О национализовању Буњеваца

О национализовању Буњеваца. (Одговор госп. бившем уреднику »Невена«). Врло ми је мило, да се је баш с буњевачке стране нашао нетко, који се је осврнуо на мој чланак »Нешто о Буњевцима« и то зато, јер се тиме постигава оно, што сам и желио, наиме: свестрана дебата о браћи Буњевцима, шта више несамо о њима самима, него о свим Хрватима, који наставају и живе у Угарској. Сврха ми је била, да буњевачко питање уврстим у наш шири нацонални рад, да га ставим на дневни ред и да га издигнем до актуелности сматрајући, да је садашње вријеме најподесније за то. Сви се народи — готово цијелог свијета — крећу и буде тражећи своја права на слободан живот и самостални културни развитак, само ми шутимо. Зашто? Можда се бојимо? Чега? Дух националне демокрације, који је потекао из националних жртава овога тешкога рата, мора и нама Хрватима да отвори пут народној јединствености упућујући нас на националне дужности вапајем оних големих жртава, које је наш народ оставио својом крвљу на ратним пољанама.

Та ме је мисао водила при писању свога чланка, а да се још послужим и ријечима уредништва »Хрв. Њиве« заиста и »забринутост за наш народ и његову судбину«. Знајући, да хрватска јавност нажалост није упућена у прилике своје браћеу Угарској, дошао сам до закључка, да је добрим информативним чланцима, расправама и прилозима, дописима и обавјештењима треба информирати о свему, што се догађа с нашом прекодравском браћом, е да би онда знала, како да удеси свој рад. Држим, да би то био најбољи и прави пут, јер на Вашу примједбу, да браћа Хрвати интервенирају код маџарске владе у прилог Буњеваца с аргументом, да су Буњевци својој - домовини сасма одани и поуздани елеменат, морам да констатујем, да се ми Хрвати с обзиром на државоправни однос између Хрватске и Угарске, не смијемо да уплећемо у нутарње послове Угарске, као што се ни Маџари не смију да мијешају у наше послове, који су нам дани и зајамчени нагодбом и аутономијом. (Колико то Маџари не респектирају и крше, припада у дневну политику). Али ипак, наши би делегати на заједничком сабору смјели о том питању проговорити, и што то досада нијесу учинили, држим, да није њихова кривња, будући да нажалост нијесу знали, што уживају Буњевци као и остали Хрвати у Угарској, што имају, а што немају и што требају? Јесу ли се Буњевци икад обратили на њих? Питам Вас, г. уредниче, знају ли браћа Хрвати бар приближно, што су све учинили Буњевци Маџарима у овоме рату на пољу жртве. Знају ли они, коликим су финанцијалним и материјалним жртвама послужили Буњевци за вођење овог рата, коликом су финанцијалном и материјалном помоћи лијечили тешке ране, колико су људских жртава оставили Буњевци на бојним пољима – ако и не строго статистички, а оно бар у најмаркантнијим цртама? Је ли браћи Хрватима познато културно, економијско и социјално стање Буњеваца? Требало их је дакле прије свега о томе информирати. Зар не? Друго, много је искуство показало, да се Маџари мало брину за нас, и да се мало обазиру на наше интервенције, па би Буњевци дуго морали чекати, док би се Маџари одазвали на нашу интервенцију за буњевачку школу. Зато смо, кад добро знадемо, да нам туђин не ће да помогне, принуждени, да си сами извојујемо оно, што хоћемо. Али зато треба радити и борити се – треба и жртава. Без жртава није ниједна нација на свијету добила своју слободу, није се развила и постала великом и културном. Сјетимо се само на просвјетнонационалну борбу у Истри па Крањској и Босни и Херцеговини. Особито у овим напосљетку споменутим земљама. Сто су све починила културна друштва »Напредак«, »Просвјета« и »Гајрет« око просвјећења и национализовања нашег народа у Босни, у којој влада издаје скоро двоструко више у жандарске сврхе неголи у просвјетне?! Из ситних народних дарова подигоше та споменута друштва много школа, библиотека и читаоница, материјално су помагали ученике у средњим и вишим училиштима, сузбијали су аналфабетство, ширили антиалкохолство итд. Узмемо ли само к томе још и социјално-економијске прилике у Херцег-Босни у поредбу с приликама у Буњеваца, у плодној и богатој Бачкој, онда нам најјасније долазе пред очи све оне тешкоће, које су морали да свладају браћа Босанци у својем раду. Доста је само, да Буњевце упутим на најближе сусједе, угарске Србе, на ону њихову голему борбу за очување и просвјећивање својега народа, на ону слогу и јединственост, кад су национална питања на дневном реду.

