Српска граматика (1894)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Српска граматика
Писац: Новаковић Стојан
Новаковић, Стојан (1894). Српска граматика. Београд: Државна штампарија


Моја „Српска Граматика“, у којој се збира рад пуних двадесет и пет година, више пута прекидан и на ново започињат, излази сад први пут овако у целини, у једној књизи.

У намери да покажем како је постала ова књига, изнећу овде како су израђивани, штампани, прерађивани или прештампавани поједини њени делови.

Први почетак јој је у једноме збијено штампаном табачићу о синтакси глаголских облика и сложених реченица, који сам, још као професор Београдске Гимназије, штампао за своје ученике у почетку 1869 године.[1] Српска синтакса се, по ондашњем наставном плану, предавала у другом гимназијском разреду. Поменутим табачићем о другој половини синтаксе покушало се да се на брзу руку попуни оно што се није налазило ни у Српској Синтакси Ђ. Даничића, ни у изводу из те Синтаксе, који је, 1864. штампао Ј. Бошковић. Иначе се у њему налазила друга половина оне ученичке ручне књиге, по којој сам ја тада гимназистама II разреда предавао српску синтаксу. Штампала се поглавито зато, да би се за анализу и друге послове заштедело време које се на школским часовима онда употребљавало на писање ручне књиге по казивању професорову.

С тим се свршио други семестар школске године 1868|9. За први семестар школске године 1869|70 изађе целокупно издање те Синтаксе. То је прво издање њено. страна IV Оно је већ унесено и у библиографију године 1869.[2] Издање то, штампано опет као оглед, распродало се брзо, и у години 1870 имао сам већ да се бавим новим издањем, које је пуштено у свет при крају те године.[3] Ма да је то издање прво потпуније издање, ни оно ме није могло задовољити. Чим се примакло време новоме штампању, ја сам унео и опет много нових допуна и измена. Тако је постало „треће на ново прерађено и раширено издање“, које је штампано у Београду 1874 године. У то време је и предавању народнога језика у гимназијама поклоњена већа пажња, и синтакса се није више предавала у II разреду, као при првим издањима моје Синтаксе, него у IV-ом. Пет година после тога издања, 1879, показала се опет потреба новога издања. И ја сам на ново бацио доста времена на допуне и исправке, којима је постало „четврто поправљено издање“. Нисам бележио колико ми је времена које издање заузело, али памтим добро, да су ми сва нова издања односила исту количину труда и размишљања, без обзира на раније већ уложени рад.

Старајући се у пролеће 1879-те године о четвртоме издању Српске Синтаксе, смислим да према синтакси израдим и остале делове граматике, те да тако употребим белешке, студије и размишљања дугога низа година. У тим мислима и по тој одлуци четврто издање дотадашње Српске Синтаксе први пут се наштампа с натписом целокупнога дела „Српска Граматика за ниже гимназије и реалке у Кнежевини Србији. Четврти део. Наука о реченицама“. И одмах, још те године, изађе у првоме издању први део Граматике „Наука о гласовима“, а на скоро за њим и трећи део „Наука о облицима“. Неизрађен остао беше други део граматике, „Наука о основама“, за коју се, осим научних дела Ђ. Даничића и Ф. Миклошића, тада истом у свет пуштених, у нас налазило само нешто претходне страна V радње у ранијим пословима Ђ. Даничића. Довршивши први и трећи део, „Науку о гласовима“ и „Науку о облицима“, који су школама били од преке потребе, навалим да израдим и други део, „Науку о основама“, те да започети посао до краја изведем. Та „Наука о основама“, прва у лакшем излагању (колико га је у том делу граматике могућно постићи), изиђе у првом издању у почетку 1880 године. Тако се, мало по мало, потпунце довршило дело, започето једанаест година раније, у 1869 ој, као што је горе показано.

Од 1881 почињу већ нова издања, мање или више прерађивана. „Наука о гласовима“ штампана је у новом издању са знатнијим допунама већ године 1881. Треће издање тога одељка, од 1884, и четврто, од 1888, штампано је без икаквих промена.

