Srpska gramatika (1894)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Srpska gramatika
Pisac: Novaković Stojan
Novaković, Stojan (1894). Srpska gramatika. Beograd: Državna štamparija


Moja „Srpska Gramatika“, u kojoj se zbira rad punih dvadeset i pet godina, više puta prekidan i na novo započinjat, izlazi sad prvi put ovako u celini, u jednoj knjizi.

U nameri da pokažem kako je postala ova knjiga, izneću ovde kako su izrađivani, štampani, prerađivani ili preštampavani pojedini njeni delovi.

Prvi početak joj je u jednome zbijeno štampanom tabačiću o sintaksi glagolskih oblika i složenih rečenica, koji sam, još kao profesor Beogradske Gimnazije, štampao za svoje učenike u početku 1869 godine.[1] Srpska sintaksa se, po ondašnjem nastavnom planu, predavala u drugom gimnazijskom razredu. Pomenutim tabačićem o drugoj polovini sintakse pokušalo se da se na brzu ruku popuni ono što se nije nalazilo ni u Srpskoj Sintaksi Đ. Daničića, ni u izvodu iz te Sintakse, koji je, 1864. štampao J. Bošković. Inače se u njemu nalazila druga polovina one učeničke ručne knjige, po kojoj sam ja tada gimnazistama II razreda predavao srpsku sintaksu. Štampala se poglavito zato, da bi se za analizu i druge poslove zaštedelo vreme koje se na školskim časovima onda upotrebljavalo na pisanje ručne knjige po kazivanju profesorovu.

S tim se svršio drugi semestar školske godine 1868|9. Za prvi semestar školske godine 1869|70 izađe celokupno izdanje te Sintakse. To je prvo izdanje njeno. strana IV Ono je već uneseno i u bibliografiju godine 1869.[2] Izdanje to, štampano opet kao ogled, rasprodalo se brzo, i u godini 1870 imao sam već da se bavim novim izdanjem, koje je pušteno u svet pri kraju te godine.[3] Ma da je to izdanje prvo potpunije izdanje, ni ono me nije moglo zadovoljiti. Čim se primaklo vreme novome štampanju, ja sam uneo i opet mnogo novih dopuna i izmena. Tako je postalo „treće na novo prerađeno i rašireno izdanje“, koje je štampano u Beogradu 1874 godine. U to vreme je i predavanju narodnoga jezika u gimnazijama poklonjena veća pažnja, i sintaksa se nije više predavala u II razredu, kao pri prvim izdanjima moje Sintakse, nego u IV-om. Pet godina posle toga izdanja, 1879, pokazala se opet potreba novoga izdanja. I ja sam na novo bacio dosta vremena na dopune i ispravke, kojima je postalo „četvrto popravljeno izdanje“. Nisam beležio koliko mi je vremena koje izdanje zauzelo, ali pamtim dobro, da su mi sva nova izdanja odnosila istu količinu truda i razmišljanja, bez obzira na ranije već uloženi rad.

Starajući se u proleće 1879-te godine o četvrtome izdanju Srpske Sintakse, smislim da prema sintaksi izradim i ostale delove gramatike, te da tako upotrebim beleške, studije i razmišljanja dugoga niza godina. U tim mislima i po toj odluci četvrto izdanje dotadašnje Srpske Sintakse prvi put se naštampa s natpisom celokupnoga dela „Srpska Gramatika za niže gimnazije i realke u Kneževini Srbiji. Četvrti deo. Nauka o rečenicama“. I odmah, još te godine, izađe u prvome izdanju prvi deo Gramatike „Nauka o glasovima“, a na skoro za njim i treći deo „Nauka o oblicima“. Neizrađen ostao beše drugi deo gramatike, „Nauka o osnovama“, za koju se, osim naučnih dela Đ. Daničića i F. Miklošića, tada istom u svet puštenih, u nas nalazilo samo nešto prethodne strana V radnje u ranijim poslovima Đ. Daničića. Dovršivši prvi i treći deo, „Nauku o glasovima“ i „Nauku o oblicima“, koji su školama bili od preke potrebe, navalim da izradim i drugi deo, „Nauku o osnovama“, te da započeti posao do kraja izvedem. Ta „Nauka o osnovama“, prva u lakšem izlaganju (koliko ga je u tom delu gramatike mogućno postići), iziđe u prvom izdanju u početku 1880 godine. Tako se, malo po malo, potpunce dovršilo delo, započeto jedanaest godina ranije, u 1869 oj, kao što je gore pokazano.

Od 1881 počinju već nova izdanja, manje ili više prerađivana. „Nauka o glasovima“ štampana je u novom izdanju sa znatnijim dopunama već godine 1881. Treće izdanje toga odeljka, od 1884, i četvrto, od 1888, štampano je bez ikakvih promena.

