Čestitam

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Kosta Trifković
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


LjUBAVNO PISMO
Pisac: Kosta Trifković


KostaTrifkovic.jpg

ČESTITAM

ŠALjIVA IGRA S PEVANjEM U JEDNOME ČINU


OSOBE


STEVA GRABIĆ

MARA, žena mu

SPIRA GRABIĆ, stric mu

SOFKA, sobarica

JOAKIM SAPUN, berberin



Zbiva se u stanu Steve Grabića ujutru na dan Nove Godine



PRVA POJAVA

(Soba, sleva jedna, a zdesna dvoja vrata).

MARA
     MARA (ulazi sasvim obučena u sobu i tare oči): Čekajući kanda sam i zaspala... Da, da, i to ovako obučena! — Koliko samo može biti sati? (Pogleda na sat). Pola sedam! Je l' moguće? A ja sam mislila da je tek ponoć prošla! Moj muž mora da je posle ponoći došao, jer ja sam do dvanaest sati bila budna. Da vidimo spava li nam čiča (prisluškuje na vratima preko puta), Dabogme da spava, 'sve hrče! A moj muž? (Uđe u sobu do njene sobe i odmah izađe). Nema ga! Postelja ni dodirnuta! Dakle još nije došao. Dakle banči, karta se i šta ja znam šta radi! A ja, sirotica, čekam celu noć na njega. A to je tek četrnaesti dan, razumete li, četrnaesti dan našeg bračnog života, i za tih četrnaest dana ovo je već treći put da je celu noć izostao! Ne, — to prelazi svaku granicu, to se više ne može trpeti! Ja sam najnesrećnija žena na ovome svetu! (Baci se na stolicu i plače). Prvi put sam ćutala, nisam mu ni reči rekla; drugi put sam ga molila da ranije dođe, a sada, (skoči) sada niti ću ćutati, niti ću ga moliti. On izostaje celu noć. On me, dakle, ne voli. Kad me ne voli, ja mu više ne trebam! Kad mu ne trebam, a ja ću da idem. Idem svojoj materi. Neću ni časka više da ostanem. (Hoda gore dale). Juče je došao čiča u goste, pita za svog krasnog Stevu, a ja, sirotica, znajući da neće doći pre ponoći kući, lažem da ima posla, već da ga ne čeka. Namestim mu brže-bolje postelju i oteram siromaha čoveka u osam sati u krevet samo da ne dozna da imam muža bekriju. Njega sam oterala u postelju, sluškinju sam oterala na muziku, sve, sve samo zato da sakrijem njegove nevaljalštine. Čekam ga ko luda celu bogovetnu noć, a njega još nema ni sada, u pola sedam ujutru! Ne, ne, — to se više ne može trpeti, ja ga moram ostaviti! (Opravlja se). Tako! Sad idem svojoj materi. Neću da znam za njega ni da je živ! (Pođe). Al' ne, hoću da mu reknem da je bekrija koji ne zaslužuje takve žene kao što sam ja. (Sedne i piše). „Gospodine! Vi ste jedna lola, jedna bekrija, koji celu noć tumarate. Vi ne zaslužujete da vas dočekam! Zato zbogom! Mara." Tako! Sad još da zapečatim! Tako! A spolja ćemo napisati: „Mome mužu." Šta? Nećemo tako, on nije više moj muž! On je za mene stran, dakle: „Gospodinu S. Grabiću ovde." Tako! Pismo ću ovde na stolu da ostavim... Pa sad, zbogom kućo, u kojoj sam četrnaest dana i srećno i nesrećno proživela. Zbogom, gospodine mužu, tražite sebi drugu ženu! (Izađe naglo).

