Честитам

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Коста Трифковић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


ЉУБАВНО ПИСМО
Писац: Коста Трифковић


KostaTrifkovic.jpg

ЧЕСТИТАМ

ШАЉИВА ИГРA С ПЕВАЊEМ У ЈEДНОМЕ ЧИНУ


ОСОБЕ


СТЕВА ГРАБИЋ

МАРА, жена му

СПИРА ГРАБИЋ, стриц му

СОФКА, собарица

ЈОАКИМ САПУН, берберин



Збива се у стану Стеве Грабића ујутру на дан Нове Године



ПРВА ПОЈАВА

(Соба, слева једна, а здесна двоја врата).

МАРА
     МАРА (улази сасвим обучена у собу и таре очи): Чекајући канда сам и заспала... Да, да, и то овако обучена! — Колико само може бити сати? (Погледа на сат). Пола седам! Је л' могуће? А ја сам мислила да је тек поноћ прошла! Мој муж мора да је после поноћи дошао, јер ја сам до дванаест сати била будна. Да видимо спава ли нам чича (прислушкује на вратима преко пута), Дабогме да спава, 'све хрче! А мој муж? (Уђе у собу до њене собе и одмах изађе). Нема га! Постеља ни додирнута! Дакле још није дошао. Дакле банчи, карта се и шта ја знам шта ради! А ја, сиротица, чекам целу ноћ на њега. А то је тек четрнаести дан, разумете ли, четрнаести дан нашег брачног живота, и за тих четрнаест дана ово је већ трећи пут да је целу ноћ изостао! Не, — то прелази сваку границу, то се више не може трпети! Ја сам најнесрећнија жена на овоме свету! (Баци се на столицу и плаче). Први пут сам ћутала, нисам му ни речи рекла; други пут сам га молила да раније дође, а сада, (скочи) сада нити ћу ћутати, нити ћу га молити. Он изостаје целу ноћ. Он ме, дакле, не воли. Кад ме не воли, ја му више не требам! Кад му не требам, а ја ћу да идем. Идем својој матери. Нећу ни часка више да останем. (Хода горе дале). Јуче је дошао чича у госте, пита за свог красног Стеву, а ја, сиротица, знајући да неће доћи пре поноћи кући, лажем да има посла, већ да га не чека. Наместим му брже-боље постељу и отерам сиромаха човека у осам сати у кревет само да не дозна да имам мужа бекрију. Њега сам отерала у постељу, слушкињу сам отерала на музику, све, све само зато да сакријем његове неваљалштине. Чекам га ко луда целу боговетну ноћ, а њега још нема ни сада, у пола седам ујутру! Не, не, — то се више не може трпети, ја га морам оставити! (Оправља се). Тако! Сад идем својој матери. Нећу да знам за њега ни да је жив! (Пође). Ал' не, хоћу да му рекнем да је бекрија који не заслужује такве жене као што сам ја. (Седне и пише). „Господине! Ви сте једна лола, једна бекрија, који целу ноћ тумарате. Ви не заслужујете да вас дочекам! Зато збогом! Мара." Тако! Сад још да запечатим! Тако! А споља ћемо написати: „Моме мужу." Шта? Нећемо тако, он није више мој муж! Он је за мене стран, дакле: „Господину С. Грабићу овде." Тако! Писмо ћу овде на столу да оставим... Па сад, збогом кућо, у којој сам четрнаест дана и срећно и несрећно проживела. Збогом, господине мужу, тражите себи другу жену! (Изађе нагло).

