. Đurđevdanske pesme[uredi]

     Pesme koje se pevaju o Đurđevdanu n biljanom petku, karakteristične su za sela podgorine, Leskovika i Bukovika, tamo gde su se i stočarski običaji sačuvali.

6. Slavske i zavetinske pesme[uredi]

     Uz slavske običaje izvodi se i slavszso pevanje, i to dvojako: crkveno pojanje, koje se izvodi kad se napija slava i seče kolač, i slavsko pevanje narodnog porekla, u kome se nalaze i hrišćanski elementi.[5] Slavske se peome uglavnom pevaju kolektivno. Domaćin ili deliboša započinje pesmu, a goti prihvataju.[6]

     Mladoj ženi pevaju:

     Momku:

     Devojci:

     Momku i devojci pevaju:

     Pesme litijaša u mnogome odražavaju crkvene elemente, no i pored toga u njima se sačuvala ona arhaična molba i zov „višem božanstvu” da godina bude rodna — berićetna.

7. Svadbene pesme[uredi]

     Svadbene pesme zauzimaju značajno mesto u obrednoj lirici stanovništva Aleksinačkog pomoravlja. One „otkrivaju porodične i društvene odnose, a veoma često i ekonomske uzroke koji te odnose izazivaju",[7] u njima se još provlače i brojni magijski elementi. Skoro svaki momenat svadbenog obreda propraćuje se pesmom. Danas je većina tih pesama zajedno sa samim običajima reducirana. Najveći broj pesama koje ćemo navesti pogiče iz osamdesetih godina prošloga veka.
     Na proševini pevaju:

     Iznošenje sabornika propraćeno je jednom specifičnom pesmom koju omo već naveli, (str. 146). Međutim i kod devojačke kuće se mesi sabornik i peva ova peoma:

     U devojačkoj kući, dok čekaju svatove, pevaju:

     Kad devojke kite svatove za polazak pevaju:

     Kad svatovi ulaze u kuću devojačku pevaju:

     Kad svatovi polaze iz devojačke kuće, pevaju:

     Kad vode devojku na kolima, pevaju:

     Istu pesmu zabeležio je Vladimir Đorćević krajem prošloga veka u selu Kulini u Aleksinačkom pomoravlju.[8]
     Kad uvode devojku u kuću mladožešinu, pevaju:

     Ostale svadbene pesme:

II PESME UZ POSLOVE[uredi]

     Poseban krug pesama čine pesme koje se pevaju uz rad (žetelačke i sedelačke). Upravo su se samo ove dve vrste sačuvale do danas, dok su one uz kopanje, berbu i druge kolektivne radove zaboravl»ene. U ovim pesmama dolazi do „punog izraza ljudski faktor čoveka, utakmica u radu, ujedno utakmica u čoveštvu”.[9] Ove su pesme lišene magijskih i religioznih elemenata. One sadrže u sebi samo dve komponente: pevanje (muzika) i poezija (tekst); Igra ovde nije primarna.[10]
    Očigledno je da su pesme uz rad bile uslovljene samim načinom proizvodnje. Dok se žito želo samo srpom, postojalo je čitavo bogatstvo od pesama u vezi sa žetvom. Evolucijom oruđa, tj. prelaskom od srpa na žetvu kosom, kasnije žetelicom, a danas modernim kombajnima, stare žetelačke pesme su nestale.
    Opšta karakteristika žetelačkih i sedelačkih pesama je kolektivnost u načinu pevanja i interpretaciji melodije. One često bodre radnike da istraju do kraja. U ovim pesmama, pored radnih, ima dosta i ljubavnih elemenata.