„Nauka o osnovama“ štampana je još samo jedanput, godine 1885, i to sa drugojačijim rasporedom materijala. U prvome izdanju „Nauke o osnovama“ proste osnove su bile raspoređene u dve grupe, u grupu neposrednoga i u grupu posrednoga (od gotovih osnova) obrazovanja. Svaka se ta grupa dalje delila po vrstama reči. U drugome izdanju, rađenome posle izrada „Gramatike staroga slovenskoga jezika“ (1884), promenim taj raspored, i uzmem vrste reči za osnovicu celokupne podele, te po njima izložim kako posredno, tako i neposredno obrazovanje, svako za se, a jedno za drugim. Tada mi se činilo, da ću tim načinom uneti više preglednosti u taj deo gramatike, pretrpan mnogorazličnim materijalom.

„Nauka o oblicima“ štampana je u drugom izdanju s ispravkama godine 1882, a po tom je to izdanje godine 1890, kao treće, prosto preštampano.

*

Sva ta izdanja štampana su tako kako je izloženo, u pojedinim knjigama, za školsku potrebu. Štampanje se to činilo po većoj ili manjoj upotrebi u školama i zavisilo je i od promena u nastavnim školskim planovima. Među tim ja sam poodavno pomišljao, da, posle posebnog izdavanja sviju pojedinih delova gramatike, priredim i strana VI jedno celokupno izdanje, i očekivao sam kad će mi se ukazati vreme i prilika da tu misao ostvarim.

Od razloga, iz kojih sam to pomišljao, jedan je, što je ova Srpska Gramatika u našoj književnosti još jednako jedino delo, u kojem je celokupna nastava o srpskom jeziku izrađena jednostavno i po jednoj potpunoj osnovi. Čitav niz naraštaja i u Kraljevini i po ostalim srpskim krajevima, kroz punih deset godina (1880-1890) učio se po ovoj gramatici. Pretvaranje onih pojedinih knjižica Srpske Gramatike u jedan celokupan gramatički trebnik činilo mi se kao još jedna dužnost ne samo prema tim naraštajima, koji sad ulaze u zreli vek, nego i prema ostaloj obrazovanoj publici srpskoj u svima krajevima naroda našeg. Mislio sam da je uzalud iziskivati od obrazovanih Srba da svojim jezikom čistije i pravilnije pišu, ako se ne bi spremila knjiga koja bi olakšavala vršenje te dužnosti, danas već, hvala Bogu, svakome drage. Može biti da ja za to nisam pogodio baš pravi put; može biti da nisam bio kadar da učinim sve što treba; ali se, opet, nadam da će ovo na novo pregledano, popravljeno, popunjeno i u celinu sklopljeno izdanje „Srpske Gramatike“ tome, barem za prvi mah, dovoljno pomoći.

Kao drugi razlog da se s ovim celokupnim izdanjem požurim poslužila je potreba jedna, koja se od ne davno počela u nas življe osećati. To je potreba da se i u našem jeziku što bliže i što potpunije odrede pravila interpunkcije i pravopisa. Osećanje te potrebe bez sumnje je samo po sebi očevidan znak napretka u našem književnom jeziku. Ono se javilo u jedanput i na istočnoj i na zapadnoj strani našega naroda. Ovde u Beogradu je to bilo u proleće 1892, kada je obrazovana Srpska Književna Zadruga. Odmah čim se Zadruga počela brinuti o štampanju prvih svojih izdanja, istaknuta je potreba da se u izdanjima Zadruge motri koliko se više može i na jednolikost ili sledstvenost pravopisa. Htelo se da naš književni jezik i u toj svojoj spoljnoj strani ojača i da se u svemu do pojedinosti primakne velikim evropskim književnim jezicima, koji su prirodan ugled našemu književnom strana VII jeziku. Da se to postigne, uprava je Srpske Književne Zadruge odredila odbor, postavivši mu u zadatak da izradi u tom pravcu uputstva za korektore izdanja Zadruginih. Osim mene su u taj odbor izabrani bili g. g. P. P. Đorđević, Ljub. Stojanović i Ljub. Jovanović. Odbor je držao nekoliko sastanaka, i sporazumeo se u glavnim tačkama, koje su obeležene kao neodređene ili podložne nejednakostima i nepostojanstvu pisanja u naših pisaca. To je Srpska Književna Zadruga postavila kao pravilo za svoje korektore i urednike izdanja, u koliko su ovi poslednji voljni bili da se tih pravila drže. Na zapadnoj, hrvatskoj, strani naše književnosti isto je pitanje raspravljano više službenim putem, ali je tome onamo i potreba bila daleko veća nego u nas, jer je bilo mnogo više i mnogo ozbiljnijih spornih pitanja za raspravljanje. U knjizi dra Ivana Broza o Hrvatskom pravopisu čitamo o tome ovo: „G. 1889 prihvatila je vlast trećom da riješi pitanje o jedinstvenom pravopisu školskom. Osobiti odbor, u koji su bili pozvani strukovni učitelji, raspravio je u nekolike sjednice to pitanje i izrekao svoje uvjerenje, da je od prijeke potrebe za škole jedan pravopis, a taj treba da je osnovan na načelima fonetičkoga pisanja. Visoka kr. zemaljska vlada, odio za bogoštovlje i nastavu, prihvati to mišljenje za svoje, pa, želeći da bi se što prije postiglo jedinstvo pravopisa u svjema školama, postavila je u početku g. 1892 kr. sveučilišnoga profesora za hrvatsku filologiju g. Armina Pavića, revizorom svih knjiga, što će se o njezinu trošku i o njezinoj zakladi štampati, a meni je naložila da izradim ne samo pravila za pravopis nego i pravopisni rječnik. Tako je postala ova knjiga, koju je u svemu odobrio g. prof. A. Pavić“.[4] Istu misao, kojom se bavila Srpska Književna Zadruga i kojom se, prema svojim prilikama. bavila hrvatska vlada, kretao je samostalno i zasebice i dr. Ljubomir Nedić godine 1894 u Književno-umetničkoj strana VIII zajednici u Beogradu, u kojoj je jedno veče razlagao svoj predlog „O pravopisu i interpunkciji“.[5]

