Честитам/26

ПРИЗОР VI

ПРИЗОР VI
СОФКА, затим МАРА

СОФКА:
Је л' ко видео таког безобразника! Загрлио ме као да сам ја његова жена!... Ја његова жена! Шта би свет рекао? Да питају: „Ко је та лепа женица?" — „То је једна мајсторица!" ... „Каква мајсторица?" — „Берберка!" ... „Штета", рекли би, „приличила би и за бароницу."
МАРА (утрчи и баци се на столицу):
Не могу, не могу да га оставим! Била сам на по пута, па се опет вратим, опет пођем, опет се вратим. Ко ме је видео, држао је да сам полудела. Сама се на себе љутим што сам тако добра, што волим тога лолу, тога бекрију, што га ево ни сада још нема!
СОФКА (за себе):
Сирота госпоја, сасвим је изван себе!
МАРА (хода по соби):
Шта да радим? Еј, мужеви, мужеви, батина треба вама, а не добра жена!
СОФКА:
Милостива госпоја!
МАРА:
Ћути!... Шта си стала овде? Немаш посла свога! (За себе). Шта да радим?
СОФКА:
Идем, милостива госпоја! (Пође).
МАРА:
Куда ћеш? Куд си наумила? (За себе). Шта да почнем?
СОФКА:
Али, милостива госпоја...
МАРА:
Ћути!... (За себе). Баш сам несрећна!
СОФКА:
Не говорим ни речи!
МАРА:
Шта не говориш, шта си стала? Хоће л' бити једаред?
СОФКА:
Хтела сам да кажем...
МАРА:
Та говори већ једаред!
СОФКА:
Да је господин био код куће.
МАРА:
Дакле је био?
СОФКА:
И питао за вас.
МАРА:
А шта си ти рекла?
СОФКА:
Ја сам рекла да не знам где сте, на што се господин јако разљутио.
МАРА:
Нек се љути, то ми је баш мило!
СОФКА:
И онда зграбио пиштоље...
МАРА:
Пиштоље?
СОФКА:
И отрчао сав љутит да се убије.
МАРА:
Да се убије? Шта ја урадих! Због мене да се убије! Помагајте... Помагајте!