Српска граматика (1894)

Српска граматика Писац: Новаковић Стојан

Штампарске погрешке→

Новаковић, Стојан (1894). Српска граматика. Београд: Државна штампарија

Моја „Српска Граматика“, у којој се збира рад пуних двадесет и пет година, више пута прекидан и на ново започињат, излази сад први пут овако у целини, у једној књизи.

У намери да покажем како је постала ова књига, изнећу овде како су израђивани, штампани, прерађивани или прештампавани поједини њени делови.

Први почетак јој је у једноме збијено штампаном табачићу о синтакси глаголских облика и сложених реченица, који сам, још као професор Београдске Гимназије, штампао за своје ученике у почетку 1869 године.^[1] Српска синтакса се, по ондашњем наставном плану, предавала у другом гимназијском разреду. Поменутим табачићем о другој половини синтаксе покушало се да се на брзу руку попуни оно што се није налазило ни у Српској Синтакси Ђ. Даничића, ни у изводу из те Синтаксе, који је, 1864. штампао Ј. Бошковић. Иначе се у њему налазила друга половина оне ученичке ручне књиге, по којој сам ја тада гимназистама II разреда предавао српску синтаксу. Штампала се поглавито зато, да би се за анализу и друге послове заштедело време које се на школским часовима онда употребљавало на писање ручне књиге по казивању професорову.

С тим се свршио други семестар школске године 1868|9. За први семестар школске године 1869|70 изађе целокупно издање те Синтаксе. То је прво издање њено. страна IV Оно је већ унесено и у библиографију године 1869.^[2] Издање то, штампано опет као оглед, распродало се брзо, и у години 1870 имао сам већ да се бавим новим издањем, које је пуштено у свет при крају те године.^[3] Ма да је то издање прво потпуније издање, ни оно ме није могло задовољити. Чим се примакло време новоме штампању, ја сам унео и опет много нових допуна и измена. Тако је постало „треће на ново прерађено и раширено издање“, које је штампано у Београду 1874 године. У то време је и предавању народнога језика у гимназијама поклоњена већа пажња, и синтакса се није више предавала у II разреду, као при првим издањима моје Синтаксе, него у IV-ом. Пет година после тога издања, 1879, показала се опет потреба новога издања. И ја сам на ново бацио доста времена на допуне и исправке, којима је постало „четврто поправљено издање“. Нисам бележио колико ми је времена које издање заузело, али памтим добро, да су ми сва нова издања односила исту количину труда и размишљања, без обзира на раније већ уложени рад.

Старајући се у пролеће 1879-те године о четвртоме издању Српске Синтаксе, смислим да према синтакси израдим и остале делове граматике, те да тако употребим белешке, студије и размишљања дугога низа година. У тим мислима и по тој одлуци четврто издање дотадашње Српске Синтаксе први пут се наштампа с натписом целокупнога дела „Српска Граматика за ниже гимназије и реалке у Кнежевини Србији. Четврти део. Наука о реченицама“. И одмах, још те године, изађе у првоме издању први део Граматике „Наука о гласовима“, а на скоро за њим и трећи део „Наука о облицима“. Неизрађен остао беше други део граматике, „Наука о основама“, за коју се, осим научних дела Ђ. Даничића и Ф. Миклошића, тада истом у свет пуштених, у нас налазило само нешто претходне страна V радње у ранијим пословима Ђ. Даничића. Довршивши први и трећи део, „Науку о гласовима“ и „Науку о облицима“, који су школама били од преке потребе, навалим да израдим и други део, „Науку о основама“, те да започети посао до краја изведем. Та „Наука о основама“, прва у лакшем излагању (колико га је у том делу граматике могућно постићи), изиђе у првом издању у почетку 1880 године. Тако се, мало по мало, потпунце довршило дело, започето једанаест година раније, у 1869 ој, као што је горе показано.

Од 1881 почињу већ нова издања, мање или више прерађивана. „Наука о гласовима“ штампана је у новом издању са знатнијим допунама већ године 1881. Треће издање тога одељка, од 1884, и четврто, од 1888, штампано је без икаквих промена.

„Наука о основама“ штампана је још само једанпут, године 1885, и то са другојачијим распоредом материјала. У првоме издању „Науке о основама“ просте основе су биле распоређене у две групе, у групу непосреднога и у групу посреднога (од готових основа) образовања. Свака се та група даље делила по врстама речи. У другоме издању, рађеноме после израда „Граматике старога словенскога језика“ (1884), променим тај распоред, и узмем врсте речи за основицу целокупне поделе, те по њима изложим како посредно, тако и непосредно образовање, свако за се, а једно за другим. Тада ми се чинило, да ћу тим начином унети више прегледности у тај део граматике, претрпан многоразличним материјалом.

