Психосугестивни елементи у народној медицини Сврљишког Тимока
Туцаков, Јован: Психосугестивни елементи у народној медицини Сврљишког Тимока, САНУ, Посебна издања књ, СССLХХХ, Одељење медицинских наука, књ. 18, Научно дело, Београд, 1965.
COBISS.SR-ID - 102801927 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/102801927)
НЕКЕ ВАЖНИЈЕ БАСМЕ[уреди]
Међу многобројним басмама забележеним у том крају, изабране су само оне које, према веровању басаџија, имају мању или већу психосугестивну моћ и које својим садржајем могу позитивно утицати на болесника који се нечег уплашио, пре свега неке опаке болести и смрти. Ове речи охрабрења треба у извесној мери да поврате изгубљену веру у живот и здравље и на тај начин индиректно доприносе општем психичком и физичком јачању организма.
1. БАСАН ОД УЧИН[уреди]
(БАСАН ОД НАПРАВКУ, БАСАН ОД СТРА’) КАД НЕКО НЕКОМ „НАПРАТИ“ (ВЕШТИЦЕ, МАЂИЈАРКЕ НЕКОМ УЧИНЕ ЗЛО НАБАЦЕ ЧИНИ)
„Баје се с' босиљак.“ Басаџија се трипут прекрсти и очита ову молитву:
2. БАСАН ОД СТРА’[уреди]
Најпре се очита Молитва (под 1). Баје се босиљком „Напали се машица у ватру и онда се гаси стра’ сас воду и машицу: узме се земљана паничка сас чисту воду, па се паница тури над главу болесника; усијана машица чврљне се нагло у воду и болесник удише пару; затим се на усијану машицу солне мало траве страшника (Ceterach officinarum Lam. et DC.) и болесник удише тај дим у себе. Поново се паница тури над главу и усијана машица чврљне у воду и каже:
„Ја не гасим воду и машицу,
тике гасим стра’ (Јовану) на главу’“.
То се понови трипут. Увек се угрејана машица тури у воду над гдавом болесника, а затим се стави испред њега да удише пару. Страшник се држи над главом. Исто се понови у три маха, али се паница и страшник држе на срцу болесника који лежи. Машица се сада полако, мало-помало спушта у воду и за то време говори:
„Ја не гасим воду и машицу,
тике гасим стра’ (Јовану) на срце“.
Затим се то спусти на „мешину“ (трбух) и говори:
„Ја не гасим воду и машицу,
тике гасим стра’ (Јовану) из мешину;
понови се, дакле, три пута: на глави, на срцу и на „мешини“.
„На крају се босиљак бркне у воду у паници, паница сас босиљак и страшник метну на главу болника па вреви:
Кад се избаје „Плај стра’“ (плај = плав; плај значи жути, према томе: жути стра) говори се („вреви“) овај басан:
За све време док се баје показује се босиљком на главу, на раме, срце, на трбух, на колена и на ноге, па се на крају босиљак трипут отресе према земљи.
То се трипут понови на десном и трипут на левом рамену.
Затим се говори басан „Пуче стра’ из небо“
Понекад басаџија најпре избаје „Басан плај стра’“, а затим „Пуче стра’ из небо“, па тек онда узима маишце и посудицу с водом. и изводи цео напред описани ритуад. Ипак у већини случајева ради како је у почетку наведено.
3. БАСАН ОД НАМЕР И ОД ВЕТАР[уреди]
Пре бајања бајач стоји поред болесника, који седи; бајач се прекрсти и очита Молитву:
„Господе Боже, тебе се помолим и поклоним.
Свети Николо преводниче...“ (као код бајања под 1).
Затим се басаџија сагне и ножем на земљи начини крст, па говори:
„Усту, уступи,
натраг се врни“ (мисли на болест).
„Узме се једна китичка босиљак, прекрсти се, дуне преко болесника и мане сас босиљак и онда се почне да баје; ако је здрав, нема зевање. Ко болује од други болес’, онда се опет не може да зева и онда се баје други басан. Од што прозевам — од то му се баје“
Затим долази басан:
Докле год баје, бајач стално маше босиљком преко болесника и често зева.
4. БАСАН ОД УРОК, ОД ОЧИ[уреди]
Скува се три цвета големог цвећа (Tagetes erectus L.). Напади се ожег (лопата за посипање хлеба жаром и пепелом), осртушка (кука за преношење вршника — поклопца на црепуљи) и коњска плоча (потковица). Дете се наднесе над чај скуван од големог цвећа и стављен на ове три угрејане справе, па се затим очита Молитва и пребаје, после чега дете обично заспи, и кад се пробуди, оно је здраво.
Баје се босиљком. Детету се дадне крст да држи или се стави поред њега ако је сасвим мало.
Најпре се очита Молитва (види „Басан од учин“), затим се говори басан:
Затим се трипут пљуне на палац и трипут се тим палцем дете помаже по челу нагоре и говори:
„Бежи, гаде од погана,
Усту, уступи, натраг се врни“.
Бајач или бајалница за све време бајања зева.
5. БАСАН ОД ПОЧУДИШТА[уреди]
Кад се неко неком (лепом и напредном детету, момку...) зачуди, он га урекне, па дотични занемоћа. Баје се, као и сваки други урок, с метлом. Као што се свака нечистоћа из куће метлом помете, почисти, тако би требало да и овде метла има, разуме се уз текст басме, ову моћ чишћења, одстрањивања, уклањања зла, болести. Басан гласи:
6. БАСАН ОД ОСМАК ДАЛАК И ОД СМАМКУ САС ВЕТАР[уреди]
Црвенило око зуба, по деснима, то је „осмак далак“. „Смамка сас ветар“ то је кад се на деснима јаве мехури, прсну и загноје: „Запатил смамку сас ветар, па му зуби поткорили и испроваљали се и толки болеж истрпел" (Stomatitis aphtosa).
