Пошла си бела Бојана
сас мила брата Дејана
у гору лисник да дену.
Зденули су га и пошли,
Дејан Бојане говори: 5
„Бојано, мори, Бојано,
тол’ку си гору пројдомо,
нигде ти цвејке не узе’,
а камол’ да те пољубим."
Проговара му Бојана: 10
„Дејане, брале, Дејане,
нели смо јадна роднинка:
чича и тата два брата,
нана и стринка јетрве,
а ми смо њина дечица.“ 15
„Бојано, мори, Бојано,
високо дрво ’лад нема,
сугаре јаре лој нема,
дубока вода брод нема —
ситно камење број нема, 20
убава мома род нема!“
Слична је с оном коју налазимо у књизи „Периодическо Списание на българското книжовно дружество въ Сръдецъ” (книжка IX, стр. 88), а само унеколико различна од македонске песме „Трено, пиленце шарено”, коју су забележили браћа Миладиновци и коју је др Владан Недић уврстио у своју „Антологију народних лирских песама“ (Бгд, 1969) под редним бројем 182. Једну од варијаната („Стојан и Рада”) записао је Милан Ђ. Милићевић у „Кнежевини Србији“, једну од Данице Бегић из Селачке („Пошла сестра Бојана“) Бора Првуловић („Развитак“ бр. 6 од 1964, стр. 67) и једну од Борке Ж. Јеленковић из Штрпца („Јоване, море, невене“) 1965. год. Светислав Првановић („Развитак“ бр. 1 од 1968, стр 66). Живојин Станковић у књизи „Народне песме у Крајини“(Бгд, 1951, стр. 60) има је само у фрагментима. Пева се као песма бр. 7.