„Наука о основама“ штампана је још само једанпут, године 1885, и то са другојачијим распоредом материјала. У првоме издању „Науке о основама“ просте основе су биле распоређене у две групе, у групу непосреднога и у групу посреднога (од готових основа) образовања. Свака се та група даље делила по врстама речи. У другоме издању, рађеноме после израда „Граматике старога словенскога језика“ (1884), променим тај распоред, и узмем врсте речи за основицу целокупне поделе, те по њима изложим како посредно, тако и непосредно образовање, свако за се, а једно за другим. Тада ми се чинило, да ћу тим начином унети више прегледности у тај део граматике, претрпан многоразличним материјалом.

„Наука о облицима“ штампана је у другом издању с исправкама године 1882, а по том је то издање године 1890, као треће, просто прештампано.

*

Сва та издања штампана су тако како је изложено, у појединим књигама, за школску потребу. Штампање се то чинило по већој или мањој употреби у школама и зависило је и од промена у наставним школским плановима. Међу тим ја сам поодавно помишљао, да, после посебног издавања свију појединих делова граматике, приредим и страна VI једно целокупно издање, и очекивао сам кад ће ми се указати време и прилика да ту мисао остварим.

Од разлога, из којих сам то помишљао, један је, што је ова Српска Граматика у нашој књижевности још једнако једино дело, у којем је целокупна настава о српском језику израђена једноставно и по једној потпуној основи. Читав низ нараштаја и у Краљевини и по осталим српским крајевима, кроз пуних десет година (1880-1890) учио се по овој граматици. Претварање оних појединих књижица Српске Граматике у један целокупан граматички требник чинило ми се као још једна дужност не само према тим нараштајима, који сад улазе у зрели век, него и према осталој образованој публици српској у свима крајевима народа нашег. Мислио сам да је узалуд изискивати од образованих Срба да својим језиком чистије и правилније пишу, ако се не би спремила књига која би олакшавала вршење те дужности, данас већ, хвала Богу, свакоме драге. Може бити да ја за то нисам погодио баш прави пут; може бити да нисам био кадар да учиним све што треба; али се, опет, надам да ће ово на ново прегледано, поправљено, попуњено и у целину склопљено издање „Српске Граматике“ томе, барем за први мах, довољно помоћи.

Као други разлог да се с овим целокупним издањем пожурим послужила је потреба једна, која се од не давно почела у нас живље осећати. То је потреба да се и у нашем језику што ближе и што потпуније одреде правила интерпункције и правописа. Осећање те потребе без сумње је само по себи очевидан знак напретка у нашем књижевном језику. Оно се јавило у једанпут и на источној и на западној страни нашега народа. Овде у Београду је то било у пролеће 1892, када је образована Српска Књижевна Задруга. Одмах чим се Задруга почела бринути о штампању првих својих издања, истакнута је потреба да се у издањима Задруге мотри колико се више може и на једноликост или следственост правописа. Хтело се да наш књижевни језик и у тој својој спољној страни ојача и да се у свему до појединости примакне великим европским књижевним језицима, који су природан углед нашему књижевном страна VII језику. Да се то постигне, управа је Српске Књижевне Задруге одредила одбор, поставивши му у задатак да изради у том правцу упутства за коректоре издања Задругиних. Осим мене су у тај одбор изабрани били г. г. П. П. Ђорђевић, Љуб. Стојановић и Љуб. Јовановић. Одбор је држао неколико састанака, и споразумео се у главним тачкама, које су обележене као неодређене или подложне неједнакостима и непостојанству писања у наших писаца. То је Српска Књижевна Задруга поставила као правило за своје коректоре и уреднике издања, у колико су ови последњи вољни били да се тих правила држе. На западној, хрватској, страни наше књижевности исто је питање расправљано више службеним путем, али је томе онамо и потреба била далеко већа него у нас, јер је било много више и много озбиљнијих спорних питања за расправљање. У књизи дра Ивана Броза о Hrvatskom pravopisu читамо о томе ово: „Г. 1889 прихватила је власт трећом да ријеши питање о јединственом правопису школском. Особити одбор, у који су били позвани струковни учитељи, расправио је у неколике сједнице то питање и изрекао своје увјерење, да је од пријеке потребе за школе један правопис, а тај треба да је основан на начелима фонетичкога писања. Висока кр. земаљска влада, одио за богоштовље и наставу, прихвати то мишљење за своје, па, желећи да би се што прије постигло јединство правописа у свјема школама, поставила је у почетку г. 1892 кр. свеучилишнога професора за хрватску филологију г. Армина Павића, ревизором свих књига, што ће се о њезину трошку и о њезиној заклади штампати, а мени је наложила да израдим не само правила за правопис него и правописни рјечник. Тако је постала ова књига, коју је у свему одобрио г. проф. А. Павић“.[4] Исту мисао, којом се бавила Српска Књижевна Задруга и којом се, према својим приликама. бавила хрватска влада, кретао је самостално и засебице и др. Љубомир Недић године 1894 у Књижевно-уметничкој страна VIII заједници у Београду, у којој је једно вече разлагао свој предлог „О правопису и интерпункцији“.[5]

