Ljubiša Rajković, Rodoskrnavljenja u narodnim pesmama Timočke krajine
Ljubiša Rajković: Rodoskrnavljenja u narodnim pesmama Timočke krajine, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knjiga 45, 1981., str. 211-224[uredi]
Uzimanje u srodstvu (tzv. endogamija) kao istorijska pojava iz davne prošlosti i njegova kasnija zabrana (tzv. egzogamija) ostavili su traga i u narodnom pesništvu Timočke krajine. Najveći broj pesama sa motivom rodoskrnavljenja odnosi se na pojedine slučajeve kršenja zabrane stupanja u intimne odnose najbližih članova porodice i potiče iz relativno novijih, patrijarhalnih vremena.
Podaci iz klasičnih istorijskih i etnografskih izvora govore o tome da je u daljoj prošlosti kod mnogih slovensknh naroda „stupanje u brak meću bliskim srodnicpma bilo vrlo rašireno" (L. Niederle Mannul de l' Antiquitee Slave, II, Paris 1926, p. 19). U svom znamenitom delu Poreklo porodice privatnog vlasništva i države Fridrih Engels je utvrdio da „ne samo da su prvobitno brat i sestra bili muž i žena iego je i polno opštenje izmeću roditelja i dece još i danas dopušteno kod mnogih naroda" (zagrebačko izdanje iz 1945. godine, sgr. 45, 4°). Držeći se principa istorijskog materijalizma i polazeći od Morganovih otkrića, Engels rodoskrnavljenje posmatra kao refleks arhaičnih ostataka nekadašnjih društvenih formi. S obzirom na to da odstupanja od egzogamije po svojoj suštini zadiru u društveno-istorijski kompleks pitanja geneze srodstva i razvoja ljudskog društva u celini, pojave rodoskrnavljenja i njihovo odražavanje u narodnim umotvorinama ne bi trebalo kvalifikovati samo kao „moralno-etičke" i „psihoanalitičke" probleme, patološke po svojoj prirodi, kako su obično do sada tretirane u stručnoj literaturi, osobito etnografskoj. To nisu samo takozvani „krivični prestupi" porodičnih i društvenih moralnih normi, usvojenih etičkih načela i slično, opevani u narodnim pesmama da bi se u patrijarhalno vreme hrišćanskom svetu ukazalo na rodoskrnavljenje kao ka težak greh koga se valja užasavati, već su to petrificirani rudnmenti jedne davno minule društvene epohe u istoriji čovečanstva, pa i naših naroda. Stoga ih treba posmatrati kao daleke odraze ne samo psihološke nego i objektivne stvarnosti prvobitnog rodovsko-plemenskog društvenog urećenja, onako kako su — zasnivajući svoje teorijske postavke na mitovima, epovima, predanjima i legendama grčke, rimske i drugih drevnih civilizacija — činili to Bahofen, Mak Lenan, Morgan, Frezer, Marks, Engels i nji-hovi sledbenici.
Pitanjima rodoskrnavljenja u nas i njegovim motivima u našem narodnom stvaralaštvu bavio se svojevremeno Tihomir R. Đorđević (v. Uzimanje u rodu, Naš narodii život, knj. II, Beograd 1930), a u današnje vreme — Milenko Filipović (Brak izmeću prvih rođaka kod srpskohrvatskih Muslimana, Sociologija, sv. 3—4, Beograd 1960, str. 55—66), Nikola Pantelić (Snahočestvo u Negotinskoj krajini, Razvitak br. 6, Zaječar 1968, str. 68—70), Vidosava Nikolić — Stojančević (Edipov, Elektrin i drugi rodoskrvni kompleksi u Vukovim zapisima i današnjem našem narodnom usmenom stvaralaštvu, Glasnik Etnografskog instituta SANU, knj. XI—XV, Beograd 1969, sgr. 67—116) i drugi autori.
Tipičan primer uzimanja u rodu na području Timočke krajine predstavlja crnogorsko stanovništvo Petrovog Sela na Miroču, koje se dugo nije mešalo sa okoliim vlaškim življem i u kome su se endogamni odnosi sačuvali i posle drugog svetskog rata, o čemu postoji studija Mirka Barjaktarovića Petrovo selo i život njegovih stanovnika (Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knj. 22—23, Beograd 1960, str. 123, i dalje).
