Српска граматика (1894)/Додатак

←Део 4: Наука о реченицама

Српска граматика Писац: Новаковић Стојан Додатак

Кључ→

Новаковић, Стојан (1894). Српска граматика. Београд: Државна штампарија

ДОДАТАК

I. РЕЧЕНИЧНИ ЗНАЦИ.

759. Где је крај којој речи, познаје се у писаном или у штампаном слогу по празном простору, који се међу појединим речима оставља; где је крај којој реченици, или из којих се делова или самосталних целина склапају реченице или цели реченични низови, познаје се по нарочитим реченичним знацима. Кад се говори или гласно чита, на тим се местима гласом застајкује, или се глас мења, диже или спушта, мање или више.
760. Реченични су знаци од користи за потпуно и јасно разумевање онога што се у реченицама казује. Каткад бива да различито постављени реченични знаци могу разумевање упутити на различите начине. Тога ради се за њих не могу поставити потпуна ни до краја одређена правила, него тек главна начела, а свакоме је остављено, да тим знацима означи начин читања или разумевања онако како сам жели.
Примера ради наведе се два три огледа. — У реченици И угледају огањ далеко у једној пећини, запета се може ставити после огањ и после далеко. У првом случају (И угледају огањ, далеко у једној пећини) изаћи ће значење да је огањ угледан у пећини самој, само далеко. У другом случају (И угледају огањ далеко, у једној пећини) изаћи ће значење да је огањ угледан у даљини у опште, и да је у тој даљини пећина била место на ком је огањ угледан. — У страна 358 реченици И глас изиђе од пријестола који говори, ако би се оставила тако без запете како је, могло би се разумети да пријесто говори и глас даје. Да би се то избегло, ваља поставити запету после пријестола (И глас изиђе од пријестола, који говори), и онда ће додана реченица који говори бити упућена на глас као на своју главну реч. — У реченици У другом делу уписивани су неки акти који су после следовали овим редом, запета се може ставити после акти и после следовали. У првом случају додатак овим редом везаће се за глагол следовали; у другом пак, за глагол уписивани су. — У реченици Па то место да заузме нека из света који никаквих заслуга нема за Србију, ако се стави запета после света, тиме ће додана реченица бити упућена на неко као на своју главну реч, а без запете би се она могла везивати и за свет као за своју главну реч, што би смисао коначно мењало. — У реченици А напријед јунак на вранчићу, необична ока и погледа, необичне слике и прилике запета после речи вранчићу чини да се додатци што после те речи следују везују за реч јунак, којој и припадају.
761. Реченични су знаци ово:
     1. Запета ( , ),
     2. Тачка и запета ( ; ),
     3. Две тачке ( : ),
     4. Тачка ( . ),
     5. Знак почивке ( — ),
     6. Знак питања ( ? ),
     7. Знак узвика ( ! ),
     8. Знаци прекида ( … или — ),
     9. Знак заграде ( () или [] ).
     10. Знак навођења ( „“, или ‚’, или —).
страна 359