Као основица правилима о правопису што су у овој књизи изложена, послужило је оно што је поменути одбор Српске Књижевне Задруге својим споразумом утврдио. Мени је ваљало да по тој основици листу примера попуним, да правилима облик и распоред дам, и да их с граматиком у склад доведем. У томе раду неколика су ми питања под другојачију светлост дошла, те сам на два три места и одступио. Најглавније је одступање у писању групе иј (чл. 64 в, чл. 807 б) при извесним творбама језика и у бележењу дијалектичког сажимања самогласничких група ао, ео или уо (чл. 66 а, чл. 807 в), где сам, после дужега размишљања, нашао да је боље и књижевном језику прикладније овако како је у мојим правилима.

Питање о интерпункцији задало ми је много више и муке и труда.

Још стара наша књижевност оставила је у самој практици трагове размишљања о овоме питању. Издајући по џепним народним издањима наших млетачких штампара живот св. Петке у Starinama IX, интерпункција је тих издања сама собом обратила ми пажњу на се. У предговору к томе издању читају се о томе ове врсте: „Пошто оригинал има и своју уређену интерпункцију, могао сам и ње држати се у велике и с малијем додатцима, да изведем садашњу интерпункцију, а ево како. Гдје су сад пред чланцима словенске цифре, ту је чланак у Божидаревом издању почет новом врстом и великијем црвенијем словом, а на крају су пређашњега двије црвене тачке упоредо; гдје је сад чланак без цифре, ту му је у Божидара почетак у врсти, али опет почет великијем (но ситнијим од онога напријед поменутога) црвеним словом, и од пређашњега чланка је одвојен двјема упоредним црвеним тачкама. Од осталијех знака долази највише црна тачка и запета, и обје махом имају вриједност садашње запете, ако иза тачке слиједи мало слово, јер иза запете никад страна IX друкчије слово и не долази; ако ли иза тачке слиједи велико слово, па ако је уз то и тачка црвена (што чешће долази), онда тачка има вриједност садашње тачке, а негдје и садашњих двију тачака (:) као знака пред ријечима које се наводе. Тога држећи се и одступивши на врло мало мјеста, могао сам и чланке и изреке (фразе) са свим по Божидареву издању подвојити. Одвајање реченица и њихових дијелова у изрекама узето је по данашњем, ма да се и ту оба начина врло мало у ствари разлазе, пошто у Божидара тачка служи махом за одвајање крупнијих, а запета за одвајање ситнијих дијелова изреке и реченице (на које се разликовање данас и не пази), и ти знаци махом ријетко недостају ондје гдје им је мјесто“.[6] Преписујући пре неколико година призренски рукопис Душанова Законика за ново издање, обратно сам опет пажњу на стару интерпункцију, у намери да се уверим да ли она нема утицаја на овако или онако разумевање текста. И уверио сам се да се и писац тога рукописа служио интерпункцијом (само тачком и запетом) на начин који пажњу заслужује и који се, од почетка до краја, мора недирнут сачувати.

С почетком писања народним језиком у новој књижевности, с почетком стварања народнога књижевног језика, и ово је питање почело занимати књижевнике онога истог часа када су се почеле штампати књиге, у којима су писци ради били да су у овом погледу следствени и правилни.

Познато је да има два главна начина у бележењу интерпункције или реченичних знака. Један је граматички, који пажљиво следује граматичком чланању реченица̑ и њихових саставних делова; други је логички, који тражи главније, само логичко, чланање, мало се обзирући на реченице, тешње подређене или јаче везане са својом главном речју. Први начин, којим се нарочито Немци служе, имао би за се ту добру страну, што би се њиме можда најпре могла извести оштрија следственост интерпункције, премда у нашем језику има примера, у којима су речи двеју реченица страна X тако испреплетане, да их није могућно знаком одвојити. Други начин, којим се служе нарочито романски народи, тешко би се извео до следствености онога првога, али је очевидно природнији, зато што следује логичкоме чланању, и у случају разноликих анализа или начина читања (посве неизбежних у ствари овако индивидуалној као што је склон и чланање ми́сли̑) показује свагда на какво је читање и чланање мислио писац сам.