Најпре се очита Молитва (види под 1).
Узме се сељачки квасац (суво тесто), начине се „три ваљутке како оре“, једна се узме и баје, а две чекају на столу. Пипка се ваљутком (на коју се најпре пљуне) по лицу и баје:
Исти басан се понови са све три грудвице, па се тесто на крају спусти у помије и да стоци да попије. Затим се откину три гранчице од метле, па се баје од „осмак далак и од црвени ветар“ (јер има „смамка сас ветар“, има „осмак далак сас црвени ветар“). Ово се распознаје овако: „Ако је смамка сас црвени ветар, она тражи ладно, а осмак далак сас ветар тражи жешко, врућо.“
7. БАСАН ОД ОСМАК ДАЛАК И ОД ЦРВЕНИ ВЕТАР[уреди]
Прекрсти се, дуне преко болесника и маше гранчицом од мстлс иреко лица бајући:
8. БАСАН ОД УСОВ[уреди]
„Прво се баје од стра’, од ветар и друго док се не наиђе која је болест, док не прозевнем. Има 13 басана. Ја бајем од свих 13, па што му приметим, то му поновим. Ако неко заспи, то је добро; чим проспи, оздрави.
Баје се сас траву од усов (Potentilla sp.) и сас босиљак. Сем тога усовкиња се кува и пије“.
„С'г ће да бајем Басан од усов“:
„Кад стигнем код болесника, онда сас пету десне ноге унатрашке додирнем место где се болесник тужи да га боли, али ја то место не гледам док га трипут не додирнем. Затим говорим: ,Усту, уступи, натраг се врни’. После се баје како је напред забележено“.
„Ако је усов нов, стар свега 1 дан, могу да га растурим за 1 дан. Касније, ако се усов отвори, ако загноји, онда траје 4 недеље: 15 дана бере (гноји), 15 дана тече (цури). Тешки случајеви могу и 6 недеља да трају. Усов не треба просецати. То лекари греше што га просецају." (Усов — оток, упала ждезда).
9. БАСАН ОД БЛАГУ РАНУ[уреди]
„Сас босиљак се баје. Прекрсти се и очита Молитва. Дуне се на болно место [да отера болест, а мало и охлади болно место]. Блага рана је црни пришт [антракс].“ Басан гласи:
10. БАЈАЊЕ ОД БАБИЦЕ[уреди]
„Родиља која се породи, а нема нпр. уз њу нико и она падне, онесвести се, стисне зубе, рокће, гуши се и може да умре.“
„Баје се с метлу, сас босиљак, сас бритву... Најбоље је сас босиљак, али ако га нема, онда може и друго да се узме.“
„Пре сваки басан се прекрсти и очита Молитва (под 1)“, затим се баје:
11. БАСАН ОД КАШАЉ И ОД ВРЗАЉЕ ПОВОРУ[уреди]
Нагазио човек на нечисто место, почео да кашље и не може да то зауставиш. Болесник донесе белу вуницу басаџији „да му врзе повору“ (да везује узицу). Басаџија усуче узицу на дрвце (сукаљку), затим склопи две струке дугачке око 1 метар. Басаџија оде у кочину (свињац), стави руке на леђа, „врзује“ узицу, „прави чугљеви [чворова]“ и баје:
Басаџија помиње и многе друге „зверке “ док год се „чугаљ не увати“, док се чвор не задржи, а то се позна по том што басаџија „прозине“, зевне, значи да је то „дивљина“ од које му се врзало, од које кашље. Веже се 3, 5, 7, 9 или 17 чугљева, што зависи од тога колико кашље. Ако најјаче кашље и повраћа, онда му се веже 17 чугљева; то се зове „стоузлица“, „од сто дивљине му се врзало“ и то је врло опасно.
Ако се чугљеви (чворови) ухвате на неједнакој раздаљини, то је опасно за болесника. Најопаснија су три: мечка, стршељ и змија.
Басаџија нагло спусти, скоро баци узицу са чворовима на земљу и погледа. Ако се узица прекрсти, не ваља по болесника, јер ће „умрети трећи, пети ели седми дан“; ако се узица не прекрсти онда није опасно. Ако се укрстило, басаџија му каже; „Носете ово, просипете проз повору (узицу) водицу та га напојите (болесника) и врзете му на гушу нека га носи“. Опрезан врачар не сме да каже болеснику да ће умрети, јер се овај уплаши!
Ако узица није пала на земљу у облику крста, онда басаџија говори оном који је дошао од болесника: „Носете ово, па просипете воду, та га напојте. Врзете му на гушу ели на руку 24 сата. Да најдете од змију кошуљу [или нешто друго, од чега је басаџија зевнуо; он обично има код куће те делове животиња: „од змију кошуљу, од кртичину, од стршеља с’т, од вука длаку ели гркљан, од мечку длаку, од црвоточину...“], од змију да га покадите: метне се од змију кошуља на углен [жеравицу] и накади се“.
После 24 сата скину узицу, исеку чворове, ставе их на жар да поугљенишу, изнад тога накаде, а угаљ ставе у воду; болесник то попије и оздрави.
12. БАСАН (БАЈАЊЕ) ОД КРУПУ[уреди]
„Одсеје се пепел од дрвета на сито. Напуни се њиме винска чаша. Прекрије сас брисаљче ели марамче [џепна марамица]. Болесник лежи. Десним палцом руке притисне бајач пепео у чаши, држећи чашу притискива по мешини [трбух]" и баје:
I. — „Једна крупа, две крупе, три крупе.... десет крупа и натраг:
девет крупа, осам крупа... једна крупа, ниједна крупа." То се трипут понови.