Kao osnovica pravilima o pravopisu što su u ovoj knjizi izložena, poslužilo je ono što je pomenuti odbor Srpske Književne Zadruge svojim sporazumom utvrdio. Meni je valjalo da po toj osnovici listu primera popunim, da pravilima oblik i raspored dam, i da ih s gramatikom u sklad dovedem. U tome radu nekolika su mi pitanja pod drugojačiju svetlost došla, te sam na dva tri mesta i odstupio. Najglavnije je odstupanje u pisanju grupe ij (čl. 64 v, čl. 807 b) pri izvesnim tvorbama jezika i u beleženju dijalektičkog sažimanja samoglasničkih grupa ao, eo ili uo (čl. 66 a, čl. 807 v), gde sam, posle dužega razmišljanja, našao da je bolje i književnom jeziku prikladnije ovako kako je u mojim pravilima.

Pitanje o interpunkciji zadalo mi je mnogo više i muke i truda.

Još stara naša književnost ostavila je u samoj praktici tragove razmišljanja o ovome pitanju. Izdajući po džepnim narodnim izdanjima naših mletačkih štampara život sv. Petke u Starinama IX, interpunkcija je tih izdanja sama sobom obratila mi pažnju na se. U predgovoru k tome izdanju čitaju se o tome ove vrste: „Pošto original ima i svoju uređenu interpunkciju, mogao sam i nje držati se u velike i s malijem dodatcima, da izvedem sadašnju interpunkciju, a evo kako. Gdje su sad pred člancima slovenske cifre, tu je članak u Božidarevom izdanju počet novom vrstom i velikijem crvenijem slovom, a na kraju su pređašnjega dvije crvene tačke uporedo; gdje je sad članak bez cifre, tu mu je u Božidara početak u vrsti, ali opet počet velikijem (no sitnijim od onoga naprijed pomenutoga) crvenim slovom, i od pređašnjega članka je odvojen dvjema uporednim crvenim tačkama. Od ostalijeh znaka dolazi najviše crna tačka i zapeta, i obje mahom imaju vrijednost sadašnje zapete, ako iza tačke slijedi malo slovo, jer iza zapete nikad strana IX drukčije slovo i ne dolazi; ako li iza tačke slijedi veliko slovo, pa ako je uz to i tačka crvena (što češće dolazi), onda tačka ima vrijednost sadašnje tačke, a negdje i sadašnjih dviju tačaka (:) kao znaka pred riječima koje se navode. Toga držeći se i odstupivši na vrlo malo mjesta, mogao sam i članke i izreke (fraze) sa svim po Božidarevu izdanju podvojiti. Odvajanje rečenica i njihovih dijelova u izrekama uzeto je po današnjem, ma da se i tu oba načina vrlo malo u stvari razlaze, pošto u Božidara tačka služi mahom za odvajanje krupnijih, a zapeta za odvajanje sitnijih dijelova izreke i rečenice (na koje se razlikovanje danas i ne pazi), i ti znaci mahom rijetko nedostaju ondje gdje im je mjesto“.[6] Prepisujući pre nekoliko godina prizrenski rukopis Dušanova Zakonika za novo izdanje, obratno sam opet pažnju na staru interpunkciju, u nameri da se uverim da li ona nema uticaja na ovako ili onako razumevanje teksta. I uverio sam se da se i pisac toga rukopisa služio interpunkcijom (samo tačkom i zapetom) na način koji pažnju zaslužuje i koji se, od početka do kraja, mora nedirnut sačuvati.

S početkom pisanja narodnim jezikom u novoj književnosti, s početkom stvaranja narodnoga književnog jezika, i ovo je pitanje počelo zanimati književnike onoga istog časa kada su se počele štampati knjige, u kojima su pisci radi bili da su u ovom pogledu sledstveni i pravilni.