ДРУГА ПОЈАВА

     СТЕВА ГРАБИЋ (улази на друга врата полако чешући се): До сто ђавола! Мора да је већ доцкан, хоћу рећи рано! (Гледа на сат). Пола седам? Је л' могућо? Проклети фарбл, тако пролази време да човек ни не осети! Од јуче седам сати, еве до сада! Не мож', брате, кад си у губитку, па све чекаш да се регресујеш. Него што сам имао пеха, то не роди више! Ја ајнундрајсиг, а Ћира фирмал; ја три седмице, а Ћира три кеца; ја три кеца, а Ћира четири краља! Е, сад да се човек не једи! А рекао сазм да нећу са Ћиром више играти фарбла, па опет ме ђаво нанео! Али чекај само, пашћеш ти мени шака на шлагеру, а ту сам ја мајстор! То и јесте најлепша игра, а не губи се ни толико времена. Француска игра, брате, сасвим је друкчија него тај кочијашки фарбл. Тек кад оно рекнеш: аки, апре, неф, бакала! Та нема ништа преко шлагера! Него сад брзо да угњечим постељу да Мара не позна да нисам код куће спавао. Већ ја ћу њој рећи да сам дошао пункт дванаест! Не, рецимо пола један. Увек је боље на фртаље, јер се пречују кад искуцавају. Хајдмо сад да угњечимо постељу! (Оде преко пута у собу и одмах изађе). Не знам какве су то торбе у мојој соби? Ваљда су Марине па је метнула у моју собу, кô вели, мени не сметају. Има и право, ја сам слабо кад у својој соби. (Чешља се и пљувачком таре очи). Тако! Сад нека каже ко да нисам целе ноћи спавао. Па сад идем да будим жену и да је псујем што није уранила. Ха, ха, ха... баш смо ти ми мушки праве лоле! (Уђе у Марину собу и одмах изађе). Нема је! Постеља ни додирнута! Шта то значи? Да није у овој соби (Уђе у собу поред Марине собе и одмах изађе). Није ни овде? — Не разумем шта то може бити. (Звони). Софка! Софка!

ТРЕЋА ПОЈАВА

СОФКА и пређашљи

СОФКА (утрчи): Заповедајте, господине!
СТЕВА: Где ти је госпоја?
СОФКА: Ваљда је у својој соби.
СТЕВА: Тамо је нема!
СОФКА: Ваљда је у другој соби.
СТЕВА: Ни тамо је нема!
СОФКА: Онда је, ваљда, у трећој соби.
СТЕВА: До сто врага, ни тамо је нема!
СОФКА: Онда није у соби.
СТЕВА: Лудо — то знам и без тебе! Је л' ти госпоја отишла кудгод?
СОФКА; Данас ујутру?
СТЕВА: Да каде?
СОФКА: Није.
СТЕВА: Па да где је онда?
СОФКА: Ја не знам.
СТЕВА: До сто ђавола, каква си ти собарица кад не знаш где ти је госпоја!
СОФКА: Опростите, ал' ја сам била на музици!
СТЕВА: Тако! А ко ти је допустио?
СОФКА: Милостива госпоја ми је рекла да идем.
СТЕВА: Моја жена?
СОФКА: Да, одмах чим је дошао онај господин.
СТЕВА: Какав господин?
СОФКА: Ја га не познајем, нисам га за ово четрнаест дана, што сам код вас, никад видела.
СТЕВА: До сто ђавола, то је све лепше и лепше! А како изгледа тај господин?
СОФКА: Онако баш није ружан, пре бих рекла да је леп човек!
СТЕВА: Па онда?
СОФКА: Па онда ништа. Он је дошао, пољубио се с милостивом госпојом...
СТЕВА: Шта, пољубио се?!...
СОФКА: Да, и после ми је милостива госпоја одмах рекла да идем на музику, јер ме неће требовати, и остала је са оним господином.
СТЕВА: Гром и пакао, девојко, то није истина!
СОФКА: Како да није кад сам својим очима видела! Још ми је дао тај господин два сексера што сам му торбу унела.
СТЕВА: Торбу?... Тако је! Ја сам нашао у својој соби торбу. Нема сумње, то је љубавник моје жене. А, то не може бити! Не може? А зашто не? Гром и пакао, каква мисао!... Моје жене нема! Да нису побегли? Побегли? Он с мојом женом да побегне?! А чекај се, лопове један, показаћу ти ја како се жене краду! Моја Мара оставила мене, мене, који је толико волим! Дабогме, ја сам се по целе ноћи картао, никад код куће, њој било дуго време, онај јој се лола удварао, е, па зашто да ме не остави? Ал' не, она је моја жена, она се заклела пред олтаром да ће ми верна бити, ма се ја и картао! Ху! Хоћу да полудим. Софка, пиштољ овамо!
СОФКА (плачно): Немојте, молим вас, господине, да се убијете!
СТЕВА: Ни речи, пиштољ овамо!
СОФКА: Ја не знам како то изгледа!
СТЕВА: Проклета девојко! (Утрчи у собу и изађе са пиштољем). Сад идем, идем да се осветим! Ха, крвничко колено, крадљивче подли, твој је последњи час куцнуо! (Истрчи напоље).
СОФКА (трчи за њим): Господине! Господине!