DRUGA POJAVA

     STEVA GRABIĆ (ulazi na druga vrata polako češući se): Do sto đavola! Mora da je već dockan, hoću reći rano! (Gleda na sat). Pola sedam? Je l' mogućo? Prokleti farbl, tako prolazi vreme da čovek ni ne oseti! Od juče sedam sati, eve do sada! Ne mož', brate, kad si u gubitku, pa sve čekaš da se regresuješ. Nego što sam imao peha, to ne rodi više! Ja ajnundrajsig, a Ćira firmal; ja tri sedmice, a Ćira tri keca; ja tri keca, a Ćira četiri kralja! E, sad da se čovek ne jedi! A rekao sazm da neću sa Ćirom više igrati farbla, pa opet me đavo naneo! Ali čekaj samo, pašćeš ti meni šaka na šlageru, a tu sam ja majstor! To i jeste najlepša igra, a ne gubi se ni toliko vremena. Francuska igra, brate, sasvim je drukčija nego taj kočijaški farbl. Tek kad ono rekneš: aki, apre, nef, bakala! Ta nema ništa preko šlagera! Nego sad brzo da ugnječim postelju da Mara ne pozna da nisam kod kuće spavao. Već ja ću njoj reći da sam došao punkt dvanaest! Ne, recimo pola jedan. Uvek je bolje na frtalje, jer se prečuju kad iskucavaju. Hajdmo sad da ugnječimo postelju! (Ode preko puta u sobu i odmah izađe). Ne znam kakve su to torbe u mojoj sobi? Valjda su Marine pa je metnula u moju sobu, kô veli, meni ne smetaju. Ima i pravo, ja sam slabo kad u svojoj sobi. (Češlja se i pljuvačkom tare oči). Tako! Sad neka kaže ko da nisam cele noći spavao. Pa sad idem da budim ženu i da je psujem što nije uranila. Ha, ha, ha... baš smo ti mi muški prave lole! (Uđe u Marinu sobu i odmah izađe). Nema je! Postelja ni dodirnuta! Šta to znači? Da nije u ovoj sobi (Uđe u sobu pored Marine sobe i odmah izađe). Nije ni ovde? — Ne razumem šta to može biti. (Zvoni). Sofka! Sofka!

TREĆA POJAVA

SOFKA i pređašlji

SOFKA (utrči): Zapovedajte, gospodine!
STEVA: Gde ti je gospoja?
SOFKA: Valjda je u svojoj sobi.
STEVA: Tamo je nema!
SOFKA: Valjda je u drugoj sobi.
STEVA: Ni tamo je nema!
SOFKA: Onda je, valjda, u trećoj sobi.
STEVA: Do sto vraga, ni tamo je nema!
SOFKA: Onda nije u sobi.
STEVA: Ludo — to znam i bez tebe! Je l' ti gospoja otišla kudgod?
SOFKA; Danas ujutru?
STEVA: Da kade?
SOFKA: Nije.
STEVA: Pa da gde je onda?
SOFKA: Ja ne znam.
STEVA: Do sto đavola, kakva si ti sobarica kad ne znaš gde ti je gospoja!
SOFKA: Oprostite, al' ja sam bila na muzici!
STEVA: Tako! A ko ti je dopustio?
SOFKA: Milostiva gospoja mi je rekla da idem.
STEVA: Moja žena?
SOFKA: Da, odmah čim je došao onaj gospodin.
STEVA: Kakav gospodin?
SOFKA: Ja ga ne poznajem, nisam ga za ovo četrnaest dana, što sam kod vas, nikad videla.
STEVA: Do sto đavola, to je sve lepše i lepše! A kako izgleda taj gospodin?
SOFKA: Onako baš nije ružan, pre bih rekla da je lep čovek!
STEVA: Pa onda?
SOFKA: Pa onda ništa. On je došao, poljubio se s milostivom gospojom...
STEVA: Šta, poljubio se?!...
SOFKA: Da, i posle mi je milostiva gospoja odmah rekla da idem na muziku, jer me neće trebovati, i ostala je sa onim gospodinom.
STEVA: Grom i pakao, devojko, to nije istina!
SOFKA: Kako da nije kad sam svojim očima videla! Još mi je dao taj gospodin dva seksera što sam mu torbu unela.
STEVA: Torbu?... Tako je! Ja sam našao u svojoj sobi torbu. Nema sumnje, to je ljubavnik moje žene. A, to ne može biti! Ne može? A zašto ne? Grom i pakao, kakva misao!... Moje žene nema! Da nisu pobegli? Pobegli? On s mojom ženom da pobegne?! A čekaj se, lopove jedan, pokazaću ti ja kako se žene kradu! Moja Mara ostavila mene, mene, koji je toliko volim! Dabogme, ja sam se po cele noći kartao, nikad kod kuće, njoj bilo dugo vreme, onaj joj se lola udvarao, e, pa zašto da me ne ostavi? Al' ne, ona je moja žena, ona se zaklela pred oltarom da će mi verna biti, ma se ja i kartao! Hu! Hoću da poludim. Sofka, pištolj ovamo!
SOFKA (plačno): Nemojte, molim vas, gospodine, da se ubijete!
STEVA: Ni reči, pištolj ovamo!
SOFKA: Ja ne znam kako to izgleda!
STEVA: Prokleta devojko! (Utrči u sobu i izađe sa pištoljem). Sad idem, idem da se osvetim! Ha, krvničko koleno, kradljivče podli, tvoj je poslednji čas kucnuo! (Istrči napolje).
SOFKA (trči za njim): Gospodine! Gospodine!