U ovom radu neću se zadržavati na obliku šire, ili društvene endogamije, već samo na njenom užem ili incestnom obliku, koji se javlja kod najbližih članova porodice ili bliže rodbine i koji se u narodu smatra težim vidom rodoskrnavljenja. To su, pre svega, misli na nedozvoljeno stupanje u intimne odnose između sina i majke (Edipov kompleks), ćerke i oca (Elektrin kompleks), brata i sestre, bratanca i bratanice, svekra i snahe (snahočestvo), devera i snahe, zeta i tašte, zeta i svastike, kuma i kumice itd. Bilo je u pitanju pravo (krvno) srodstvo, kao što je ono izmeću roditelja i dece, ili veštačko, kao što je ono — pa primer — izmeću svekra i snahe, slučajevi rodoskrnavljenja poimaju se u narodu kao teški prekršaji i ogrešenja o opštevažeće i prihvaćene moralne i etničke norme. Oni nailaze na zgražavanje, žigosanje i osudu javnog mnenja i, kao takvi, odražavaju se i na narodne umotvorine. U posebnom radu biće govora o konkretnim primerima rodoskrnavljenja u Timočkoj krajini (o čemu ima dokaza kako u arhivskoj graći tako i u sudskim dokumentima — na primer o jednom starcu iz Rgotine koji je živeo sa svojom unukom pisala je i štampa), a ovde će se samo učiniti pokušaj da se detaljnije razmotre lirske i epske pesme iz Timočke krajiie sa motivom rodoskrnavljenja.
U narodnom stvaralaštvu Timočke krajiie, koliko je meni za sada poznato, nema umotvorina sa motivom Edipovog kompleksa (kao što je, na primer, Vukova pesma Nahod Simeun). Na ovom području imao sam prilike da čujem samo sledeći vic, koji je poznat i šire:
Dao otac sinu novac da naće neku kurvu, ali videla to njegova ćerka pa će bratu:
„Bolje da daš meni novac nego nekoj drugoj."
On pristane i kad legnu kao muž i žena, onda sestra u neko doba rekne:
„E pa ti to radiš mnogo bolje nego otac".
A brat će na to:
„I majka mi to isto kaže".
Razume se da je ovako krajnji iemoral u porodici (sinhrono posmatrano) samo plod mašte pojedinca (izumitelja vica) i da ovakve i slične šaljive pričice služe u narodu samo za šalu i podsmeh. Lako ne eksplicitno, iz njih izbija osuda animalnosti i porodičnog življelja bez ikakvih moralnih skrupula.
U lirici i epici Timočke krajine veoma su retke pesme sa motivom Elektrinog kompleksa. Jednu od njih zapisao je Sergije Kalčić od Nede (Netke) Daković nz Velikog Izvora (v. zbirku Potekla voda studena, Timok, Zaječar, 1976, str. 92—95). Ona je u mnogo čemu izuzetna, a ostvarena je izražajiim sredstvima specifičnog velikoizvorskog govora. Pesma glasi:
U ovakvim osmeračkim baladama (u kojima se prokrade i pokoji sedmerac ili deveterac) česta je i veoma lepa metonimija kao stilska figura. Nije ništa neobično što je u ovoj pesmi pokušaj oca (koji je, inače, „razbluden") da se oženi svojom ćerkom okarakterisan kao „bruka guljama" i što ga sustiže smrt kao zaslužena kazna. Takav postupak oca prema kćerci nespojiv je sa narodnom etikom i ustaljenim porodičnim moralom, pa je za svoju pohotljivost i pasjaluk morao biti kažnjem smrću. Narodni pesiik mu ne prašta jer zna da će takav završetak pesme naići na odobravalje kod slušalaca. Jedina olakšavajuća okolnost za nemoralnog oca je donekle ta što njegova smrt ne dolazi spolja, od nekog spoljnjeg faktora, već iznutra, usled — može biti — njegove probuđene svesti, odnosno griže savesti. Kad se sve ovo uzme u obzir, jasno je da je narodna pesma, pored ostalog, imala i vaspitnu ulogu u ondašnjem društvu i da je doprinosila učvršćenju njegovih moralnih uzusa, tako da je često imala poučan i preventivan karakter za inače strog patrijarhalni svet, koji je veoma držao do svoga poštenja, čestitosti i ljudskote.