I. Запета.

762. Запетом се свагда одвајају једна од друге свеколике приређене (чл. 725) реченице у обичним сложеним реченицама као и у реченичним низовима, осем где би се место запете употребио други који знак, што ће се, ниже на свом месту, навести.
Примери. Он не иде у бијелу цркву, већ он иде у то поље равно, те он сије бјелицу шеницу. — Немарна рука осиромашава, а вриједна обогаћава. — Царев син устане, оправи се и захвали пустињику, па пође како му је казао. — Корен јој је од сувога злата, гране су јој дробнога бисера. — Још сам мало времена с вама, па идем к ономе који ме посла. — По том се паша крене са спахијама и с осталом својом војском, и дође те прими од Нијемаца Београд и Смедерево, и остали се Турци стану враћати сваки својој кући, а баше остану по Босни и по другим мјестима око Србије. — Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве, у ад ми се свијет претворио. — Гледа га, гледа, па онда тресну о земљу.
763. Запета се пише свуда редовно и онда кад у неком приређеном реченичном низу, пред поједином реченицом тога низа или пред последњом од њих, стоје свезе и, или (ја, јали), нити, ни.
Примери. Да се јадна за зелен бор хватим, и он би се зелен осушио. — Радња му је ишла добро, и он је стекао красне новце. — Мој гроб никад није покрио бус рођене ми земље; њега никад није оквасила суза мојих рођака, нити га је огласила запевка шумадинска. — Је ли ово одиста Београд, или је неко друго место? — Ја њу, ја ниједну. — Сједоше људи да једу и да пију, и усташе да играју. — Ни би сина, ни од сина гласа. — Или волиш царству небескоме, или волиш царству земаљскоме? страна 360 — Нема лица без црвена винца, ни радости без зелена венца. — И би ондје у пустињи дана четрдесет, и куша га сотона, и би са звјерињем, и анђели служаху му. — Или грми, ил’ се земља тресе, ил’ удара море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, пит’ удара море у брегове, већ дијеле блато светитељи. — Ил’ вас ткогод увр’једио брата, ил’ нејаку драги противнику живот дигнув огр’јешио душу, или путну затворио врата, ил’ д’о вјеру а кренуо њоме, или гладну ускратио храну, ил’ рањену не завио рану: све је гријех, све су дјела прика, без кајања нема опросника.
764. Кад у којој реченици има више било подмета, било прирока, било подметових и прирокових додатака једне исте врсте, сви се један од другог одвајају запетама.
Где пак, било подмети, било прироци, било њихови додатци, нису једноставни, него су раширени својим додатцима, у целину се узимљу и додатци, а запетом се одвајају све посебне целине, као што би се чинило кад би нераширене биле. Примери. А сад остаје вјера, над, љубав, ово троје. — С почетка беху деца збуњена, преплашено гледаху, заметено одговараху, укрућено иђаху. — У рушењу Турства и дизању Српства, Милош је био свакад један исти, свакад непроменит, непомерно сталан, вечито веран, никад забораван, никад уморан. — Није чудо, сине, што ћеш у таком селу видети љу́ди̑ нерадника, људи̑ пијаница̑, људи̑ свакојака владања, људи̑ у некој душевној чами. — Док заједно зађоше (месец и даница) за високу планину, за студену водицу. — Обуците се, дакле, као избрани Божији, свети и љубазни, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, и трпљење. — Опет видјех под сунцем да није до брзијех трка, ни рат до храбријех, ни хлеб до мудријех, ни богатство до разумнијех, ни добра воља до вјештијех, него да све стоји до времена и згоде. — Јеђаху, страна 361 пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег.
765. Кад су два подмета, или два прирока, или два каква год додатка једне врсте везани свезама и, ни (нити), или (ја, јали), а, пред те се свезе запета не ставља. Тако се чини и кад су та два последња у реду већем од два, где тих свеза нема међу претходним члановима, или кад их је више од два, а једну целину чине (што нарочито може вредити за и), или кад два по два целину чине.
Примери. Вино пију Новак и Радивој. — Београд, Шабац, Смедерево, Ужице, Кладово и Соко узеше облик бојних поља. — Овај прима грјешнике и једе с њима. — Неке је довела невоља или потреба. — Копаоник и Жељин још нису обелели, Јастребац и Ртањ још нису липа своја завили маглом. — Десном га је руком ухватио за десницу и за бритку сабљу. — Живот је тежак а кратак. — Сад су пак многи уди а једно тијело. — Боље ти је бити сиромах а праведник, него богат а неправедник. — Нема ни мени ни теби. — Ја умио а не имао, ја имао а не умио (све једно је). — У оно време људи нису спавали ни седали, већ посртали с носа на уста, а с уста на нос. — Ја и мој вођ као путујемо к Београду. — Ни множина ни разноврсност послова, ни озбиљност оних прилика не сметаху Кнезу да се некад и слатко пошали. — Не слушајте ни нас ни по што. — И уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога. — Бог Аврамов и Исаков и Јаковљев. — Господе Боже, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима. — Турци су врло често долазили на бачију Вељкова оца, те јели, пили и односили сир, масло и млеко. — Гости су седели, јели, пили и разговарали се.
766. Где је пак у таквим случајима какво набрајање, или је у набрајању поступност, или пењање, или спуштање, или ређање с по једним или с по два члана, страна 362 онда се запете међу члановима набрајања на крају, макар се они почињали и свезама и, ни (нити), или (ја, јали), а.
Примери. У љубави, у пријатељству, у мржњи, у тековини, у освети, у власти, Милош је могао бити и прав и дволичан, и сталан и променљив, и веран и забораван. — Можете их видети и у гуњу, и у капуту, и у ћурку, и у униформи, и у раси. — Нови насељеници мењали су у један мах и климат, и веру, и начин живота, и начин управе, и суседство. — Остала је твоја замјеница ни код мога ни код твога двора, ни код моје ни код твоје мајке. — Хоће једном бити према глави, јали мојој, јали према твојој. — После тога ни ја, ни Љуба, ни баба, не проговорисмо ни речи о теби. — Ни сабљом, ни пушком, ни благом, ни влашћу, већ једином искреном љубављу према својој наставничкој, својој научничкој и књижевничкој дужности; ту је пошту он освојио оним танацким перцем својим, које није писало ни за паре, ни за славу, ни за допадање, ни за опадање, него да учини, по својој могућности, дворбу и угодбу науци и отаџбини. — Само да не пострада који од вас као крвник, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове.
767. Где има више подмета или прирока одвојених запетама, запета се не меће међу последњи подмет или прирок и међу реч која би му следовала или претходила. Кад има општи подмет, у ком се уједно кажу сви дотле наведени подмети, он се само одваја од посебних подмета, али се ни он не одваја од речи која за њим следује, или му претходи.
Примери. Пјесме, загонетке и приповијести, то је готова народна књижевност. — Добри људи, гостољубиви домаћини, гозбени свечари, они имаху доста званица и гостију. — Старо и младо, жена и дете, све ти то инглески говори. — У Задру колонел Мајна, капетан Јово Грбљанин, конте Зоран Габо из Кандије, госпођа Ана, Рапсоманићи и мој љубими Лазар Славујевић Мостаранин с страна 363 својим другом Симетом, и прочи купци Сарајлије, сви су ми ови тако добри и мили били. — Ни они ни ја, не записасмо имена мојих родитеља. — А сад остаје вјера, над, љубав, ово троје. — Путови сви насути, прави, широки; путника свуд много; путне гостионице велике, чисте, лепе; села честа, голема; куће по селима беле, лепе; народ одевен, весео. — А највећа особина великих планина јесте, што се из њих копа злато, сребро, гвожђе, олово, итд. — Свуд штрче одломци од греда, комади од зидова, удови од телеса мртвих људи. — По равним правим насипима врвели су путници ко̑ници, коњици, пешаци.
768. Ако било која реч у реченици има више додатака једне врсте, невезаних свезама, ти се додатци, по мало час назначеном правилу, један од другога одвајају запетом, али се запета не меће међу главну реч и онај додатак који уз њу непосредно стоји.
Примери. Како ћеш се обикнути без свећице, без стражице. — Буди углед вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти. — Пред нас ће изаћи невеселе сенке толиких честитих, толиких заслужних људи, засутих непознањем, заборављених непоштовањем. — Не умију двору пута наћи од мириса рана босиока, од љепоте руже и виоле, од честине ситне мачуране, од ширине зелене наранче. — По улицама, по дућанима, гостионицама ври народ. — Остала је твоја замјеница ни код мога ни код твога двора, ни код моје ни код твоје мајке. — Бесмо ли код какве цркве или код манастира, или у некаквој школи — не умем казати. — За том је реформацијом Доситије уздисао не из сујете, не из увреде, не из моде, не из леденога квекерског срца, него из топлога уверења, из сопственога искуства, из свакидашње историје живота свога. — Помози ми на путу, на суду, на тамној ноћи, на чарној гори, на мутној води, на уранку, на подранку, на беломе данку, и на сваком страшном месту. — Срби су њему давали сијена, јечма, дрва, оваца, говеда, меда, масла, а по мало и новаца. страна 364
769. Самостални подметови додатци, који се могу наћи и осем подмета уза сваку именицу или заменицу у реченици, одвајају се запетама с обе стране, кад су год именице (апозиције, чл. 568), а кад су придеви, или у придевном смислу употребљене именице, онда само кад, су пространији.
Примери. Ма да је био у пуној слободи, опет он, стари одметник, никад није хтио сјести другојаче него да су му леђа чим било заштићена. — А она, несрећница, куд има погледати? — Брже стере мекану постељу, ни дугачку ни врло широку — И никад им, пасијим вјерама, измамити ријеч не могосмо. — Ја чекам лепу Јелицу, Ивана бана сестрицу. — Ој Дунаве, тиха водо, што ти тако мутна течеш? — И пун задовољства, он оде, задовољан данашњим даном, низ дубраву. — На гробу му стоји и сада белег, прост камен без икаква записа. — И ушавши у кућу, видјеше дијете с Маријом, матером његовом, и падоше и поклонише му се. — Све је устало, и старо и младо. — За то ти, сине човјечиј, спреми што треба за сеобу. — Посла на њих огњени гњев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злијех анђела. — Сви му се, и ми и Поцерци, поклонисмо и благодарисмо.
770. Потпуно су налик на именичке самосталне подметове додатке и остала понављања разних речи у реченици, начином потањега описа или гледања с друге стране и по другим знацима. С тога се и таки додатци одвајају запетама од речи којима су додани.
Примери. Ту, у тој густој шуми, има нешто мало рудине. — Нећемо ми сами, без вас, чувати Ваљева. — Виђао сам овде, у Београду, где турски војници пале радосне ватре у славу његових победа. — Овде чак, пред нашим очима, шта видимо? — Једном, лицем на Божић, рече он својој жени. — Пред пашиним конаком, на високу шиљку, зија глава војводе Станоја Главаша. — У свакој нахији, у главној вароши, сједи кадија и муселим. страна 365
771. Одвајају се свагда запетом подређене именичке реченице (чл. 735, 736) које заступају самосталан додатак уз именице или заменице. А одвајају се запетом од своје главне реченице исто тако и све остале подређене реченице осим придевских (чл. 733 и 734) и предметних (чл. 737) реченица.
Примери. Над овим је свима хајдуцима око Цера био главни управитељ Ђорђије Ћурчија, који се родио у Сријему, у селу Босуту. — Вас, који сте викли томе боравити тр’језне дане, тко вас хаје плоде л’ врши вином? — Јер вам се данас роди спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. — Ако за седам дана то не урадиш, није на теби главе. — Кад јој се син опаше снагом, он заиште од матере ону пушку, да иде с њом у лов. — Писмо је отворило пут уму људскоме, да се приближи к Богу по могућству своме. — Онај исти дан, у који се најстарији брат вјенчавао, он узјаше на вранца. — А како да га се не бојимо? Њега, који се није никога бојао. — Приступите, који сте послани на град, сваки с оружјем својим смртнијем у руци.
772. Али између речи којој је додата каква подређена реченица и између у почетне речи исте реченице запета се не пише:
а. Кад је та подређена реченица придевска (чл. 733), т. ј. кад заступа придев уз какву год именицу у реченици. Такве су реченице за своју реч везане савезним (трећега непознатог лица) заменицама, и оне се од своје главне речи запетом не одвајају нарочито онда, када су те савезне заменице одмах до те речи, кад је придевска реченица непосредна допуна својој именици, и кад је с њоме у истом падежу. У другојачијим приликама јасност често тражи да се и такве реченице запетом одвоје. страна 366 Примери. Милош заиште све српско робље што су Турци оне године од Нахије Шабачке били одвели. — По казивању људи̑ међу којима се ово пјева. — У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има. — Стаде на гори која је с истока граду. — Гдје је креч којим мазасте? — Вратиће се у пакао безбожници, сви народи који заборављају Бога. — Они су као лав који хоће да растрже, и као лавић који сједи у потаји. — Благословен Господ Бог Јаковљев што походи и избави народ свој. — Еда би нас опростио те напасти што толики свет помори. — Прота Матеја поповао је мирно у својој нурији, старајући се да заведе у цркви и парохији ред какав је видео у Срему.
773. б. Не одвајају се запетом придевске подређене реченице, које се додају као допуна каквој год заменици као главној речи. Од њих треба разликовати подређене именичке реченице (736 чл.) додане заменицама обично личним, јер за њих вреди друго правило (чл. 771).
Примери. Благо онима који су чистота срца. — Научио сам све што треба. — Једите све што се пред вас изнесе. — Сад ће бити (оно) што ће бити. — Нису никако могли остати онаки какви су дошли. — Сврх свега што се чува, чувај срце своје. — И све који су око њега, расијаћу у све вјетрове. — Нема међу њима такога какав си ти, Господе, и нема дјела таквијех каква су твоја. — Не знате ли да они што трче на трку, сви трче, а један добије дар? — То је онај што му се лађа подавила. — И оно што је видео у колима, и оно што је видео на нашим лицима, учини, те он на једанпут скиде фес.
774. в. Пошто су реченице времена, места и начина, у којих су прилози од оваких заменица образовани (ту — где; тамо — где; онуда — куд; онда — кад; онде — где; онамо — куд; онако — како, итд.) истога порекла и природе као што су и ове напред страна 367 наведене, то се и у њих подређене реченице времена и места и начина не одвајају запетом од своје главне речи, кад год непосредно за њом следују, нарочито још ако је изостављен одређени прилог трећега лица.
Примери. Он је увек тамо где су људи на окупу. — Остави је ту ђе је. — Он допре онамо куд окати не може. — Је ли то могло тако лако бити онда кад се све мењало? — Сад можеш ићи куд си пошла. — Тад он (коњ) дакће као да се с трке враћа, и дркће као прут. — Ђорђије дотрчи тамо ђе пушка пукне. — Ти коњи нису имали оне достојанствене хладноће и питомости, коју би показао један Арапин или Енглез и онда кад би га шибао бичем. — Непокорни живе где је суша. — Не одзивај се кад те нико не зове. — Не пири ђе те не жеже. — Ни ђаво није онако црн као што људи говоре. — Отишао ђе пијетли не пјевају. — И бијаше сахат трећи кад га разапеше. — И учиних тако како ми се заповједи. — Поред куће јураше река као да јој је ту матица. — Какво је позорје оставила вода куда је год прошла. — Мени ће бити као безумнику што бива. — Непокорни живе где је суша.
775. г. Не одвајају се запетом од своје главне речи ни придевске реченице уз именице и придеве, које су везане свезама да, где, што, кад, итд. и често заступају или какав глаголски придев или прилог, или неки падеж с предлогом.
Примери. Не вргох санка на очи, слушајућ’ коло ђе игра. — Она браћа што се добро хвале. — Има још један пут да се верна крв бадава не просипа. — Ако би још било потребе да ти се и то напомиње. — Ту нађоше једну невестицу ђе јој горе и ноге и руке. — Угледа у чести овна где се заплео роговима. — Онај што иде за мном, јачи је од мене. — После ћеш срести другога где носи шарана у чуну. — Гдје је цар јудејски што се родио? — Мајстор што прави врата сједи мало даље, тамо на десно. — Ријеч што чујете није моја, него оца који ме посла. — Загрлимо се и пољубимо, задајући један другоме страна 368 реч и веру да се нећемо никад растати. — Паша одма извади и прочати царев ферман да се башама није слободно враћати у Србију. — Ми писмо били у стању више шта да чинимо. — Сам у себи признаје да су дјела његова рђава или зла, али би опет рад да их свијет за најбоља прими и држи. — Ми смо сви наумни да живимо. — Ми свакога дана то јачи из борбе излазимо, с потпунијем увјерењем да смо на свом мјесту. — Другог начина немају да нам нашкоде. — Тада беше прилика да се одморим. — Добије допуштење да иде с војском, да га убије. — Народ је био крепак да пораз претрпи и да се нада успеху. — Тражи хлада где ће хладовати. — Казуј гробље где је укопана. — Осам година бијаше Јосији кад поче царовати. — Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег. — Тако ће бити у онај дан кад ће се јавити син човјечиј. — Пропадам у дубоком глибу гдје нема дна.
776. д. Не одвајају се запетом од овога глагола оне подређене реченице, у којима се целом реченицом казује предмет глаголске радње, или оно чему би била управљена глаголска радња. Те су реченице за свој глагол везане или савезним заменицама или свезама да, где, што, како, колико, е (види чл. 737.) У њима се често налази расклопљен начин неодређени.
Примери. Граби и ти од смрти што год више можеш. — Овим се путем не да Бог зна шта постићи. — Ми не можемо све да разумемо. — Моји земљаци немају кад ни да помисле колико је туђа земља и костима тешка. — Па се договоре да ору земљу и да сију шеницу. — Ја чујем да ти узимаш од људи мито, и да судиш криво. — Да му се ишпарта где ће бити бразде. — Цар му да све, и учини како је искао. — Сједоше људи да једу и да пију, и усташе да играју.
777. ђ. Ако је која од напред наведених реченица што се запетом не одвајају везана за своју главну реч свезама и, ни (нити), неће се запетом одвајати страна 369 од своје главне реченице ни прва, која је непосредно додата, ни друга, која је с том првом приређена, нарочито ако би се десило да је путем скраћења (изостављањем подмета, или прирока, или којега од додатака) с првом јаче везана.
Примери. Удруже се међед свиња и лисица, па се договоре да ору земљу и да сију шеницу. — Не разумију ни шта говоре ни шта утврђују. — Нијесам рад ни да га у врећи кроз моју кућу пронесу. — Није ли, дакле, добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова? — Зна се да је човјек и да се не може судити с јачим од себе. — Које иђаху за њим и кад бјеше у Галилеји. — Често не знамо ни куда се провлачила (трговина) за турскога мрака. — Он је једнако код цара просио да му изун и ферман даде да покупи војску и на дахијама освету за оца да учини.
778. Кад је подређена реченица постављена испред своје главне реченице, запетом се обележава крај приређене, а почетак главне реченице.
Примери. Који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Господњу, крив је тијелу и крви Господњој. — Ноћас, док двапут пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. — Како се укаже зора, отиду двојица да одсеку бадњак. — Обаљујући грм, гледе да падне на исток. — Ко мудро мучи, лијепо говори. — Да се сами од Турака отети не могу, то су знали сви. — Што су гођ људи на овом свијету измислили, ништа се не може испоредити с писмом. — Прву причу коју од данас напишем, наменићу Даничићу. — И кад коме Бог даде богатство и благо, и даде му да ужива и узима свој дио и да се весели с труда својега, то је дар Божји. — Гледајући с каквим весељем деца дочекују њене речи, ја помислих у себи да се у таком раду тешко може уморити учитељ а сустати ученик. — Све о чему је само сумњао, сад му се показа суштом истином. страна 370
779. Исто тако се запетом одваја и прирочни додатак за место и остале околности, кад је год тај додатак пространији, а по обрнутом реду речи долази пре подмета или пре правога почетка своје главне реченице.
Примери. С оне стране а на два три корака од обале, видесмо један изврнут плуг. — У рушењу Турства и дизању Српства, Милош је био свакад један исти. — У данима страдања, никад се није поништио; у данима успеха, никад се није понео. — Усред таког одморка без одмора, усред такога починка без покоја, дође ми ово твоје писмо, драги пријатељу. — Ни међу првима ни међу другима, њега не чекаше раскрчено место. — Од свих списа владике Петра II, само је Горски Вијенац преведен на немачки језик. — После материне смрти, Димитрија узе к себи тетак његов Никола Парчанин. — Ноћас, док двапут пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. — Осим слугу и чиновника паробродских, на обали стајаху још само два човека. — Онијех који мрзе на ме ни за што, има више него косе на глави мојој.
780. Тако се исто каткад одвајају запетом прилози или приложне узречице начина или времена, којима се каткад реченица почиње, али које немају везе са самим смислом у реченици исказаним, него су као нека свеза или тврђење, понављање или одрицање онога што хоће да се каже, или што је казано раније.
Примери. У осталом, мир је међу њима и нама са свим отежан. — Пре или после, сумње нема да ћемо се побркати. — И сад, у позне дане, кад ветрић таласе нија. — На послетку, има и таквих предговора, у којима писци одговарају на примедбе. — После тога, кад су се Срби стекли на Врачар и опсели Београд, дахије побегну низ Дунав у Адакале. — Сутра дан, у нашем „Друштву Српске Младежи“ бејаше доста разговора о јучерашњој теми. страна 371
781. Именице у петоме падежу обично не улазе у састав реченице, и тога ради се одвајају запетом. Кад је пети падеж у почетку реченице, запета долази после њега, а кад је у средини, пети се падеж (заједно са својим додатком, ако га има) одваја с обе стране запетама. Кад их је више, или се набрајају, поступа се с њима као и с осталим члановима слога који се набрајају или понављају.
Примери. Чарна горо, не буди јој страшна; црна земљо, не буди јој тешка; вита јело, пусти широм гране, начини ми заручници хлада; кукавице, рано је не буди! — И ето га до петнаест дана, мој Тодоре, бијелу Будиму. — Боже и данашњи красни данче, јутрошње јутарце и јарко сунашце, помилуј мене грешнога!
782. Одвајају се запетама, као и пети падеж, речи које се мећу пред реченицу, или уносе у њу, или за њом додају као узвици, приклињања у смислу усклика, којима се почиње, подупире или прекида реченично казивање.
Примери. Прођите се, браћо, за Бога, доста је већ! — Боже мили, чуда великога! — Хвала Богу, рђавога друштва! — Мало за тим почеше поздрављати Турке у граду кумбарама, тешке њине муке! — Виђи књигу, нечувених јада! — Бога теби, ђаконова љубо! — Ој Бога вам, два путника стара! — На, то ти је служба. — Да, да! Старешина мора бити и најмудрији и највреднији. — Добро, добро, видећемо и ту светињу. — Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода. — Не, моје ми грјешне душе! — Одмори се и повечерај, па сутра, Боже здравља, после јутрење (пођи!) — Чујеш ти, море, што ја тебе питам? — Немој ме само отурати од себе, живота ти Бога!
783. Исто тако се запетама с обе стране одвајају уметнуте речи, које су одвојене од свог правог места страна 372 у реченици, па уметнуте међу речи с којима непосредне везе немају, у намери да би се поставиле на видније место у реченичном слогу. Тим се речима понајвише казује време, место, начин и друге околности.
Примери. Погледасмо сва тројица, и, после обичних питања о здрављу, о путу, о умору, о конацима, о глади, о жеђи, рећи ће онај старији. — Велики везир, нешто јунаштвом а нешто надмоћном силом, победи Бошњаке. — Бања и рат имају нешто заједничко: за рат се, на име, чине спреме годинама, а и за бању. — Године 1848, месеца марта, букне пештанска буна. — Приповијетка у народу нашему, особито по јужнијем крајевима, највише се зове прича. — Тада, неких година, може да буде код те богомоље по хиљаду душа. — Она је, с другим госпођама и девојкама, служила око стола. — Стојковић Миленко родно се у селу Кличевцу, на Дунаву, у Пожаревачкој Нахији. — Знам добро, у осталом, да се то за сада никако постићи не може. — Свет, најпре из радозналости, а после из учешћа, поче пристајати уз кола.
784. И читаве се реченице умећу међу речи једне реченице. Те се уметнуте реченице увек одвајају запетама и с почетка и на крају.
Примери. Данас, како видиш, од народа све зависи. — Зар ти, вели, у радни дан сједиш пред механом? — На тој сабљи били су, кажу, исписани берати Кулинове фамилије. — А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата. — Уз пут, било да пешачи, било да седи на сврачинама, свакад звиждука или лагано попева.

