Љубиша Рајковић, Родоскрнављења у народним песмама Тимочке крајине
Љубиша Рајковић: Родоскрнављења у народним песмама Тимочке крајине, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 45, 1981., стр. 211-224[уреди]
Узимање у сродству (тзв. ендогамија) као историјска појава из давне прошлости и његова каснија забрана (тзв. егзогамија) оставили су трага и у народном песништву Тимочке крајине. Највећи број песама са мотивом родоскрнављења односи се на поједине случајеве кршења забране ступања у интимне односе најближих чланова породице и потиче из релативно новијих, патријархалних времена.
Подаци из класичних историјских и етнографских извора говоре о томе да је у даљој прошлости код многих словенскнх народа „ступање у брак мећу блиским сродницпма било врло раширено" (L. Niederle Mannul de l' Antiquitee Slave, II, Paris 1926, п. 19). У свом знаменитом делу Порекло pородице приватног власништва и државе Фридрих Енгелс је утврдио да „не само да су првобитно брат и сестра били муж и жена иего је и полно општење измећу родитеља и деце још и данас допуштено код многих народа" (загребачко издање из 1945. године, сгр. 45, 4°). Држећи се принципа историјског материјализма и полазећи од Морганових открића, Енгелс родоскрнављење посматра као рефлекс архаичних остатака некадашњих друштвених форми. С обзиром на то да одступања од егзогамије по својој суштини задиру у друштвено-историјски комплекс питања генезе сродства и развоја људског друштва у целини, појаве родоскрнављења и њихово одражавање у народним умотворинама не би требало квалификовати само као „морално-етичке" и „психоаналитичке" проблеме, патолошке по својој природи, како су обично до сада третиране у стручној литератури, особито етнографској. То нису само такозвани „кривични преступи" породичних и друштвених моралних норми, усвојених етичких начела и слично, опевани у народним песмама да би се у патријархално време хришћанском свету указало на родоскрнављење као ка тежак грех кога се ваља ужасавати, већ су то петрифицирани руднменти једне давно минуле друштвене епохе у историји човечанства, па и наших народа. Стога их треба посматрати као далеке одразе не само психолошке него и објективне стварности првобитног родовско-племенског друштвеног урећења, онако како су — заснивајући своје теоријске поставке на митовима, еповима, предањима и легендама грчке, римске и других древних цивилизација — чинили то Бахофен, Мак Ленан, Морган, Фрезер, Маркс, Енгелс и њи-хови следбеници.
Питањима родоскрнављења у нас и његовим мотивима у нашем народном стваралаштву бавио се својевремено Тихомир Р. Ђорђевић (в. Узимање у роду, Наш народии живот, књ. II, Београд 1930), а у данашње време — Миленко Филиповић (Брак измећу првих рођака код српскохрватских Муслимана, Социологија, св. 3—4, Београд 1960, стр. 55—66), Никола Пантелић (Снахочество у Неготинској крајини, Развитак бр. 6, Зајечар 1968, стр. 68—70), Видосава Николић — Стојанчевић (Едипов, Електрин и други родоскрвни комплекси у Вуковим записима и данашњем нашем народном усменом стваралаштву, Гласник Етнографског института САНУ, књ. XI—XV, Београд 1969, сгр. 67—116) и други аутори.
Типичан пример узимања у роду на подручју Тимочке крајине представља црногорско становништво Петровог Села на Мирочу, које се дуго није мешало са околиим влашким живљем и у коме су се ендогамни односи сачували и после другог светског рата, о чему постоји студија Мирка Барјактаровића Петрово село и живот његових становника (Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 22—23, Београд 1960, стр. 123, и даље).