Kad je već reč o Elektrinom kompleksu u umotvorinama naših naroda uopšte, treba napomenuti da ih je veoma malo s ovim motivom i da, bilo da su u stihu ili u prozi, predstavljaju pravu retkost (takva je priča Car hteo kćer da uzme; Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pripovjetke i zagonetke Beograd 1897, str. 226; stara bosanska pesma o nesrećnoj Zilki, kćern Hasan-age, koja se ubija da ne bi morala ocu postagi žena — „Bosanska vila", Sarajevo 1892, p. 4, str. 326; jedna makedonska pesma o ocu udovcu koji je bačen u Crno more zbog pokušaja da privoli kćerku da se uda za njega; I. Verković, Narodne pesme, Beograd 1860, knj. I, str. 261—262. i sl.).
Među lirskim i epskim pesmama iz Timočke krajine sa motivom rodoskrnavljenja najviše je onih u kojima je reč o nedozvoljenom polnom odnosu izmeću rođenog brata i sestre. Takvih je pesama mnogo više u odnosu na ostale sa pomenutim motivom i uglavnom su lirske, pošto epskih pesama nema u ovom delu naše zemlje i nema mnogo. Neke od njih imaju odlike lirsko-epskih pesama, tako da se — već prema sadržini i ovakvom ili onakvom završetku — mogu smatrati baladama (koje su pretežnije) ili romansama.
Pesme s ovim vidom rodoskrnavljenja takođe upućuju na veliku starinu. U svom suštinskom značenju one bi, po mišljenju Vidosave Nikolić, mogle da „predstavljaju petrificirane rudimente onih arhaičnih rodovskih formi koje su u osnovi matrijarhalnog gentilnog uređenja prvobitnog društva i koje su ojačale i formirale osnove prvog stupnja u razvoju ljudske porodice, „porodice krvnog srodstva", koja podrazumeva isključenje prava sklapanja bračnih veza između roditelja i dece, odnosno između starijih i mlađih naraštaja" (ibidem, str. 105).
U Karadžićevom zapisu Vukova međa (Život i običaji naroda srpskog, Beograd, I izdanje, str. 225) naglašeno je davnašnje rodovsko pravo rođene braće na sestru kao suprugu. Uzgred budi rečeno, prema toj Međi Vuka mahnitoga, kako je kozna kada nazvana u narodu, Matija Bećković naslovio je jednu od svoje tri zbirke pesama ispevannh na rovačkom govoru.
Ženidba brata roćenom sestrom istorijski je poznata još od vremena egipatskih faraona pa do našeg srednjeg veka (videti, na primer, Vukove pesme Dušan hoće sestru da uzme i Udaja sestre Dušanove). Pesme u kojima je opevana ova vrsta incesta zapisivao je ne samo Vuka Karadžić (Momir ljubi sestru Grozdijanku, Nahod Momir — Srpske narodne pjesme, knj. II, Beograd 1913, str. 148. i 142; Pošla lila, ljiljanom — Srpske narodne pjesme, knj. V, str. 135; Hoće bratac da obljubi sestru — op. cit., str. 493; Senjanin Ivo i njegova sestra — ibid., knj. I, str. 549 i dr.) već i kasniji sakupljači narodnog blaga (I. Verković — makedonske pesme sa motivom Bolje krvnica nego mati i punica, op. cit., str. 23, 29 i 30; Nikola Kašiković — Bratac i sestrica, Zbirka narodnih pesama, knj. I, Beograd 1927, str. 86; Novica Šaulić — „Bezakonje u Trojanu gradu" i Ženidba Ljutice Bogdana, Srpske iarodne pjesme, Beograd 1932, str. 23. — i mnogi drugi). Pesama s ovim motivom ima i u južnoj Srbiji (oko Vranja i Lsskovca), što pokazuju zapisi Momčila Zlatanovića, Dragutnna Đorđevića i ostalih sakupljača narodnog blaga.