„Наука о облицима“ штампана је у другом издању с исправкама године 1882, а по том је то издање године 1890, као треће, просто прештампано.

*

Сва та издања штампана су тако како је изложено, у појединим књигама, за школску потребу. Штампање се то чинило по већој или мањој употреби у школама и зависило је и од промена у наставним школским плановима. Међу тим ја сам поодавно помишљао, да, после посебног издавања свију појединих делова граматике, приредим и страна VI једно целокупно издање, и очекивао сам кад ће ми се указати време и прилика да ту мисао остварим.

Од разлога, из којих сам то помишљао, један је, што је ова Српска Граматика у нашој књижевности још једнако једино дело, у којем је целокупна настава о српском језику израђена једноставно и по једној потпуној основи. Читав низ нараштаја и у Краљевини и по осталим српским крајевима, кроз пуних десет година (1880-1890) учио се по овој граматици. Претварање оних појединих књижица Српске Граматике у један целокупан граматички требник чинило ми се као још једна дужност не само према тим нараштајима, који сад улазе у зрели век, него и према осталој образованој публици српској у свима крајевима народа нашег. Мислио сам да је узалуд изискивати од образованих Срба да својим језиком чистије и правилније пишу, ако се не би спремила књига која би олакшавала вршење те дужности, данас већ, хвала Богу, свакоме драге. Може бити да ја за то нисам погодио баш прави пут; може бити да нисам био кадар да учиним све што треба; али се, опет, надам да ће ово на ново прегледано, поправљено, попуњено и у целину склопљено издање „Српске Граматике“ томе, барем за први мах, довољно помоћи.

Као други разлог да се с овим целокупним издањем пожурим послужила је потреба једна, која се од не давно почела у нас живље осећати. То је потреба да се и у нашем језику што ближе и што потпуније одреде правила интерпункције и правописа. Осећање те потребе без сумње је само по себи очевидан знак напретка у нашем књижевном језику. Оно се јавило у једанпут и на источној и на западној страни нашега народа. Овде у Београду је то било у пролеће 1892, када је образована Српска Књижевна Задруга. Одмах чим се Задруга почела бринути о штампању првих својих издања, истакнута је потреба да се у издањима Задруге мотри колико се више може и на једноликост или следственост правописа. Хтело се да наш књижевни језик и у тој својој спољној страни ојача и да се у свему до појединости примакне великим европским књижевним језицима, који су природан углед нашему књижевном страна VII језику. Да се то постигне, управа је Српске Књижевне Задруге одредила одбор, поставивши му у задатак да изради у том правцу упутства за коректоре издања Задругиних. Осим мене су у тај одбор изабрани били г. г. П. П. Ђорђевић, Љуб. Стојановић и Љуб. Јовановић. Одбор је држао неколико састанака, и споразумео се у главним тачкама, које су обележене као неодређене или подложне неједнакостима и непостојанству писања у наших писаца. То је Српска Књижевна Задруга поставила као правило за своје коректоре и уреднике издања, у колико су ови последњи вољни били да се тих правила држе. На западној, хрватској, страни наше књижевности исто је питање расправљано више службеним путем, али је томе онамо и потреба била далеко већа него у нас, јер је било много више и много озбиљнијих спорних питања за расправљање. У књизи дра Ивана Броза о Hrvatskom pravopisu читамо о томе ово: „Г. 1889 прихватила је власт трећом да ријеши питање о јединственом правопису школском. Особити одбор, у који су били позвани струковни учитељи, расправио је у неколике сједнице то питање и изрекао своје увјерење, да је од пријеке потребе за школе један правопис, а тај треба да је основан на начелима фонетичкога писања. Висока кр. земаљска влада, одио за богоштовље и наставу, прихвати то мишљење за своје, па, желећи да би се што прије постигло јединство правописа у свјема школама, поставила је у почетку г. 1892 кр. свеучилишнога професора за хрватску филологију г. Армина Павића, ревизором свих књига, што ће се о њезину трошку и о њезиној заклади штампати, а мени је наложила да израдим не само правила за правопис него и правописни рјечник. Тако је постала ова књига, коју је у свему одобрио г. проф. А. Павић“.^[4] Исту мисао, којом се бавила Српска Књижевна Задруга и којом се, према својим приликама. бавила хрватска влада, кретао је самостално и засебице и др. Љубомир Недић године 1894 у Књижевно-уметничкој страна VIII заједници у Београду, у којој је једно вече разлагао свој предлог „О правопису и интерпункцији“.^[5]