ЧЕТВРТА ПОЈАВА

     СПИРА ГРАБИЋ (напит, улази и пева песму:)

                       „Дух времена сад је таки,
                       За слободу с' диже сваки,
                       Бела вила ори глас,
                       И у борбу зове нас,
                       Напред, напред, напред Србине!"

     Ха! ха! ха! Ал' су врагови ти варошани! Што ти могу да пију, то ни ђаво није видео! Него сам се зато опет одржао, јуначки одржао! Ваљда нисмо ни ми са села баш којекакве шуше! И ми смо, хвала богу, народњаци! Живео народ!... Ал' сам наздрављао! Сви су зинули кад сам им ја разложио шта треба ми Срби да чинимо. Прво треба манастире уредити, — рекох ја. То смо већ учинили, — рекоше они. Још једаред, — рекох ја. Па онда треба народно позориште имати, — рекох ја. То већ имамо, — рекоше они. Још једно — рекох ја... Па онда треба за позоршите у Новом Саду дворану зидати, — рекох ја. То већ имамо, — рекоше они. Још једну, — рекох ја. Па онда треба у Новоме Саду ваљану српску гимназију имати, — рекох ја - Имаћемо и две, — рекоше они. Ту вам је доста и једна, — рекох ја, а они — ућуташе. Ха, ха, ха! И тако сам им доскочио! Е, него што сам се добро провеселио, нисам се ни надао! Та да, ко би се надао да ћу ја до зоре осванути! Ха, ха, ха! Моја снаја оправила мене у осам сати увече да идем спавати. Ја у осам сати у постељу? Није ни мој дед тако рано легао. Ја ти, богме, лепо полагано, кад је моја Мара заспала, шумангеле у бирцуз! Но то морам рећи, ја сам хтео само до пола дванаест. Али шта ћеш кад је лепо друштво! Само, да не дознаду! Није ме ни бриге! Нико ме није видео ући. Могу сада лећи, па ћу казати да сам спавао целу ноћ. (Пође да угаси свећу на столу и у том смотри на столу писмо). Какво је то писмо? (Узме и чита). „Господину С. Грабићу, овде." То је на мене управљено. Шта ово може бити? (Отвори га и чита). „Господине, Ви сте једна лола" шта? (чита даље) „једна бекрија" ... ја бекрија? који целу ноћ тумарате" — откуд се брже боље дознало? ... „Ви не заслужујете да вас дочекам. Збогом! Мара." (Испусти писмо). Охо, мене, с опроштењем, терају из куће?! Мене, њиховог чику, који нисам жалио труда дан и по возити се да их посетим; мене, госта и припозната народњака, члана Матице, позоришта, друштва за радиност, певачког друштва, одборника у свима одборима и чувеног кортеша при свима рестаурацијама и посланичким изборима! И то све због тога што сам се мало провеселио! Но, томе се нисам надао! Дођи у свој род у госте да те после терају и називају лолом и бекријом! Лепо, врло лепо! Добро, кад ми већ друго не остаје, а ми ћемо торбу у шаке, па пут за уши! Е, јеси ли ти само народњак, мораш да страдаш! (Уђе у собу).

ПЕТА ПОЈАВА

СОФКА и БЕРБЕРИН

СОФКА: Али кад вам кажем да нема никога код куће...
БЕРБЕРИН: Никога? Тим боље, где сам ја сам, ту сам ја први човек. Шта рекох? — Зар ви нисмо и иначе први људи, ми бербери, барбирери, иначе брице! Ко зна све новости по вароши? — Брица! Ко зна све тајне мушке и женске, без разлике? — Брица! Ко су најмузикалнији људи? — Брице. Сваки свира у тамбуру!... Ко зна све позоришне сплетке? — Брице. Они фризирају глумце!... Ко је примљен у најнижим и највишим круговима? — Брица, и увек брица! Хе, девојко, нисмо ли ми први људи на свету?!
СОФКА: Само да вам нису руке тако црвене.
БЕРБЕРИН: Не чини ништа, увек боље него да је чело црвено. Ха, шта велиш на ову пуну духа досетку, моја драга Софи?
СОФКА: Ја се не зовем Софи, него се зовем Софка.
БЕРБЕРИН: Пфуј. Софка!... То је тако просто!... Ал' свеједно, за кога је и добро је! Ја, на пример, ја се зовем Јоаким Сапун. Ха, шти велиш?!
СОФКА: Није баш ни то најлепше име.
БЕРБЕРИН: То ти не разумеш, као што не разумеш значај мога берберског положаја. Ми бербери, барбиери, брице, има ли што лепше на овоме свету? (Пева):

Бербери су први људа
То је стара ствар,
То не може сваки бити
За то треба дар!