Poznato je da ima dva glavna načina u beleženju interpunkcije ili rečeničnih znaka. Jedan je gramatički, koji pažljivo sleduje gramatičkom člananju rečenicȃ i njihovih sastavnih delova; drugi je logički, koji traži glavnije, samo logičko, člananje, malo se obzirući na rečenice, tešnje podređene ili jače vezane sa svojom glavnom rečju. Prvi način, kojim se naročito Nemci služe, imao bi za se tu dobru stranu, što bi se njime možda najpre mogla izvesti oštrija sledstvenost interpunkcije, premda u našem jeziku ima primera, u kojima su reči dveju rečenica strana X tako isprepletane, da ih nije mogućno znakom odvojiti. Drugi način, kojim se služe naročito romanski narodi, teško bi se izveo do sledstvenosti onoga prvoga, ali je očevidno prirodniji, zato što sleduje logičkome člananju, i u slučaju raznolikih analiza ili načina čitanja (posve neizbežnih u stvari ovako individualnoj kao što je sklon i člananje míslȋ) pokazuje svagda na kakvo je čitanje i člananje mislio pisac sam.

Od pisaca nove književnosti, Dositije nema još ni pravopisa ni interpunkcije. Vuk St. Karadžić, tvorac gramatike i prvi urednik književnoga jezika našeg, pokazuje u ovome poslu vrlo karakteristične méne. Njegovi spisi u „Danicama“ pokazuju nam interpunkciju načina nemačkoga, izvedenu često s vrlo pažljivom sledstvenošću. Ali glavno Vukovo stilističko delo, koje nam i u ovom pogledu ima da ostane kao glavni i konačni iskaz njegova umovanja o ovim pitanjima, odstupa već od toga pravca i pokazuje nam onu drugu, logičku, vrstu interpunkcije. Tim se načinom Vuk i posle do smrti služio. Đ. Daničić je u onome sledovao tome poslednjem Vukovom mišljenju, i naročito je zapete vrlo štedljivo upotrebljavao. Ali njegova interpunkcija u prevodu Staroga Zavjeta, Daničićeva glavnog stilističkog dela, puna je pouke, i nosi obeležje čisto logičke interpunkcije. Ti osnovi kao da su vezani sa samom prirodom našega jezika, jer izvesne njegove sintaktičke konstrukcije upućuju same sobom na ovaj način rečeničnog beleženja. U M. Đ. Milićevića naći će se mnogo više zapetȃ nego u Đ. Daničića, ali ima mnogo konstrukcija koje ni on, s velikom sledstvenošću, nikada zapetom ne dvoji.

Interpunkcija je po sebi tako živa stvar, a u isti mah tako delikatna, da se samom praktikom, bez kakvih god napred utvrđenih pravila, može raspraviti samo u glavnome. I gore pomenuti priznati naši pisci i stiliste tražili su način interpunkcije ne po napred postavljenim pravilima, nego po razumevanju koje su radi bili da svome izlaganju rečeničnim znacima naznače, po svome mišljenju. S toga njihova dela još ne mogu pokazati potpunu sistematičnost u pravilima interpunkcije. strana XI Ali je potpuno očevidna njihova doslednost i saglasnost u glavnim osnovima, i izvan svake je sumnje da ta doslednost odsudno utvrđuje interpunkciju logičku za naš jezik. U tom pogledu je značajno što je Vuk u početku pokušavao da se služi interpunkcijom gramatičkom, a što je, u zrelo svoje doba, konačno usvojio način logični, kojim se, posle, i Đ. Daničić svega svoga veka služio. Ovo ne treba da je čudnovato, kad se zna da se jezik prvim svojim odeljkom, naukom o glasovima, dodiruje sa fiziologijom i muzikom, a završetnim svojim odeljkom, naukom o rečenicama, služi samo kao stvarni oblik logike i njezinih gdekojih formula i kategorija.

Sledujući ovome što sam naveo, i ja sam u pravilima interpunkcije, štampanim u dodatku ove knjige, uzeo za osnov interpunkciju logičku. Kako se u četvrtom delu ove gramatike, u nauci o rečenicama, izlažu i opisuju sve vrste podmetnih i priročnih dodataka i podređenih rečenica, u kojima se ti dodatci samo širim načinom iskazuju, ja sam se starao da po tim vrstama i pravila interpunkcije rasporedim. Držeći se prirode tih dodataka kao glavnoga uputnika, ja sam se starao da u pravilima interpunkcije što tačnije naznačim gde se što rečeničnim znacima odvaja, gde li ne, i gde koji znak pisati treba. Ovo što je glavno i što se svuda može potvrditi primerima iz Vuka i Daničića, popunio sam pravilima o razdvajanju ostalih rečeničnih delova, i u tome sam se držao poglavito pravila francuskih, pošto se i inače pomenuti način u svome osnovu najviše podudara s francuskim. Ako u svemu i ne budem pogodio, dovoljno je, ako budem dobrim putem uputio. U tom će se poslednjem slučaju lako popuniti što ja sad budem omašio, ili ispraviti što ne budem pogodio.