1. Žetelačke pesme[uredi]

2. Sedelačke pesme[uredi]

     Za pevanje na sedeljkama s žraja prošloga veka zabeleženo je: „Čim sedeljka počne, odmah počne i peoma, i ona traje sve dok se sedeljka ne završi. Sedeljku, gde se pesma ne čuje, zovu „gluva”; tu niko ne dolazi i umesto voća i darova, tu se bacaju kamenjem. Negde pevaju po dve i dve devojke, a otpevaju im po dva i dva momka; negde opet pevaju jedan deo pesme sve devojke, a drugi svi momci. Posle pet do šest pesama nastaju odmorci. Na odmorcima ili se igra, ili po koji momak priće vatri pa otpeva po koju junačku pesmu uz gusle. Za odmorom nastaje pevanje, i to tako traje do zore.”[11]
     Navešćemo nekoliko sedelačkih pesama s kraja prošloga veka:


Devojke pripevaju jedna drugoj:

III EPSKE - GUSLARSKE PESME[uredi]

     Aleksinačko pomoravlje oduvek je bilo poznato sa narodnom epskom pesmom i guslama. Još u vreme bitaka na Deligradu (prvi srpski ustanak), po koji Karađorđev barjaktar, rodsnm iz ovog kraja (Anđelković iz Bradaraca, Zdravko iz Tešice i dr.), za vreme trenutnih zatišja ili posle boja, u šančevia među ustanicima stvarali su „jeku od gusala” i pevali junačke pesme, koje su u ovim odsudnim časovima kao i uvek u svakoj borbi i okršaju, bodrile, čelečile, uzdizale moral, hrabrost i ulivale samopouzdanje. I u pisanoj literaturi XIX veka ima pomena da se u Aleksinačkom pomoravlju rado pevalo uz gusle. Čak i na seoskim sedeljkama gde su devojke pevale lirske pesme, momci su u „odmorcima” — pauzama pevali uz gusle o Kraljeviću Marku, Obilić Milošu, Sibinjanin Janku, Hajduk Veljku i drugim junacima. Iz tog vremena objavljeno je i nekoliko izvanredno lepih epskih pesama iz Aleksinačkog pomoravlja.[12]
     Od današnjih živih guslara na teritoriji Aleksinačkog pomoravlja pomenućemo Miliju Šundrića (prilag br. 128), iz sela Katuna, koji peva stare junačke pesme i pesme iz narodnooslobodilačke borbe. On i sam „ispevava”. U selu Kulini poznat je guslar Blagoje Cvetković, Živojin Milanović, zvani „Šinikarac”, iz sela Jakovlja, peva uz gusle epske pesme, a bavi se i izradom gusala. Najaktivniji guslar sela Radevcaje Petar Tomić (prilog br. 129). U Mozgovu je poznat guslar Ranđel Stojanović, u Vrćenovici Božndar Ilić i Radomir Stanković. U Lipovcu Čedomir Živković, gudi i svira u gajde. Poznato je i dosta žena epskih pevačica koje pevaju bez instrumentalne pratnje. Pomenimo Aleksiju Ljubisavljević iz Rutevca, Draginju Golubović iz Katuna, Desu i Kosaru Karčić iz M. Drenovca. Osobitim darom se ističe žena-guslar po imenu Milena (prilog br. 127), iz Moravca.
     Epsko narodno pevanje Aleksinačkog pomoravlja obuhvata mitološke epske pesme i klasične istorijskog ciklusa poznate i kod Vuka, zatim epske pesme o balkanskom ratu i najnovije o narodnooslobodilačkoj borbi naših naroda, koje su poznate i u drugim krajevima naše zemlje.
     Navešćemo nekoliko karakterističnih epskih pesama:


     Aleksija Ljubisavljević pevala nam je pesmu Marko gradi grada na Kosovu, koju je naučila od svoje majke:


    Osobito omiljena pesma kod žena pevačica epskih pesama je Milojka devojka:


     I sledeće pesme smo zabeležili od žena:

Peta glava[uredi]

NARODNA ZNANjA

     U narodna znanja ubrojili smo: narodnu medicinu i veterinu, narodne mere i određivanje (predskazivanje) vremena. Sva ova narodna Znanja pored racionalnih zrna koja u njima postoje kao plod vekovnog iskustva, protkana su i magijskim elementima.