II. — Остави се чаша с пепелом на страну. Ако дотични заиста болује од крупе, пепео је сав „измушљикан", избушен као да су „миши измушљикали."
III. — „Узме се у паницу ладна вода. Открши се три гранке од пожегу сливу (шљива пожегача) и три гранке од ора. Паница са водом тури се болнику (који лежи) на мешину." Бритвом се полако режу оне гранчице да падају у воду у паници и баје се:
IV. — „Пепел из чашу сипе се у паницу у воду, па се промеша; додаде се још вода. Узме се тазе [неупотребљавано] земљано грненце, сипе се све у њега и тури се уз огањ да прокипи, па се сипе у тепсију ели у земљани ђувек. Врућо грненце се поклопи врз тепсију и оно збере воду из тепсију. Обрне се, олади и то болник пије неколико пут. Пројури га, прочисти та вода, истера крупу, очисти мешину. Трећи дан из човека изађе жуто, па смрди. Човек оздрави."
13. БАСАН ОД РУСУ[уреди]
„Ако је за мушкарца, узме се лајно [балега] од црнога вола. Треба узети балегу од вола који није јео јечмену сламу, јер је јечам љут, има осе, па болесника боцка. Ако је за женско да се баје узме се лајно од црне краве. Од балеге се начини лопта као крупан ора, то држи у леву руку, а десном се прекрсти.“ Затим бајач узме ону лопту у десну руку, дуне на болесника, пљуне преко њега и оном лоптом од бадеге додирује места на телу где се налазе русе (красте; најчешће ова болест напада лице) и као бајаги маже, благо и пажљиво. Све се „с њега тако маже по лице“ докле год се баје:
За 2—3 сата болест нестане.
Руса се лечи и овако:
„Бајач жваће конопно семе ели со са мало воде, па тим „запрсне“ болесника, тј. по лицу га попљује као кад се пилићи, бајаги, попљују да се не урекну и говори:
„Стана, Станија, Станица, Стојанка, Станка...“ (дакле да стане, престане болест). То понавља 3 х 9=27 пута.“
14. БАСАН ОД ПРОБОДИ[уреди]
Узме се винска чаша, стуцају се три корена од траве од прободи (Heracleum spondylium L.) и ставе у чашу, дода се вода, саставе се две виљушке, ставе у чашу и њима се трава у чаши меша и за то вреmе говори:
Иста басма се трипут понавља. Сем бајања, болесник треба да пије воду у којој је прокувано иверје од пробушеног бадњака (Quercus).
15. БАСАН ОД МЕТЕЉКУ (метељка — мали плик на самој зеници: Hordeolum externum или Ulcus corneae)[уреди]
„Узме се три кластића од ржену сламицу. Две се држе у леву руку, а једна у десну.“ Клас се окрене према басаџији, а сламка према болеснику. Сламком се „рчка“ (бајаги боцка близу, али не у око) и баје:
Трипут се боцка сваком сламком (девет пута укупно). „Кластићи“ се баце преко болесника. Затим се настави:
„У земљану посуду (паницу) сипе се ладна вода, у десну руку се узме лећа [сочиво], приђе сасвим близу ока, па се из десне руке пушта помало лећа да пада у паницу с водом. То се ради док год се баје“:
„Ово зато што му око поцрвени“.
„Ако се одмах пребаје и употреби љута трава [Inula oculis Christi L.], то престане за 24 сата! А ако не, па увати црвену мрежу на око, оида мора да се кине метељка са око: узме се гранчица од шипак дивља ружа, Rosa canina L.], одеље се да све бодље нестану, само једна кукичка [бодља] останe“, подвију се капци доле и горе, па се оном бодљом врло, врло опрезно скида скрамица, „дор се процепи скрамица како крпче, доле спане, тече крв, сузе исто тако.“ Узме се листак од броћа (Rubia tinctorum L.) (он је оштар), подвије доњи капак и истрља оним. броћом. Потопи се жутог или белог шећера у воду и тим мије. За 2—3 дана прође. Ово је народна операција. И бабе то знају да раде. Не може свакото да ради. Мора бити вешт. Иначе пацијент „може да оћорави.“
16. БАСАН И ЛЕЧЕЊЕ ОД ЖИВАК[уреди]
Да би неком нашкодиле, мађијарке, зле жене, „напрате живак“, тј. даду му тајно да поједе у храни или да попије у пићу омађијану живу (Hydrargyrum). Такав човек нема мира, пропада и он и његова породица, па и цела кућа и имање. Он тражи помоћ од врачара и бајалника који могу „живак истерати".
Болесник дође до басаџије и потужи му се да у себи има „живак“. Врач узима траву живачицу (Erodium cicutarium L.), скува је или, ако нема времена, он ту траву истрља међу длановима, стави у винску чашу и ту спусти око 1 грам живе, набаје, и ту живу, заједно са травом живачицом и пловчијом крви, да болнику да наискап попије. То га брзо протера. Бајалник сместа хитро покупи измст, из њега испере живу, метне у шупаљ лешник, затвори лешник воском од божићне свеће и то ушије болнику у тканицу коју овај носи као „најбољу заштиту (амајлију) против свих злих сила.“
Справљање чудотворне, лековите и заштитне живе врши се овако: бајалник у левој руци држи босиљак или бритву (повелика „шиптарска чакија“), а десном туца у чаши живу и траву живачицу говорећи гласно, разговетно и убедљиво:
Бајадник мало предахне, дуго и јако зевне, па настави, али на овај начин:
Болесник седне иза врата, опколи се жаром свуда унаоколо као неким заштитним зидом, пред њега се метне мало ватре, паница с водом и секира или највећи кухињски или касапски нож за клање стоке. Секира или нож се постави сечивом на горе. Бајалник у десној руци држи чашу у којој је жива, пловчија крв и трава живачица и ту чашу пажљиво и вешто преноси као да кади изнад ножа или секире, воде и ватре, па говори:
„Пројдо’ секиру, не посеко’ се,
пројдо/ воду, не удави’ се,
пројдо’ огањ, не изгоре’ се.“
Бајадник ово чини бар трипут, а ако се болник много уплашио, онда понови још три пута три. За све то време зева тако јако и дуго да човек има утисак да ће уста развалити.