ČETVRTA POJAVA

     SPIRA GRABIĆ (napit, ulazi i peva pesmu:)

                       „Duh vremena sad je taki,
                       Za slobodu s' diže svaki,
                       Bela vila ori glas,
                       I u borbu zove nas,
                       Napred, napred, napred Srbine!"

     Ha! ha! ha! Al' su vragovi ti varošani! Što ti mogu da piju, to ni đavo nije video! Nego sam se zato opet održao, junački održao! Valjda nismo ni mi sa sela baš kojekakve šuše! I mi smo, hvala bogu, narodnjaci! Živeo narod!... Al' sam nazdravljao! Svi su zinuli kad sam im ja razložio šta treba mi Srbi da činimo. Prvo treba manastire urediti, — rekoh ja. To smo već učinili, — rekoše oni. Još jedared, — rekoh ja. Pa onda treba narodno pozorište imati, — rekoh ja. To već imamo, — rekoše oni. Još jedno — rekoh ja... Pa onda treba za pozoršite u Novom Sadu dvoranu zidati, — rekoh ja. To već imamo, — rekoše oni. Još jednu, — rekoh ja. Pa onda treba u Novome Sadu valjanu srpsku gimnaziju imati, — rekoh ja - Imaćemo i dve, — rekoše oni. Tu vam je dosta i jedna, — rekoh ja, a oni — ućutaše. Ha, ha, ha! I tako sam im doskočio! E, nego što sam se dobro proveselio, nisam se ni nadao! Ta da, ko bi se nadao da ću ja do zore osvanuti! Ha, ha, ha! Moja snaja opravila mene u osam sati uveče da idem spavati. Ja u osam sati u postelju? Nije ni moj ded tako rano legao. Ja ti, bogme, lepo polagano, kad je moja Mara zaspala, šumangele u bircuz! No to moram reći, ja sam hteo samo do pola dvanaest. Ali šta ćeš kad je lepo društvo! Samo, da ne doznadu! Nije me ni brige! Niko me nije video ući. Mogu sada leći, pa ću kazati da sam spavao celu noć. (Pođe da ugasi sveću na stolu i u tom smotri na stolu pismo). Kakvo je to pismo? (Uzme i čita). „Gospodinu S. Grabiću, ovde." To je na mene upravljeno. Šta ovo može biti? (Otvori ga i čita). „Gospodine, Vi ste jedna lola" šta? (čita dalje) „jedna bekrija" ... ja bekrija? koji celu noć tumarate" — otkud se brže bolje doznalo? ... „Vi ne zaslužujete da vas dočekam. Zbogom! Mara." (Ispusti pismo). Oho, mene, s oproštenjem, teraju iz kuće?! Mene, njihovog čiku, koji nisam žalio truda dan i po voziti se da ih posetim; mene, gosta i pripoznata narodnjaka, člana Matice, pozorišta, društva za radinost, pevačkog društva, odbornika u svima odborima i čuvenog korteša pri svima restauracijama i poslaničkim izborima! I to sve zbog toga što sam se malo proveselio! No, tome se nisam nadao! Dođi u svoj rod u goste da te posle teraju i nazivaju lolom i bekrijom! Lepo, vrlo lepo! Dobro, kad mi već drugo ne ostaje, a mi ćemo torbu u šake, pa put za uši! E, jesi li ti samo narodnjak, moraš da stradaš! (Uđe u sobu).