*

Na redu je da nekoliko reči kažem i kavo je ovo celokupno izdanje sklopljeno i kako stoji prema posebnim knjigama pređašnjih izdanja.

strana XII Ređajući članke pređašnjih knjiga pod broj, koji se do kraja dela ne prekida, ja sam svekolíke članke na novo s pažnjom pregledao i ispitao, ispravivši i dopunivši gde sam god mislio ili opazio da što treba ispraviti ili dopuniti. U toku toga rada „Nauka o glasovima“ naročito je dobila dosta ispravaka, prerada i dopuna. „Nauku o osnovama“ celu sam iz nova uređivao prema rasporedu koji mi se sad učinio najpodesniji. Svekoliko obrazovanje prostih osnova izloženo je sada po vrstama réčȋ, a podela na posredno i neposredno obrazovanje (gde bi joj mesta bilo) izvršena je pri dotičnim nastavcima. Tim se načinom o svakom nastavku govori u svakoj vrsti réčȋ jedanput, i na tom se mestu razmatra i razlika među posrednim i neposrednim obrazovanjem, gde bi je bilo. „Nauka o oblicima“ samo je na nekolikim mestima ispravljena ili dopunjena, i ona je u ovom izdanju ponajbliža pređašnjim izdanjima. „Nauka o rečenicama“ ostala je, takođe, većinom u pređašnjem obliku, ali je ipak na nekoliko mesta dopunjena, i u dve partije, radi veze s interpunkcijom, prerađena (čl. 567–570, čl. 731–737). U primerima su svuda glavne reči podvučene. Dodatak je, kao što se iz napred navedenoga vidi, sada sa svim iz nova rađen.

Jedinstvu knjige i lakoj upotrebi sviju njenih pravila namenjen je poglavito Ključ, koji je na kraju. Svako pravilo iz knjige, svaka pojedina reč, upotrebljena ma gde u knjizi kao predmet pravila ili primer, naći će se putem Ključa, i Ključ upućuje uvek na onaj član knjige koji o tome govori. Nadam se da će Ključ dobro poslužiti i onima koji su radi da nađu pravilo o kojoj reči ili o kojem predlogu i bez domišljanja na kom je mestu gramatike dotično pravilo. Ključ je sklopljen upravo zato da se svako pravilo nađe i sredstvom koje bilo reči o kome ono govori.

Kako na ceo posao ovoga izdanja, tako i na samo štampanje uloženo je mnogo truda. Pokraj svega staranja potkralo se i nešto pogrešaka, a može biti da je i u samoj knjizi strana XIII još kojegde ostalo tragova koji će svedočiti da je prvi put u četiri zasebne knjižice izrađivana. To bi se moglo ispraviti tek u novom izdanju, ako odziv srpske publike prema ovome dȃ prilike da se knjiga u ovom obliku još koji put štampa.

25 novembra 1894
u Beogradu.

Stojan Novaković.

  1. Taj prvi početak ove knjige iz 1869 na koricama nosi natpis „Srpska sintaksa u nzvodu. P. St. Nov. 1869. Štampano kao rukopis“. Na 16-oj strani teksta, koji obuhvata 60-110 pravilo sintakse, zabeleženo je na dnu pod linijom „Štampano kao rukopis u štampariji Nikole Stefanovića“. Toga radi što je štampano kao rukopis, izdanje ovo nije uzeto ni u moju bibliografiju 1869 godine, koja je štampana u Glasniku XXVII.
  2. Srpska sintaksa u izvodu, za drugi razred gimnazija i realaka u Kn. Srbiji. Po Đ. Daničiću, P Budmanu i dr. sastavio Stojan Novaković. U Beogradu, u državnoj štampariji 1869. Na 8-ni, 2 l. 46 str. i 1 l.
  3. Srpska sintaksa za niže gimnazije i realke Kneževine Srbije. Sastavio Stojan Novaković. Drugo prerađeno i rašireno izdanje. Pregledala i odobrila Školska Komisija. U Beogradu, izdanje i štampa Državne Štamparije 1870. Na 8-ni. 2 l. 96 str. i 1 list.
  4. Hrvatski pravopis. Po odredjenju kr. zem. vlade, odjela za bogoštovlje i nastavu napisao Dr. Ivan Broz prof. u kr gimn. zagrebačkoj. Zagreb, 1892 str. IV-V.
  5. O pravopisu i interpunkciji. Predlog Književno-umetničkoj Zajednici. podnesen 8 Aprila 1894 od D-ra Ljubomira Nedića prof. Vel. Škole. Beograd. 1894. Str. 29.
  6. Starine IX, 52-53

PREGLED[uredi]

