Буњевачко питање

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

На чланак о Буњевцима у 17. броју »Хрватске Њиве« допустите ми да надовежем и ја пар мисли, које ми се чине с обзиром на важност по развитак и будућност тога нашега запуштеног и занемареног живља особито данас потребне и корисне. Јер само свестраним расправљањем моћи ћемо себи створити праву слику народних потреба, а с друге стране пако увидјет ћемо и све наше пропусте и гријехе те наћи тако лакше пута и начина, да се барем унапредак клонимо тих наших мана и недаћа.

Прије свега морамо бити писцу о Буњевцима за информативни чланак захвални, јер жалибоже данас имаде још међу нама интелигената и с вишом културом, па о егзистенцији и животу тих наших Буњеваца, којих имаде преко 300 хиљада, веома мало или – како се често могох сам освједочити – не знају скоро ништа. Стога поздрављам тај први чланак у нашој ревији са жељом, да питање о нашим Буњевцима не сиђе више с дневног реда наше штампе и јавног мнијења те да не остане само, како то код нас обично бива, чланак написан и домала заборављен.

Стога узех перо у руке, да оно, што је по мом мисљењу писац у чланку пропустио, заборавио или није истакнуо, надопуним, да буде с једне стране слика и ситуација јаснија, а с друге циљ и пут, којим се имаде крочити, одређенији.

Како писац првога чланка донекле с правом истиче, наше мизерне унутрашње политичке прилике и наш нехај придонесли су прилично тому, да смо код освјешћивања Буњеваца ишли раковим кораком; али с друге стране мора се такођер уписати у гријех и већини буњевачке интелигенције, која није у народном погледу за свој народ не само ништа добро учинила, већ је националној ствари само шкодила и запреке стављала, било својим међусобним размирицама, било својим нехајем. Јер како народна пословица каже, помози си сам, па ће ти помоћи и Бог, била је дужност и буњевачке интелигенције и тамошњих народних првака, да подузму иницијативу у народним питањима сами у своје руке, па сам увјерен, да би били и код остале браће Хрвата нашли више одзива и разумијевања. Признајем донекле, да је већина буњевачке интелигенције долазила у маџарским школама од туђи утјецај, али морам да насупрот томе истакнем акат, да се је то догађало и код других дијелова наших народних јединица, тако на пр. у Истри, дјеломице у Далмацији, већим дијелом код браће Словенаца, који су ипак усупрот тој жалосној чињеници покрочили напријед и постигли лијепих успјеха. Не ваља стога, по мом мишљењу, сваку недаћу сваљивати на другога, већ је боље истини погледати у очи и рећи, ако се гријешило, и mea и nostra culpa.

Већ само школско питање, које је зацијело најважније, није се никада прихватило онако озбиљно у руке, како би то сама ствар захтијевала. Чињеница наиме, да имаде преко 300 хиљада Буњеваца, а у самој Суботици преко 70000, да су по признању самог писца Буњевци имућан народ, карактерише довољно мртвило и нехај тамошње интелигенције, која се није могла одлучити, па макар и приволом владе, да отвори макар једну буњевачку школу на свој рачун, премда тамошњи Срби, њих око 3–4 хиљаде, имаду три своје пучке школе. По мом мишљењу имали би се браћа Буњевци угледати у школском питању у Истране, па би дошли до увјерења, да треба најприје засукати рукаве сам и пријећи од дискусија на дјело, а онда тек да се може рачунати на издашнију помоћ и остале браће. То је речено дакако без свакога пријекора у доброј намјери, па желим, да ствар барем унапредак крене на боље.

Жалосну нам слику г. писац подаје и о бившем »Невену« и уопће о новинству, али питање је само, не би ли се дало уз само мало добре воље и томе доскочити. Уопће занимала би ме обавијест, колико се на пр. данас у Суботици чита новина из Бановине? По мојим информацијама осим у двјема каванама, које су предбројене на »Обзоре«, и Хрватске земаљске банке, која је абонирана на више новина, не чита хрватских новина нитко, а од које је важности новинство, мислим, да не треба напосе. У Суботици имаде интелигенције, која је свршила школе у Загребу, имаде нашег свећенства, учитеља итд., па како то, да уз сав тај интелигентни плус, имадемо такав национални минус? Ево питања, које чека на рјешење и које је од еминентне важности по сваки далњи развитак наше тамошње ствари, па ријеши ли се повољно, онда идемо бољим данима у сусрет. Не могу наиме никако да помислим, да се не би дало и у Суботици, том средишту Буњеваца, нешто и са штампом подузети, учинити и извести, поготово кад помислим, да могу да излазе баш у том граду са једно 20 хиљада Маџара пет мађарских дневника, а да не истичем и све остале новине, које ту налазе своју добру продају. Зато с мало воље, слоге и љубави за ствар дало би се и том нашем великом мањку доскочити, јер што се тиче новчаног и финанцијалног питања, у томе, у колико познам тамошње људе и прилике, не би се наишло ни на какове потешкоће.

Треће важно питање, које би се имало ријешити, била би господарска организација нашега тамошњег народа. У то питање не ћу да се засад упуштам из различитих разлога, већ истичем само, да се на жалост наде, које су се у том погледу полагале у тамошњу подружницу хрватске земаљске банке, нису ради наших мизерних прилика и људи испуниле. Бит ће с тога нужно, да се и у том погледу подузме нешто, што ће бити у корист нашега тамошњег живља и његове господарске неодвисности.

Летимично се ево дотакох трију питања, која чекају на рјешење и која препуштам тамошњим нашим првацима на размишљање. Времена су озбиљна, па намећу и тамошњим нашим првацима тешке дужности и велику одговорност пред будућим потомством, јер догођаји нас не смију изненадити и затећи неприправне. Школско питање требало би преузети у руке што прије, јер то је conditio sine qua non свакога напретка, онда би дошло питање штампе, а по том тек господарско, које ће се дати повољно ријешити тек помоћу оних првих двају питања. Успијемо ли с првим, учинили смо велики корак у бољу будућност, успијемо ли с првим и другим, осигурали смо си будућност, успијемо ли пак сасвим трима, онда смо спашени.

Даворин Сладоња, (Љубљана)

Види још[уреди]

Извор[уреди]

  • Даворин Сладоња, Буњевачко питање, Хрватска њива, бр. 22, стр. 386.