Министар је моћан, силан,
Шалити се није,
Берберин га за нос вуче,
То јеет, кад га брије!

Кад се жена горопади
У глави јој црв,
Муж јој шаље по бербера
Да јој пушта крв!

Заман глумац и глумица
Улогу штудира
Не може је представљати
Док се не фризира!

Па и влада берберише
За народни клуб,
Све му хоће да извуче
Најоштрији зуб!

Зато вам и опет кажем,
То је стара ствар,
Не мож' сваки брица бити,
За то треба дар!

   Но, шта велиш? Није ли тако, драга моја Софи? Ти ћутиш, каменита стено, и ништа не велиш, а ја велим да се то иде даље... Драга Софи, кажи господину своме да ћу кроз по сата опет доћи да га, то јест, обријем. А сада збогом... Ал' не, још имам ову билету да оставим. Само да ми је мало папира да је увијем. (Опази на земљи писмо). Ха, ево папира! (Увије билету). А билету ћемо овде оставити на столу. Тако! А сад, драга Софи, збогом остај! До виђења кроз по сата. (Загрли је и оде).

ШЕСТА ПОЈАВА

СОФКА, затим МАРА

СОФКА: Је л' ко видео таког безобразника! Загрлио ме као да сам ја његова жена!... Ја његова жена! Шта би свет рекао? Да питају: „Ко је та лепа женица?" — „То је једна мајсторица!" ... „Каква мајсторица?" — „Берберка!" ... „Штета", рекли би, „приличила би и за бароницу."
МАРА (утрчи и баци се на столицу): Не могу, не могу да га оставим! Била сам на по пута, па се опет вратим, опет пођем, опет се вратим. Ко ме је видео, држао је да сам полудела. Сама се на себе љутим што сам тако добра, што волим тога лолу, тога бекрију, што га ево ни сада још нема!
СОФКА (за себе): Сирота госпоја, сасвим је изван себе!
МАРА (хода по соби): Шта да радим? Еј, мужеви, мужеви, батина треба вама, а не добра жена!
СОФКА: Милостива госпоја!
МАРА: Ћути!... Шта си стала овде? Немаш посла свога! (За себе). Шта да радим?
СОФКА: Идем, милостива госпоја! (Пође).
МАРА: Куда ћеш? Куд си наумила? (За себе). Шта да почнем?
СОФКА: Али, милостива госпоја...
МАРА: Ћути!... (За себе). Баш сам несрећна!
СОФКА: Не говорим ни речи!
МАРА: Шта не говориш, шта си стала? Хоће л' бити једаред?
СОФКА: Хтела сам да кажем...
МАРА: Та говори већ једаред!
СОФКА: Да је господин био код куће.
МАРА: Дакле је био?
СОФКА: И питао за вас.
МАРА: А шта си ти рекла?
СОФКА: Ја сам рекла да не знам где сте, на што се господин јако разљутио.
МАРА: Нек се љути, то ми је баш мило!
СОФКА: И онда зграбио пиштоље...
МАРА: Пиштоље?
СОФКА: И отрчао сав љутит да се убије.
МАРА: Да се убије? Шта ја урадих! Због мене да се убије! Помагајте... Помагајте!

СЕДМА ПОЈАВА

СПИРА и пређашњи

СПИРА {с торбом у руци): Ја идем, ал' ћу јавити у Застави и Панчевцу како се поступа са народњацима!
МАРА (опази га): Брзо, чича, ако бога знате!
СПИРА (хладно): Та отићи ћу! Није потребно тако се журити.
МАРА: Шта сте стали? Зар не знате да је крајње време!
СПИРА: Јеси ли чула! Тако терати људе, то је већ безобразаук!
МАРА (скочи): Па шта ће вам та торба? (Истргне му је).
СПИРА: Но, то ми се допада! Буд ме тера, туд ми још ни торбе не да!
МАРА (гура га): Али брзо, чича, за име бога, напоље. Зар ви не разумете српски! Немојте губити времена у празним разговорима!
СПИРА: Но још ни овако нису госта испратили! Па с оваким одушевљењем!
МАРА (изгура га): Брзо, чича, брзо. (Оде за њим).