Као основица правилима о правопису што су у овој књизи изложена, послужило је оно што је поменути одбор Српске Књижевне Задруге својим споразумом утврдио. Мени је ваљало да по тој основици листу примера попуним, да правилима облик и распоред дам, и да их с граматиком у склад доведем. У томе раду неколика су ми питања под другојачију светлост дошла, те сам на два три места и одступио. Најглавније је одступање у писању групе иј (чл. 64 в, чл. 807 б) при извесним творбама језика и у бележењу дијалектичког сажимања самогласничких група ао, ео или уо (чл. 66 а, чл. 807 в), где сам, после дужега размишљања, нашао да је боље и књижевном језику прикладније овако како је у мојим правилима.

Питање о интерпункцији задало ми је много више и муке и труда.

Још стара наша књижевност оставила је у самој практици трагове размишљања о овоме питању. Издајући по џепним народним издањима наших млетачких штампара живот св. Петке у Starinama IX, интерпункција је тих издања сама собом обратила ми пажњу на се. У предговору к томе издању читају се о томе ове врсте: „Пошто оригинал има и своју уређену интерпункцију, могао сам и ње држати се у велике и с малијем додатцима, да изведем садашњу интерпункцију, а ево како. Гдје су сад пред чланцима словенске цифре, ту је чланак у Божидаревом издању почет новом врстом и великијем црвенијем словом, а на крају су пређашњега двије црвене тачке упоредо; гдје је сад чланак без цифре, ту му је у Божидара почетак у врсти, али опет почет великијем (но ситнијим од онога напријед поменутога) црвеним словом, и од пређашњега чланка је одвојен двјема упоредним црвеним тачкама. Од осталијех знака долази највише црна тачка и запета, и обје махом имају вриједност садашње запете, ако иза тачке слиједи мало слово, јер иза запете никад страна IX друкчије слово и не долази; ако ли иза тачке слиједи велико слово, па ако је уз то и тачка црвена (што чешће долази), онда тачка има вриједност садашње тачке, а негдје и садашњих двију тачака (:) као знака пред ријечима које се наводе. Тога држећи се и одступивши на врло мало мјеста, могао сам и чланке и изреке (фразе) са свим по Божидареву издању подвојити. Одвајање реченица и њихових дијелова у изрекама узето је по данашњем, ма да се и ту оба начина врло мало у ствари разлазе, пошто у Божидара тачка служи махом за одвајање крупнијих, а запета за одвајање ситнијих дијелова изреке и реченице (на које се разликовање данас и не пази), и ти знаци махом ријетко недостају ондје гдје им је мјесто“.^[6] Преписујући пре неколико година призренски рукопис Душанова Законика за ново издање, обратно сам опет пажњу на стару интерпункцију, у намери да се уверим да ли она нема утицаја на овако или онако разумевање текста. И уверио сам се да се и писац тога рукописа служио интерпункцијом (само тачком и запетом) на начин који пажњу заслужује и који се, од почетка до краја, мора недирнут сачувати.

С почетком писања народним језиком у новој књижевности, с почетком стварања народнога књижевног језика, и ово је питање почело занимати књижевнике онога истог часа када су се почеле штампати књиге, у којима су писци ради били да су у овом погледу следствени и правилни.

Познато је да има два главна начина у бележењу интерпункције или реченичних знака. Један је граматички, који пажљиво следује граматичком чланању реченица̑ и њихових саставних делова; други је логички, који тражи главније, само логичко, чланање, мало се обзирући на реченице, тешње подређене или јаче везане са својом главном речју. Први начин, којим се нарочито Немци служе, имао би за се ту добру страну, што би се њиме можда најпре могла извести оштрија следственост интерпункције, премда у нашем језику има примера, у којима су речи двеју реченица страна X тако испреплетане, да их није могућно знаком одвојити. Други начин, којим се служе нарочито романски народи, тешко би се извео до следствености онога првога, али је очевидно природнији, зато што следује логичкоме чланању, и у случају разноликих анализа или начина читања (посве неизбежних у ствари овако индивидуалној као што је склон и чланање ми́сли̑) показује свагда на какво је читање и чланање мислио писац сам.

