Рани мајка Ружицу девојку,
'ранила је и од'ранила је,
по лепоти да је лепше нема,
по висини да је вишље нема,
по 'итрини да јој равне нема. 5
То се чудо надалеко чуло,
њој долазе многи просиоци,
сви је просе, нико је не носи,
јер је мајка никому не даје.
То дочуо млађани јуначе 10
Југ-Богданов сине Веселине
и он проси Ружицу девојку,
ал' је мајка и њему не даје.
Много тужи млади Веселине,
бол болује, ником не казује, 15
већ начини чудо невиђено:
пусти косе до земљице црне,
не шиша се за годину дана,
ни’ се шиша, ни' он уми лице.
А кад наста друга годиница, 20
он обуче женско одијело,
па садеља гусле јаворове,
оде гудет од града до града;
назваше га Гугутка девојка.
Тако траје још годину дана. 25
Оде прича од уста до уста,
док не дође до Ружини двори.
А кад чула Ружичина мајка,
прати слугу граду на капије,
да доведе Гугутку девојку, 30
да јој гуди по беломе двору
и весели Ружицу девојку.
А кад чула Гугутка девојка,
брзо оде у Ружине дворе,
па удара у струне бијеле, 35
цели двори од песама звече.
А кад било ноћу, у поноћи,
прикраде се Гугутка девојка,
те обљуби Ружицу девојку.
Љуто цвили Ружица девојка: 40
„Бог убио моју стару мајку,
што доведе Гугутку девојку,
да јој дворе песмом разговара.
Ово није млада просјакиња,
већ ово је Југов син Веселин, 45
е да бог да, мој суђени војно.”
Драгослав Антонијевић, Алексиначко поморавље, Српски етнографски зборник - Живот и обичаји народни, књ. 35., Српска академија наука и уметности, Београд, 1971., стр. 236-237.