PETA POJAVA

SOFKA i BERBERIN

SOFKA: Ali kad vam kažem da nema nikoga kod kuće...
BERBERIN: Nikoga? Tim bolje, gde sam ja sam, tu sam ja prvi čovek. Šta rekoh? — Zar vi nismo i inače prvi ljudi, mi berberi, barbireri, inače brice! Ko zna sve novosti po varoši? — Brica! Ko zna sve tajne muške i ženske, bez razlike? — Brica! Ko su najmuzikalniji ljudi? — Brice. Svaki svira u tamburu!... Ko zna sve pozorišne spletke? — Brice. Oni friziraju glumce!... Ko je primljen u najnižim i najvišim krugovima? — Brica, i uvek brica! He, devojko, nismo li mi prvi ljudi na svetu?!
SOFKA: Samo da vam nisu ruke tako crvene.
BERBERIN: Ne čini ništa, uvek bolje nego da je čelo crveno. Ha, šta veliš na ovu punu duha dosetku, moja draga Sofi?
SOFKA: Ja se ne zovem Sofi, nego se zovem Sofka.
BERBERIN: Pfuj. Sofka!... To je tako prosto!... Al' svejedno, za koga je i dobro je! Ja, na primer, ja se zovem Joakim Sapun. Ha, šti veliš?!
SOFKA: Nije baš ni to najlepše ime.
BERBERIN: To ti ne razumeš, kao što ne razumeš značaj moga berberskog položaja. Mi berberi, barbieri, brice, ima li što lepše na ovome svetu? (Peva):

Berberi su prvi ljuda
To je stara stvar,
To ne može svaki biti
Za to treba dar!

Ministar je moćan, silan,
Šaliti se nije,
Berberin ga za nos vuče,
To jeet, kad ga brije!

Kad se žena goropadi
U glavi joj crv,
Muž joj šalje po berbera
Da joj pušta krv!

Zaman glumac i glumica
Ulogu študira
Ne može je predstavljati
Dok se ne frizira!

Pa i vlada berberiše
Za narodni klub,
Sve mu hoće da izvuče
Najoštriji zub!

Zato vam i opet kažem,
To je stara stvar,
Ne mož' svaki brica biti,
Za to treba dar!

   No, šta veliš? Nije li tako, draga moja Sofi? Ti ćutiš, kamenita steno, i ništa ne veliš, a ja velim da se to ide dalje... Draga Sofi, kaži gospodinu svome da ću kroz po sata opet doći da ga, to jest, obrijem. A sada zbogom... Al' ne, još imam ovu biletu da ostavim. Samo da mi je malo papira da je uvijem. (Opazi na zemlji pismo). Ha, evo papira! (Uvije biletu). A biletu ćemo ovde ostaviti na stolu. Tako! A sad, draga Sofi, zbogom ostaj! Do viđenja kroz po sata. (Zagrli je i ode).