U zbirci pesama Živojina Stankovića, sveštenika nz Mokranja Narodne pesme u Krajini (SAN, Beograd 1951, str. 76) nalazimo ovakvu pesmu:
Ovce čuva Jovan čobanine
Iz varijante ove pesme koju sam zapisao od Nadežde (Nade) Mirković iz crnorečkog sela Sumrakovca (Zdravac mirišljavac, GIP, Zaječar 1978, str. 99) vidi se da su Jovan i Jovanka bili rođeni brat i sestra. Evo te varijante.
U prikazu zbirke Zdravac mirišljavac Anica Šaulić o ovoj pesmi napisala je sledeće: „Vrhunac devojačke čistote i porodične ljubavi je u pesmi Jovan i Jovanka kada sestra brata koji je ubija što nije pristala na incest moli da ne kaže majci istinu nego da je ostala u planini tražeći izgubljenu iglu od veza (pesma 81). Tako se u ovoj pesmi, kao i u životu, pored najveće okrutnosti javlja i najveća plemenitost". (Glasnik Etiografskog instituta SANU, XXVIII, Beograd 1979, str. 212).
Jednu od varijanti pesme Ovce čuva Jovan čobanine (Čuva majka Jovu i Jovanku) objavio je i Kosta P. Manojlović u zbirci Narodne melodije iz istočne Srbije (SAN, Beograd 1953, br. 274, str 170), a zabeležio ju je od Jovanke Stamenković iz Pirota. Slične pesme zapisivane su širom Srbije. Jednu je kazivao Borisav Bogdanović iz Rastišta, kod Bajine Bašte, koju Vidosava Nikolić navodi u pomenutom radu Edipov, Elektrin i drugi rodoskrvni kompleksi u Vukovim zapisima i današnjem našem narodnom usmenom stvaralaštvu (Glasnik Etnografskog instituta SANU, knj. XI—XV, Beograd 1969, str. 111).
Da je sestra srca žalostiva i da joj je žao brata čak i u slučaju kada on zahteva od nje da mu bude ljuba, pokazuje sledeća pesma iz zbirke Živojina Stankovića Narodne pesme u Krajini (str. 68—69):
Stanković je ovu pesmu zapisao od Milisava Petkovića iz Jasenice i u njoj zanimljivo to što bog dozvoljava bračnu vezu izmeću rođenog brata i sestre. Da je to izuzetak i da bog, u religioznoj svesti naroda, takvu vezu ne samo ne odobrava već i rigorozno kažnjava vinovnika, vidi se iz naredne pesme koju sam zabeležio od Ljubice Jovanović (devojačko Branković) iz Koželja (Zdravac mirišljavac, str. 100), u kojoj za čudo, pajbliža rodbina devojke (i majka i sestra) pristaju da je brat uzme za ženu:
Zahtev brata upućen sestri da mu bude ljuba predstavljao je za nju pravi šok i ona je retko kada uspevala da ga preživi. Radije je birala smrt nego da izađe u susret sramnim i nedoličnim bratovljevim željama, što potvrđuje i ovaj zapis u Stankovićevoj zbirci Narodne pesme u Krajini (str. 34):
Ovoj pesmici, koju je Stanković čuo od neke baba Cvete iz Rogljeva, čini se, nedostaje početak.
Pesma slične sadržine, samo celovito zapisana, nalazi se u zbirci Novice Živkovića Oj, devojče (Sloboda, Pirot 1968, str. 57):
Ovu pesmu prof. Novica Živković dobio je preko svoga učenika Save Aleksića, koji ju je zapisao od Milice Aleksić iz Priana. Pesmu srodnu njoj pevala mi je Milka Milijić-Dragutinović iz timočke Jelašnice (Zdravac mirišljavac, str. 98):
Sličnih pesama u Timočkoj krajini zapisano je i objavljeno dosta, od kojih ću navesti samo ovu koju je Ljubinko Miljković čuo od Danice Milovanović iz Mužinca, kod Sokobanje (rukopisni zbornik Banja, Nota, Knjaževac 1978, str. 188):
Najpoznatije pesme nz Timočke krajnne sa motivom rodoskrnavljenja između brata i sestre, i najviše zapisivane, svakako su one u kojima se kaže da „ubava moma rod nema". Na njih se nailzi širom istočne Srbije, pa i u Lužnici. Jednu takvu pesmu donosi Novica Živković u pomenutoj zbirci Oj, devojče (str. 56):
Pesmu je Živkoviću dostavila njegova učenica Zorica Radenković, a zapisala ju je od Cvete Todorović iz Strelca, kod Babušnice.