У овом раду нећу се задржавати на облику шире, или друштвене ендогамије, већ само на њеном ужем или инцестном облику, који се јавља код најближих чланова породице или ближе родбине и који се у народу сматра тежим видом родоскрнављења. То су, пре свега, мисли на недозвољено ступање у интимне односе између сина и мајке (Едипов комплекс), ћерке и оца (Електрин комплекс), брата и сестре, братанца и братанице, свекра и снахе (снахочество), девера и снахе, зета и таште, зета и свастике, кума и кумице итд. Било је у питању право (крвно) сродство, као што је оно измећу родитеља и деце, или вештачко, као што је оно — па пример — измећу свекра и снахе, случајеви родоскрнављења поимају се у народу као тешки прекршаји и огрешења о општеважеће и прихваћене моралне и етничке норме. Они наилазе на згражавање, жигосање и осуду јавног мнења и, као такви, одражавају се и на народне умотворине. У посебном раду биће говора о конкретним примерима родоскрнављења у Тимочкој крајини (о чему има доказа како у архивској граћи тако и у судским документима — на пример о једном старцу из Рготине који је живео са својом унуком писала је и штампа), а овде ће се само учинити покушај да се детаљније размотре лирске и епске песме из Тимочке крајиие са мотивом родоскрнављења.
У народном стваралаштву Тимочке крајиие, колико је мени за сада познато, нема умотворина са мотивом Едиповог комплекса (као што је, на пример, Вукова песма Наход Симеун). На овом подручју имао сам прилике да чујем само следећи виц, који је познат и шире:
Дао отац сину новац да наће неку курву, али видела то његова ћерка па ће брату:
„Боље да даш мени новац него некој другој."
Он пристане и кад легну као муж и жена, онда сестра у неко доба рекне:
„Е па ти то радиш много боље него отац".
А брат ће на то:
„И мајка ми то исто каже".
Разуме се да је овако крајњи иеморал у породици (синхроно посматрано) само плод маште појединца (изумитеља вица) и да овакве и сличне шаљиве причице служе у народу само за шалу и подсмех. Лако не експлицитно, из њих избија осуда анималности и породичног живљеља без икаквих моралних скрупула.
У лирици и епици Тимочке крајине веома су ретке песме са мотивом Електриног комплекса. Једну од њих записао је Сергије Калчић од Неде (Нетке) Даковић нз Великог Извора (в. збирку Потекла вода студена, Тимок, Зајечар, 1976, стр. 92—95). Она је у много чему изузетна, а остварена је изражајиим средствима специфичног великоизворског говора. Песма гласи:
У оваквим осмерачким баладама (у којима се прокраде и покоји седмерац или деветерац) честа је и веома лепа метонимија као стилска фигура. Није ништа необично што је у овој песми покушај оца (који је, иначе, „разблуден") да се ожени својом ћерком окарактерисан као „брука гуљама" и што га сустиже смрт као заслужена казна. Такав поступак оца према кћерци неспојив је са народном етиком и устаљеним породичним моралом, па је за своју похотљивост и пасјалук морао бити кажњем смрћу. Народни песиик му не прашта јер зна да ће такав завршетак песме наићи на одобраваље код слушалаца. Једина олакшавајућа околност за неморалног оца је донекле та што његова смрт не долази споља, од неког спољњег фактора, већ изнутра, услед — може бити — његове пробуђене свести, односно гриже савести. Кад се све ово узме у обзир, јасно је да је народна песма, поред осталог, имала и васпитну улогу у ондашњем друштву и да је доприносила учвршћењу његових моралних узуса, тако да је често имала поучан и превентиван карактер за иначе строг патријархални свет, који је веома држао до свога поштења, честитости и људскоте.
Кад је већ реч о Електрином комплексу у умотворинама наших народа уопште, треба напоменути да их је веома мало с овим мотивом и да, било да су у стиху или у прози, представљају праву реткост (таква је прича Цар хтео кћер да узме; Вук Ст. Караџић, Српске народне приповјетке и загонетке Београд 1897, стр. 226; стара босанска песма о несрећној Зилки, кћерн Хасан-аге, која се убија да не би морала оцу постаги жена — „Босанска вила", Сарајево 1892, п. 4, стр. 326; једна македонска песма о оцу удовцу који је бачен у Црно море због покушаја да приволи кћерку да се уда за њега; И. Верковић, Народне песме, Београд 1860, књ. I, стр. 261—262. и сл.).
Међу лирским и епским песмама из Тимочке крајине са мотивом родоскрнављења највише је оних у којима је реч о недозвољеном полном односу измећу рођеног брата и сестре. Таквих је песама много више у односу на остале са поменутим мотивом и углавном су лирске, пошто епских песама нема у овом делу наше земље и нема много. Неке од њих имају одлике лирско-епских песама, тако да се — већ према садржини и оваквом или онаквом завршетку — могу сматрати баладама (које су претежније) или романсама.