Од писаца нове књижевности, Доситије нема још ни правописа ни интерпункције. Вук Ст. Караџић, творац граматике и први уредник књижевнога језика нашег, показује у овоме послу врло карактеристичне ме́не. Његови списи у „Даницама“ показују нам интерпункцију начина немачкога, изведену често с врло пажљивом следственошћу. Али главно Вуково стилистичко дело, које нам и у овом погледу има да остане као главни и коначни исказ његова умовања о овим питањима, одступа већ од тога правца и показује нам ону другу, логичку, врсту интерпункције. Тим се начином Вук и после до смрти служио. Ђ. Даничић је у ономе следовао томе последњем Вуковом мишљењу, и нарочито је запете врло штедљиво употребљавао. Али његова интерпункција у преводу Старога Завјета, Даничићева главног стилистичког дела, пуна је поуке, и носи обележје чисто логичке интерпункције. Ти основи као да су везани са самом природом нашега језика, јер извесне његове синтактичке конструкције упућују саме собом на овај начин реченичног бележења. У М. Ђ. Милићевића наћи ће се много више запета̑ него у Ђ. Даничића, али има много конструкција које ни он, с великом следственошћу, никада запетом не двоји.

Интерпункција је по себи тако жива ствар, а у исти мах тако деликатна, да се самом практиком, без каквих год напред утврђених правила, може расправити само у главноме. И горе поменути признати наши писци и стилисте тражили су начин интерпункције не по напред постављеним правилима, него по разумевању које су ради били да своме излагању реченичним знацима назначе, по своме мишљењу. С тога њихова дела још не могу показати потпуну систематичност у правилима интерпункције. страна XI Али је потпуно очевидна њихова доследност и сагласност у главним основима, и изван сваке је сумње да та доследност одсудно утврђује интерпункцију логичку за наш језик. У том погледу је значајно што је Вук у почетку покушавао да се служи интерпункцијом граматичком, а што је, у зрело своје доба, коначно усвојио начин логични, којим се, после, и Ђ. Даничић свега свога века служио. Ово не треба да је чудновато, кад се зна да се језик првим својим одељком, науком о гласовима, додирује са физиологијом и музиком, а завршетним својим одељком, науком о реченицама, служи само као стварни облик логике и њезиних гдекојих формула и категорија.

Следујући овоме што сам навео, и ја сам у правилима интерпункције, штампаним у додатку ове књиге, узео за основ интерпункцију логичку. Како се у четвртом делу ове граматике, у науци о реченицама, излажу и описују све врсте подметних и прирочних додатака и подређених реченица, у којима се ти додатци само ширим начином исказују, ја сам се старао да по тим врстама и правила интерпункције распоредим. Држећи се природе тих додатака као главнога упутника, ја сам се старао да у правилима интерпункције што тачније назначим где се што реченичним знацима одваја, где ли не, и где који знак писати треба. Ово што је главно и што се свуда може потврдити примерима из Вука и Даничића, попунио сам правилима о раздвајању осталих реченичних делова, и у томе сам се држао поглавито правила француских, пошто се и иначе поменути начин у своме основу највише подудара с француским. Ако у свему и не будем погодио, довољно је, ако будем добрим путем упутио. У том ће се последњем случају лако попунити што ја сад будем омашио, или исправити што не будем погодио.

*

На реду је да неколико речи кажем и каво је ово целокупно издање склопљено и како стоји према посебним књигама пређашњих издања.