1. Narodna medicina i veterina

     Već su 1837. godine u Aleksincu bile izgraćene prve poljske bolnice i karantin, a prvi lekar bio je Dr Majnert.[13] Danas Aleksinac ima modernu bolnicu i nekoliko zdravstvenih stanica po selima (Žitkovac, Katun, Tešica i dr.). Apoteke se nalaze u Aleksincu i Žitkovcu. Narod se obraća lekaru za pomoć, ali i pored toga ljudi se potpomažu i narodnim lekovima, raznim „travama” i drugim materijama, a ako i to ne pomoše, onda i bajanjem.
     Pored bajanja i lečenja „travama", veštiji pojedinci iz naroda, obično muškarci, bave se i „nameštanjem" preloma kostiju, puštanjem krvi iz vena, „trljanjem”, vađenjem zuba i slično.
     Od lekovitog bilja upotrebljava se vilska metla (Asparagus), raste najčešće po vinogradima, seme joj je crvene boje. Ovom se biljkom leče „šlogirana" lica, na taj način što se kuva i pije kao čaj, a tom vodom bolesnici se još i kupaju; izdatljivka (Hypericum), raste po livadama. Žute je boje, kuva se kao čaj i daje bolesnicima koji osećaju bol u grudima;crvena grozdovica(Phytolacca decandra), crvene je boje, upotrebljava se kao lek protiv groznice; podubica (Teucrium chamaedrya), kuva se kao čaj i upotrebljava protiv bolova „pod grudi", nekad se meša sa izdatljivkom i koristi na isti jnačin; skrež (Cyclamen) ima koren u vidu glavice crnog luka, upotrebljava se za lečenje rak-rane na taj način što se biljka najpre dobro istuca a onda previje na ranu; osim toga kuvaju je i piju kao čaj; lišajevica (Hieracium) raste na obalama reka, upotrebljava se kao i skrež u lečenju rak-rana.
     Osim biljaka narod upotrebljava za lečenje i delove životinja. Tako se na rak-ranu previja prah od zmije otrovnice.
     Kad mečka dođe u selo, žene čupaju dlaku sa njenih leđa, i njome kade bolesnike. Isto čine i sa psećom dlakom. U Aleksincu, „kad neko ne može da spava, valja da ošiša malo dlake od mačke, da je stavi na žar i da se dobro nakadi, pa će otavati kao mačka"[14] Takođe u Aleksincu, „kad čovek ima padavicu, valja da se ubije svraku u letu pa da se ispeče ili skuva zajedno sa drobom i da mu se da popije”.[15]
     Uobičajeno je da umobolne vode u manastire, da im kaluđeri čitaju „molepstvije” i zatvaraju u ćelije. Godine. 1958. u manastiru Sv. Stefana pročitano je četrdeset molitava raznim bolesnicima. Tom prilikom kaluđeri lepe bolesnicima krstiće na glavu, ruke ili noge radi iscsljenja. (Prilog br. 132, 133).
    Bajanje radi ozdravljenja sačuvalo se do danas. Bajalica je obično starija žena, koja je veštinu bajanja naučila u mladosti u doba „nevinosti”. Poznata bajalica iz sela Lipovca, Bosiljka Krstić, basme je naučila još kao dete od svoje tetke. Baje se obično utornikom i subotom pri zalasku sunca, često kraj ognjišta ili na pragu kuće, ili drvljenika. Svaka basma se ponavlja tri puta.
      1. Basma protiv „crvenog vetra". — Za crveni vetar narod veli da je „privatljiva bolest", da od nje čovek dobije crvenilo po licu i otekne.
Zadeo se crven oblak
     Bajalica za sve vreme bajanja maše metlom i peruškom ispred bolesnikovog lica.
     2. Bajanje protiv „probodi u grudi".—
Poseja lan, lan na Vidov-dan
     Dok ovu basmu izgovara, bajalica drži u rukama devet vretena, ražanj, nož i posipku i zamahuje ovim predmetima više glave bolesnikove.
     3. Basme od „izdat". — Izdat je bolest koja oe manifestuje u teškim grčevima i izbijanju hladnog znoja od kojih se čovek naduje i ne može ništa da jede.
Izdate, mili brate
     Dok bajalica izgovara ovu basmu, u ruci drži nož i kamen, a kad završi, kamen baci na raskrsnicu.
     4. Basma „od srca".—
Rodilo se dete u striče
     Baje se nožem, metlom i tamjanom. Tamjan stave još u vodu koju bolesniku daju da popije.
     5. Basma od „plavi pupak". — Ta se bolest manifestuje iznenadnim i vrlo jakim bolovima u stomaku.
Svijaj se, plavo pupče
     Baje se nožem i metlom.
     6. Basma od „počudište” (urok). —
Otud ide čudan čovek
     Bolesniku od uroka bacaju uglevlje, zapoje ga vodom i umiju, a ostatak prospu na mlado stablo ili mačku.
     7. Basma od „murdalak”. — To je bolest koja se pojavljuje iznenada; čovek dobija teške bolove u predelu stomaka, pa ako se takvom bolesniku odmah ne „probaje” može brzo da umre.
Zaprosio Niko kamenu devojku
     Prilikom bajanja, bajalica drži u ruci devet kamenčića i njima dotiče bolesnika, a po završetku kamenčiće baci u vodu.
     8. Basma od „blagu ranu”. — I ova se bolest pojavljuje iznenada i manifestuje se gnojenjem nekog površinskog dela tela.
Blaga rano, blaga dušo
     Baje se perom od kokoške i metlom.
     U daljoj prošlosti stočne epidemije su često harale. Po saošptenju Sretena L. Popovića, za vreme njegova putovanja godine 1878., u Alekoinačkom okrugu vladaše strašna epidemija goveće kuge.[16] Protiv ovih boleština ljudi su se borili na razne načine (živom vatrom, bajanjem, lekovitim travama). Danas mnoga sela imaju veterinarske stanice sa stručnim osobljem, koje vodi brigu i leči stoku. No i pored toga bolesne svinje „natravljuju na taj način što im stavljaju u uši kukurek (Heleborus).
     Kad se ovca naduje, buše joj iglom ušne školjke da iscuri „nečista krv”. I goveda leče na isti način, samo ih još probadaju i u stomak.
     „Šap” kod goveda leče na taj način što obolela mesta mažu katranom, danas to čine i mašinskim uljem.
     Nazeb kod stoke leče tako što trice natopljene u komovu rakiju oblože oboleloj stoci po telu, a umesto vode daju joj da pije vinsko sirće.
     Kad stoka dobije vaši, mažu je vodom u kojoj je kuvan duvan; danas upotrebljavaju pepein.