ОСМА ПОЈАВА

СОФКА, затим СТЕВА

СОФКА: Гоеподе мој, шта ће још данас да буде?! Ја од целог не разумем ништа! Боже опро-сти, тако ми изгледа као да су сви полудели! Не, ја овде дуже не могу остати. Ја бежим из ове куће! (Потрчи вратима и, насрнувши на Стеву, дрекне и побегне натраг).
СТЕВА {улети у собу): Гром и пакао!... Нигде их нема! Свуд сам их тражио, ал' све бадава! Побегоше! — Она, моја Мара, коју толико волим, мене срамно остави! Та то је да човек искочи из коже, да полуди! (Опази Софку). Шта ти ту радиш?
СОФКА: Ништа, идем одмах.
СТЕВА: Куд идеш? Ваљда за њом, за мојом женом?
СОФКА: Да, господине.
СТЕВА: Дакле ти знаш где је моја жена? Говори, брзо говори, јер ћу те сад смлавити!
СОФКА: Немојте, милостиви господине, све ћу казати!
СТЕВА: Говори, где је госпоја?
СОФКА: Где је сад, то не знам, ал' је мало-час била овде.
СТЕВА: Моја жена?
СОФКА: Да, и онај господин.
СТЕВА: Дакле нису побегли?
СОФКА: Побегли су баш на она врата.
СТЕВА: Гром и пакао! Дакле су још овде! А, чекајте мало, нећете ми утећи! (Истрчи).

ДЕВЕТА ПОЈАВА

СОФКА, затим МАРА и СПИРА

СОФКА: Боже, боже, ја већ не знам где ми је глава! Сви ће се поубијати, па можда и мене! Шта, у мојој шеснаестој години да умрем? Бежимо! (Натрчи на Спиру и Мару и цикне).
СПИРА: А-јао, мој жуљ! Стала ми је на жуљ!
МАРА: Где је господин?
СОФКА (показује руком): !Тамо је истрчао с пиштољем у руци.
СПИРА: А-јао, мој жуљ!
СОФКА: Хоће да убије овога господина.
СПИРА: Шта? Мене да убије?!
СОФКА: Да, вас.
С1ШРА: Тај је још нежнији него његова жена! Ао, да красне забаве за мене!
МАРА: Хајдмо, чича, хајдмо за њим!
СПИРА: Шта? Ја да идем још за њим да га, ваљда, молим да ме убије!... Ма јесте ли ви полудели?
СОФКА: Ево иде господин: с пиштољем!
СПИРА: Пиштољем? Како је луд! могао би ме још и убити. Камо да се уклоним?
СОФКА: Овамо.
СПИРА: Где? (Трчп око ње).
МАРА: Овамо.
СПИРА: Где? (Трчп око ње).
СОФКА,: Ево га, ево га!
СПИРА (спусти се на столицу иза Мариних леђа): Но, ако ја нисам с овим варошанима награисао...