ŠESTA POJAVA

SOFKA, zatim MARA

SOFKA: Je l' ko video takog bezobraznika! Zagrlio me kao da sam ja njegova žena!... Ja njegova žena! Šta bi svet rekao? Da pitaju: „Ko je ta lepa ženica?" — „To je jedna majstorica!" ... „Kakva majstorica?" — „Berberka!" ... „Šteta", rekli bi, „priličila bi i za baronicu."
MARA (utrči i baci se na stolicu): Ne mogu, ne mogu da ga ostavim! Bila sam na po puta, pa se opet vratim, opet pođem, opet se vratim. Ko me je video, držao je da sam poludela. Sama se na sebe ljutim što sam tako dobra, što volim toga lolu, toga bekriju, što ga evo ni sada još nema!
SOFKA (za sebe): Sirota gospoja, sasvim je izvan sebe!
MARA (hoda po sobi): Šta da radim? Ej, muževi, muževi, batina treba vama, a ne dobra žena!
SOFKA: Milostiva gospoja!
MARA: Ćuti!... Šta si stala ovde? Nemaš posla svoga! (Za sebe). Šta da radim?
SOFKA: Idem, milostiva gospoja! (Pođe).
MARA: Kuda ćeš? Kud si naumila? (Za sebe). Šta da počnem?
SOFKA: Ali, milostiva gospoja...
MARA: Ćuti!... (Za sebe). Baš sam nesrećna!
SOFKA: Ne govorim ni reči!
MARA: Šta ne govoriš, šta si stala? Hoće l' biti jedared?
SOFKA: Htela sam da kažem...
MARA: Ta govori već jedared!
SOFKA: Da je gospodin bio kod kuće.
MARA: Dakle je bio?
SOFKA: I pitao za vas.
MARA: A šta si ti rekla?
SOFKA: Ja sam rekla da ne znam gde ste, na što se gospodin jako razljutio.
MARA: Nek se ljuti, to mi je baš milo!
SOFKA: I onda zgrabio pištolje...
MARA: Pištolje?
SOFKA: I otrčao sav ljutit da se ubije.
MARA: Da se ubije? Šta ja uradih! Zbog mene da se ubije! Pomagajte... Pomagajte!

SEDMA POJAVA

SPIRA i pređašnji

SPIRA {s torbom u ruci): Ja idem, al' ću javiti u Zastavi i Pančevcu kako se postupa sa narodnjacima!
MARA (opazi ga): Brzo, čiča, ako boga znate!
SPIRA (hladno): Ta otići ću! Nije potrebno tako se žuriti.
MARA: Šta ste stali? Zar ne znate da je krajnje vreme!
SPIRA: Jesi li čula! Tako terati ljude, to je već bezobrazauk!
MARA (skoči): Pa šta će vam ta torba? (Istrgne mu je).
SPIRA: No, to mi se dopada! Bud me tera, tud mi još ni torbe ne da!
MARA (gura ga): Ali brzo, čiča, za ime boga, napolje. Zar vi ne razumete srpski! Nemojte gubiti vremena u praznim razgovorima!
SPIRA: No još ni ovako nisu gosta ispratili! Pa s ovakim oduševljenjem!
MARA (izgura ga): Brzo, čiča, brzo. (Ode za njim).

OSMA POJAVA

SOFKA, zatim STEVA

SOFKA: Goepode moj, šta će još danas da bude?! Ja od celog ne razumem ništa! Bože opro-sti, tako mi izgleda kao da su svi poludeli! Ne, ja ovde duže ne mogu ostati. Ja bežim iz ove kuće! (Potrči vratima i, nasrnuvši na Stevu, drekne i pobegne natrag).
STEVA {uleti u sobu): Grom i pakao!... Nigde ih nema! Svud sam ih tražio, al' sve badava! Pobegoše! — Ona, moja Mara, koju toliko volim, mene sramno ostavi! Ta to je da čovek iskoči iz kože, da poludi! (Opazi Sofku). Šta ti tu radiš?
SOFKA: Ništa, idem odmah.
STEVA: Kud ideš? Valjda za njom, za mojom ženom?
SOFKA: Da, gospodine.
STEVA: Dakle ti znaš gde je moja žena? Govori, brzo govori, jer ću te sad smlaviti!
SOFKA: Nemojte, milostivi gospodine, sve ću kazati!
STEVA: Govori, gde je gospoja?
SOFKA: Gde je sad, to ne znam, al' je malo-čas bila ovde.
STEVA: Moja žena?
SOFKA: Da, i onaj gospodin.
STEVA: Dakle nisu pobegli?
SOFKA: Pobegli su baš na ona vrata.
STEVA: Grom i pakao! Dakle su još ovde! A, čekajte malo, nećete mi uteći! (Istrči).