страна XII Ређајући чланке пређашњих књига под број, који се до краја дела не прекида, ја сам свеколи́ке чланке на ново с пажњом прегледао и испитао, исправивши и допунивши где сам год мислио или опазио да што треба исправити или допунити. У току тога рада „Наука о гласовима“ нарочито је добила доста исправака, прерада и допуна. „Науку о основама“ целу сам из нова уређивао према распореду који ми се сад учинио најподеснији. Свеколико образовање простих основа изложено је сада по врстама ре́чи̑, а подела на посредно и непосредно образовање (где би јој места било) извршена је при дотичним наставцима. Тим се начином о сваком наставку говори у свакој врсти ре́чи̑ једанпут, и на том се месту разматра и разлика међу посредним и непосредним образовањем, где би је било. „Наука о облицима“ само је на неколиким местима исправљена или допуњена, и она је у овом издању понајближа пређашњим издањима. „Наука о реченицама“ остала је, такође, већином у пређашњем облику, али је ипак на неколико места допуњена, и у две партије, ради везе с интерпункцијом, прерађена (чл. 567–570, чл. 731–737). У примерима су свуда главне речи подвучене. Додатак је, као што се из напред наведенога види, сада са свим из нова рађен.

Јединству књиге и лакој употреби свију њених правила намењен је поглавито Кључ, који је на крају. Свако правило из књиге, свака поједина реч, употребљена ма где у књизи као предмет правила или пример, наћи ће се путем Кључа, и Кључ упућује увек на онај члан књиге који о томе говори. Надам се да ће Кључ добро послужити и онима који су ради да нађу правило о којој речи или о којем предлогу и без домишљања на ком је месту граматике дотично правило. Кључ је склопљен управо зато да се свако правило нађе и средством које било речи о коме оно говори.

Како на цео посао овога издања, тако и на само штампање уложено је много труда. Покрај свега старања поткрало се и нешто погрешака, а може бити да је и у самој књизи страна XIII још којегде остало трагова који ће сведочити да је први пут у четири засебне књижице израђивана. То би се могло исправити тек у новом издању, ако одзив српске публике према овоме да̑ прилике да се књига у овом облику још који пут штампа.

25 новембра 1894
у Београду.

Стојан Новаковић.

  1. Тај први почетак ове књиге из 1869 на корицама носи натпис „Српска синтакса у нзводу. П. Ст. Нов. 1869. Штампано као рукопис“. На 16-ој страни текста, који обухвата 60-110 правило синтаксе, забележено је на дну под линијом „Штампано као рукопис у штампарији Николе Стефановића“. Тога ради што је штампано као рукопис, издање ово није узето ни у моју библиографију 1869 године, која је штампана у Гласнику XXVII.
  2. Српска синтакса у изводу, за други разред гимназија и реалака у Кн. Србији. По Ђ. Даничићу, П Будману и др. саставио Стојан Новаковић. У Београду, у државној штампарији 1869. На 8-ни, 2 л. 46 стр. и 1 л.
  3. Српска синтакса за ниже гимназије и реалке Кнежевине Србије. Саставио Стојан Новаковић. Друго прерађено и раширено издање. Прегледала и одобрила Школска Комисија. У Београду, издање и штампа Државне Штампарије 1870. На 8-ни. 2 л. 96 стр. и 1 лист.
  4. Hrvatski pravopis. Po odredjenju kr. zem. vlade, odjela za bogoštovlje i nastavu napisao Dr. Ivan Broz prof. u kr gimn. zagrebačkoj. Zagreb, 1892 стр. IV-V.
  5. О правопису и интерпункцији. Предлог Књижевно-уметничкој Заједници. поднесен 8 Априла 1894 од Д-ра Љубомира Недића проф. Вел. Школе. Београд. 1894. Стр. 29.
  6. Starine IX, 52-53

ПРЕГЛЕД[уреди]