Reference[uredi]

  1. ↑ Dragoslav Antonijević, Milena guslarka, Posebna izdanja Etnografskog instituta, SANU, knj. 12, Beograd 1960, str. 1—31.
  2. ↑ S. A. Tokarev, Religioznыe verovanii vastočnoslavьskih narodov XIX načala XX veka, Akademii nauk SSSR, 1957. god. str. 1—19.
  3. ↑ Melografske zapise obradila Radmila Petrović, naučni saradnik Muzikološkog instituta, kojoj i na ovom mestu izražavam osobitu zahvalnost.
  4. ↑ Matej Sova, Pregled narodne književnosti, 1955, str. 40.
  5. ↑ Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije Leskovankog kraja, Posebna izdanja Muzikološkog instituta SAN, knj. 11, Beograd 1960, str. 196.
  6. ↑ Arhiv SANU (Etnografska zbirka br. 48).
  7. ↑ Vojislav Đurić, Postanak i razvoj narodne književnosti, Beograd 1955, str. 78.
  8. ↑ Vladimir R. Đorćević, Srpske narodne melodije, Beograd 1931, str. 86.
  9. ↑ Dr Dušan Nedeljković, Razvitak užičkog narodnog stvaralaštva, Rad VIII Kongresa Saveza folklorista Jugoslavije u Titovom Užicu 1961, Beograd, 1961, str. 59.
  10. ↑ Miodrag A. Vasiljević, or. cit., str. 4.
  11. ↑ Mihailo St. Riznić, Sedeljke, Brastvo, knj. VI, Beograd 1894, str. 98—99.
  12. ↑ Mihailo St. Riznić, Sedeljke, Brastvo, knj. VI, Beograd 1894, str. 95—135.
  13. ↑ Tih. R. Đorđević, Medicinske prilike u Srbiji, Biblioteka Centralnog higijenskog zavoda, knj. 31, II izdanje, Beograd 1938, str. 34—35.
  14. ↑ „Karadžić", br. 2 za 1903. godinu, Aleksinac 1903, str. 125.
  15. ↑ Ibid.
  16. ↑ Sreten L. Popović, Putovanje po novoj Srbiji, Novi Sad. b. g„ str. 231.
Preuzeto iz „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Алексиначко_поморавље&oldid=131126”