После тог веома сугестивног обреда бајалник да болнику да двапут прогута мало воде из паничке, а трећи пут болник нагне и све попије, тј. живу, пловчију крв и траву живачицу. Затим болник попије чашицу чаја скуваног од траве живачице и прогута парче црног лука, а бајач га држи „за нос да му жива не би изишла кроз нос“. Потом поједе три залогаја хлеба (дакле, опет број 3).
После овог поново се болнику баје напред наведени „Басан од живак („Живаче, јуначе...“), а затим се „вреви“ Басан од ветар (стра’). Трипут се понови Басан од живак и Басан од ветар. „Од ветар“ се баје због тога што се верује да и „живак“ долази с ветром: „Дошал је живак сас ветар у кућу, а они га уватили.“ „Носете га код ловџију да га тури у пушку, да га испади проз комин [оџак], е да цркне који га је напратил“.
И друге сличне изреке се у том крају чују за живак, празноверје које је тамо права мора, страх, стална бојазац да им неко не „напрати живак“. „Живак дојде у собу, ноћу, иде по соби исветли како свитка буба. Ретко ко сме да га ухвати. Ако не смемо, ми се одмах чим га приметимо на њега помочамо [помокримо] и из лопате на њега бацимо што више жара са огњишга...“. Кад изгори, почисте га иизбаце напоље. „Ако је живак био набајан на огањ, не могу да га ухвате нити да га сагоре, јер им он побегне“. Једини начин да се такав живак ухвати јесте цев из разбоја или мало стакденце, па кад га у то улове, то воском затворе и одмах донесу басаџији који зна да баје, да набаје, да врне (врати) живак откуда је дошао. Ако у селу и у близини нема басаџије који то зна да набаје, онда се она цев или стакленце са живаком окачи о вериге и тако држи 40 дана на диму изнад ватре, где на огњинггу по васцели дан гори, тиња или се пуши, да се „туј живак испече и уништи, угуши у дим“. Затим се бочица или цев 'скине и однесе далеко од села па се закопа под столован камен (огромна стена која се не може покренути). После тога онај ко је крив, који је „напратио живак“, мора да дође и да моли и богоради да му се опрости јер ако то не учини, разболеће се. Ако том кривцу, мађијарки, болник или басаџија не поклони избачени живак (из измета), онда онај кривац (обично то жене раде) „мора да умре и много се мучи пре смрти јер је много грешан па Бог неће да га прими“.
Да споменемо још неки детаљ те необичне и чудотворне, праве хомеопатске психотерапије архаичних времена најмрачнијег празноверја. Кад болник попије живак и кад се спали помоћу жара и ватре измет са остацима живе, пепео који иза тога остане смете се и баци на раскрсницу путева да га ветар разнесе или се баци у живу воду да га вода однесе. После свих ових сложених и чудних радњи, болник изађе мало напоље док се соба не очисти. Затим се врати у собу и 24 сата пије чај од траве живачице, али не сме да пије вино и раки]уу „јер ако се опије, лек не делује“.
17. БАЈАЊЕ ОД ДЕТИЊСКО („од у главу“, „бубе у главу“)[уреди]
„Ако мати уморна и угрејана подоји дете, оно добије ватру и црве у главу. Зато мати треба пре дојења да се одмори и охлади, или да под дојку стави кашику да се дојка охлади“.
Узму се три листићи цедина (Artemisia absinthium L.), ставе се под дстињу капу. Родитељи исто тако треба да нађу „гољаци", црве из брашна (3 или 5 или 7). Донесу их у чашу врачару. Уторком, средом и суботом може да се баје од те болести. Договоре се раније, јрр басаџија уочи тога дана скува траву средомашку (Gnaphalium sp.). Басаџија узме три листа пелина,три трешчицр и црне. Мати држи дете на дрвнику (пању, где се сече дрво аа кућу). Црве метне на крпицу и стави детету на теме. Басаџија узме три трешчице и три листа пелина и њима баје преко дечје главе говорећи:
Исти басан се пребаје на левом колену, па на десном рамену, затим на срцу, па на десном стопалу, па на левом рамену, на десном колену, па на левом стопалу — све исти басан. Затим се трешчице баце преко детета.
Црве баце у текућу, брзу воду да их вода однесе.
Пелин се кува заједно са средомашком и пије. Кад оде кући набере свеж пелин, истрља између шака, дете на то помокри и то се меће детету на теме да извдачи ватру. Свако вече меће детету по три капи смлаченог зејтина у оба уха и у обе ноздрве. Тако се чини три дана. Овако се црви униште у самом телу.
Пре бајања басаџија увек пита родитеље да ли је црве вадила циганка. Ако је то циганка радила, онда ово лечење не помаже; такве црве не могу бајањем да униште, него болесник мора да иде циганки да му она вади црве.