Приговор, да сам у свом чланку изоставио све друге Буњевце и Шокце дуж Дунава и средином Бачке, одбија ова реченица: »Придружимо ли овима (т. ј. Буњевцима) још Међумурце, па оне Хрвате који живе у барањској, Шопроњској и жељезној жупанији, онда можемо рећи, да Хрвати спајају сјеверне Славене са Јужнима оним ланцем, који се вије изнад Шопроња све до Чаковца.« Стваран би био приговор, зашто нијесам о појединим специјално био приговорио? С обзиром на простор листа, а и држећи се система, нијесам хтио одједном говорити и о Буњевцима и о Шокцима и о Међумурцима и шопроњским Хрватима. Сам лично не познајем барањске Шокце тако добро као Буњевце, међу којима сам боравио цијелу годину дана, а не тек »пролазно«, како Ви велите, али сам се зато побринуо, да и о Шокцима буде говора, па ће нас, ако прилике допусте, о њима информирати један пријатељ Србин, који је међу њима живио и који је оњима већ и писао. Уосталом, штовани госп. уредниче, позивљем Вас у име цијелог Хрватства, да нам и Ви, као добар познавалац њихових прилика, о њима реферишете.

Да је »Невен« због особних несугласица и слабе редакције престао излазити факат је, и за доказ питам: зашто је дошло до дисидентизма међу некојим уваженим буњевачким интелигентима, који пребјегоше у маџарски табор и у табор »Наших Новина«? Зар је баш на Вама лежала цијела судбина »Невена«, зар се међу оним многобројним »сурадницима« није могло наћи ама баш ниједнога човјека, који је требао преузети редакцију листа? Поготово сад у рату, кад су сви листови подвостручили или потростручили број издаваних егземплара! – и кад су новине једина литерарна храна широких маса. Изговор, да је мобилизација проузрочила обуставу »Невена«, никако не сматрам оправданим, шта више његово Вам усахнуће уписујем у гријех и сматрам за велику погрјешку, која је нанесена нашем народу. Али та се погрјешка даде поправити и узимајући, да Ви имадете право, молим Вас, узнастојте са свим оним Вашим сурадницима, да опет ускрсне »Невен«, а ми Вам обећајемо, да ћете са свих страна нашега Југа бити потпомогнути.

»Писац нам предбацује, да нисмо остварили оно, за што смо се ми, наше старјешине, преко тридесет година борили, а то је: хрватска школа. Истина је, али тому је узрок, што нам таку школу није влада никада одобрила, а није наш немар, како криво каже г. Томанић«. Дакле: кроз 30 одина борбе није успјело Буњевцима добити своју школу! Срби, Румуњи и Саси добише своје школе, само Буњевци не. Вјерујем и знам, да сте се борили, али како и с ким? Молим Вас, докажите јавно владину забрану, али не заборавите при том изнијети читав онај низ догађаја, који су се одиграли за вријеме борбе о буњевачку школу. Не заборавите само на ону сједницу градског заступства — мислим за вријеме начелниковања дра. Мамужића – на ону, с Буњевцима згодно проведену мајоризацију при гласовању, која је срушила и дра. Мамужића с начелничке столице, а и - школско питање. Дотле не ћу да се осврћем на саму ствар поближе и изводније.

Што се пак тиче »Пучке касине«, то ме је Ваша биљешка врло изненадила, али ме зато весели, што постоји, шта више још и двије уз то. Ја сам ону, о којој сам говорио – која се налази vis à vis куће дра. Матијевића – више пута био потражио, али је увијек била затворена и на упит зашто, одговорило ми се је, да је локал реквирирала војска. Гдје се налазе оне друге двије читаонице?

Чудим се само, зашто се нијесте осврнули на моју биљешку, која се је тицала подружнице хрватске земаљске банке о њезину раду и дјеловању стручно речено о њезину пословању, у којој сте Ви, чини ми се, сада већ и њезин први тајник. Желио би, да нас позабавите тим питањем, да нам разјасните, зашто улажу Буњевци радије свој новац у маџарске банке и зашто се клоне хрв. института, којему је заправо задаћа да Буњевце привуче к себи. То је запитање национализовања Буњеваца од велике важности и овим Вам је дана прилика, да се о томе изјасните.