II. Тачка и запета.

785. Тачка и запета (;) се пише:
1. Међу члановима приређених реченичних низова, нарочито кад су исти пространији, или кад су у каквом ређању и набрајању, или кад се, при том ређању, неки реченични члан и понавља. страна 373 Примери. Правда изискује да ником ни најмању увреду не творимо; врлина хоће да другима помажемо и добро чинимо; и здрави нам разум крепко налаже да се чувамо да нам нико зло не учини. — Зрно по зрно, ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на гору. — Дакле чуј, свети патријарше, глас народа нашега; прихвати нашу понуду; узлети над обичне људе; узвиси се међу изванредне духове. — Маринко пак имаше на себи чошне чакшире, а на прсима му се сијаху токе од грла до појаса; на глави му бејаше вес, с дугом свиленом кићанком; на врату му се љуљаше сребрни ланац од сахата; оружје му је све заљевено у чисто сребро. — Као да је сам Бог тако хтео, да други стварају идеје, а ти да створеним идејама тело створиш; да други изјављују вољу народа, а ти да изјављеној вољи живот дадеш; да други желе срећу народа, а ти да жељу ту испуниш; да другијех буде глас будућности, а твоје да буде дело будућности; да друге познаје потомство по идејама, мислима, осећајима и жељама, а тебе по чистим великим делима: и у колико и најлепше мисли, осећаји, жеље и говори морају уступити великим делима, у толико да мора уступити и спомен другијех спомену твоме. — И само десет месеци касније, ваздух је над Београд проламала рика турских градских топова; улице је београдске заузео лом огорчене борбе; земљу је српске престонице прскала крв нових жртава за извршење неизвршених права српских.
786. 2. Међу приређеним реченицама (или реченичним низовима) и кад су краће, ако је у њима исказано неко супрот-постављање и разлика, на коју ваља пажњу скренути.
Примери. Језик је праведников сребро одабрано; срце безбожниково не вриједи ништа. — Има земаља, које су страховите лепотом својом; има их, које су чудновате суморношћу својом; има их врло брдовитих, а има са свим равних. — Што су врата суха злата, на њих вила сина жени; што су врата од бисера, на њих вила страна 374 ћер удава. — У данима страдања никад се није поништио; у данима успеха никад се није понео. — Кад дође зима, онда се обично разиђу по зимовницима, понајвише јатацима, па се начине као слуге; а кад закука кукавица, и гора се стане зеленити, онда сваки иде на рочиште. — Што су гођ Турци бољи и мање зулума, то је мање хајдука; а што су гођ, Турци гори, то је више хајдука.
787. 3. На преломима различитих реченичних низова, кад су исти пространији, или кад је каква год потреба пролом обележити.
Примери. На један мах Авала ми се свали с леђа; умирих се, одморих се, задовољих се, развеселих се. — Преста наука, преста радиност, преста миран живот грађанског напредовања; права отаџбине дођоше у опасност, и свак припаса оружје и пође на одбрану њихову. — Кад ко убије човека, онамо се слабо тражи крвник, него се иште крвнина (најмање 1000 гроша); па се крвнина не плаћа само кад ко убије кога, него и кад човек падне с дрвета или с коња, те се убије, или се утопи у воду, или умре од зиме, или му макар шта било, само кад се нађе мртав. — Паше су тако вјерне своме цару, да су међу њима врло ријетки који би свој живот бранили против царске воље и заповијести; а може бити да се у хиљади не би један нашао, који не би волио од овога цара умријети, него у хришћанској земљи живјети. — Данас хајдука највише по 10–12 иде заједно; а макар их само два или три била, опет се зна које им је харамбаша (старјешина).

III. Две тачке.

788. Две тачке се пишу:
1. При навођењу чијих год речи, пред самим почетком навода. Примери. Сви рецимо: У име Бога. — Не говори ближњему својему: „Иди и дођи други пут, и сјутра ћу ти дати“, кад имаш. — Опомињите се ријечи, коју вам ја страна 375 рекох: Није слуга већи од господара својега. — Рекох му: Зло ћеш проћи, ако наставиш како си почео; а он ми одговори: Моје судбине нико променити не може. — И говораше: Покајте се, јер се приближи царство небеско. — Неки вели: Уклони ме с пута, да ме добри коњи не погазе.
789. 2. Кад се иначе хоће што да побраја, пред самим почетком тога побрајања.
Примери. Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати што год заиштеш: сребра, злата и камења драгога. — И ја ћу вама учинити ово: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, које ће вам очи искварити и душу уцвијелити, и залуду ћете сијати сјеме своје, јер ће га јести непријатељи ваши. — Те облачи дивно одијело: самур-калпак и чекрк-челенку, а на себе три ката хаљина. — И данас су онамо још најобичније момачке игре: метање камена, скакање, рвање и гађање у нишан. — Не знам, драги чико, чему овде пре да се дивим: увек ведру небу, горостасним планинама, плавоме мору, или вавек благој клими?
790. 3. Место побрајања узима се објашњавање, потврђивање, исказивање другим речима и поближе онога што је у претходној реченици казано. Или се после побрајања у кратко понавља и у целину своди оно што је побројено. У таким случајима две тачке долазе на такоме реченичном прелому.
Примери. Највећа је част на мрску: љети печено јагње, а зими прасе, уз то погача, медена ракија и цицвара и гибаница — У тој изби чудно чудо кажу: б’јесно Туре гдје се крсту клања. — Архимандрит је Стефан био врло прикладан човјек: раста танка а висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљастих. — Пастири, који уз двојнице гоне своја весела стада по Космају; њихове витешке игре метања камена с рамена; њихова хајка на курјака; њихове несташне шале; њихова веровања, са страна 376 вилама и вилинским колом; Ивањ-дан са венцима ивањскога цвећа; Космај, са Марковим Столом, са његовим планинским ливадама и пашњацима, његовим гудурама и вировима: све је то он умео сложити ванредно сретно у овај свој спев, да би то, да није трагичкога свршетка, била најлепша идила што је може бити. — Свуд иди мудро: мотри, разбирај, извештавај се. — Стрина ти не може никад да буде без бриге: сад опет хуче, кад ће те видети окућена. — У тај мах донеше домаћину неке телеграме: пријатељи с разних страна Србије честитају му имени дан. — Ни тко шапће, ни тко збори, ни тко пјева, нит’ се смије: од сто гла́са̑ гла̑са чути није. — Бања и рат имају нешто заједничко: за рат се, на име, чине спреме годинама, а и за бању.
791. 4. Место тачке и запете (види чл. 787. тач. 3) на преломима већих реченичних низова, у којима су поједини чланови већ изодвајани тачком и запетом.
Примери. Истина је, да су се по духу тога нама непријатељског времена они престали Србима звати; истина је и то, да се Србима и неће да зову; истина је, на послетку, и то, да се братска љубав између нас умалила и место њезино отуђење заузело: али, хоће л’ и може ли то отуђење на свагда постојати; треба ли то раздељење и на даље да постоји? — У Шумадији нема брда, високих као Ртањ; нема планина, големих као Копаоник; нема стена, голих као Сто; нема ра́вни̑, глатких као Мачва, нити ре́ка̑ као што су Млава или Ибар: али има брежуљака, обраслих свакојаким дрвећем; има питомих лука, родних коса и цветних долова, да од њих очију не можеш одвојити. — Кад помислим да ће у овој обласној скупштини половина, а можда и више иноплеменог елемента бити; кад видимо да нам овај иноплемени елеменат није свој, није одан, него шта више противан; кад расудимо колика вештина, колика духовна снага, колико богатство, колика енергија у суседству нашем стоји, која ће радо и весело овом иноплеменом елементу у помоћ притећи, која ће, можда, страна 377 за задатак свој сматрати, да уплив тога елемента сили и множи: онда мислим да ми се бар лако опростити може, што у овој гаранцији изнутрашњој баш никакве, ама никакве гаранције не видим, и што мислим да ће нас лед бити, откуд се ми надамо да нас сунце греје.

IV. Тачка.

792. Тачка се пише увек, кад се једна мисао искаже цела, на крају реченица или реченичних низова. Нема правила о томе где треба стављати тачку, пошто то зависи једино од онога који пише, и пошто се често о завршетку једне и о почетку друге потпуне мисли може мислити различито.
Само у реченицама упитним и у онима које имају смисао узвика, тачка се не пише, због тога што место ње долази знак питања или узвика.

V. Знак почивке.

793. Знак почивке ( — ) пише се место другога кога знака нарочито:
1. Кад нешто долази неочекивано или супротно ономе што напред стоји, или се на исто хоће нарочита пажња да скрене. Примери. 1. Саул пође да потражи ослице свога оца, пак нађе — краљеву круну. 2. Слава, сила и богатство променљив је образ мрака, и грдиња таје свака, и остаје вечно — ништа. 3. Краљица му даде коња и рекне да зажмири кад га узјаше, па ђе коњ стане, онде да сјаше — ту ће бити кућа његова оца. 4. Они би имали поделити међу собом оно мало славе и гласа што их српска књижевна публика може да подели — или удели. 5. На небу облаци — на срцу камење. 6. Све утекло, све отплови до једине бурне тице — галебови. 7. Онамо га глад и, страна 378 горе — туђин чека; овде ропство тешко и муке крваве. 8. Овде су жене прави живомученици, или, ако ко мисли да је лепше — прави јунаци. 9. Све избледи — и одушевљење, и љубав.
794. 2. Кад се хоће или је потреба да се јаче одвоји уметнута реченица (једна или више њих) од оне у коју је уметнута.
Примери. 1. Добро што човек чини — а никад га не може довољно чинити — једино је благо које му остаје после смрти. 2. Сад — кућа врата нема, а прозор високо — не може да се припне. 3. У ови исти час — Божја воља! — цар спаваше. 4. Још као деца — било да се јуре по прљуши, било да се купају у виру; било да беру трешње или млате орахе; било да вале тице или хватају ране; било, најпосле, да се грудају и санкају — њих су два увек били нека задруга, нека заједница.
795. 3. Кад се хоће или је потреба да означи место некога реченичног дела који је изостављен. По томе се почивка пише и међу бројевима место предлога до.
Примери. 1. Облак крије зв’језде јасне, ноћ и струка — гвожђе сјајно. 2. Са севера јој (Црној Гори) је Херцеговина, с југа — Арбанија, с истока Стара Србија, а са запада Бока Которска. 3. Младост — лудост; старост — слабост. 4. Тешко онима који зло зову добро, а добро — зло. 5. На Цетињу данас може бити 120-130 кућа. 6. На север од Копите дигао се у небеса сури Сто̑; на запад — Црни Врх, Малиник, и још к југу Ртањ; на југ — Тупижница, а онамо на југоисток невесело чами заробљена Вршка Чука.
796. У почетку одељака, којима се означава у тексту говор појединих лица у разговору.
Примери. У то доба двоје момчади, у варошком руху, дошавши пешке пред школске вратнице, стадоше, страна 379 и окренувши се Стојни Васиној, која иђаше с воде, упиташе:

— Где је овде школа, девојко?
— Ето то је чкола пред вама! одговори им она, мењајући обрамицу на друго ране, — а оно су Чича Јован и Чича Степан, наш учитељ и црквењак.
— Зар оно? зачуђено упита један од момчади.
— Оно! оно! понови девојка и оде својим путем.


