Спасимо Буњевце народу своме!

то пак не иде лако, да престане маџаризаторна политика главне црквене столице у Калочи, онда треба да буду Буњевци и Шокци подвргнути хрватској црквеној и власти, гдје ће били за њих осјећаја и заштите. Као што је Међумурје подручје загребачке бискупије, нека наши и крајеви буду припојени ђаковачкој бискупији. Или нека нам се створе такови односи, да ћемо бити заштићени од однарођивања помоћу цркве. А кад бисмо тако добили своја права у цркви, па затим у школи, настао би мир између буњевачко-шокачког народа и Маџара. Јер ми не желимо више, већ само толико, да нитко и не мисли, да нас помаџари. То захтијевамо, то нам је животно питање. Па кад црнци и дивљаци по Африци и Азији могу славити Исуса Криста на својем језику, зашто да Буњевци и Шокци не могу?! Буњевци и Шокци, који су се за овога рата тако јуначки борили и у Србији и по Галицији и свагдје гдје било, зашто да не могу славити Бога на свом материнском језику? Показала је та шака људи, да не одгаја опасне штенце већ с чела јунаке. А баш зато, што смо и пролили море крви, желимо и захтијевамо своја права. Не ћемо, да се поврате она времена, кад су се рађали будановићи и петреши, те кад су се збивале качмарско и сантовачке грозоте. Послије рата хоћемо, да мирно и слободно живимо. Широм Бачке и Барање мора загудити гусла и тамбура и запјевати буњевачко-шокачка вила.

Ј. В. С.

Види још[уреди]

Извор[уреди]

Ј. В. С, Спасимо Буњевце народу своме! Хрватска њива, бр. 34, стр. 610-611.