Сад још желим да се осврнем на програм, какав си ја замишљам, да би се национализација Буњеваца што успјешније могла провести.

У својем сам првом чланку с цитатом ријечи једнога Буњевца укратко био навео, којим смјером треба да ударимо. Буњевци желе, – кад већ немају својих школа — бар једну »хорватску граматику« и хрватских књига. Они нам сами иду тиме на руку, и док се год не би основале школе, морали би се овим начином послужити као неким предстадијем у томе раду. Требали бисмо, дакле, саставити једну такову граматику, која би за Буњевце била лако схватљива и докучива. Истина, Буњевци говоре доста чистим хрватским језиком, али ипак употребљавају доста и похрваћене маџарске ријечи, па би једном таковом словницом највише требало пазити, да се ти маџаризми уклоне и избаце, што би се могло постићи на тај начин, да се те ријечи наброје и коригирају. Као кључ тој граматици добро би било саставити лаку читанку, која би садржавала наше народне приповијетке и пјесме, а и краће новеле или приповијетке хрватских писаца. Свакако би најбољи помагач био један лист, који се мора што прије опет основати, јер би тај најбоље служио за чишћење и ширење хрватскога језика, а био би и средиште, око којега би се кретао сав културни и национални рад међу Буњевцима. Један је буњевачко-хрватски лист пријека потреба већ зато, да буде устук »Нашим Новинама« које, како сам већ споменуо, директно проводе маџаризацију Буњеваца, доносећи у својим бројевима извјештаје маџарских културних друштава и пријеводе маџарских пјесника и приповједача. О књигама не ћу опширно да говорим јер држим, да бисмо их за први почетак и у ту сврху могли доста скупити међу нама и да би сватко врло радо дао сваку своју излишну књигу браћи Буњевцима. Осим тога, морали бисмо по примјеру других просвјетних друштава основати неколико књижница по свим мјестима, у којима наставају Буњевци. Увјерен сам, да би нас и сами Буњевци увелике потпомогли у том раду.

Поред тога свега, морали би своју највећу пажњу посветити томе, да Буњевци добију своју школу, јер би нам тек она створила здраву народну буњевачку интелигенцију. Буњевачку би младеж требало привући у хрватске средње и више учевне заводе на даљу наобразбу. Особито би нам било нужно, да међу Буњевце пошаљемо такове пучке учитеље, који су свој учитељски студиј абсолвирали на нашим препарандијама, чему не би могло бити никаквих запрека, јер би буњевачке школе као и све друге немаџарске биле конфесионалне, којима би само Буњевци управљали. У ту би сврху било најбоље одгојити такав учитељски сталеж, који би се састојао из самих Буњеваца. У питању се школском — за његово остварење — требају на првом мјесту да ангажују наши водећи политички кругови, онда наша интелигенција и омладина. По мом би мишљењу било успјешно образовати један национално-просвјетни одбор, у којему би сва три наведена сталежа била заступана и којему би била задаћа, да са Буњевцима ступи у најближи саобраћај и да заједнички израде један радни план. Тај би се одбор морао да брине и око оснивања и пропаганде других друштава као пјевачких, тамбурашких, гимнастичких, антиалкохолних, особито пак око оснивања господарских друштава и земљорадничких задруга.

Још би се о разним појединостима, о начину и тактици и о самој пропаганди дало много говорити, али за сада сматрам то сувишним, јер ако буњевачко питање буде нашло онај одзив, који је нуждан за његово рјешење, то ће онда о свакој појединости и најмањој ситници бити говора. Толико као одговор на Ваша »некоја разјашњења«. Не знам како ће Вас се дојмити и како ћете га схватити, па сам зато и принужден упозорити Вас, да ме никаква зла намјера не води, него само жеља, да путем и ада, али стварнога и озбиљнога, дођемо до циља. Сви смо за то позвани, а и дужност нам је да се бринемо за нашу буњевачку браћу, јер су нашег рода и племена.

Види још

Извор

Миховил Т. Томанић, О национализовању Буњеваца, Хрватска њива, бр. 24, стр. 424.