Чубар (Satureia hortensis L.) стуца се у прах и дуне кроз цевчицу у обе ноздрве. Дете кине и избаци све што није здрав у њему. Може се употребити и нека друга биљка, али се ипак као најпоузданији стернутаторијум сматра чубар, омилљена мирисна, лековита и зачинска биљка која се у народу одавнина врло много цени и разноврсино употребљава.
18. БАСАН ОД ШКРОФУЛЕ[уреди]
„Баје се сас бритву ели сас метлу“. Пре бајаља се увек прекрсти.
„Овај басан се трипут понавља. Даје се и лек и баје се јер једно без другог не помаже, као и Басан од прободи.“
19. БАСАН ДА СЕ МОМЦИ (ДЕВОЈКЕ) НАПРАТЕ[уреди]
Увече се ухвати љиљчић (слепи миш), закоље златном или сребрном паром и осуши. Наберу се траве: омилен, вратика, навада, дрен, селин, купина,рачинка, царевица (бели копитљак), грмадичје. Траве и крилце од љиљчића потопе се у воду уочи петка, празника, најбоље уочи Ђурђевдана, ставе „на чандију [кров] под дзвезде“ да преноће и набају се:
На крову стоје целу ноћ. Пре сунца се скину.
Увече се извади тазе вода из бунара, закачи бакрач на вериге, у њега се метну траве (босиљак, големо цвеће и напред поменуте) и то преноћи. Та вода се назива „вода очајница“ јер је целу ноћ стајала на „жешко“, тј. изнад жара и смлачила се, „вода је чајала целу ноћ“, „очајило се“.
Пре сунца се загреје вода очајница толико да се њом може окупати, дода се вода из трава које су стајале на крову и том водом се дотична особа окупа кад се „виђева сл’нце“, „кад изгревује сл’нце“. Купа се у башти, у „градинче“, у „сливак“, на склоњеном месту да не види свак „што работи“. Скине се, окупа и „обуче чисте дреје“. Лепо се обуче и иде на сабор.
Тако се девојка ослобађа страха да ће остати уседелица и уверава се да ће бити лепа, здрава и привдачна, да ће момку запасти за око, да ће се још млада удати.
20. БАСАН ДА СЕ РАСПРАТЕ ПОГАНЦИ (мишеви и пацови), да се другом напрате (пошаљу)[уреди]
Узме се остан ораћни [велики прут од врбе, леске иди другог дрвета, дугачак око два метра; њиме орач тера волове кад оре] па кад буде спрама среду иди спрам петак, рчка (боде) око амбара, по собу, по тавану и свуда ди има поганци [мишеви су мали, а пацови велики ели големи поганци] и вреви се“:
Тако се трипут прође свуда, па се узме прут и крене из куће на улицу и „дума [говори]“: „Поменте поганци, поменте поганци....“, дође до капије свога непријатеља и крадом му „врљи у двор остан орачни (ели у поље, шуму...)“, већ према томе где жели да „распрати поганци“.
Сутрадан, код оног су сви мишеви прешли.
Ако домаћин примети остан, он га узме и баци на „раскрсиште“, тј. место где се два пута укрштају и чине крст. После тога поганци напусте његову кућу, оду негде далеко и више се не враћају.
21. БАСАН И ЛЕК ДА ЖЕНА ПРЕСТАНЕ ДА РАЂА[уреди]
Кад жена неће да има више деце због болести, старости, сиромаштва, неслоге у браку и томе слично, онда после порођаја ископа рупу на ћошку куће испод стреје, на источној страни, тамо „где се две греде укрштају“, дакле „на крст“. У ту рупу стави своју постељицу и у њу 5 обарених јаја па све затрпа земљом. Затим се скине гола и цела се преко главе посипа из бакрача водом коју је неко од укућана пре тога спремио па говори:
Ово се чини у зору, пре сунца. Породиља при томе гледа на запад, према зиду куће, јер ако гледа на исток, лек неће успети.
Вода за купање се овако спрема: из 3 куће узму се светијованске траве (тј. оне које су бране на Светог Јована Биљобера, 7 јула), парче земље са међе или склада три куће и 3 ивера од 3 ограде. Узима се из кућа где има неко по имену Станоје, Станија, Станимир, Стојан и томе слично („да стане, престане рађање“).
Чувени народни врачар Борко тврди да је многима на тај начин помогао, па чак и својој жени!? Он то тако убедљиво прича и тврди да му сујеверан свет мора поверовати.
ДЕЛИМИЧНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА БАСАМА[уреди]
Немогуће је дати подробну интерпретацију тако великог броја и тако сложених басми на овако малом простору. Поготово кад се читаоцу не могу дати све басме у целини. Због тога ће се овог пута дати само делимична обрада и покушај можда једностраног и непотпуног тумачења извесних најкарактеристичнијих психо-сугестивних, симболичних и хомеопатских текстова и рефрена које бајач често понавља и смишљено убацује у текст басме према потреби, читајући на лицу свога клијента дејство својих мистичних радњи и речи. Док год баје, басаџија стално мотри на болника и чим примети извесно психичко побољшање, он стално понавља те текстове где год нађе за сходно, јер је бајалник психотерапеут пре свега. Сва снага охрабрења и исцељења заснива се на сугестивној моћи његове личности, ритуала и речи које изговара.
Године 1954. у јануару Борко басаџија ми је саопштио да зна 13 басама. Касније, кад смо се спријатељили и кад је нестало сумње и неверице у мене, могао сам утврдити да их зна много више, преко 30.