Песме с овим видом родоскрнављења такође упућују на велику старину. У свом суштинском значењу оне би, по мишљењу Видосаве Николић, могле да „представљају петрифициране рудименте оних архаичних родовских форми које су у основи матријархалног гентилног уређења првобитног друштва и које су ојачале и формирале основе првог ступња у развоју људске породице, „породице крвног сродства", која подразумева искључење права склапања брачних веза између родитеља и деце, односно између старијих и млађих нараштаја" (ibidem, стр. 105).
У Караџићевом запису Вукова међа (Живот и обичаји народа српског, Београд, I издање, стр. 225) наглашено је давнашње родовско право рођене браће на сестру као супругу. Узгред буди речено, према тој Међи Вука махнитога, како је козна када названа у народу, Матија Бећковић насловио је једну од своје три збирке песама испеваннх на ровачком говору.
Женидба брата роћеном сестром историјски је позната још од времена египатских фараона па до нашег средњег века (видети, на пример, Вукове песме Душан хоће сестру да узме и Удаја сестре Душанове). Песме у којима је опевана ова врста инцеста записивао је не само Вука Караџић (Момир љуби сестру Гроздијанку, Наход Момир — Српске народне пјесме, књ. II, Београд 1913, стр. 148. и 142; Пошла лила, љиљаном — Српске народне пјесме, књ. V, стр. 135; Хоће братац да обљуби сестру — op. cit., стр. 493; Сењанин Иво и његова сестра — ibid., књ. I, стр. 549 и др.) већ и каснији сакупљачи народног блага (И. Верковић — македонске песме са мотивом Боље крвница него мати и пуница, op. cit., стр. 23, 29 и 30; Никола Кашиковић — Братац и сестрица, Збирка народних песама, књ. I, Београд 1927, стр. 86; Новица Шаулић — „Безакоње у Тројану граду" и Женидба Љутице Богдана, Српске иародне пјесме, Београд 1932, стр. 23. — и многи други). Песама с овим мотивом има и у јужној Србији (око Врања и Лссковца), што показују записи Момчила Златановића, Драгутнна Ђорђевића и осталих сакупљача народног блага.
У збирци песама Живојина Станковића, свештеника нз Мокрања Народне песме у Крајини (САН, Београд 1951, стр. 76) налазимо овакву песму:
Овце чува Јован чобанине
Из варијанте ове песме коју сам записао од Надежде (Наде) Мирковић из црноречког села Сумраковца (Здравац миришљавац, ГИП, Зајечар 1978, стр. 99) види се да су Јован и Јованка били рођени брат и сестра. Ево те варијанте.
У приказу збирке Здравац миришљавац Аница Шаулић о овој песми написала је следеће: „Врхунац девојачке чистоте и породичне љубави је у песми Јован и Јованка када сестра брата који је убија што није пристала на инцест моли да не каже мајци истину него да је остала у планини тражећи изгубљену иглу од веза (песма 81). Тако се у овој песми, као и у животу, поред највеће окрутности јавља и највећа племенитост". (Гласник Етиографског института САНУ, XXVIII, Београд 1979, стр. 212).
Једну од варијанти песме Овце чува Јован чобанине (Чува мајка Јову и Јованку) објавио је и Коста П. Манојловић у збирци Народне мелодије из источне Србије (САН, Београд 1953, бр. 274, стр 170), а забележио ју је од Јованке Стаменковић из Пирота. Сличне песме записиване су широм Србије. Једну је казивао Борисав Богдановић из Растишта, код Бајине Баште, коју Видосава Николић наводи у поменутом раду Едипов, Електрин и други родоскрвни комплекси у Вуковим записима и данашњем нашем народном усменом стваралаштву (Гласник Етнографског института САНУ, књ. XI—XV, Београд 1969, стр. 111).