Ređi je slučaj, čak veoma redak, da brat sestru upozorava na srodstvo i da onu gotovo gnomsku misao „ubava moma rod nema", koja se javlja kao stereotipni završetak mnogih pesama sa motivom rodoskrpavljenja između brata i sestre, izriče sestra a ne brat. U tom smislu vredna je pažnje sledeća pesma, koju je Svetislav Prvanović zabeležio 1965. godipe od Borke Ž Jelenković iz zaglavskog sela Štrpca (Timočke starine i jezik, Tmmok, Zaječar 1973, str. 131):
Iz pesme koju je Kosta P. Manojlovnć zapisao od Verice Đorđević iz Kalne (Narodne mslodije iz istočne Srbije, br. 133, str. 115—116) saziajemo da su Jovan i Kata bratanac i bratanica:
Ovaj zapis, po svoj prilici, nije dobro načinjen. Manojlovnću su se, zbog toga što nije dovoljno vodio računa o tome ko šta govori, potkrale greške u zapisivanju, a možda je do njih došlo n kasiije, prilikom slaganja teksta za knjpgu. Sudeći prema onim uzvicima „more" (za muški rod) i „mori" (za ženski rod), stih, „ajde se, more, zemamo" trebalo bi da pripada bratanici, a stih „Ne lismo, mori, pusta rodbina" i stihovi koji slede za njim bratancu. Tako i u ovoj pesmi inicijativa za nedopuštenu ljubav potiče, zapravo, od devojke.
U zbirci ljubavnih pesama iz okoline Pirota i Babušnnce Oj, devojče Novica Živković objavio je pesmicu Jovane, more, nevene (str. 39), ali se iz nje ne vidi da su momak (Jovan) n devojka (Kata) u bmlo kakvom srodstvu.
Sve ovo pokazuje koliko je živa dinamička struktura naših narodnih pesama, tj. koliko se one, idući od usta do usta, menjaju, preobražavaju i razgranavaju i na taj način proširuju krug varijanti, pa bilo da na tom putu dobijaju u umetničkoj vrednostp pli gube, što je zapazio i istakao još Vuk Karadžić.
Posebnu grupu čine pesme sa motivom — umalo greh izmeću brata i sestre iz neznanja. Tu se po broju izdvajaju one koje su varijante Vukove pesme Prodata ljuba Bogdanova (knj. I, br. 725, str. 571). Jednu takvu (Sestra bratu ljuba) štampao je Milan Đ. Milićević (Kneževina Srbija, knj. II, Beograd 1876, str. 927), a sličnu njoj Živojin Stanković u navođenoj zbirci (str. 63—65) Oj, koliko su dana u godini. Zapisao ju je od Mihajla Stanojevića-Pešića, kafedžije iz sela Rečke, kod Negotnna. U njoj se kao kupac Bogdanove ljube javlja nekakvo Ture Igralija. Njemu i Bogdaiovoj ljubi neka „čudna tica" usput saopštava da su brat i sestra. Na kraju pesme Ture Igralija veli Bogdanu.
Ja joj nisam ništa ni činio,
oprosti me, Bože, ti, grešioga,
samo sam je tri put poljubio
kao bratac seju u milosgi.
U ovim i ovakvim pesmama očigledan je uticaj crkve, odnosno hrišćanske religije, koja je vekovima s naporom nastojala da u narodu iskoreni neke običaje koji potiču još iz paganskih vremena. To pokazuje i ova varijanta koju sam zapazio od lautara Zdravka Maljića, zv. Murdža, iz Braćevca (Zdravac mirišljavac, br. 84. str. 102—103):
U pesmama u kojima su brat i sestra sačuvani od greha čest je, inače, slučaj da sestra brata pozna po nekom belegu. Takva je i naredna pesma, koju sam zapisao od Stojana Krstića, zv. Beldiš, iz Vrbice, kod Minićeva {Zdravac mirišljavac, br. 83, str. 101):
Ove pesme, uz sve ostalo, sačuvale su spomen na mukotrpan život našeg naroda pod turskom vlašću, kad su Turci odvodili mušku čeljad i poturčivali je i kada je kasnije, sticajem okolnosti, dolazilo ponekad do dirljivih susreta izmeću brata i sestre koji se više nisu poznavali i između kojih je lako moglo doći i do incesta iz neznanja.