Од писаца нове књижевности, Доситије нема још ни правописа ни интерпункције. Вук Ст. Караџић, творац граматике и први уредник књижевнога језика нашег, показује у овоме послу врло карактеристичне ме́не. Његови списи у „Даницама“ показују нам интерпункцију начина немачкога, изведену често с врло пажљивом следственошћу. Али главно Вуково стилистичко дело, које нам и у овом погледу има да остане као главни и коначни исказ његова умовања о овим питањима, одступа већ од тога правца и показује нам ону другу, логичку, врсту интерпункције. Тим се начином Вук и после до смрти служио. Ђ. Даничић је у ономе следовао томе последњем Вуковом мишљењу, и нарочито је запете врло штедљиво употребљавао. Али његова интерпункција у преводу Старога Завјета, Даничићева главног стилистичког дела, пуна је поуке, и носи обележје чисто логичке интерпункције. Ти основи као да су везани са самом природом нашега језика, јер извесне његове синтактичке конструкције упућују саме собом на овај начин реченичног бележења. У М. Ђ. Милићевића наћи ће се много више запета̑ него у Ђ. Даничића, али има много конструкција које ни он, с великом следственошћу, никада запетом не двоји.

Интерпункција је по себи тако жива ствар, а у исти мах тако деликатна, да се самом практиком, без каквих год напред утврђених правила, може расправити само у главноме. И горе поменути признати наши писци и стилисте тражили су начин интерпункције не по напред постављеним правилима, него по разумевању које су ради били да своме излагању реченичним знацима назначе, по своме мишљењу. С тога њихова дела још не могу показати потпуну систематичност у правилима интерпункције. страна XI Али је потпуно очевидна њихова доследност и сагласност у главним основима, и изван сваке је сумње да та доследност одсудно утврђује интерпункцију логичку за наш језик. У том погледу је значајно што је Вук у почетку покушавао да се служи интерпункцијом граматичком, а што је, у зрело своје доба, коначно усвојио начин логични, којим се, после, и Ђ. Даничић свега свога века служио. Ово не треба да је чудновато, кад се зна да се језик првим својим одељком, науком о гласовима, додирује са физиологијом и музиком, а завршетним својим одељком, науком о реченицама, служи само као стварни облик логике и њезиних гдекојих формула и категорија.

Следујући овоме што сам навео, и ја сам у правилима интерпункције, штампаним у додатку ове књиге, узео за основ интерпункцију логичку. Како се у четвртом делу ове граматике, у науци о реченицама, излажу и описују све врсте подметних и прирочних додатака и подређених реченица, у којима се ти додатци само ширим начином исказују, ја сам се старао да по тим врстама и правила интерпункције распоредим. Држећи се природе тих додатака као главнога упутника, ја сам се старао да у правилима интерпункције што тачније назначим где се што реченичним знацима одваја, где ли не, и где који знак писати треба. Ово што је главно и што се свуда може потврдити примерима из Вука и Даничића, попунио сам правилима о раздвајању осталих реченичних делова, и у томе сам се држао поглавито правила француских, пошто се и иначе поменути начин у своме основу највише подудара с француским. Ако у свему и не будем погодио, довољно је, ако будем добрим путем упутио. У том ће се последњем случају лако попунити што ја сад будем омашио, или исправити што не будем погодио.

*

На реду је да неколико речи кажем и каво је ово целокупно издање склопљено и како стоји према посебним књигама пређашњих издања.

страна XII Ређајући чланке пређашњих књига под број, који се до краја дела не прекида, ја сам свеколи́ке чланке на ново с пажњом прегледао и испитао, исправивши и допунивши где сам год мислио или опазио да што треба исправити или допунити. У току тога рада „Наука о гласовима“ нарочито је добила доста исправака, прерада и допуна. „Науку о основама“ целу сам из нова уређивао према распореду који ми се сад учинио најподеснији. Свеколико образовање простих основа изложено је сада по врстама ре́чи̑, а подела на посредно и непосредно образовање (где би јој места било) извршена је при дотичним наставцима. Тим се начином о сваком наставку говори у свакој врсти ре́чи̑ једанпут, и на том се месту разматра и разлика међу посредним и непосредним образовањем, где би је било. „Наука о облицима“ само је на неколиким местима исправљена или допуњена, и она је у овом издању понајближа пређашњим издањима. „Наука о реченицама“ остала је, такође, већином у пређашњем облику, али је ипак на неколико места допуњена, и у две партије, ради везе с интерпункцијом, прерађена (чл. 567–570, чл. 731–737). У примерима су свуда главне речи подвучене. Додатак је, као што се из напред наведенога види, сада са свим из нова рађен.