Да је сестра срца жалостива и да јој је жао брата чак и у случају када он захтева од ње да му буде љуба, показује следећа песма из збирке Живојина Станковића Народне песме у Крајини (стр. 68—69):
Станковић је ову песму записао од Милисава Петковића из Јасенице и у њој занимљиво то што бог дозвољава брачну везу измећу рођеног брата и сестре. Да је то изузетак и да бог, у религиозној свести народа, такву везу не само не одобрава већ и ригорозно кажњава виновника, види се из наредне песме коју сам забележио од Љубице Јовановић (девојачко Бранковић) из Кожеља (Здравац миришљавац, стр. 100), у којој за чудо, пајближа родбина девојке (и мајка и сестра) пристају да је брат узме за жену:
Захтев брата упућен сестри да му буде љуба представљао је за њу прави шок и она је ретко када успевала да га преживи. Радије је бирала смрт него да изађе у сусрет срамним и недоличним братовљевим жељама, што потврђује и овај запис у Станковићевој збирци Народне песме у Крајини (стр. 34):
Овој песмици, коју је Станковић чуо од неке баба Цвете из Рогљева, чини се, недостаје почетак.
Песма сличне садржине, само целовито записана, налази се у збирци Новице Живковића Ој, девојче (Слобода, Пирот 1968, стр. 57):
Ову песму проф. Новица Живковић добио је преко свога ученика Саве Алексића, који ју је записао од Милице Алексић из Приана. Песму сродну њој певала ми је Милка Милијић-Драгутиновић из тимочке Јелашнице (Здравац миришљавац, стр. 98):
Сличних песама у Тимочкој крајини записано је и објављено доста, од којих ћу навести само ову коју је Љубинко Миљковић чуо од Данице Миловановић из Мужинца, код Сокобање (рукописни зборник Бања, Нота, Књажевац 1978, стр. 188):
Најпознатије песме нз Тимочке крајнне са мотивом родоскрнављења између брата и сестре, и највише записиване, свакако су оне у којима се каже да „убава мома род нема". На њих се наилзи широм источне Србије, па и у Лужници. Једну такву песму доноси Новица Живковић у поменутој збирци Ој, девојче (стр. 56):
Песму је Живковићу доставила његова ученица Зорица Раденковић, а записала ју је од Цвете Тодоровић из Стрелца, код Бабушнице.
Ређи је случај, чак веома редак, да брат сестру упозорава на сродство и да ону готово гномску мисао „убава мома род нема", која се јавља као стереотипни завршетак многих песама са мотивом родоскрпављења између брата и сестре, изриче сестра а не брат. У том смислу вредна је пажње следећа песма, коју је Светислав Првановић забележио 1965. годипе од Борке Ж Јеленковић из заглавског села Штрпца (Тимочке старине и језик, Тммок, Зајечар 1973, стр. 131):
Из песме коју је Коста П. Манојловнћ записао од Верице Ђорђевић из Калне (Народне мслодије из источне Србије, бр. 133, стр. 115—116) сазиајемо да су Јован и Ката братанац и братаница:
Овај запис, по свој прилици, није добро начињен. Манојловнћу су се, због тога што није довољно водио рачуна о томе ко шта говори, поткрале грешке у записивању, а можда је до њих дошло н касиије, приликом слагања текста за књпгу. Судећи према оним узвицима „море" (за мушки род) и „мори" (за женски род), стих, „ајде се, море, земамо" требало би да припада братаници, а стих „Не лисмо, мори, пуста родбина" и стихови који следе за њим братанцу. Тако и у овој песми иницијатива за недопуштену љубав потиче, заправо, од девојке.
У збирци љубавних песама из околине Пирота и Бабушннце Ој, девојче Новица Живковић објавио је песмицу Јоване, море, невене (стр. 39), али се из ње не види да су момак (Јован) н девојка (Ката) у бмло каквом сродству.
Све ово показује колико је жива динамичка структура наших народних песама, тј. колико се оне, идући од уста до уста, мењају, преображавају и разгранавају и на тај начин проширују круг варијанти, па било да на том путу добијају у уметничкој вредностп пли губе, што је запазио и истакао још Вук Караџић.