PRISTUP.str
I.Jezik i njegov sklop1
  Šta je jezik. — Kako postaje jezik. — Reč i predstava. — Rečenica. — Jednina i množina. — Dodatci ili dopune podmetu i priroku. — Kako se rečenica širi dodatcima. — Položaj podmeta, priroka i dodataka. — Rečenice glavne i sporedne. — Položaj glavnih i sporednih rečenica. — Složene rečenice ili nizovi od rečenica. — Reči nepromenljive. — Reči promenljive. — Osnove i oblici. — Koreni i osnove. — Koreni i njihovi izdanci. — Složene reči.
II.Vrste réčȋ9
  Koliko ima vŕstȃ réčȋ. — Imenice. Podela na stvarne i mislene. — Podelȃ stvarnih imenica. — Rod u imenica. — Pridevi. — Rod u prideva. — Brojevi. — Zamenice. — Lične zamenice. — Pridevne zamenice. — Glagoli. — Oblici glagolski. — Podela glagola po predmetu radnje. — Podela glagola po trajanju radnje. — Prilozi. — Predlozi. — Sveze.
III.Gramatika i podela njena21
  Šta je gramatika. — Gramatika uporedna, istorijska i opisna. — Delovi gramatike.
DEO PRVI. NAUKA O GLASOVIMA.
I.Postanak i podela glasova24
  Govorna oruđa. — Upotreba govornih oruđa. — Glasovi i slova srpskoga jezika. — Latinica i ćirilica. — Šta su samoglasnici a šta suglasnici. — Koje su samoglasnici a koje suglasnici.
II.Samoglasnici staroga jezika27
  Samoglasnik ѧ. — Samoglasnik ѫ. — Samoglasnici ъ i ь. — Samoglasnik ꙑ. — Samoglasnik ѣ i srpska tri govora.
III.Podela i osobine samoglasnika29
  Samoglasnici nepčani i nenepčani. — Osobine samoglasnika. — I. Snaženje samoglasnika. — II. Duljenje samoglasnika. — III. Izbegavanje zeva ili praznine među samoglasnicima. — Izbegavanje zeva popunjanjem. — Izbegavanje zeva ukidanjem. — Zev nepopunjen. — IV. Sažimanje ili spajanje jednakih samoglasnika. — V. Jednačenje nejednakih samoglasnika. — VI. Obrazovanje slogova — VII. Naglašivanje ili akcenat. — Šta je akcenat? — Akcenti srpskoga jezika. — Glavni i sporedni akcenat. — Mesta srpskih akcenata. — Menjanje akcenta. — Akcenatne reči. — Akcenat u razlici govora, istočnog, zapadnog i južnog.
IV.Podela i osobine suglasnika44
  Podela suglasnika po govornim oruđima. — Podela suglasnika po zvučnosti. — Osobine suglasnika. — I. Jednačenje nejednakih po zvučnosti. — Izuzetci od toga pravila. — II. Jednačenje nejednakih po govornim oruđima. — III. Jotovanje. — IV. Podešavanje suglasnika sa samoglasnicima. — Grleni suglasnici i zubno c pred nepčanim samoglasnikom i. — Grleni suglasnici i zubno c pred nepčanim samoglasnikom e. — Samoglasnik o iza nepčanih suglasnika. — Nekadašnji ѣ i zamena mu je ispred samoglasnika i nepčanih suglasnika j i đ. — V. Samoglasnik l. — L pretvoreno u južnom govoru. — VI. Starinsko pretvaranje. — a. d i t pred t. — b. žž, žđ = žd; šć, šč = št. — v. gt, kt, ht pretvaraju se u ć. — VII. Premeštanje. — VIII. Izbacivanje pojedinih suglasnika. — a. Od dva jednaka ili izjednačena po zvučnosti jedan se izbacuje. — b. Od dva jednaka ili izjednačena po govornim oruđima jedan se izbacuje. — v. Izbacivanje radi nesklada govornih oruđa. — IХ. Umetanje samoglasnika a među suglasnike.
DEO DRUGI. NAUKA O OSNOVAMA.
Opšte crte59
  Šta su osnove a šta nastavci. — Razlika među osnovama. — Osnove od korena. — Osnove od osnova. — Osnove od oblika. — Složene osnove. — Koreni glagolski i zamenički. — Reči domaće i pozajmljene. — Razlika korena po rodnosti. — Podela nauke o osnovama.
ODSEK PRVI. NAUKA O PROSTIM OSNOVAMA65
I.Glagolske osnove65

  A. Osnove načina neodređenog. a. Osnove načina neodređenog bez ikakva nastavka. b. Osnove načina neodređenog, obrazovane nastavcima. 1. nu- nastavak; 2. ѣ- nastavak; 3. i- nastavak; 4. a- nastavak. a. Osnove neposredno od korena obrazovane. b. Osnove izvedene od već gotovih glagolskih osnova. v. Osnove izvedene od imenskih osnova; 5. iva- ili ova- nastavak. — Glagolske osnove, koje znače radnju u malome (diminutivnu). — Osnove načina neodređenog izvedene od oblika.

  B. Osnove vremena sadašnjeg. a. Osnove vremena sadašnjeg neposredno od korena izvedene. 1. e- nastavak; 2. je- nastavak; 3. ne- nastavak.

II.Imeničke osnove77

a. Izvođenje od korena i od gotovih osnova.

1.

Nastavci ъoa. a. Osnove tim nastavcima od korena izvedene. b. Osnove ъ- ili a- nastavkom od glagolskih osnova izvedene. v. Osnove o- ili a- nastavkom od imeničkih osnova izvedene.