Јединству књиге и лакој употреби свију њених правила намењен је поглавито Кључ, који је на крају. Свако правило из књиге, свака поједина реч, употребљена ма где у књизи као предмет правила или пример, наћи ће се путем Кључа, и Кључ упућује увек на онај члан књиге који о томе говори. Надам се да ће Кључ добро послужити и онима који су ради да нађу правило о којој речи или о којем предлогу и без домишљања на ком је месту граматике дотично правило. Кључ је склопљен управо зато да се свако правило нађе и средством које било речи о коме оно говори.

Како на цео посао овога издања, тако и на само штампање уложено је много труда. Покрај свега старања поткрало се и нешто погрешака, а може бити да је и у самој књизи страна XIII још којегде остало трагова који ће сведочити да је први пут у четири засебне књижице израђивана. То би се могло исправити тек у новом издању, ако одзив српске публике према овоме да̑ прилике да се књига у овом облику још који пут штампа.

25 новембра 1894
у Београду.

Стојан Новаковић.

1. Тај први почетак ове књиге из 1869 на корицама носи натпис „Српска синтакса у нзводу. П. Ст. Нов. 1869. Штампано као рукопис“. На 16-ој страни текста, који обухвата 60-110 правило синтаксе, забележено је на дну под линијом „Штампано као рукопис у штампарији Николе Стефановића“. Тога ради што је штампано као рукопис, издање ово није узето ни у моју библиографију 1869 године, која је штампана у Гласнику XXVII.
2. Српска синтакса у изводу, за други разред гимназија и реалака у Кн. Србији. По Ђ. Даничићу, П Будману и др. саставио Стојан Новаковић. У Београду, у државној штампарији 1869. На 8-ни, 2 л. 46 стр. и 1 л.
3. Српска синтакса за ниже гимназије и реалке Кнежевине Србије. Саставио Стојан Новаковић. Друго прерађено и раширено издање. Прегледала и одобрила Школска Комисија. У Београду, издање и штампа Државне Штампарије 1870. На 8-ни. 2 л. 96 стр. и 1 лист.
4. Hrvatski pravopis. Po odredjenju kr. zem. vlade, odjela za bogoštovlje i nastavu napisao Dr. Ivan Broz prof. u kr gimn. zagrebačkoj. Zagreb, 1892 стр. IV-V.
5. О правопису и интерпункцији. Предлог Књижевно-уметничкој Заједници. поднесен 8 Априла 1894 од Д-ра Љубомира Недића проф. Вел. Школе. Београд. 1894. Стр. 29.
6. Starine IX, 52-53