V. Знак питања.

797. Знак питања се меће место тачке на крају једне или више упитних реченица.
Примери. Ој сватови, драга браћо, јесте ли здраво? Идете ли сви заједно гором зеленом? — Ој орлови, орлови, летите ли високо? — Шта је најбитнији знак једне народности? Чиме се поглавито одликује један народ од других народа? — Јесам ли ово ја, или ко други? — Није л’ мајка родила јунака, да отиде огањ да увиди: ил’ су Турци, или су хајдуци? — Па каква је то црква што вели да не да̑ братити се ? — Куд се ђеде цар-Немање благо, седам кула гроша и дуката? — А у вароши? Тамо је са свим друкчије. — Народ, народ! Ко ће народ сложити? Шта ли зна прости народ?
798. Кад је један члан какво подређивањем сложене реченице упитна реченица, а други није, нарочито при обрнутом реченичном реду, знак питања заступа место запете.
Примери. Како по браћи? упитах ја. — Како то, оче? рече владика. — Зар оно? зачуђено упита један од момчади. — Хоћу, ја што ћу? одговори он: ни убиј, Боже, мимо свет, ни помози, Боже, мимо свет.
799. Знак се питања меће само уз чисто непосредно питање; с тога се уз посредна питања, која страна 380 су питање више по облику и по смислу, него ли у ствари, тај знак не употребљава.
Примери. Кад те стане болети глава, питаћу те је ли ти то од Бога или од душмана. — Ја не знам како бих је описао. — Гушанац запита Сулеман-пашу, ко ће њему платити што је оно љето војевао са својим крџалијама.

VI. Знак узвика.

800. Знак узвика се ставља место тачке после речи или реченица, у којима се живљим начином исказује дивљење, изненађење, бојазан, страх, радост, жељење или какво год узвикивање. Тога ради се меће и после петог падежа.
Примери. С вама дошла свака срећа и сам Господ Бог! — Који вели да сам од зла рода, не имао од срца порода! — Ко за славу вино пије, помози му Бог! — Како си пропао, господару, Бог с тобом! — Поштована господо! — Драга браћо! — Добро вам вече! — Предајте се, бре! — Колико и колико још има! — Ј’о Ненаде, моје јарко сунце, рано ти ми ти беше изашло, па ми рано тако ти заседе! Мој босиљче из зелене башче, рано ти ми беше процватио, па ми тако рано ти увену! — Срам их било! — Чујте и почујте! — Нећеш, не! — Брже, брже! — Колико ли слава важи, кад се брза смрт пријави! — Народ, народ! Ко ће народ сложити?
801. Знак узвика може се ставити после првога члана сложене реченице, или се, иначе, може реченични низ за њим настављати. У таким случајима знак тај стоји место запете.
Примери. Шта је? Шта је? Казуј брже! повикаше и Мујо и Авдија. — Бог и Ристос! одговорише гости, и сви усташе на ноге, и поскидаше капе. — Добро нам вече! страна 381 рече осорно овај човек. — Не мене, Тимо! викну Живко. па се испружи на земљу, јер му за вратом пуче песница — Тако, тако! повикаше многи на окола.

VIII. Знак прекида.

802. Знак прекида ( … или — ) употребљује се да се обележи прекинут или недоречен говор на оном месту где прекид почиње.
Примери. 1. То није лепо да ви — али је најбоље ћутати. 2. Он проговори: „Зар ти неси мени нигда…“ и на једанпут умукне. 3. Извини. Овакова нагла промена: плахост Душанова; мекост Стефа… Ништа се без прилике не може учинити. 4. Има људи који ће се свега на свету подухватити, и увек ће се протурати; но ја… 5. „Кајите се, јербо зора рана наћ’ ће многог куд за вазда гре се; кајите се“ — али у грлу добру старцу ријечца запе.

IX. Знак заграде.

803. Знаком заграде ( ) или [ ] одвајају се у току реченице уметнуте речи или реченице, које имају свој засебан смисао и умећу се ради објашњења и тумачења, без велике везе с оним што се у осталој реченици говори.
Примери. Синко! Ја ти на то не умем ништа казати, него иди Премудроме (т ј. Соломону). — И изишавши у трећи сахат (у јутру око десет сахати) видје друге гдје стоје на чаршији беспослени. — Кромпири су од скора познати, и врло се мало сију (више као ријеткост него потребе ради), премда би могли бити од велике помоћи. — Од поврћа се највише сије грах (пасуљ), купус и лук (бијели и црни). — Кад се и овај везир врати, те каже да говедар не да ђевојке, док царев син не научи какав гођ занат (само нек је занат), онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити. страна 382

X. Знак навођења.

804. Знак навођења „ “ употребљује се да се одвоје од осталога текста нечије речи које се хоће да наведу онако како их је неко други рекао или написао. Знак навођења меће се у почетку и на крају тих речи.
Примери. 1. Сеја брата на сунашце звала:

„Хајде, брате, на сунашце јарко, „Да се јарка сунца нагрејемо, „И лепоте красна нагледамо, „Како језде кићени сватови“.

2. „Дај ми лећа, гладан сам!“ рече Исак Јакову, а Јаков му одговори: „Хоћу, ако ћеш ми продати старешинство“.

3. Онда стриц онога момка рече цару: „Сад ћемо му заповедити друго, што заиста неће моћи учинити!“ страна 383

II. ГЛАВНА ПРАВИЛА О ПРАВОПИСУ

805. У овим правилима о правопису говориће се:
     1. О гласовима,
     2. О акцентима,
     3. О употребљавању везице (-),
     4. О употребљавању апострофа (’),
     5. О састављању речи,
     6. О речцама не, и, ни у састављању и растављању речи̑,
     7. О прилозима од реченица̑,
     8. О скраћеним речима, и
     9. О писању бројева.

1. Гласови у правопису.

806. Главна разлика међу усменом и писаном беседом у томе је, што усмена беседа ломи или чла̀на̑ говор по акценатним, а писана по граматичким речима. Раније је наговештено (чл. 75-76), да акценатну реч састављају по две, по три граматичке речи.
У писаној беседи чланање се слога врши само по граматичким речима. На акценатне се речи пажња не обраћа, па се ни све оне гласовне промене које се догађају у кругу акценатних речи, такође на ум не узимљу, као да их и нема. Тога ради се не пише страна 384 збогом (као што се говори) него с Богом; нити се пише збратом, него с братом; нити шњим, него — с њим; нити жђуром, зђуром него — с Ђуром; нити жђацима, зђацима, него с ђацима; нити кмедгајо него кмет-Гајо; нити ка̏ће, ку̏ћеш, него — кад ће, куд ћеш; нити све̑дно, него — све једно; нити не̑дем, него — не једем, итд. На својим местима у овој граматици, нарочито пак у петом одсеку ових правила, говори се о оним речима, при којима се ово правило изузетно не примењује.
807. У писању граматичних речи гледа се на изговор, који је основа писању речи у српском језику. Али пошто по самој природи писане беседе књижевном језику није могућно до краја следовати усменом изговарању, које се каткад колеба и по местима и по дијалектима, овде ће се, ради писања, на ново поменути гдекоја правила, поменута већ на свом месту у науци о гласовима. Тако:
     • а. У групама аи, ои, уи, пише се следствености ради ј, и ако се оно у говору скоро са свим губи. Тако се пише (чл. 63.) помишљаји (а не помишљаи), који (а не кои), својим (а не своим), славуји (а не славуи).
     Противно томе ј се следствености ради не пише (ма да се у говору осећа, може бити више него у горе поменутим речима) у чинио, био, водио и у сличним многобројним глаголским прошастим придевима, или у падежима именица од тих придева образованим, као што су чиниоци, носиоци, пратиоци, итд.
     • б. Групе иј и ији пишу се, такође следствености ради, по постању, без обзира на сажимање које се у изговору врши (чл. 64. в.) По томе се пише Србији (а не Ср̀би̑), јаснији (а не ја̀сни̑), чиј (а не чи̑), лиј страна 385 пијмо (а не ли̑, пи̑мо), историјски, спахијски (а не истори̑ски, спахи̑ски), итд.
     • в. Једначење ао у а̑ или о̑, нпр.: као=ка̑, ко̑; дошао=до̀ша̑, до̀шо̑, итд., које се у читавој гомили речи по дијалектима редовно врши, у књижевноме се језику не бележи (чл. 66, а). Изузетци су потребе стиха у поезији, и дијалектично записивање чијих речи у прози. Томе је слично уз’о м. узео; мин’о м. минуо; вес’о м. весео.
     • г. Сугласници д и т остављају се у писању без промене (чл. 82., напомена) пред с и ш, те се, по томе, пише градски, председник, братски, одшетати, итд.
     По том се правилу са д и т поступа каткад и пред ц или ч (чл. 98), те се следствености ради, пише судци, почетци, подчинити, надчовечни, итд.
     • д. У поређеним придевским облицима као што су најјачи, најјаснији, остављају се оба ј, и не примењује се на њих правило о избацивању једнога од два једнака сугласника (чл. 97., напомена), што су то непостојане или привремено сложене основе, само за извесну прилику склопљене.
808. О употреби великих и малих слова у писању речи могу се поставити ова правила.
     Велико слово се пише:
     • а. У почетну реченице или реченичног низа, био исти у почетку говора, или после тачке.
     • б. После знака питања, знака узвика и знака прекида, кад је тим знацима реченица завршена.
     • в. У почетку сваког одсека (алинеје) у тексту.
     • г. У почетку стихова.

       Месец јасни, звезда̑ јато,
       И сунашце умиљато,
       Зору што нам небо шара,
       А и муњу што га пара,
       страна 386 И ту силну грома буку,
       И олује страшну хуку,
       Ти сатвори, вељи Боже!
       Ко овако јоште може?
       