Посебну групу чине песме са мотивом — умало грех измећу брата и сестре из незнања. Ту се по броју издвајају оне које су варијанте Вукове песме Продата љуба Богданова (књ. I, бр. 725, стр. 571). Једну такву (Сестра брату љуба) штампао је Милан Ђ. Милићевић (Кнежевина Србија, књ. II, Београд 1876, стр. 927), а сличну њој Живојин Станковић у навођеној збирци (стр. 63—65) Ој, колико су дана у години. Записао ју је од Михајла Станојевића-Пешића, кафеџије из села Речке, код Неготнна. У њој се као купац Богданове љубе јавља некакво Туре Игралија. Њему и Богдаиовој љуби нека „чудна тица" успут саопштава да су брат и сестра. На крају песме Туре Игралија вели Богдану.
Ја јој нисам ништа ни чинио,
опрости ме, Боже, ти, грешиога,
само сам је три пут пољубио
као братац сеју у милосги.
У овим и оваквим песмама очигледан је утицај цркве, односно хришћанске религије, која је вековима с напором настојала да у народу искорени неке обичаје који потичу још из паганских времена. То показује и ова варијанта коју сам запазио од лаутара Здравка Маљића, зв. Мурџа, из Браћевца (Здравац миришљавац, бр. 84. стр. 102—103):
У песмама у којима су брат и сестра сачувани од греха чест је, иначе, случај да сестра брата позна по неком белегу. Таква је и наредна песма, коју сам записао од Стојана Крстића, зв. Белдиш, из Врбице, код Минићева {Здравац миришљавац, бр. 83, стр. 101):
Ове песме, уз све остало, сачувале су спомен на мукотрпан живот нашег народа под турском влашћу, кад су Турци одводили мушку чељад и потурчивали је и када је касније, стицајем околности, долазило понекад до дирљивих сусрета измећу брата и сестре који се више нису познавали и између којих је лако могло доћи и до инцеста из незнања.
Сродне овим песмама су и оне у којима је приказано допадање братанице братанцу. Ево једне од њих коју је забележио Сергије Калчић од Николе Влајевића из Великог извора (Потекла вода студена, стр. 46—47):
Са оваквим стереотипним завршетком је и песма коју сам записао од Милице (Мице) Бранковић из Кожеља (Двори самотвсрни, Тимок, Зајечар 1972, стр. 33):
По својој садржини ова песма је слична с оном коју налазимо у књизи Периодическо списание на българското книжовно дружество еъ Срѣдесъ (книжка IX, стр. 88), а само унеколико различна од македонске песме Трено, пиленце шарено, коју су забележили браћа Миладиновци и коју је Владан Недић унео у Антологију народних лирских песама (Београд 1969) под редним бројем 182. Једну варијанту (Стојан и Рада) записао је Милан Ђ. Милићевић у Кнежевини Србији, а другу (Пошла сестра Бојана) Борислав Првуловић од Данице Бегић из Селачке (Развитак бр. 6, Зајечар 1964, стр. 67).
У народним песмама Тимочке крајине и читаве источне Србије опевано је и родоскрнављење измећу девера и снахе. Навешћу само песму коју је Коста П. Манојловић забележио од Босиљке М. Пејчић из Пирота (Народне мелодије из источне Србије, стр. 135—136):
Положај младе женске особе у тућој кући, дакле, ни мало није био завидан. С њом се могло поступати по свом нахођењу и она је била изложена свакојаким недаћама.
Појаву ступања у интимне односе свекра и снахе у североисточном делу Тимочке крајине подробно је обрадио Никола Пантелић у свом напису Снахочество у Неготинској крајини (Развитак, бр. 6, Зајечар 1968, стр. 68—70), те се иа њој не бих задржавао. Потребно је само да се каже да је та појава у даљој прошлости била знатно чешћа и да је у појединим срединама постала готово обичај. Она није била типична само за Тимочку крајину већ за читаво подручје југоисточне Србије и, мање или више, читавог Балкана, па и шире. Среће се као мотив не само у усменим умотворинама наших народа него и у нашој писаној књижевиости. Једну од најснажнијих уметничких транспозиција доживела је у роману Нечиста крв Борисава Сганковића.
Повод за снахочество давала је, изгледа, понекад и снаха, као што показује следећа шаљива причица коју налазимо у недавно објављеној књизи Драгослава Манића Форског Лужничка народна баштина (Бабушница 1980, стр. 57).
Ишли из вароши средовечан свекар и млада снаха. Возили се у колима са воловском запрегом. Пред вече ишли кроз шуму. На домаку села снаха каже дрхтавим гласом:
— Леле, мене стра!