ПРЕГЛЕД

ПРИСТУП.			стр
I.	Језик и његов склоп		1
		Шта је језик. — Како постаје језик. — Реч и представа. — Реченица. — Једнина и множина. — Додатци или допуне подмету и прироку. — Како се реченица шири додатцима. — Положај подмета, прирока и додатака. — Реченице главне и споредне. — Положај главних и споредних реченица. — Сложене реченице или низови од реченица. — Речи непроменљиве. — Речи променљиве. — Основе и облици. — Корени и основе. — Корени и њихови изданци. — Сложене речи.
II.	Врсте ре́чи̑		9
		Колико има вр́ста̑ ре́чи̑. — Именице. Подела на стварне и мислене. — Подела̑ стварних именица. — Род у именица. — Придеви. — Род у придева. — Бројеви. — Заменице. — Личне заменице. — Придевне заменице. — Глаголи. — Облици глаголски. — Подела глагола по предмету радње. — Подела глагола по трајању радње. — Прилози. — Предлози. — Свезе.
III.	Граматика и подела њена		21
		Шта је граматика. — Граматика упоредна, историјска и описна. — Делови граматике.
ДЕО ПРВИ. НАУКА О ГЛАСОВИМА.
I.	Постанак и подела гласова		24
		Говорна оруђа. — Употреба говорних оруђа. — Гласови и слова српскога језика. — Латиница и ћирилица. — Шта су самогласници а шта сугласници. — Које су самогласници а које сугласници.
II.	Самогласници старога језика		27
		Самогласник ѧ. — Самогласник ѫ. — Самогласници ъ и ь. — Самогласник ꙑ. — Самогласник ѣ и српска три говора.
III.	Подела и особине самогласника		29
		Самогласници непчани и ненепчани. — Особине самогласника. — I. Снажење самогласника. — II. Дуљење самогласника. — III. Избегавање зева или празнине међу самогласницима. — Избегавање зева попуњањем. — Избегавање зева укидањем. — Зев непопуњен. — IV. Сажимање или спајање једнаких самогласника. — V. Једначење неједнаких самогласника. — VI. Образовање слогова — VII. Наглашивање или акценат. — Шта је акценат? — Акценти српскога језика. — Главни и споредни акценат. — Места српских акцената. — Мењање акцента. — Акценатне речи. — Акценат у разлици говора, источног, западног и јужног.
IV.	Подела и особине сугласника		44
		Подела сугласника по говорним оруђима. — Подела сугласника по звучности. — Особине сугласника. — I. Једначење неједнаких по звучности. — Изузетци од тога правила. — II. Једначење неједнаких по говорним оруђима. — III. Јотовање. — IV. Подешавање сугласника са самогласницима. — Грлени сугласници и зубно ц пред непчаним самогласником и. — Грлени сугласници и зубно ц пред непчаним самогласником е. — Самогласник о иза непчаних сугласника. — Некадашњи ѣ и замена му је испред самогласника и непчаних сугласника ј и ђ. — V. Самогласник л. — Л претворено у јужном говору. — VI. Старинско претварање. — а. д и т пред т. — б. жж, жђ = жд; шћ, шч = шт. — в. гт, кт, хт претварају се у ћ. — VII. Премештање. — VIII. Избацивање појединих сугласника. — а. Од два једнака или изједначена по звучности један се избацује. — б. Од два једнака или изједначена по говорним оруђима један се избацује. — в. Избацивање ради несклада говорних оруђа. — IХ. Уметање самогласника а међу сугласнике.
ДЕО ДРУГИ. НАУКА О ОСНОВАМА.
Опште црте			59
		Шта су основе а шта наставци. — Разлика међу основама. — Основе од корена. — Основе од основа. — Основе од облика. — Сложене основе. — Корени глаголски и заменички. — Речи домаће и позајмљене. — Разлика корена по родности. — Подела науке о основама.
ОДСЕК ПРВИ. НАУКА О ПРОСТИМ ОСНОВАМА			65
I.	Глаголске основе		65
		А. Основе начина неодређеног. а. Основе начина неодређеног без икаква наставка. б. Основе начина неодређеног, образоване наставцима. 1. ну- наставак; 2. ѣ- наставак; 3. и- наставак; 4. а- наставак. а. Основе непосредно од корена образоване. б. Основе изведене од већ готових глаголских основа. в. Основе изведене од именских основа; 5. ива- или ова- наставак. — Глаголске основе, које значе радњу у маломе (диминутивну). — Основе начина неодређеног изведене од облика.   Б. Основе времена садашњег. а. Основе времена садашњег непосредно од корена изведене. 1. е- наставак; 2. је- наставак; 3. не- наставак.
II.	Именичке основе		77
		а. Извођење од корена и од готових основа.
	1.	Наставци ъ — о — а. а. Основе тим наставцима од корена изведене. б. Основе ъ- или а- наставком од глаголских основа изведене. в. Основе о- или а- наставком од именичких основа изведене.