ПРИСТУП.стр
I.Језик и његов склоп1
  Шта је језик. — Како постаје језик. — Реч и представа. — Реченица. — Једнина и множина. — Додатци или допуне подмету и прироку. — Како се реченица шири додатцима. — Положај подмета, прирока и додатака. — Реченице главне и споредне. — Положај главних и споредних реченица. — Сложене реченице или низови од реченица. — Речи непроменљиве. — Речи променљиве. — Основе и облици. — Корени и основе. — Корени и њихови изданци. — Сложене речи.
II.Врсте ре́чи̑9
  Колико има вр́ста̑ ре́чи̑. — Именице. Подела на стварне и мислене. — Подела̑ стварних именица. — Род у именица. — Придеви. — Род у придева. — Бројеви. — Заменице. — Личне заменице. — Придевне заменице. — Глаголи. — Облици глаголски. — Подела глагола по предмету радње. — Подела глагола по трајању радње. — Прилози. — Предлози. — Свезе.
III.Граматика и подела њена21
  Шта је граматика. — Граматика упоредна, историјска и описна. — Делови граматике.
ДЕО ПРВИ. НАУКА О ГЛАСОВИМА.
I.Постанак и подела гласова24
  Говорна оруђа. — Употреба говорних оруђа. — Гласови и слова српскога језика. — Латиница и ћирилица. — Шта су самогласници а шта сугласници. — Које су самогласници а које сугласници.
II.Самогласници старога језика27
  Самогласник ѧ. — Самогласник ѫ. — Самогласници ъ и ь. — Самогласник ꙑ. — Самогласник ѣ и српска три говора.
III.Подела и особине самогласника29
  Самогласници непчани и ненепчани. — Особине самогласника. — I. Снажење самогласника. — II. Дуљење самогласника. — III. Избегавање зева или празнине међу самогласницима. — Избегавање зева попуњањем. — Избегавање зева укидањем. — Зев непопуњен. — IV. Сажимање или спајање једнаких самогласника. — V. Једначење неједнаких самогласника. — VI. Образовање слогова — VII. Наглашивање или акценат. — Шта је акценат? — Акценти српскога језика. — Главни и споредни акценат. — Места српских акцената. — Мењање акцента. — Акценатне речи. — Акценат у разлици говора, источног, западног и јужног.
IV.Подела и особине сугласника44
  Подела сугласника по говорним оруђима. — Подела сугласника по звучности. — Особине сугласника. — I. Једначење неједнаких по звучности. — Изузетци од тога правила. — II. Једначење неједнаких по говорним оруђима. — III. Јотовање. — IV. Подешавање сугласника са самогласницима. — Грлени сугласници и зубно ц пред непчаним самогласником и. — Грлени сугласници и зубно ц пред непчаним самогласником е. — Самогласник о иза непчаних сугласника. — Некадашњи ѣ и замена му је испред самогласника и непчаних сугласника ј и ђ. — V. Самогласник л. — Л претворено у јужном говору. — VI. Старинско претварање. — а. д и т пред т. — б. жж, жђ = жд; шћ, шч = шт. — в. гт, кт, хт претварају се у ћ. — VII. Премештање. — VIII. Избацивање појединих сугласника. — а. Од два једнака или изједначена по звучности један се избацује. — б. Од два једнака или изједначена по говорним оруђима један се избацује. — в. Избацивање ради несклада говорних оруђа. — IХ. Уметање самогласника а међу сугласнике.
ДЕО ДРУГИ. НАУКА О ОСНОВАМА.
Опште црте59
  Шта су основе а шта наставци. — Разлика међу основама. — Основе од корена. — Основе од основа. — Основе од облика. — Сложене основе. — Корени глаголски и заменички. — Речи домаће и позајмљене. — Разлика корена по родности. — Подела науке о основама.
ОДСЕК ПРВИ. НАУКА О ПРОСТИМ ОСНОВАМА65
I.Глаголске основе65

  А. Основе начина неодређеног. а. Основе начина неодређеног без икаква наставка. б. Основе начина неодређеног, образоване наставцима. 1. ну- наставак; 2. ѣ- наставак; 3. и- наставак; 4. а- наставак. а. Основе непосредно од корена образоване. б. Основе изведене од већ готових глаголских основа. в. Основе изведене од именских основа; 5. ива- или ова- наставак. — Глаголске основе, које значе радњу у маломе (диминутивну). — Основе начина неодређеног изведене од облика.

  Б. Основе времена садашњег. а. Основе времена садашњег непосредно од корена изведене. 1. е- наставак; 2. је- наставак; 3. не- наставак.

II.Именичке основе77

а. Извођење од корена и од готових основа.

1.

Наставци ъоа. а. Основе тим наставцима од корена изведене. б. Основе ъ- или а- наставком од глаголских основа изведене. в. Основе о- или а- наставком од именичких основа изведене.