Srodne ovim pesmama su i one u kojima je prikazano dopadanje bratanice bratancu. Evo jedne od njih koju je zabeležio Sergije Kalčić od Nikole Vlajevića iz Velikog izvora (Potekla voda studena, str. 46—47):
Sa ovakvim stereotipnim završetkom je i pesma koju sam zapisao od Milice (Mice) Branković iz Koželja (Dvori samotvsrni, Timok, Zaječar 1972, str. 33):
Po svojoj sadržini ova pesma je slična s onom koju nalazimo u knjizi Periodičesko spisanie na bъlgarskoto knižovno družestvo eъ Srѣdesъ (knižka IX, str. 88), a samo unekoliko različna od makedonske pesme Treno, pilence šareno, koju su zabeležili braća Miladinovci i koju je Vladan Nedić uneo u Antologiju narodnih lirskih pesama (Beograd 1969) pod rednim brojem 182. Jednu varijantu (Stojan i Rada) zapisao je Milan Đ. Milićević u Kneževini Srbiji, a drugu (Pošla sestra Bojana) Borislav Prvulović od Danice Begić iz Selačke (Razvitak br. 6, Zaječar 1964, str. 67).
U narodnim pesmama Timočke krajine i čitave istočne Srbije opevano je i rodoskrnavljenje izmeću devera i snahe. Navešću samo pesmu koju je Kosta P. Manojlović zabeležio od Bosiljke M. Pejčić iz Pirota (Narodne melodije iz istočne Srbije, str. 135—136):
Položaj mlade ženske osobe u tućoj kući, dakle, ni malo nije bio zavidan. S njom se moglo postupati po svom nahođenju i ona je bila izložena svakojakim nedaćama.
Pojavu stupanja u intimne odnose svekra i snahe u severoistočnom delu Timočke krajine podrobno je obradio Nikola Pantelić u svom napisu Snahočestvo u Negotinskoj krajini (Razvitak, br. 6, Zaječar 1968, str. 68—70), te se ia njoj ne bih zadržavao. Potrebno je samo da se kaže da je ta pojava u daljoj prošlosti bila znatno češća i da je u pojedinim sredinama postala gotovo običaj. Ona nije bila tipična samo za Timočku krajinu već za čitavo područje jugoistočne Srbije i, manje ili više, čitavog Balkana, pa i šire. Sreće se kao motiv ne samo u usmenim umotvorinama naših naroda nego i u našoj pisanoj književiosti. Jednu od najsnažnijih umetničkih transpozicija doživela je u romanu Nečista krv Borisava Sgankovića.
Povod za snahočestvo davala je, izgleda, ponekad i snaha, kao što pokazuje sledeća šaljiva pričica koju nalazimo u nedavno objavljenoj knjizi Dragoslava Manića Forskog Lužnička narodna baština (Babušnica 1980, str. 57).
Išli iz varoši sredovečan svekar i mlada snaha. Vozili se u kolima sa volovskom zapregom. Pred veče išli kroz šumu. Na domaku sela snaha kaže drhtavim glasom:
— Lele, mene stra!
— A što, sna’o? — pita svekar.
— Pa, eve, sami smo... pa da me ne... ljubiš!
— Ooo! — Vikne svekar na volove da stanu. — Ja se pa ne sečam!