	2.	ь- наставак	82
	3.	јъ — је (јо) — ја- наставак	83
	4.	јо — ја- наставак	84
	5.	ије- наставак	84
	6.	ија- наставак	85
	7.	ръ — ро — ра- наставак	85
	8.	ер (еръ) — еро- наставак	86
	9.	ор (оръ)- наставак	86
	10.	ар — ара (јар — јара)- наставак	86
	11.	ур — ура (јур — јура)- наставак	87
	12.	лъ — ло — ла- наставак	87
	13.	ло- наставак	88
	14.	ль- наставак	89
	15.	ља- наставак	89
	16.	аљ- наставак	89
	17.	уљ — уља- наставак	90
	18.	нъ — но — на- наставак	90
	19.	ан — ана- наставак	90
	20.	ин — јан-ин (ан-ин)- наставак	90
	21.	ина- наставак	91
	22.	ња- наставак	92
	23.	ањ (ьњь)- наставак	92
	24.	оња- наставак	93
	25.	иња- наставак	93
	26.	тъ — то — та- наставак	93
	27.	ть- наставак	94
	28.	тељ- наставак	94
	29.	тва- наставак	94
	30.	ет — от — ат- наставак	95
	31.	ьство- наставак	95
	32.	ота- наставак	96
	33.	ост (ость)- наставак	96
	34.	ет — ета (ѧт — ѧта)- наставак	96
	35.	ић- наставак	97
	36.	а̑д (адь)- наставак	97
	37.	ба — дба- наставак	98
	38.	ава- наставак	98
	39.	иво- наставак	99
	40.	мъ — мо — ма- наставак	99
	41.	мен (мѧ)- наставак	99
	42.	ко — ка- наставак	99
	43.	ак (јак) — ака (јака)- наставак	100
	44.	ик — ика- наставак	101
	45.	ак (ькъ) — ка (ька) — ко (ько)- наставак	101
	46.	иште- наставак	103
	47.	гъ — га- наставак	104
	48.	хъ — хо — ха- наставак	104
	49.	иц — ице — ица- наставак	104
	50.	ац (ьць) — ица- наставак	104
	51.	ац — це — ца (ьць — ьце — ьца)- наставак	106
	52.	еж- наставак	107
	53.	ач — ача- наставак	107
	54.	шо — ша- наставак	108
	55.	аш- наставак	108
	56.	уш — уша- наставак	109
		б. Извођење од облика.
		а. Основе од глаголских облика, I. од облика времена садашњег	109
		II. Од прилога времена садашњег	110
		III. Од прошастог придева	110
		IV. Од трпнога придева	111
		б. Основе од заменичких облика	113
III.	Придевске основе.
		а. Извођење од корена и од готових облика	113
	1.	ъ — а — о- наставци	113
	2.	иј — ија — ије- наставци	114
	3.	јъ — ја — јо- наставци	114
	4.	ръ — ра — ро- наставци	115
	5.	нъ — на — но- наставци	115
	6.	ан — на — но (ьнъ итд.)- наставци	115
	7.	ен — ена — ено- наставци	116
	8.	ѣнъ — ѣна — ѣно- наставци	116
	9.	ин — ина — ино- наставци	116
	10.	њъ — ња — ње- наставци	117
	11.	тъ — та — то- наставци	117
	12.	ат — ата — ато- наставци	117
	13.	аст — аста — асто- наставци	118
	14.	ит — ита — ито- или овит,-а,-о- наставци	118
	15.	ћъ — ћа — ће- наставци	119
	16.	въ — ва — во- наставци	119
	17.	ав — ава — аво- наставци	119
	18.	ив — ива — иво или љив — љива — љиво- наставци	119
	19.	ов — ова — ово- наставци	120
	20.	ак (ъкъ или ькъ) — ка — ко- наставци	121
	21.	ок — ока — око- наставци	122
	22.	скъ — ска — ско (ьскъ итд.)- наставци	122
		б. Извођење придевских основа за поређење	122
		в. Извођење придевских основа од облика	124
		α. Основе од глаголских облика	124
		β. Основе од заменичких облика	125
IV.	Бројне основе		126
V.	Заменичке основе		128
VI.	Прилошке основе		130
ОДСЕК ДРУГИ. НАУКА О СЛОЖЕНИМ ОСНОВАМА.
А.	Основе сложене од основа		132
		Одељак први. Основе сложене од самих именских основа. I. Једна с другом на једнако сложене основе	133
		II. Сложене основе, с другим чланом као главним а с првим као одредником	134
		III. Сложене основе, у којима је други члан главни, а први од њега зависан	134
		IV. Сложене основе, које и једним и другим чланом казују каквоћу	135
		Одељак други. Основе сложене од предлога и имена	136
Б.	Основе сложене од готових облика		138
		1. Именице и придеви у основама сложеним од готових облика	138
		2. Сложене основе од бројева	139
		3. Основе сложене од заповедног начина и именица	139
		4. Одречни прилог не и разне врсте имена и именских глаголских облика	140
		5. Сложене основе од предлога и именских основа	140
		6. Предлози и глаголске основе	141
ДЕО ТРЕЋИ. НАУКА О ОВЛИЦИМА.
А.	Наука о облицима име́на̑
		Једнина (двојина) и множина	144
		Падежи и родови	145
		Основе и наставци у облика	145
		Како се дели промена имена	145
	I.	Промена именица	147
		Прва врста	148
		Разлике међу три обрасца	149
		Напомене к првом и другом обрасцу	149
		Напомена к трећем обрасцу	156
		Друга врста	157
		Разлике међу обрасцима	158
		Напомене к овој врсти	158