— А што, сна’о? — пита свекар.
— Па, еве, сами смо... па да ме не... љубиш!
— Ооо! — Викне свекар на волове да стану. — Ја се па не сечам!
Међу народним песмама из Тимочке крајине с мотивом забрањене љубави, односно родоскрнављења, приличан је број и оних које говоре о допадању кумице куму или кума кумици. Занимљиво је да у њима врло често повод за недозвољену љубав долази од кумице, која је, изгледа, мање држала до кумства него кум. Једна од таквих песама је и ова коју је Љубинко Миљковић чуо од Вукосаве Петровић из Читлука (Бања, Нота, Књажевац 1978, стр. 205):
Развијенију варијанту нсти музиколог записао је од Бпсерке Марковић из Ресника (ибид., сгр. 206):
Развијенију варијанту нсти музиколог записао је од Бисерке Марковић из Ресника (ибид., стр. 206):
Дешава се да кумица допадање код кума изазове, или бар појача, и својим богатством, односно својим накитом, као у овој песми коју сам забележио од Мице Бранковић из Кожеља (Здраваи лшршиљавац, бр. 78, стр. 96):
По садржини, ова песма је слична с песмом Лепи Мита пред дућаном седи, коју је објавио Слободан Ж. Ракић у раду Неке обичајие песме Доње Беле реке (Развитак, бр. 4—5, Зајечар 1972, стр. 53). Песму с истим мотивом записао је Радослав Раденковић од Кристине Величковић из Радмировца код Сврљига — Лаза седи код нова дућана (Младо лице у пламен заоди — лирске песме из сврљишког краја, Градина бр. 3, Ниш 1974, стр. 95), а и Недељко Богдаиовић Три се снега на планин белију, Развитак, бр. 3, Зајечар 1971, стр. 72. Из свих ових песама види се да младић има највише слободе да се повери сестри.
На недоличност жеље да се ожени својом кумом младићу указује и мајка, као што је случај у следећој песмици, коју сам забележио од Николе (Колета) Павловића из Мужинца, код Сокобање (Здравац миришљаваи, бр. 77, стр. 95):
Многе песме из Тимочке крајиие са мотивом родоскрнављења трагично се завршавају (таква је и она која је 1949. године записана од Дамјанке Марјановић из Балта Бериловца код Књажевца; видети: Анкетни пресек нашег савременог народног усменог стваралаштва, који је под руководством Душана Недељковића извршило Фолклорно одељење Етиографског института САНУ у Београду од 1949. до 1953. године, песма бр. 1778).
* * *
Узимајући у обзир претходно, могуће је извести следеће закључке:
у лирици и епици Тимочке крајине постоји приличан број песама са мотивом родоскрнављења, односно инцеста;
међу њима је најмање оних у којима је заступљен Едипов и Електрин комплекс, а највише оних у којима је опевана забрањена љубав између брата и сестре и у којима је често садржан мотив „умало грех из незнања";
заступљени су готово сви видови родоскрнављења: отац — кћерка, брат — сестра, братанац — братаница, девер — снаха, кум — кумица итд.;
најчешће је у питању „топлокрван" млађи свет који, због неизграђеног супер-ега у себи, бива понесен својим идом, младошћу и животним неискуством, те често свој, или туђи грех плаћа смрћу;
оваквим песмама народни песник желео је, свакако, да дочара превелику лепоту девојке, невесте или снахе, којој нису могли да одоле ни брат, ни братанац, ни девер, ни свекар, ни кум...;
покушај родоскрнаљења проузрокује каткад и мушка лепота;
појаве инцеста међу становништвом Тимочке крајине у даљој или ближој прошлости може се сматрати утврђеном историјском чињеницом;
иародне песме из овог краја наше земље, са мотивом родоскрнављења, треба посматрати поред осталог, и као реалистичке одразе реликата редуцираиих архаичних обичајних форми у комплексу проблема који се односе на генезу породице какву данас имамо и сродничког система уопште.
Референце[уреди]
Извор[уреди]
- Љубиша Рајковић: Родоскрнављења у народним песмама Тимочке крајине, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 45, 1981., стр. 211-224