DEVETA POJAVA

SOFKA, zatim MARA i SPIRA

SOFKA: Bože, bože, ja već ne znam gde mi je glava! Svi će se poubijati, pa možda i mene! Šta, u mojoj šesnaestoj godini da umrem? Bežimo! (Natrči na Spiru i Maru i cikne).
SPIRA: A-jao, moj žulj! Stala mi je na žulj!
MARA: Gde je gospodin?
SOFKA (pokazuje rukom): !Tamo je istrčao s pištoljem u ruci.
SPIRA: A-jao, moj žulj!
SOFKA: Hoće da ubije ovoga gospodina.
SPIRA: Šta? Mene da ubije?!
SOFKA: Da, vas.
S1ŠRA: Taj je još nežniji nego njegova žena! Ao, da krasne zabave za mene!
MARA: Hajdmo, čiča, hajdmo za njim!
SPIRA: Šta? Ja da idem još za njim da ga, valjda, molim da me ubije!... Ma jeste li vi poludeli?
SOFKA: Evo ide gospodin: s pištoljem!
SPIRA: Pištoljem? Kako je lud! mogao bi me još i ubiti. Kamo da se uklonim?
SOFKA: Ovamo.
SPIRA: Gde? (Trčp oko nje).
MARA: Ovamo.
SPIRA: Gde? (Trčp oko nje).
SOFKA,: Evo ga, evo ga!
SPIRA (spusti se na stolicu iza Marinih leđa): No, ako ja nisam s ovim varošanima nagraisao...

