Колико су града низ Дунава,
толико су Богдану година,
ал’ је Богдан много дуга дужан,
што имаде, све у беду даде:
на Дунаву девет воденице, 5
на Чамнице зелена ливада,
па не мож’ се Богдан одужити,
ал’ говори остарела мајка:
„’Ајде мене, мене препродавај,
па ме цени пошто цена није, 10
та да би се дуга одужио.”
Мисли Богдан нико и’ не слуша,
слушала и’ љуба на вратима,
па казује своме господару:
„Што продајеш своју стару мајку, 15
ти ћеш с мајком опет љубу наћи,
'ајде мене, мене препродавај,
па ме цени по што цена није,
та да би се дуга одужио.”
Говори јој Богдан, младо момче: 20
„Обучи се што год лепше можеш,
свилу свучи, кадифу обучи.”
У’вати ју за десницу руку,
одведе ју на новем пијацу.
Телал бије по целем пијацу: 25
„Ево Богдан где продаје љубу.”
Не сме ники Богдана да пита,
запита га Туре Јули-ага:
„Пошто цена твоје верне љубе?”
Ал’ говори Богдан, момче младо: 30
„Није скупа, шес’ стотин’ дуката.”
Кад то зачу Туре Јули-ага,
он извади свилену мараму,
па ју простре на зелену траву,
па наброји шес’ стотин’ дуката 35
и шес' стотин’ Турци забројава
гледајући лепотињу њојну,
гледајући бело лице њојно,
па му узе онуј верну љубу,
одведе ју под белем шатору, 40
посади ју до десно колено,
мило му је, па је запитује:
„Ој, бога ти, Богданова љубо,
је л’ ти помниш, је л’ ти помњувајеш
је л’ ти помниш некога од рода?” 45
Ал’ говори Богданова љуба:
„И ја помним, и ја помњувајем,
и ја помним мому брацу име,
мому брацу име, бре, Илија,
мајка му је име преметнула 50
у милости млади Јулијаша.”
„Је л’ ти помниш, је л’ ти помњувајеш
је л’ он има некакви белези?”
Ту говори Богданова љуба:
„Има белег на левом рамену 55
и челенка на десном образу.”
Ту говори Туре Јули-ага:
„Фала, боже, моја мила сејо,
фала, боже, не огреших душу!”
У'вати ју за десницу руку, 60
одведе ју на новем пијацу.
Телал бије по целем пијацу:
„Гди се види Богдан и се чује,
нека дође љубу да си узне,
нека благо за час’ да му буде, 65
већ се неће братац и сестрица.”
Од осамдесет једногодишњег лаутара Здравка Маљића, званог Мурџа, из Браћевца, записао 18. марта 1976. Љубиша Рајковић.
Лирско-епска. Варијанта Вукове песме „Продата љуба Богданова“ (бр. 725, књ. I, стр. 571). Једну такву штампао је и Милан Ђ. Милићевић („Сестра брату љуба“, „Кнежевина Србија“, књ. II, Београд, 1876, стр. 927). Од Здравка Маљића из Браћевца слушао сам још и ову песму:
Кажи ми, либе Тодорке,
која ли вечер да дојдем,
ја л’ таја вечер ја л’ друга,
на ваша јасна седенка,
под твојта хурка на сенка,
крај твојто десно колеице,
на твојто меко столенце —
крај тебе младо да умрем!