2.ь- наставак82
3.јъје (јо) — ја- наставак83
4.јоја- наставак84
5.ије- наставак84
6.ија- наставак85
7.рърора- наставак85
8.ер (еръ) — еро- наставак86
9.ор (оръ)- наставак86
10.арара (јар — јара)- наставак86
11.урура (јур — јура)- наставак87
12.лълола- наставак87
13.ло- наставак88
14.ль- наставак89
15.ља- наставак89
16.аљ- наставак89
17.уљуља- наставак90
18.нънона- наставак90
19.анана- наставак90
20.инјан-ин (ан-ин)- наставак90
21.ина- наставак91
22.ња- наставак92
23.ањ (ьњь)- наставак92
24.оња- наставак93
25.иња- наставак93
26.тътота- наставак93
27.ть- наставак94
28.тељ- наставак94
29.тва- наставак94
30.етотат- наставак95
31.ьство- наставак95
32.ота- наставак96
33.ост (ость)- наставак96
34.етета (ѧт — ѧта)- наставак96
35.ић- наставак97
36.а̑д (адь)- наставак97
37.бадба- наставак98
38.ава- наставак98
39.иво- наставак99
40.мъмома- наставак99
41.мен (мѧ)- наставак99
42.кока- наставак99
43.ак (јак) — ака (јака)- наставак100
44.икика- наставак101
45.ак (ькъ) — ка (ька) — ко (ько)- наставак101
46.иште- наставак103
47.гъга- наставак104
48.хъхоха- наставак104
49.ицицеица- наставак104
50.ац (ьць) — ица- наставак104
51.аццеца (ьць — ьце — ьца)- наставак106
52.еж- наставак107
53.ачача- наставак107
54.шоша- наставак108
55.аш- наставак108
56.ушуша- наставак109
б. Извођење од облика.
а. Основе од глаголских облика, I. од облика времена садашњег109
II. Од прилога времена садашњег110
III. Од прошастог придева110
IV. Од трпнога придева111
б. Основе од заменичких облика113
III.Придевске основе.
а. Извођење од корена и од готових облика113
1.ъао- наставци113
2.ијијаије- наставци114
3.јъјајо- наставци114
4.ръраро- наставци115
5.нънано- наставци115
6.аннано (ьнъ итд.)- наставци115
7.ененаено- наставци116
8.ѣнъѣнаѣно- наставци116
9.ининаино- наставци116
10.њъњање- наставци117
11.тътато- наставци117
12.ататаато- наставци117
13.астастаасто- наставци118
14.ититаито- или овит,-а,-о- наставци118
15.ћъћаће- наставци119
16.въваво- наставци119
17.ававааво- наставци119
18.ививаиво или љивљиваљиво- наставци119
19.ововаово- наставци120
20.ак (ъкъ или ькъ) — како- наставци121
21.ококаоко- наставци122
22.скъскаско (ьскъ итд.)- наставци122
б. Извођење придевских основа за поређење122
в. Извођење придевских основа од облика124
α. Основе од глаголских облика124
β. Основе од заменичких облика125
IV.Бројне основе126
V.Заменичке основе128
VI.Прилошке основе130
ОДСЕК ДРУГИ. НАУКА О СЛОЖЕНИМ ОСНОВАМА.
А.Основе сложене од основа132
  Одељак први. Основе сложене од самих именских основа. I. Једна с другом на једнако сложене основе133
  II. Сложене основе, с другим чланом као главним а с првим као одредником134
  III. Сложене основе, у којима је други члан главни, а први од њега зависан134
  IV. Сложене основе, које и једним и другим чланом казују каквоћу135
  Одељак други. Основе сложене од предлога и имена136
Б.Основе сложене од готових облика138
  1. Именице и придеви у основама сложеним од готових облика138
  2. Сложене основе од бројева139
  3. Основе сложене од заповедног начина и именица139
  4. Одречни прилог не и разне врсте имена и именских глаголских облика140
  5. Сложене основе од предлога и именских основа140
  6. Предлози и глаголске основе141
ДЕО ТРЕЋИ. НАУКА О ОВЛИЦИМА.
А.Наука о облицима име́на̑
  Једнина (двојина) и множина144
  Падежи и родови145
  Основе и наставци у облика145
  Како се дели промена имена145
I.Промена именица147
Прва врста148
  Разлике међу три обрасца149
  Напомене к првом и другом обрасцу149
  Напомена к трећем обрасцу156
Друга врста157
  Разлике међу обрасцима158
  Напомене к овој врсти158
Трећа врста160
  Напомене к овој врсти160
Четврта врста163
  Напомене к овој врсти164
Пета врста168
  Напомене к тој врсти169
II.Промена заменица170
А. Промена личних или именичких заменица170