     • д. После две тачке, кад се чије речи наводе у самосталном облику, онако како су казане.
     Примери. Онда ће анђео рећи: Знате ли шта? Овако да уредимо. — И Исус стаде пред судијом, и запита га судија говорећи: „Јеси ли ти цар јудејски?“ — Сви рецимо: У име Бога.
809. Још се велико слово пише у појединим речима као што су особна имена, где се хоће што било да истакне или као једно и засебно међу равнима, или као предмет на који се жели пажња да обрати. По томе се великим словима пишу:
     • а. Сва особна имена, припадала лицима или чем било другом. Где се деси да је особно име састављено из именице и придева, великим се словима пише како именица тако и придев.
     Примери. Александар, Србија, Милош, Јанковић, Ненадовић, Маринко, Рушањ, Жарково, Неготин, Црна Гора, Балканско Полуострво, Јадранско Море, Црно Море, Велико Село, Ново Брдо, Нови Сад, Морава, Бела Река, Ртањ, Копаоник, Суха Планина, Стара Планина, итд.
     • б. Реч Бог, кад значи јединога хришћанскога Бога пише се великим словом, а малим кад значи чијега другог бога, нпр.: бог Јупитер. Исто се тако великим словом пишу и речи којима се може означавати једини хришћански Бог. Те су речи: Вишњи, Свевишњи, Свемогући, Господ, итд.
     • в. Присвојни придеви образовани наставцима ј, ов, ев, ин од особних имена пишу се великим словом, нпр.: страна 387 Ивањ, Јовањ, Миланов, Душанов, Милићев, Србинов, Моравин, Маријин, Јовин, итд.
     Али присвојни придеви, образовани наставком ски, пишу се увек малим словом, нпр.: јовањски, ивањски, ѝли̑нски (илијински), моравски, савски, српски, душановски, итд. Придев Божиј или Богов од речи Бог (кад значи хришћанскога Бога) пише се такође, по том правилу, великим словом, а придеви божански, боговски, боговетни пишу се увек малим словима као и остали придеви на ски.
     • г. Збирна народна имена, као: Српство, Словенство, Србадија, итд. пишу се великим словом, а сви придеви од народних имена, образовани наставком ски, пишу се, по горе наведеном правилу, малим словом, нпр.: српски, турски, немачки, француски, итд.
     • д. Имена корпорација, установа или власти пишу се такође, по правилу о особним именима, великим словом, нпр.: Српска Народна Скупштина; Државни Савет; Велика Школа; Српска Краљевска Академија; Округ Подрински; Општина Београдска; Касациони Суд; Министарство Народне Привреде; Еснаф Трговачки; Занатлијско Удружење, итд.
     • ђ. Имена празника, као што су: Божић, Ускрс, Сретење, Благовести, Цвети, Велики Петак, итд. пишу се великим словом.
     Имена пак дана недељних (понедељак, уторак, итд.) и имена месеци (јануар, фебруар, итд.) ваља писати малим словима.
     • е. Имена, дата по различитим верама, значила оне придеве или мислене и заједничке именице, којима се називљу људи оне вере, или вера сама, пишу се увек страна 388 малим словом, нпр.: католицизам, будизам, хришћанство, мусломанин, мојсијевац, идолопоклоник, незнабожац, хришћански, незнабожачки, манихејски, богомилски, итд.
     • ж. Имена наука: граматика, историја, математика, земљопис, итд. пишу се малим словом, осим где би се, ради потребе нарочитог истицања, велико слово употребило.

2. Акценти у правопису.

810. Акценат се узима у помоћ, где би год, без њега, могла изаћи нејасност у разумевању, или је писац рад да означавањем изговора брже изазове оно схватање које сам мисли, или оно изговарање које назначава.
Та се потреба најчешће показује у обележавању падежних облика или лица у временима глаголским као што су нпр.: жѐна (1 пад. једн.) и же́на̑ (2 пад. множ.); љу̑ди (1 пад. мн.) и љу́ди̑ (2 п. мн.); бр̀да (1 п. мн.), бр̏да (2 п. једн.) и бр́да̑ (2 п. мн.); ми̏сли̑ (3 л. једн., вр. сад.) ми̑сли (више падежа једнине и множине) и ми́сли̑ (2 п. мн.); ре̑чи (разни пад. једн. и мн.), ре́чи (7 пад. једн.) и ре́чи̑ (2 пад. мн.); гра̑ду (3. п. једн.) и гра́ду (7 п. једн.); о̏бла̑ку (3 п. једн.) и обла́ку (7 п. једн.); на́рода (2 п. једн.) и на́ро̑да̑ (2 п. мн.); мо̏же (З л. једн. времена садашњег) и мо̀же (3 л. једн. времена пређашњег свршеног); па̏ра (од воде) и па̀ра (новац); па̀ром (новцем), па̑ром (два и два) и па̏ром (воденом); ме̏сни (придев од место) и ме́сни̑ (од ме̑со: ме́сне̑ покладе); де̑ла (2 п. од део) и де̏ла (2 п. од де̏ло); страна 389 да (савез) и да̑ (3 л. једн. вр. сад.); по̑ђе (3 л. једн. вр. сад.) и по́ђе (3 л. једн. времена пређ. сврш.); пре̑ко (прилог) и пре̏ко (предлог, с акцентом променљивим); са̑м (заменица) и сам (1 л. јед. врем. сад. од глагола бити); са̏мо (прилог) и са́мо (заменица средњег рода), итд. Уобичајено је већ да се други падеж множине у именица обележава само високо дугим акцентом на последњем слогу; остало се обележава по потреби. Примери. Од сто гла̑са̑, гласа̑ чути није. — Нико не зна шта се иза бр́да̑ ваља. — Ја ћу вечерас говорити ба́би, а ба́бо ће ба̏би, а баба ће већ с ђецом наредити ствар како треба. — Ударимо, божем, прече, па се уверисмо да је пре̑ко пре̏че̑, а около ближе. — При том није дизао ру̀ку̑ у висину.

Сваком момку по честицу даје
Тајне пи̏ће, хљеба небескога,
Сваком момку по капљицу даје
Тајна пи́ћа, вина небескога.

А дошавши на Исуса, кад га видјеше да је већ умр̈о, не пребише му голијени̑. — И да имају власт да исцељују од болѐсти̑. — Док не видим на рукама његовијем рана од кли̑на̑, и не метнем прста својега у ране од кљи̑на̑, нећу вјеровати. — Они̑ с отлукане поскакаше доле на ђубре.

3. Везица.

811. Везица ( - ) се употребљује поглавито у оним сложеним речима, у којима је јединство или непотпуно или са свим ново, или је потребно да им се саставни делови и сваки за се покажу. По томе се везица употребљује:
     1. У гдекојим именицама сложеним од готових облика (чл. 296. и д.), нарочито ако су мање обичне.
     страна 390 Примери. Бугар-кабаница, клин-чорба, мермер-авлија, хаџи-недомак, Шар-планина, испи-чутура, надри-књига, назови-род, Бог-помоћ (Капу скида, Бог-помоћ назива), сам-други, Хајдук-Вељко, поп-Марко, кмет-Јанко, итд.
     2. Кад се застарели облик дне говори с присвојним придевима од светитељских имена, нпр.: Ђурђева-дне, Петрову-дне, Михољу-дне, Митрова-дне, итд.
     3. Кад су придеви (или прилози) сложени с приложним придевом на првом месту као одредницом (чл. 277), где би год то слагање било ново, или подугачко, или би иначе потреба била, да се сложај јасности ради обележи.
     Примери. Далматинско-дубровачки, западно-хришћањски, јелинско-српски, источно-словенски, руско-словенски, политичко-сатирички, немачко-српски, итд.
     4. У сложеним редним бројевима.
     Примери. Двадесет-први, тридесет-девети, сто-први, двеста-седамдесет-седми, итд.
     5. У прилозима сложеним од именице и именице или придева и именице, или кад се нека приложна реченица у прост прилог скаменила, изгубивши своје реченично значење, или кад се прилог понавља.
     Примери. Час-по (Окрећући час-по леђа онима с којима је говорила), дан-данас, сутра-дан, на ште-срца, на ште-срце,^[1] бог-ме (боме), да-боме, ја-боме, бој-се, бог-зна, кад-и-кад, итд.
     6. Међу заповедним начином и де или дер, које му се додаје ради ојачања.
     страна 391 Примери. Викни-де, стани-де, дај-дер, итд.
     7. Уз прилоге кад се у заповедању или нуђењу употребе као усклици, те им се, живости ради, додаје те, глаголски лични наставак 2-ог лица множине, и то међу прилогом и наставком те.
     Примери. Овамо-те, хајдемо-те, де-те, деде-те, дедер-те, дела-те, на-те, брзо-те, давор-те, итд.

4. Апостроф.

812. Апостроф ( ’ ) се пише место каквог избаченог самогласника. Апостроф обуставља свако подешавање сугласника.
Примери. Скин’ оружје, незнана делијо, на нос’ главу куда теби драго! — Јеси л’ чуо где причају људи? — Но с’ обуци што се можеш лепше. — Понес’те му сабљу на рукама. — Држ’те. — Лез’те.
813. Апостроф се пише и у случајима дијалектичког једначења и сажимања самогласника, где се год то једначење не прима у књижевни језик. Апостроф долази место гласа који је једначењем ишчезао.
Примери. Ка’ или к’о (место као, па по том ка’но), река’ или рек’о (место рекао), скин’о (место скинуо), вес’о (м. весео) итд.

5. Састављање и растављање речи у писању.