DESETA POJAVA

STEVA i pređašnji

STEVA (utrči): Tu ste! Sad mi više nećete uteći! Gde je on?
MARA: Ali, Stevo!
STEVA: Gde je on? Taki da si rekla! Njegov je poslednji čas kucnuo! On mora umreti!
SPIRA (iza Marinih leđa): U gostima da umrem!
MARA: Umiri se.
STEVA: Neću da se umirim! Hoću da se osvetim! Ali gde je samo? (Pođe po sobi i opazi Spiru). A, tu li si bio?!
SPIRA: Tu, da! Pa šta ćeš ti sa mnom?
STEVA: Šta vidim? Ta to je čiča! Ta jeste li vi?
SPIRA: Ja, da! Pa zašto hoćeš da me ubiješ?
STEVA: Ja vas da ubijem? A ko vam je to rekao?
SPIRA: Tako, dakle ti nećeš mene da ubiješ?
STEVA: Kako bih ja vas ubio? Ja onog drugog tražim. Ali gde je samo onaj drugi?
SPIRA: Koji drugi?
STEVA: Što je s mojom ženom bio.
SPIRA: Ja nisam s tvojom ženom bio.
STEVA (Sofki): Ti si videla, govori!
SOFKA: Pa to je taj gospodin.
STEVA: Dakle vi ste taj?
SPIRA: Eto sad opet hoće da me ubije!
STEVA: Hodite da vas zagrlim. (Zagrli ga).
MARA: Dakle, on je držao da sam ja pobegla! A, čekaj se malo!
STEVA: Ženo, hodi da te zagrlim!
MARA: Natrag, gospodine, vi niste zaslužili da vas ja zagrlim!
STEVA (za sebe): Aha, sad počinje ispit!
MARA: Gde ste bili noćas?
STEVA: Ja! (Za sebe). Sad ću da lažem. (Na glas). Draga ženice, tvoje me pitanje sasvim iznenađuje, jer ja sam bio celu noć kod kuće!
MARA: Tako? A postelja nije ni dodirnuta!
STEVA: O, molim lepo! (Za sebe). Dobro te sam je ugnječio.
MARA: O, molim lepo, izvolite se uveriti. (Pokazuje mu sobu). Evo sobe!
STEVA (smeje se): Ta ja sam u onoj eobi spavao.
MARA: U onoj sobi? Ta tamo je čiča spavao.
STEVA: (za sebe): Ej, naopako, sad sam se uhvatio u laži.
MARA: Evo čiče, neka on kaže! Niste li vi, čiča, u ovoj sobi spavali.
SPIRA: To jest... ja... ja sam upravo... koliko je meni poznato... Ta hoćete l' istinu da vam kažem?
MARA: Ta dabogme!
SPIRA: Ja sam bio cele noći u krčmi, ali u lepom društvu.
STEVA: Dakle vi niste kod kuće spavali? O dragi moj čiča! (Zagrli ga).
MARA: Dakle moj muž ima pravo?
SPIRA (srdito): Ta jeste li čuli, vas ni đavo ne razume! Čas me grlite, čas me terate, čas me hoćete da ubijete! Šta će to da znači?
MARA: Ko vas tera?
SPIRA: Ti!
STEVA: Mara?
SPIRA: Da, Mara. Zato što sam preko noć izostao, naziva me bekrijom i lolom i tera me iz kuće. Ta gde je samo to pismo?
MARA (za sebe): Ej, naopako, on je pročitao moje pismo! Sad sam propala!
SPIRA: Ha, evo ga još na stolu! (Uzme pismo i da ga Stevi). Evo. čitaj.
STEVA (otvori i čita): „Čestitam Novu godinu, mnogo ljeta i godina? Joakim Sapun. berberin." Ta to je čestitka! Danas je Nova godina.
SPIRA: Je l' moguće?
MARA (za sebe): Izbavljena sam! (Naglas). Dakako da je čestitka, a vi ste onaj papir, u kome je čestktka uvijena, držali za pismo.
SPIRA: Ta je l' moguće?
SOFKA: Jeste, jeste. To je berberin ostavio.
SPIRA: Ta je l' moguće?
STEVA: Recite pravo, vi ste bili malo...
SPIRA: Hm, hm! To je moguće! Al' ipak mi se čini...
MARA: Šta vam se to čini, dragi čiča?
SPIRA: Da je onaj listak ipak pismo bilo, a ne tek kuverta, pa kako se i moje ime, a i tvoje, brate Stevo, počinje sa S, to mi se čini...
MARA (Spiri): Molim vas, ćutite!
STEVA (isto tako): Ne dalje!
SPIRA: To mi se čini da bi se to pismo moglo i tebe ticati.
MARA: Đutite, ako boga znate!
STEVA: Đutite, ako boga znate!
SPIRA: Aha, dakle, ipak! He, he, he...
STEVA (Spiri): Ako ušćutite, evo vam dajem svoju poštenu reč da neću nikad više dati uzroka svojoj ženi da mi onako pismo piše.
SPIRA: Ta dobro, dobro! Nisam ni ja baš od onih koji teraju mak na konac.
STEVA: Dragi moj čiča, hodite da vas zagrlim.
MARA: Da, da, hodite da vas zagrlimo.
SPIRA: No, no, no, ta udavićete me, i to baš na Novu godinu!
SGEVA: E, gle, umalo što ne zaboravismo, Dragi čiča, čestitam vam Novu godinu!
SVI: Čestitamo, čestitamo!

ZAVESA PADA

Izvori[uredi]

  • Kosta Trifković, Komedije i dramoleti, Srpska književnost, Drama. knj.6. Nolit, 1987.



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Kosta Trifković, umro 1875, pre 145 godina.