Među narodnim pesmama iz Timočke krajine s motivom zabranjene ljubavi, odnosno rodoskrnavljenja, priličan je broj i onih koje govore o dopadanju kumice kumu ili kuma kumici. Zanimljivo je da u njima vrlo često povod za nedozvoljenu ljubav dolazi od kumice, koja je, izgleda, manje držala do kumstva nego kum. Jedna od takvih pesama je i ova koju je Ljubinko Miljković čuo od Vukosave Petrović iz Čitluka (Banja, Nota, Knjaževac 1978, str. 205):
Razvijeniju varijantu nsti muzikolog zapisao je od Bpserke Marković iz Resnika (ibid., sgr. 206):
Razvijeniju varijantu nsti muzikolog zapisao je od Biserke Marković iz Resnika (ibid., str. 206):
Dešava se da kumica dopadanje kod kuma izazove, ili bar pojača, i svojim bogatstvom, odnosno svojim nakitom, kao u ovoj pesmi koju sam zabeležio od Mice Branković iz Koželja (Zdravai lšršiljavac, br. 78, str. 96):
Po sadržini, ova pesma je slična s pesmom Lepi Mita pred dućanom sedi, koju je objavio Slobodan Ž. Rakić u radu Neke običajie pesme Donje Bele reke (Razvitak, br. 4—5, Zaječar 1972, str. 53). Pesmu s istim motivom zapisao je Radoslav Radenković od Kristine Veličković iz Radmirovca kod Svrljiga — Laza sedi kod nova dućana (Mlado lice u plamen zaodi — lirske pesme iz svrljiškog kraja, Gradina br. 3, Niš 1974, str. 95), a i Nedeljko Bogdaiović Tri se snega na planin beliju, Razvitak, br. 3, Zaječar 1971, str. 72. Iz svih ovih pesama vidi se da mladić ima najviše slobode da se poveri sestri.
Na nedoličnost želje da se oženi svojom kumom mladiću ukazuje i majka, kao što je slučaj u sledećoj pesmici, koju sam zabeležio od Nikole (Koleta) Pavlovića iz Mužinca, kod Sokobanje (Zdravac mirišljavai, br. 77, str. 95):
Mnoge pesme iz Timočke krajiie sa motivom rodoskrnavljenja tragično se završavaju (takva je i ona koja je 1949. godine zapisana od Damjanke Marjanović iz Balta Berilovca kod Knjaževca; videti: Anketni presek našeg savremenog narodnog usmenog stvaralaštva, koji je pod rukovodstvom Dušana Nedeljkovića izvršilo Folklorno odeljenje Etiografskog instituta SANU u Beogradu od 1949. do 1953. godine, pesma br. 1778).
* * *
Uzimajući u obzir prethodno, moguće je izvesti sledeće zaključke:
u lirici i epici Timočke krajine postoji priličan broj pesama sa motivom rodoskrnavljenja, odnosno incesta;
među njima je najmanje onih u kojima je zastupljen Edipov i Elektrin kompleks, a najviše onih u kojima je opevana zabranjena ljubav između brata i sestre i u kojima je često sadržan motiv „umalo greh iz neznanja";
zastupljeni su gotovo svi vidovi rodoskrnavljenja: otac — kćerka, brat — sestra, bratanac — bratanica, dever — snaha, kum — kumica itd.;
najčešće je u pitanju „toplokrvan" mlađi svet koji, zbog neizgrađenog super-ega u sebi, biva ponesen svojim idom, mladošću i životnim neiskustvom, te često svoj, ili tuđi greh plaća smrću;
ovakvim pesmama narodni pesnik želeo je, svakako, da dočara preveliku lepotu devojke, neveste ili snahe, kojoj nisu mogli da odole ni brat, ni bratanac, ni dever, ni svekar, ni kum...;
pokušaj rodoskrnaljenja prouzrokuje katkad i muška lepota;
pojave incesta među stanovništvom Timočke krajine u daljoj ili bližoj prošlosti može se smatrati utvrđenom istorijskom činjenicom;
iarodne pesme iz ovog kraja naše zemlje, sa motivom rodoskrnavljenja, treba posmatrati pored ostalog, i kao realističke odraze relikata reduciraiih arhaičnih običajnih formi u kompleksu problema koji se odnose na genezu porodice kakvu danas imamo i srodničkog sistema uopšte.
Reference[uredi]
Izvor[uredi]
- Ljubiša Rajković: Rodoskrnavljenja u narodnim pesmama Timočke krajine, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knjiga 45, 1981., str. 211-224