		Трећа врста	160
		Напомене к овој врсти	160
		Четврта врста	163
		Напомене к овој врсти	164
		Пета врста	168
		Напомене к тој врсти	169
	II.	Промена заменица	170
		А. Промена личних или именичких заменица	170
		Напомене к промени личних или именичких заменица	172
		Б. Промена придевних заменица	172
		Напомене к промени придевних заменица	174
		Лична или именичка заменица трећега познатог лица I. Старија промена	177
		II. Познија промена	178
		Бројеви који се мењају по обрасцу заменица	180
	III.	Промена придева	183
		Како се одређени и неодређени придеви обликом разликују	183
		Промена неодређених придева	185
		Напомене к промени неодређених придева	186
		Промена одређених придева	187
		Напомене к промени одређених придева	190
		Заменички облици помешани с придевскима	190
	Б.	Наука о облицима глагола̑.
		Какве облике имају глаголи	192
		А. О глаголским облицима простим	192
		Који су и какви су прости глаголски облици	192
		Именски и глаголски облици у глагола	193
		Број и род глагола	194
		Основе, наставци и уметци	194
		Наставци за глаголске облике	196
		Врсте глаголских облика	203
		Прва врста	204
		Први раздео. Основе на д и т	204
		Напомене к овом разделу	205
		Други раздео. Основе на з и с	207
		Напомене к овом разделу	208
		Трећи раздео. Основе на б, п и в	210
		Напомене к овом разделу	211
		Четврти раздео. Основе на г, к и х	211
		Напомене к овом разделу	212
		Пети раздео. Основе на н или м	214
		Напомене к овом разделу	216
		Шести раздео. Основе на самогласнике осим р	216
		Напомене к овом разделу	218
		Седми раздео. Основе на л и р	224
		Напомене к овом разделу	225
		Друга врста	226
		Напомене к овој врсти	227
		Трећа врста	229
		Први раздео	229
		Други раздео	230
		Напомене к овом разделу	231
		Четврта врста	234
		Напомене к овој врсти	235
		Пета врста	236
		Први раздео	236
		Напомене к овом разделу	238
		Други раздео	238
		Напомене к овом разделу	239
		Трећи раздео	240
		Напомене к овом разделу	243
		Шеста врста	244
		О глаголским облицима сложеним	245
		Сложена времена	245
		Начин погодбени	246
		Трпно стање	247
ДЕО ЧЕТВРТИ. НАУКА О РЕЧЕНИЦИМА.
	I.	Шта је наука о реченицама	248
	II.	Шта је мисао и реченица	248
	III.	Главни делови реченице	249
	IV.	Разгранавање реченице	254
	V.	Деоба реченица и синтаксе	260
А.	Синтакса простих реченица
	1.	Слагање главних делова реченичних	261
	2.	Употреба врста̑ речи у реченицама	268
	3.	Употреба облика̑ у реченицама	280
		I. Именски облици.
		а. Падеж без предлога, α. Први падеж	280
		β. Други падеж	281
		γ. Трећи падеж	286
		δ. Четврти падеж	289
		ε. Пети падеж	290
		ζ. Шести падеж	291
		η. Седми падеж	293
		б. Падежи с предлогом	293
		II. Глаголски облици	301
		α. Времена. a. Време садашње	301
		b. Времена прошаста	305
		c. Време будуће	307
		β. Прилози и придеви глаголски	311
		γ. Начини	314
		δ. Стање радње глаголске	318
	4.	Питање у реченицама	320
	5.	Одрицање	322
Б.	Синтакса сложених реченица
	1.	Врсте сложених реченица	326
	А.	Приређивањем сложене реченице	330
	Б.	Подређивањем сложене реченице	332
		а. Придевне реченице уз именицу, придев или заменицу	333
		б. Придевне реченице уз именице или заменице	335
		в. Подређене реченице за предмет уз глаголе	336
		г. Подређене реченице за намеру	337
		д. Подређене реченице за погодбу	338
		ђ. Подређене реченице за уступање или допуштање (пермисивне)	339
		е. Подређене реченице за поређење или начин	340
		ж. Подређене реченице за време	343
		з. Подређене реченице за место	344
		и. Подређене реченице за последицу и узрок	345
	2.	Скраћивање простих и сложених реченица	347
		I. Скраћивање изостављањем	347
		II. Скраћивање замењивањем	349
	3.	Намештање или ред речи	351
ДОДАТАК.
I.	Реченични знаци
	I.	Запета	359
	II.	Тачка и запета	372
	III.	Две тачке	374
	IV.	Тачка	377
	V.	Знак почивке	377
	VI.	Знак питања	379
	VII.	Знак узвика	380
	VIII.	Знак прекида	381
	IX.	Знак заграде	381
II.	Главна правила о правопису
	1.	Гласови у правопису	383
	2.	Акценти у правопису	388
	3.	Везица	389
	4.	Апостроф	391
	5.	Састављање и растављање речи у писању	391
	6.	О речцама не, и, ни у састављању и растављању речи	400
	7.	Прилози од реченица	402
	8.	Скраћене речи	403
	9.	Писање бројева	404
КЉУЧ			407
Штампарске погрешке