814. Често бива да једноставну логичну представу или појам казују две или три граматичке речи, што нарочито бива кад су речи апстрактнога, формативног значења као што су заменице, предлози и свезе, удружене страна 392 с речима стварнога значења као што су именице и глаголи. У писању тих речи правопис редовно гледа на граматику, те понајчешће по граматици засебице пише речи мислено одвојене и онда кад оне само у друштву с другима неко значење изнесе. Противно томе, логичне се речи пишу састављено, или некад састављено а некад растављено, из ових нарочитих разлога:
     • а. Састављено се пишу оне логичне речи, у којих је који год део у језику застарео, окрњио се, или обамр̈о, те му се, тога ради, самостално значење у језику више не осећа.
     • б. Састављено се пишу свагда оне логичне речи у којих своје првобитно значење не задржава ни први ни други део, већ саставак има треће, своје засебно значење.
     • в. Где је случај да гдекоје мислене речи час задржавају засебно значење својих засебних делова, час опет исто по тачки б мењају, онда се оне, према тим случајима, некад пишу растављено, а некад састављено.

     Према овим правилима прегледаћемо збирку мислених речи коју смо могли прибрати, означивши како

     где писати треба.
815. Пишу се састављено (по правилу а, мало пре наведеном):
     1. Именице подне, поноћи (пол-дне, пол-ноћи,) — прва због застарелог облика дне, а обадве зато, што се увек без промене у такоме саставку говоре.
     2. Бројеви обадва, обадве, обадва; обадвоје — јер први део губи своју променљивост. Обадвојица је именица, образована од обадвоје.
     страна 393
     3. Бројеви двеста, триста, — јер у првоме и две и ста, а у другоме ста, припадају облицима језика, који су данас изумрли.^[2]
     4. Прилози, састављени од броја и именице: једанпут, двапут, трипут, једаред, дваред — зато што је њихово приложно значење укочило облик, те се каже од једанпут м. од једног пута, двапут м. два пута, од једаред м. од једног реда, итд.
     5. Прилози, састављени од именице и заменице ономадне, ономлани, оновечери — јер се у њима налазе обамрли седми падежи заменице и именице ономь дьне, ономь лани, итд.
     6. Заменички додатци но, зи, ке који се, ради појачања значења, додају заменицама и прилозима (или свезама) нпр.: Штоно, којино, пано, њојзи, данаске, итд.
     7. Прилози, састављени од предлога и заменице, као што су: рашта (зарашта, порашта) и крошто (рад’ шта, кроз што), отоич (ото̀ли̑ч — од то̀ли̑ч) због окрњеног облика.
     8. Прилози, састављени од предлога и име́на̑: заиста, одиста, довече (довечер), одмах (умах, отпут, упут), очас (од час), узгред, ускос (уз пркос), сазад, о̏за̑д, оза́ди (па према томе и одзада), — што им се други део или за се не говори, или је према предлогу обамр̈о.
     9. У тај ред се може уврстити и посве, пошто се све (средњи род од заменице вас) с предлогом по сад већ и уз именице ретко кад или никад не говори, чега ради је у посве приложно значење (Још се не бијаше посве смркло; Овоме је одговор посве прост) страна 394 са свим надвладало, те се самостално значење саставних делова готово и не осећа.
     10. Прилози, састављени од предлога и имена̑ која се самостално не говоре, нпр.: наизуст, наочиглед, изненада, изубаха, изнутра, унутра, изобила, напомол, навлаш, нахеро, обноћ, обдан.
     11. Прилози, образовани нарочитим наставком који се облику с предлогом (или без предлога) придаје, нпр.: изручке, наопачке, натрашке, наизменце, поименце, наокришке, потрбушке, полошке, поребарке, обадверучке, левке (лијевке̑), итд.
     12. Прилози, састављени од предлога и прилога, који се према ком год разлогу горе постављенога правила не могу писати засебице. Таки су прилози: довде, донде, докле, досле, наопослен, одвеће, одвећ, одакле, окле, откле, оклен, отклен, одселе (оселе), одуд, отуд (а према томе и откуд).
816. Исто тако се, по правилу б, зато што саставак има треће, засебно своје значење, пишу састављено:
     1. Заменице васколик, савколик (као и остале сложене са сва-, које су на своме месту, чл. 32, наведене), којеко, којешта, којечиј, којекоји, којекакав, а исто тако и прилози истога постања: свакако, којекако, свакад, којекад, свагде, којегде, којекуда, свакуд (свукуд). Место које- видимо што- или где- у штогод, штогде, штокад, штоко (штотко), штокоји, шточиј, штошта, или у гдегде, гдегод, гдекоји, гдешто.
     2. Прилог топрв, у ком је састављена заменица и редни број.
     страна 395
     3. Прилози, састављени од предлога и имена̑, у којих је приложним значењем надвладано посебно значење саставних делова: вавек, увек, страга (састраг, остраг, ово последње и по правилу а), натраг, споља, сутра (сјутра), ујутру (кад значи сутра), напоље, напољу (кад значи ван), сместа (кад значи одмах), уједно, заједно, управо, испрва, истиха (кад значи лагано), на́лик, наопако.
     4. Предлози, састављени од предлога и предлога, пишу се састављено где год саставни делови нису јасно задржали сваки своје самостално значење. Тако се заједно пишу:
        • Изван;
        • Извише, повише;
        • Наврх, уврх, поврх, саврх (сврх), одврх, доврх;
        • Подно, удно, надно, садно, додно;
        • Након, напокон;
        • Искрај, накрај, открај, покрај, украј;
        • Скроз;
        • Окром;
        • Између;
        • Наместо, уместо;
        • Изнад;
        • Сниже, пониже;
        • Наоколо;
        • Испод;
        • Напоред, според, успоред;
        • Спред, испред;
        • Спреко, испреко;
        • Спрам, наспрам;
        • Супрот, насупрот, спроћу, спроћ, супроћ;
        • Заради, поради;страна 396
        • Осем;
        • Насред, исред, сасред, посред, усред;
        • Уочи, наочи, надомак, наизмак.
        Напомена. Има примера, у којима два предлога стоје само један до другога, задржавајући потпуно сваки своје засебно значење. Таки се предлози и пишу сваки за се. Ти су случаји у примерима: На према се; На по се; На низ брдо; На под ногу; Преко сред сриједе; Преко сред Косова; По с три копља у висину скаче; Узевши сваком руком по за један колац; Мељу воденице по с два камена; Кроз сред турске војске; Чекавши до пред зору.
     5. Сложени се предлози пишу састављено и онда над се употребе у приложном значењу, као нпр.: Наоколо, напред, понапред, унапред, попријед, сувише, одвише, повише, попреко.
     6. Прилози с дометнутом заменицом, или два прилога један с другим сложена пишу се увек састављено. Примери су: кадшто, гдешто, гдекад, гдегде, каткад, итд.
817. По правилу в, према томе је ли значење саставних делова сачувано или промењено, пишу се речи час састављено, а час засебице у случајима који се ниже наводе.
     1. Предлог по некад значи ограничавање, умањавање значења оне речи пред којом се налази, и тада се често у значењу изједначава са прилогом прилично (нпр. По у годинама, По за дуго); некада пак значи понављање или назначавање реда, мере или времена.
     У првом случају по се пише састављено; у другом пак засебице од оне речи пред коју је у поменутој служби стављено. страна 397 Примери састављања. Потање, помекше, побољи, потврђи, појак, помекан, подоста, подалеко, поодавно, поблизу, понајпре, итд. Примери растављања. По вас дан; по мало; по нешто; по неки пут; по каткад; по један; по двоје; по троје; по десеторо; по с три копља; по сто дуката; — Дан по дан, док и смрт за врат. Длака по длака, ето бјелача; зрно по зрно, ето погача; капља по капља, ето Морача.
     2. Прилог год може пристајати уз заменице ко, што (шта), који, чији, какав, колики, или уз прилоге како, где, кад, док (докле), колико, и може гдекојима од истих придавати два значења, према којима се пише састављено или растављено.
     Ако год, пристајући уз поменуте заменице или прилоге даје истима значење неодређеног или неназначеког лица, времена или места; ако оно губи свој акценат и с поменутим се прилогом слаже у једну реч, па ко̀год значи неко, што̀год — нешто, гдѐгод — негде, ка̀дгод — некад, онда се год пише састављено с оним прилогом о којим је сложено: ко̀год, што̀год, гдѐгод, ка̀дгод. Ако ли год, пристајући уз поменуте заменице или прилоге, даје истима значење неограниченог лица, времена или места, тако да се може разумети о сваком лицу, времену или месту које се може помислити; ако то год задржава свој акценат, и не слаже се са заменицом или прилогом у једну реч; ако ко го̏д значи ко му драго, ко било; што го̏д — што му драго, што било; где го̏д — где му драго, где било; кад го̏д — кад му драго, кад било, ма кад, макар кад, — онда се год сматра као засебна реч, и пише се свагда растављено. страна 398
     3. Има случајева, где заменички облици с предлогом честим говорењем добију треће, потпуно прилошко значење, којим се прво значење и заменице и предлога затамњава; а има случајева, где и предлог и заменица своје засебно значење у потпуној јасности задржавају. Ти су случаји у примерима који ће се одмах сад навести.
        • а. Зашто и зато често су питање и одговор за узрок, и у тим се приликама са свим забацује првашње значење предлога и заменице. Тога ради се зашто и зато у том значењу пишу састављено.
        Примери. Зашто се насмеја? Ни за што; само онако. — Зато су међу вама многи слаби и болесни. — Зашто се чини така штета? — Зашто брљаш уста своја таком псовком, од Бога не нашао? — Зато ме је страх. — Те он покаже прави узрок, зашто се сви одричу. Кад ли пак за што и за то не значе питање и одговор за узрок, него задржавају свако своје посебно значење предлога и заменице, онда их ваља писати свако за се. Примери. За што му се молио, то му удијелио! — Да нам учиниш за што ћемо те молити. — Нема у кући ништа живо за што би му се ваљало бринути. — Можеш ли ми за то дуговати. — Нисам знао за то. — Ништа за то. — А мој брате, за то ме не криви.
        • б. По што пише се растављено кад и предлог и заменица остају свако у свом значењу; кад ли се пак пошто употреби у подређеним реченицама времена, те у њему потамни посебно значење предлога и заменице, а надвлада прилошко значење нечега претходног у радњи или у времену, онда се обе речи пишу уједно.
        страна 399 Примери растављања. По што, по то! — Ни по што, Господе! — Они не смеду ни по што. — По што јабуке? — Оно ствар вриједи по што се може продати. Примери састављања. Пошто је неко време учитељствовао, запопи се на једну добру нурију. — Пошто све то примиш, крени се на пут. — Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. — Пошто се пријави, пусти га цар преда се, па га запита.
        • в. Сличан је случај са по чем или по чему и почем. Кад и предлог и заменица задржавају своје посебно значење, као што је у примерима: Ни по чем нијеси мањи; По чему се брдо и сад тако зове — онда се и предлог и заменица пишу засебице. Кад ли надвлада приложно значење сумњања, те почем стане значити може бити, можда, или стане ограничавати смисао глагола и реченице, или, као пошто, почне показивати што у времену претходи, онда почем ваља писати као једну реч, састављено.^[3]
        Примери. Не би ли се почем потурчио. — Ако почем дође. — Почем се не зна у које време и кад ће ме смрт затећи, то сам рад да се по овој мојој последњој вољи поступи. — Али о првој врсти имамо још неколико речи, и нарочито поводом приповетке „У борби живота“, почем „Калуђер“ још није ни свршен, те се разговор о њему може да остави онда кад га добијемо потпуно израђена.
        • г. Мало даље показаће се зашто се ниједан, кад значи нико, никоји, пише састављено. Од тога је значења одвојено значење одреченога побрајања (искључивања у побрајању), у ком како ни тако и један своја засебна значења задржавају, нпр.: Ни један ни страна 400 други. Тога ради се у овом другом случају ни један пише растављено.