ДЕСЕТА ПОЈАВА

СТЕВА и пређашњи

СТЕВА (утрчи): Ту сте! Сад ми више нећете утећи! Где је он?
МАРА: Али, Стево!
СТЕВА: Где је он? Таки да си рекла! Његов је последњи час куцнуо! Он мора умрети!
СПИРА (иза Мариних леђа): У гостима да умрем!
МАРА: Умири се.
СТЕВА: Нећу да се умирим! Хоћу да се осветим! Али где је само? (Пође по соби и опази Спиру). А, ту ли си био?!
СПИРА: Ту, да! Па шта ћеш ти са мном?
СТЕВА: Шта видим? Та то је чича! Та јесте ли ви?
СПИРА: Ја, да! Па зашто хоћеш да ме убијеш?
СТЕВА: Ја вас да убијем? А ко вам је то рекао?
СПИРА: Тако, дакле ти нећеш мене да убијеш?
СТЕВА: Како бих ја вас убио? Ја оног другог тражим. Али где је само онај други?
СПИРА: Који други?
СТЕВА: Што је с мојом женом био.
СПИРА: Ја нисам с твојом женом био.
СТЕВА (Софки): Ти си видела, говори!
СОФКА: Па то је тај господин.
СТЕВА: Дакле ви сте тај?
СПИРА: Ето сад опет хоће да ме убије!
СТЕВА: Ходите да вас загрлим. (Загрли га).
МАРА: Дакле, он је држао да сам ја побегла! А, чекај се мало!
СТЕВА: Жено, ходи да те загрлим!
МАРА: Натраг, господине, ви нисте заслужили да вас ја загрлим!
СТЕВА (за себе): Аха, сад почиње испит!
МАРА: Где сте били ноћас?
СТЕВА: Ја! (За себе). Сад ћу да лажем. (На глас). Драга женице, твоје ме питање сасвим изненађује, јер ја сам био целу ноћ код куће!
МАРА: Тако? А постеља није ни додирнута!
СТЕВА: О, молим лепо! (За себе). Добро те сам је угњечио.
МАРА: О, молим лепо, изволите се уверити. (Показује му собу). Ево собе!
СТЕВА (смеје се): Та ја сам у оној еоби спавао.
МАРА: У оној соби? Та тамо је чича спавао.
СТЕВА: (за себе): Еј, наопако, сад сам се ухватио у лажи.
МАРА: Ево чиче, нека он каже! Нисте ли ви, чича, у овој соби спавали.
СПИРА: То јест... ја... ја сам управо... колико је мени познато... Та хоћете л' истину да вам кажем?
МАРА: Та дабогме!
СПИРА: Ја сам био целе ноћи у крчми, али у лепом друштву.
СТЕВА: Дакле ви нисте код куће спавали? О драги мој чича! (Загрли га).
МАРА: Дакле мој муж има право?
СПИРА (срдито): Та јесте ли чули, вас ни ђаво не разуме! Час ме грлите, час ме терате, час ме хоћете да убијете! Шта ће то да значи?
МАРА: Ко вас тера?
СПИРА: Ти!
СТЕВА: Мара?
СПИРА: Да, Мара. Зато што сам преко ноћ изостао, назива ме бекријом и лолом и тера ме из куће. Та где је само то писмо?
МАРА (за себе): Еј, наопако, он је прочитао моје писмо! Сад сам пропала!
СПИРА: Ха, ево га још на столу! (Узме писмо и да га Стеви). Ево. читај.
СТЕВА (отвори и чита): „Честитам Нову годину, много љета и година? Јоаким Сапун. берберин." Та то је честитка! Данас је Нова година.
СПИРА: Је л' могуће?
МАРА (за себе): Избављена сам! (Наглас). Дакако да је честитка, а ви сте онај папир, у коме је честктка увијена, држали за писмо.
СПИРА: Та је л' могуће?
СОФКА: Јесте, јесте. То је берберин оставио.
СПИРА: Та је л' могуће?
СТЕВА: Реците право, ви сте били мало...
СПИРА: Хм, хм! То је могуће! Ал' ипак ми се чини...
МАРА: Шта вам се то чини, драги чича?
СПИРА: Да је онај листак ипак писмо било, а не тек куверта, па како се и моје име, а и твоје, брате Стево, почиње са С, то ми се чини...
МАРА (Спири): Молим вас, ћутите!
СТЕВА (исто тако): Не даље!
СПИРА: То ми се чини да би се то писмо могло и тебе тицати.
МАРА: Ђутите, ако бога знате!
СТЕВА: Ђутите, ако бога знате!
СПИРА: Аха, дакле, ипак! Хе, хе, хе...
СТЕВА (Спири): Ако ушћутите, ево вам дајем своју поштену реч да нећу никад више дати узрока својој жени да ми онако писмо пише.
СПИРА: Та добро, добро! Нисам ни ја баш од оних који терају мак на конац.
СТЕВА: Драги мој чича, ходите да вас загрлим.
МАРА: Да, да, ходите да вас загрлимо.
СПИРА: Но, но, но, та удавићете ме, и то баш на Нову годину!
СГЕВА: Е, гле, умало што не заборависмо, Драги чича, честитам вам Нову годину!
СВИ: Честитамо, честитамо!

ЗАВЕСА ПАДА

Извори[уреди]

  • Коста Трифковић, Комедије и драмолети, Српска књижевност, Драма. књ.6. Нолит, 1987.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Трифковић, умро 1875, пре 144 године.