2.ь- nastavak82
3.je (jo) — ja- nastavak83
4.joja- nastavak84
5.ije- nastavak84
6.ija- nastavak85
7.rora- nastavak85
8.er (erъ) — ero- nastavak86
9.or (orъ)- nastavak86
10.arara (jar — jara)- nastavak86
11.urura (jur — jura)- nastavak87
12.lola- nastavak87
13.lo- nastavak88
14.- nastavak89
15.lja- nastavak89
16.alj- nastavak89
17.uljulja- nastavak90
18.nona- nastavak90
19.anana- nastavak90
20.injan-in (an-in)- nastavak90
21.ina- nastavak91
22.nja- nastavak92
23.anj (ьnjь)- nastavak92
24.onja- nastavak93
25.inja- nastavak93
26.tota- nastavak93
27.- nastavak94
28.telj- nastavak94
29.tva- nastavak94
30.etotat- nastavak95
31.ьstvo- nastavak95
32.ota- nastavak96
33.ost (ostь)- nastavak96
34.eteta (ѧt — ѧta)- nastavak96
35.- nastavak97
36.ȃd (adь)- nastavak97
37.badba- nastavak98
38.ava- nastavak98
39.ivo- nastavak99
40.moma- nastavak99
41.men (mѧ)- nastavak99
42.koka- nastavak99
43.ak (jak) — aka (jaka)- nastavak100
44.ikika- nastavak101
45.ak (ьkъ) — ka (ьka) — ko (ьko)- nastavak101
46.ište- nastavak103
47.ga- nastavak104
48.hoha- nastavak104
49.iciceica- nastavak104
50.ac (ьcь) — ica- nastavak104
51.acceca (ьcь — ьce — ьca)- nastavak106
52.- nastavak107
53.ača- nastavak107
54.šoša- nastavak108
55.- nastavak108
56.uša- nastavak109
b. Izvođenje od oblika.
a. Osnove od glagolskih oblika, I. od oblika vremena sadašnjeg109
II. Od priloga vremena sadašnjeg110
III. Od prošastog prideva110
IV. Od trpnoga prideva111
b. Osnove od zameničkih oblika113
III.Pridevske osnove.
a. Izvođenje od korena i od gotovih oblika113
1.ъao- nastavci113
2.ijijaije- nastavci114
3.jajo- nastavci114
4.raro- nastavci115
5.nano- nastavci115
6.annano (ьnъ itd.)- nastavci115
7.enenaeno- nastavci116
8.ѣnъѣnaѣno- nastavci116
9.ininaino- nastavci116
10.njъnjanje- nastavci117
11.tato- nastavci117
12.atataato- nastavci117
13.astastaasto- nastavci118
14.ititaito- ili ovit,-a,-o- nastavci118
15.ćъćaće- nastavci119
16.vavo- nastavci119
17.avavaavo- nastavci119
18.ivivaivo ili ljivljivaljivo- nastavci119
19.ovovaovo- nastavci120
20.ak (ъkъ ili ьkъ) — kako- nastavci121
21.okokaoko- nastavci122
22.skъskasko (ьskъ itd.)- nastavci122
b. Izvođenje pridevskih osnova za poređenje122
v. Izvođenje pridevskih osnova od oblika124
α. Osnove od glagolskih oblika124
β. Osnove od zameničkih oblika125
IV.Brojne osnove126
V.Zameničke osnove128
VI.Priloške osnove130
ODSEK DRUGI. NAUKA O SLOŽENIM OSNOVAMA.
A.Osnove složene od osnova132
  Odeljak prvi. Osnove složene od samih imenskih osnova. I. Jedna s drugom na jednako složene osnove133
  II. Složene osnove, s drugim članom kao glavnim a s prvim kao odrednikom134
  III. Složene osnove, u kojima je drugi član glavni, a prvi od njega zavisan134
  IV. Složene osnove, koje i jednim i drugim članom kazuju kakvoću135
  Odeljak drugi. Osnove složene od predloga i imena136
B.Osnove složene od gotovih oblika138
  1. Imenice i pridevi u osnovama složenim od gotovih oblika138
  2. Složene osnove od brojeva139
  3. Osnove složene od zapovednog načina i imenica139
  4. Odrečni prilog ne i razne vrste imena i imenskih glagolskih oblika140
  5. Složene osnove od predloga i imenskih osnova140
  6. Predlozi i glagolske osnove141
DEO TREĆI. NAUKA O OVLICIMA.
A.Nauka o oblicima iménȃ
  Jednina (dvojina) i množina144
  Padeži i rodovi145
  Osnove i nastavci u oblika145
  Kako se deli promena imena145
I.Promena imenica147
Prva vrsta148
  Razlike među tri obrasca149
  Napomene k prvom i drugom obrascu149
  Napomena k trećem obrascu156
Druga vrsta157
  Razlike među obrascima158
  Napomene k ovoj vrsti158
Treća vrsta160
  Napomene k ovoj vrsti160
Četvrta vrsta163
  Napomene k ovoj vrsti164
Peta vrsta168
  Napomene k toj vrsti169
II.Promena zamenica170
A. Promena ličnih ili imeničkih zamenica170