Због ограниченог простора овде се наводи само 21. И Борко и остали, много мање чувени врачи из околине Сврљига, тврде да су најважније басме оне које се говоре „од ветрови“. По некима има 3, а по Борку има 9 опасинх встрова од којих човск можс да настрада. Борко ми је саопштио тих 9 бисама од 9 ветрова, од којих неке имају и преко 70 стихова, права архаична и оригинална поезија, пуна социјалномедицинских, паганских и хришћанских мотива примитивних људи блиских природи. Нико у Тимоку ие зна ни толико ни таквих басама као Борко басаџија.
Бележећи текстуелно и у дијалекту текстове басми из уста Боркових, онако како их је он изговарао, приметио сам, особито кад се он занесе и падне у транс, да се неки текстови понављају. Тако, на пример, свака се басма завршава стереотипним: „Усту, уступи, натраг се врни", или, ако по среди није једна, него више болести („Руса с русићи“ и т. сл.), онда се говори: „Усту, уступете, натраг се врнете“, тј. бајач одгони болест да се врати одакле је дошла, дакле не уништава је, него само тера од болесника да га ослободи беде, страха.
Исто тако се понавља: „Да се растури, да се разрине“, а затим поређења: „...како баба из рубину...“
У неким басмама бајалник чешће понавља овај поетски, хомеопатски и психотерапијски текст:
„...Петли поју да с'вне [да сване],
сечем ора’ да с'не [да усахне, осуши се].
Одсече л' га?
Одсеко'.
Усту, уступи, натраг се врни.“
За то време бајач чакијом сече гранчицу ораха изнад посудице с водом тако да иверје пада у воду (болесник све то гдеда и прати). Петли певају да сване, дакле и болеснику да буде лакше. Бодест нека иде на орах, нека се он чак и осуии, главно је да човек оздрави.
„Басан од кашаљ и од врзање повору“ је необичан и пун страве, мистике: „Отуд иде вук тутава...“ па тако редом спомиње мечку, змију и друге страшне животиње, звери и отровнице.
„Басан од усов“ је веома сложен, пун оригинадних приповедачких мотива и врло пластичан: „Пошли усов и устрел на војску да иду, па код [тога и тога] конак коначише...“ Бајач даје скоро тачну клиничку слику једне тешке живчане болести. Ту има драматичних слика болести против које се бајач свом снагом своје личности бори уливајући болеснику поверење да ће болест бити побеђена. Местимично се јасно види до финеса описана слика делиријума: „У руку га ударише [мисли се на усов и устрел], па му руку заузеше, па сева, па смуца, па буца, па кљуца, па боди, па гори, па му санак не да да спи, по кревет се ваља и плаче... где му је глава, туј су му иоге...“. Овде је болест сасвим тачно описана.
Народни лекар, особито бајалник, својом благошћу, кроткошћу, смерношћу, присношћу и самоувереношћу веома позитивно и. благотворно утиче на узнемирену психу болесника. И само онај басаџија који има такве особине, само тај има успеха јер он своју веру у успех убедљиво преноси на болесника. Тако, на пример, један од доста честих, веома благотворних и сугестивних текстова те нарадне примитивне психотерапије и вероватно иајстарије и најсадржајније народне поезије, рефрен који се понавља у многим басмама од ветрова, од страха, од поремећене психе, који неоспорно снажно сугестивно делује на уплашену децу, жене, па и на људе, био би овај:
„...он ће тебе пребајати,
благу бољку отурити,
на Борка је лака рука,
у Борка је блага душа,
он ће с руку да одмаа,
а сас душу да одува,
благу бољку да растури.
Усту...“
Ни овај текст, који се као рефрен често понавља, особито на крају извесних басама, није мање снажан и сугестиван од претходног:
„Ја ви бајем да разбајем,
ја отурам да растурим,
дрво, камен да растурим,
и [тога и тога] да избавим.
Усту...“
Или ови стихови народног песника-лекара:
„Да се растури, да се разрине,
како сол у воду,
како метле у девојке,
како кобилке по невесте [кобилке — обрамице].
Усту...“
Лекар магичар говори гласно и разговетно и понавља ове речи да би болесник све то чуо и да би се охрабрио, да стекне поверење и да поврати изгубљену веру у себе. Он ће чак и камен и дрво да растури и болест ће да нестане као што се со раствори и изгуби кад се спусти у воду... Каква сила!
Још су лепши ови стихови:
„...у горицу под листак,
у водицу под каменчак..."
Или ова дивна, поетска, префињена уметничка поређења:
„...ти [мисли се на болест] си иди по свет,
како пчела по цвет“.
Врач-песник, никао у народу, користи основне, најснажније и кајупечатљивије природне појаве за сугестивну терапију, јер нико не зна колико цветова пчела посети и нико не може да одреди правац њеног кретаља, нико јој не може ући у траг; пчелу сматрају за свету животињу!
За крупу, тешку, ружну и страшну болест, и тај рефрен је грубљи од оних напред наведених за болести које се не виде, које преносе зле силе ветровима; овде би се могло рећи „према свецу и тропар“:
„...Да се растури, да се разрине,
како пиле из љуспину,
како баба из рубину [стара хаљина],
како змија из кошуљу.
Усту...“
Или оно „Бежи гаде од погана...“
И ови стихови су веома лепи и пуни садржаја, компарације и сугестивне моћи:
„...Остаде лако како лако перо,
чисто како чисто сребро,
благо како пресно млеко.
Усту, уступете, натраг се врнете.
Ајд’ у здравје, лака ти снага.
Од мен’ бајање, од Бога живот и здравје.“
Све су то дивна народна поређења, права народна поезија и хомеопатска психотерапија: лак као перо, чист као сребро... Једно лепше од другог! Свуда се у народу за нешто лако каже „као перо“, а сребро се сматра за нешто што је најчистије. Пресно млеко је лек за многе спољне и унутрашње болести јер делује веома благо и спада у фармаколошку групу звану „емолијенција“.