  Напомене к промени личних или именичких заменица172
Б. Промена придевних заменица172
  Напомене к промени придевних заменица174
  Лична или именичка заменица трећега познатог лица I. Старија промена177
  II. Познија промена178
  Бројеви који се мењају по обрасцу заменица180
III.Промена придева183
  Како се одређени и неодређени придеви обликом разликују183
  Промена неодређених придева185
  Напомене к промени неодређених придева186
  Промена одређених придева187
  Напомене к промени одређених придева190
  Заменички облици помешани с придевскима190
Б.Наука о облицима глагола̑.
  Какве облике имају глаголи192
  А. О глаголским облицима простим192
  Који су и какви су прости глаголски облици192
  Именски и глаголски облици у глагола193
  Број и род глагола194
  Основе, наставци и уметци194
  Наставци за глаголске облике196
  Врсте глаголских облика203
Прва врста204
  Први раздео. Основе на д и т204
  Напомене к овом разделу205
  Други раздео. Основе на з и с207
  Напомене к овом разделу208
  Трећи раздео. Основе на б, п и в210
  Напомене к овом разделу211
  Четврти раздео. Основе на г, к и х211
  Напомене к овом разделу212
  Пети раздео. Основе на н или м214
  Напомене к овом разделу216
  Шести раздео. Основе на самогласнике осим р216
  Напомене к овом разделу218
  Седми раздео. Основе на л и р224
  Напомене к овом разделу225
Друга врста226
  Напомене к овој врсти227
Трећа врста229
  Први раздео229
  Други раздео230
  Напомене к овом разделу231
Четврта врста234
  Напомене к овој врсти235
Пета врста236
  Први раздео236
  Напомене к овом разделу238
  Други раздео238
  Напомене к овом разделу239
  Трећи раздео240
  Напомене к овом разделу243
Шеста врста244
О глаголским облицима сложеним245
Сложена времена245
Начин погодбени246
Трпно стање247
ДЕО ЧЕТВРТИ. НАУКА О РЕЧЕНИЦИМА.
I.Шта је наука о реченицама248
II.Шта је мисао и реченица248
III.Главни делови реченице249
IV.Разгранавање реченице254
V.Деоба реченица и синтаксе260
А.Синтакса простих реченица
1.Слагање главних делова реченичних261
2.Употреба врста̑ речи у реченицама268
3.Употреба облика̑ у реченицама280
I. Именски облици.
а. Падеж без предлога, α. Први падеж280
  β. Други падеж281
  γ. Трећи падеж286
  δ. Четврти падеж289
  ε. Пети падеж290
  ζ. Шести падеж291
  η. Седми падеж293
б. Падежи с предлогом293
II. Глаголски облици301
α. Времена. a. Време садашње301
  b. Времена прошаста305
  c. Време будуће307
β. Прилози и придеви глаголски311
γ. Начини314
δ. Стање радње глаголске318
4.Питање у реченицама320
5.Одрицање322
Б.Синтакса сложених реченица
1.Врсте сложених реченица326
А.Приређивањем сложене реченице330
Б.Подређивањем сложене реченице332
  а. Придевне реченице уз именицу, придев или заменицу333
  б. Придевне реченице уз именице или заменице335
  в. Подређене реченице за предмет уз глаголе336
  г. Подређене реченице за намеру337
  д. Подређене реченице за погодбу338
  ђ. Подређене реченице за уступање или допуштање (пермисивне)339
  е. Подређене реченице за поређење или начин340
  ж. Подређене реченице за време343
  з. Подређене реченице за место344
  и. Подређене реченице за последицу и узрок345
2.Скраћивање простих и сложених реченица347
  I. Скраћивање изостављањем347
  II. Скраћивање замењивањем349
3.Намештање или ред речи351
ДОДАТАК.
I.Реченични знаци
I.Запета359
II.Тачка и запета372
III.Две тачке374
IV.Тачка377
V.Знак почивке377
VI.Знак питања379
VII.Знак узвика380
VIII.Знак прекида381
IX.Знак заграде381
II.Главна правила о правопису
1.Гласови у правопису383
2.Акценти у правопису388
3.Везица389
4.Апостроф391
5.Састављање и растављање речи у писању391
6.О речцама не, и, ни у састављању и растављању речи400
7.Прилози од реченица402
8.Скраћене речи403
9.Писање бројева404
КЉУЧ407
Штампарске погрешке