  Napomene k promeni ličnih ili imeničkih zamenica172
B. Promena pridevnih zamenica172
  Napomene k promeni pridevnih zamenica174
  Lična ili imenička zamenica trećega poznatog lica I. Starija promena177
  II. Poznija promena178
  Brojevi koji se menjaju po obrascu zamenica180
III.Promena prideva183
  Kako se određeni i neodređeni pridevi oblikom razlikuju183
  Promena neodređenih prideva185
  Napomene k promeni neodređenih prideva186
  Promena određenih prideva187
  Napomene k promeni određenih prideva190
  Zamenički oblici pomešani s pridevskima190
B.Nauka o oblicima glagolȃ.
  Kakve oblike imaju glagoli192
  A. O glagolskim oblicima prostim192
  Koji su i kakvi su prosti glagolski oblici192
  Imenski i glagolski oblici u glagola193
  Broj i rod glagola194
  Osnove, nastavci i umetci194
  Nastavci za glagolske oblike196
  Vrste glagolskih oblika203
Prva vrsta204
  Prvi razdeo. Osnove na d i t204
  Napomene k ovom razdelu205
  Drugi razdeo. Osnove na z i s207
  Napomene k ovom razdelu208
  Treći razdeo. Osnove na b, p i v210
  Napomene k ovom razdelu211
  Četvrti razdeo. Osnove na g, k i h211
  Napomene k ovom razdelu212
  Peti razdeo. Osnove na n ili m214
  Napomene k ovom razdelu216
  Šesti razdeo. Osnove na samoglasnike osim r216
  Napomene k ovom razdelu218
  Sedmi razdeo. Osnove na l i r224
  Napomene k ovom razdelu225
Druga vrsta226
  Napomene k ovoj vrsti227
Treća vrsta229
  Prvi razdeo229
  Drugi razdeo230
  Napomene k ovom razdelu231
Četvrta vrsta234
  Napomene k ovoj vrsti235
Peta vrsta236
  Prvi razdeo236
  Napomene k ovom razdelu238
  Drugi razdeo238
  Napomene k ovom razdelu239
  Treći razdeo240
  Napomene k ovom razdelu243
Šesta vrsta244
O glagolskim oblicima složenim245
Složena vremena245
Način pogodbeni246
Trpno stanje247
DEO ČETVRTI. NAUKA O REČENICIMA.
I.Šta je nauka o rečenicama248
II.Šta je misao i rečenica248
III.Glavni delovi rečenice249
IV.Razgranavanje rečenice254
V.Deoba rečenica i sintakse260
A.Sintaksa prostih rečenica
1.Slaganje glavnih delova rečeničnih261
2.Upotreba vrstȃ reči u rečenicama268
3.Upotreba oblikȃ u rečenicama280
I. Imenski oblici.
a. Padež bez predloga, α. Prvi padež280
  β. Drugi padež281
  γ. Treći padež286
  δ. Četvrti padež289
  ε. Peti padež290
  ζ. Šesti padež291
  η. Sedmi padež293
b. Padeži s predlogom293
II. Glagolski oblici301
α. Vremena. a. Vreme sadašnje301
  b. Vremena prošasta305
  c. Vreme buduće307
β. Prilozi i pridevi glagolski311
γ. Načini314
δ. Stanje radnje glagolske318
4.Pitanje u rečenicama320
5.Odricanje322
B.Sintaksa složenih rečenica
1.Vrste složenih rečenica326
A.Priređivanjem složene rečenice330
B.Podređivanjem složene rečenice332
  a. Pridevne rečenice uz imenicu, pridev ili zamenicu333
  b. Pridevne rečenice uz imenice ili zamenice335
  v. Podređene rečenice za predmet uz glagole336
  g. Podređene rečenice za nameru337
  d. Podređene rečenice za pogodbu338
  đ. Podređene rečenice za ustupanje ili dopuštanje (permisivne)339
  e. Podređene rečenice za poređenje ili način340
  ž. Podređene rečenice za vreme343
  z. Podređene rečenice za mesto344
  i. Podređene rečenice za posledicu i uzrok345
2.Skraćivanje prostih i složenih rečenica347
  I. Skraćivanje izostavljanjem347
  II. Skraćivanje zamenjivanjem349
3.Nameštanje ili red reči351
DODATAK.
I.Rečenični znaci
I.Zapeta359
II.Tačka i zapeta372
III.Dve tačke374
IV.Tačka377
V.Znak počivke377
VI.Znak pitanja379
VII.Znak uzvika380
VIII.Znak prekida381
IX.Znak zagrade381
II.Glavna pravila o pravopisu
1.Glasovi u pravopisu383
2.Akcenti u pravopisu388
3.Vezica389
4.Apostrof391
5.Sastavljanje i rastavljanje reči u pisanju391
6.O rečcama ne, i, ni u sastavljanju i rastavljanju reči400
7.Prilozi od rečenica402
8.Skraćene reči403
9.Pisanje brojeva404
KLjUČ407
Štamparske pogreške