6. О речцама не, и, ни у састављању и растављању речи.

818. Како одречни прилог не у слагању основа утиче на ону основу с којом се сложи, говорено је напред на свом месту (чл. 300). Овде пак, правописа ради, ваља само додати да се, покрај именских основа, не пише састављено и са глаголско-именским облицима, кад се год они употребе у потпуно именском значењу (у ком се именским значењем глаголско значење надвлађује). По томе ваља писати: немир, неред, небрат, незналица, невешт, нечист, немиран, несавитљив, невесео, незрео, незнан, неопран, нерођен, неко, некакав, некоји, итд.
У свима пак чисто глаголским облицима и у онима глаголско-именским, у којима је глаголско значење јаче од именскога, не се пише растављено, нпр.: не знам, не знађах, не знадох, не могу, не могах, не могох, могао не могао, знао не знао, да бих се и не вратио, не знајући, не знавши, не могавши, не могући, не моћи, не носити, итд. Напомена. Смисао упућује где не задржава посве засебно и самостално значење од речи пред којом се налази, и где га никако саставити не ваља. Тако је: не̏ ја; не̏ ми; не̏ ви (него они); не̏ брат (него непријатељ); не̏ одречено (него неодређено); Јер владика треба да је без мане, као Божиј пристав: не који себи угађа, не гњевљив, не пијаница, не бојац, не лаком на погани добитак; него гостољубив, благ, поштен, праведан, свет, чист. страна 401 У овим случајима понајвише и сам акценат (упоредо с логичким акцентом) упућује на засебно значење које истакосмо.
819. Али где је не, спојено с глаголом у једну реч, изгубило своје одвојено значење, или још пред собом и предлог има, или се с почетком глагола у једну реч сажело, не може се од глагола одвајати, него ће се, као и у осталим напред наведеним случајима, с њим заједно писати.
Примери су: нестати, кад значи ишчезнути, где га ваља разликовати од не стати: Нестало ми коња и Не стадох на земљу. Тако је немам из не имам, нисам (изузетно по западном говору место несам) или нијесам из не јесам; тако је нећу из не ’оћу; тако је занемоћи, обнемоћи, обневидети, пренемагати се. Тако је и немој, које је постало из не мози (начин заповедни од моћи), али се на крају окрњило и првашњи смисао изгубило, те га ваља писати састављено.
820. Кад је не сложено с прилозима, с тим се прилозима поступа као и с придевима са не сложеним, пошто су прилози већином од придева и образовани. По томе се не, сложено с прилозима, пише понајвише састављено, нпр.: невешто, недавно, недалеко, невесело, необично, немирно, несрпски, нехришћански, немилице, нехотице, итд.
Међу тим има прилога, у којима се не одржава у своме засебном значењу, те га треба писати засебице, на што већ и смисао јасно упућује. Таки су прилози: не само, не така, не много, не мало, не тамо, итд.
821. Свеза и и прилог ни (који такође као свеза служи), кад се сложе са заменицама непознатог лица, страна 402 упитним или савезним: ко, што (шта), чиј, који, какав, колики или с прилозима њима сродним како, кад, где, куда, дају тим заменицама и прилозима особито значење. Свеза и даје оно исто значење које даје и прилог год или речи било и му драго. По томе икоји значи колико макар који или који год или који му драго или који било; икад значи колико макар кад или кад год, или кад му драго или кад било. Прилог пак ни даје тим истим речима право одречено значење: нико, ништа, ничиј, итд. Тога ради се у тим речима и свеза и и прилог ни пишу састављено с поменутим заменицама и прилозима. Али ако би пред тако сложене речи дошао какав предлог, предлог долази међу ни и заменицом (чл. 721), и тога ради се сложај распада, нпр.: ни у кога, ни по што, ни на чијем, итд.
Све друге заменице или прилози одржавају како са и, тако и са ни своје значење, и тога ради се и пишу растављено, нпр.: и он, и ја, ни ми, ни сам, итд.

7. Прилози од реченица.

822. Има примера где се читава реченица скаменила у прилог, и где је над првашњим реченичним значењем приложно значење надвладало. Од Ако Бог да̑ или да Бог да̑, које се уз реч говори по хришћанском побожном обичају, изашао је нарочит прилог богдице (Да сам ја, богдице, то онда знао; Да је, богдице, он дошао). Налик је на то и богме, боме, да-боме, ја-боме (Бог ме; да, Бог ме; ја̏, Бог ме), које се скаменило у прилог, и говори се, без помишљања на право му значење клетве, као обично појачавање тврђења страна 403 или одрицања. Тако је исто Бог-зна (дијалектички и бо-зна), које већ служи као прилог за умеравање значења оне речи пред коју се стави.^[4]
На тај су начин из реченица постале приложне узречице бој-се; ваљада (које се већ одваја од ваља да у првобитном значењу, ма да је и само од истога постало); можда (из може да место може бити да); буд’ (из буди); дај буди (дај буди); бива (којим Бошњаци тврђење или одрицање појачавају); да ви’ш (дијалектички место да видиш); нека (од изгубљенога глагола нехати.) Као правило за писање ових речи може се поставити, да их ваља писати растављено где је год још јасан обични смисао сваке речи; састављено пак, где је год значење постало потпунце приложно, растављајући везицом саставне делове, еда би се помогло бржем разумевању, и еда би се наговестило како је обично засебно значење већ потиснуто целокупним приложним значењем.

8. Скраћене речи.

823. Скраћене су, управо неисписане, речи које сваки час на извесним местима долазе, па се тога ради не исписују целе, него се од целе речи пише једно или више слова с тачком као знаком скраћења на крају. По томе се место господин пише г.; место госпођа — гђа; место госпођица — гца; место доктор страна 404 — др.; место професор — проф.; место и тако даље — итд.; место на пример — нпр.; место то јест — тј.; место ове године — о. г.: место динара — д. или дин. И особна се имена пишу скраћено: К. — место Коста; Ст. — место Стеван или Стојан или Станко, итд.; М. — место Марко, Милан, итд.; Јов. — место Јован.
Главно је правило у скраћивању, да се тачка као знак скраћивања ставља и после сугласника и после самогласника, само кад је скраћивање сведено на једно слово; кад ли се пак више слова узима, ваља тачку ставити после сугласнога слова. Реченични знаци, запете, тачке и запете, итд., осим тачке, који би долазили после скраћене речи, мећу се после тачке за скраћивање као да би реч била исписана у целини.

9. Писање бројева.

824. Главна је подела бројева на просте и на редне.
Прости бројеви, у тексту, кад су год мањи, или појединце у излагању долазе, пишу се, као и остале речи, словима. Већи бројеви, или бројеви у тексту где се чешће употребљују, где је управо о њима реч, пишу се цифрама. Цифре простих бројева пишу се без икаква знака.
825. Исто се тако поступа и са писањем редних бројева, само што се разликовање редних бројева од простих обележава нарочитим знацима кад није обележено само по себи.
страна 405 Обележени су редни бројеви сами по себи кад значе редни број месеца, или хришћански летопис, и ту је сувишно још какав знак додавати. Иначе се редни број обележава или додавањем довршетка -ви, -ги, -ћи, -ми, -ти уз бројеве, састављајући везицом тај довршетак и број, или се после редног броја ставља тачка, којом се, кад то треба, од простог броја разликује.

1. То је на тьште срьдьце. Миклошић заводи из неке србуље пример: мѫдь на чьте срьдьце. У облику на ште-срца — што је узето као прилог, а у облику на ште-срце као придев.
2. Две је 1 падеж за средњи род; ста је млађи облик двојине.
3. Почем је у овом другом значењу Вук забележио у Речнику, али је у књижевности скоро са свим потиснуто сличним пошто.
4. Још старије је од тога Бог те веси. У М. Ђ. Милићевића читамо: Механа је у Рипњу била Бог те веси од кад.