Неоспорно је да је један од наших најлепших поздрава „ајд’ у здравље“. Овде је та жеља да неко буде здрав и да се поново видимо „у здрављу“ још више потенцирана дивним поређењем „лака ти снага“, јер је здрав и млад човек лак, ништа му није тешко, а најмање сопствено тело („снага“).
У рефрену „Од мен’ бајање, од Бога живот и здравје“ басаџија нам јасно и недвојбено казује да је он само посредник између Бога и болесника, а да је Бог главни и врховни лекар, да он зна све, да је све у његовим рукама, да од Бога све зависи и да у крајњој линији једино Бог може повратити све изгубљено, па и здравље, мир, спокојство... Ово веровање је сасвим разумљиво јер су све басаџије побожне, а неке и фанатични богомољци. То исто јасно се истиче и кад на почетку бајања басаџија чита молитву и у њој позива свеце у помоћ, па каже „ја да бајем, а ви да помагате“. Јасно се осећа само скромна посредничка улога басаџије и да је његова радња од сасвим секундарног значаја, да је то само један облик и начин да понизно и скрушено замоли и придобије накдоност моћних светаца да би болеснику, коме баје, свеци помогли и да би га исцелили.
Као сваки уметник и песник, и наш басаџија се игра речима, па исту ствар, исту тему и појам у разним, басмама, даје у другом руху, што би рекли, „то исто, али ипак друкчије“, јер у сугестивној терапији реч је све;
„...па га њега растурио,
по свет како пчела по цвет.
Повернице поверише,
растурнице растурише.
распратнице распратише,
наступнице наступише,
од свака зла, од свака напрата,
Усту...(„Басан од стра'“)
Ово је, дакле, права офанзива добрих сила против злих у одбрани од зла, од сграха, од болести и смрти.
„...то је теби лек,
од данас до век,
остаде здрав него што је био...“
Врач спомиње реч лек и употребљава је у правом значењу и на убедљив начин, што такође треба позитивно да утиче на болесника.
По народном веровању ветрови могу да пренесу на човека разне болести и другу невољу. У Сврљишком Тимоку „ветровите болести“ народ сматра за најопасније, али верује да се и против њих може борити бајањем. И овде се истичу речи охрабрења:
„...Бели ветре, црни ветре, '
бежи од мен’, ја сам вук, ја сам мечка.
Ти да идеш у гору зелену, -
у гору да се потикаш,
ти да идеш у воду дубоку,
у воду да се удавиш.
Издате, самандате,
ти си издат, ја сам индат.
Усту...“
Басаџија плаши страх најстрашнијим зверима, вуком и медведом и одгони га у гору зелену и да се утопи у дубокој води. Овде, кад се баје, даје се и трава издаткиња, трава од издат или издатљивица (Hyperacium perforatum L.), која треба да помогне исто тако као и речи у басми. Басаџија прети белом и црном ветру:
„...ти си издат, jа сам индат“, као оно: „Ја сам паша, а ти си субаша“. Баjач идентификује рутаву мечку, сурог вука и друге звери са агресором. То jе заштита, имитација, амајлија.
Кад су у питању басме од страха, урока, злих очију и уопште невидљивих узрочника који изазивају душевне поремећаје, функционалне и емотивне појаве, басаџија је веома пажљив, богобојажљив, дискретан и опрезан. Он моли и призива у помоћ исто тако невидљиве, али добре силе (Богородицу и друге свеце). Басаџија на доста оригиналан начин чита молитве, он куми разне свеце („свети Јоване Крститеље, божји куме, 6ожји мучениче...“), јер и они којима басаџија помогне с њим се окуме и никад му у животу неће зло чинити јер јс кумство највиша веза између наших људи. Моћно, свето тројство овде се још и потенцира кад басаџија позива у помоћ „... помогнете тридевет помагачи, тридевет апостола, тридевет божја анђела...“, то значи три пута три пута три (укупно 27). Басаџија ову молитву чита гласно, полако и разговетно на почетку бајања да би све то болссник чуо и да би целом ритуалу дао озбиљан, мистичан, убедљив и побожан карактер. Уопште у басмама од страха осећа се благост и префињеност духа, што све заједно треба ди умири узнемирену психу болесника.
Чак и црни пришт, опасну и иајчешће неизлечиву, смртоносну болест, врачар назива „блага бољка“, „блага рана“, све да је не увреди, да се она на болесника не наљути, да га не уништи.
„Басан од благу рану“ је заиста једна од најлепших басми, а можда је и најсадржајнија. И сам почетак је необичаи и потпуно се разликује од осталих, мање више стереотипних:
„Зажени се плиш рана,
па све ране на свадбу позва,
ал’ не позва благу рану.
Наљути се блага рана...“
И овде се тако јасно види оно преисторијско веровање прмитиваца да је болест живо биће, које треба умилостивити молитвом, постом, добрим делима и томе слично, да из човека изађу.
Изванредно је лепо, динамично и уметнички врач-песник, бајалник у овој и у многим другим басмама искористио аорист: „Наљути се...“, „Зажени се...“ и на тај начин дао пуно динамизма, животне снаге, пластичности и сугестивне моћи овој необичној поезији.
Ову бољку може да излечи само басаџија који има „лаку руку“, „благу душу“, човек нарочитих врлина, снаге и поштења.
Исто тако је занимљиво приметити како за ову „благу рану“, заправо опасну болест, басаџија каже:
„... убодо се на глогов трн,
на змијин зуб...“
Једно зло горе од другога: змија кроз свој зуб испушта смртоносан отров, а глогов трн је по народном веровању „нечист“, опасан. Тим и многим другим стиховима у другим басмама врач-поета даје дивна хомеопатска поређења, similia similibus curantur (слично се сличним лечи).
Сваки се човек плаши болести, неко више неко мање. И тај страх утолико више погоршава опште стање болесника уколико је особа слабијих живаца. Несумњиво је да и многи други чиниоци, а особито околиина, имају великог утицаја на болесника. У наведеним басмама од ветрова, од страха, често се понавља овај сугестиван текст и акт:
„Божја га мајка за руку привати,
па му слободу даде:,
,Не бој се ти од тој..'...“
Моћ и пресудан утицај невидљивих добрих сила јасно се истичу и у овим благотворним и садржајним стиховима:
„...Тајни басан забајао,
од зло отимао,
од Бога одмолио.
од смрт откупио,
све је бољке смамио и скупио,
намер с нечистивницу на страну одбио,
па га њега распратио..."
Басан је, према томе, велика и дубока тајна, као што постоје тајне у хришћанској и другим религијама.
Од зла се човек отима, копрца се, употребљава и користи све што може, а од Бога се моли, а не отима, јер се од врховног судије не може ништа силом добити, него се мора кротко молити и измолити.
Човек се може од смрти откупити преко басаџије, скромног божјег посредника.
„Басан од стра’“ пун је необично снажних, сугестивних, мистичних и ритуалних радњи: трава страшник, „усијана машица“ која се ставља у воду, а све те радње се обављају над главом, над раменом, над срцем и тако редом, све ниже и ниже, до самих ногу, као да се жели сукцесијом одстранити болест од мозга на органе све ниже и ниже од све мање и мање важности за човекову психу, па кад дође до ногу, онда бајалник одгони бодест у камен, у воду итд. За све то време се гласно и убедљиво говоре и понављају необичне речи охрабрења:
„Него ти се о тој не бој.
С’г ће да дојде Борко басаџија,
што знаје да баје од дивји преки страови,
од сувос’нски ветрови,
од дивји преки изеди,
од виовирска виришта.
Он ће тебе пребајати, па ће тебе лако бити.“
„Дивји преки страови“, „сувос'нски ветрови“ (они који се у сну јављају), „виовилска виришта“ (места у дубоким рекама где вирови односе на дно реке збуњеног и поплашеног купача), — све је то стихија, све су то моћни и неукротиви природни феномени од којих човек близак природи често може да настрада и због тога све то улива страх болном и немоћном.
У басми „Од осмак далак и од црвени ветари почетак је пун лакоће и динамизма, велике уметничке лепоте и сугестивне терапијске моћи:
„Три отока, три потока.
Оздол иду три момчети,
поношују до три ножа,
до три кожа, до три сабље,
до три сабље, до три пушке.
С’с пушке ће убију,
а са сабље да закољу,
с’с ножеви да одеру.“
„Бајање од бабице“ пуно је дивних мотива пасторадног живота на селу, а исто тако је богато сутестивним терапијским елементима. Необично су јаки ови стихови у којима врач и охрабрује болесниа и убеђује га да је успео да далеко отера болест:
„...у Влашко, по влашке девојке,
у Маџарско, по маџарске девојке,
од Дунав до Дунав,
до Бело море,
од Бело море на Ледено море.
На ваздук море прејдоше,
там најдоше злаћану тепсију;
у тепсију риба златокрилка;
там најдоше мека душека,
там најдоше жешка јоргана,
там најдоше месо да се једе,
там најдоше крв да се пије,
там отоше, тамо и осташе.“
Кад баје од русе, басаџија види читаву породицу оних који проузрокују_ову болест:
„Пошла руса с русићи,
у петак и у среду месо да проси...“
Болест напада кожу и „једе месо“ и то врач јасно истиче. Руса је ружна и одвратна болест; красте по целом телу брзо се шире и стога басација предузима читаву офанзиву, праву масовну, фронталну борбу против непријатеља, који се као блатњава поплава шири по човековом, телу:
„Позваше тридевет старца, с тридевет матике,
тридевет момка, с тридевет лопате....
Тридевет старца с тридевет матике откопаше,
тридевет момка с тридевет лопате одринуше,
тридевет девојке с тридевет метлице одметоше..."
„Басан од метељку“ је мајсторски изаткан као шарен ћилим црвене боје у безброј нијанса:
„Пошал је црвен човек,
пошал је у црвену гору,
понел је црвену секиру..."
Све је ту црвено, чак и оно што не може бити јер народни лекар користи чуда и невероватне ствари које треба да утичу на болесника, с једне стране, да се зачуди и да скрене његову пажњу на другу страну да би заборавио на болест, а, с друге стране, да га убеде да се и те страшне и чудотворне појаве (црвени ветар...) могу одстранити.
У „Басан, од живак“ бајалник живи даје необично снажну натприродну моћ кад каже:
„Живаче, јуначе,
ти си живак, па си јункк,
па мож’ воденицу да уставиш,
дрво, камен да обориш,
и човека да умориш..."
Али тај исти „живак“ може и добро да чини, јер све зависи од тога да ли је у рукама доброг или злог човека. То је она вечита истина у природи по којој су ватра и вода права благодат и извор богатства просвећеног и доброг човека, а зао човек и зла сила могу ватру и воду искорисгити иа најгори начин чинећи пустош и несрећу. Басаџија помоћу једног грама, једне једине капи живе коју држи у руци, која дрхти на ддану уплашеног болесника, може воденицу да устави! Према томе, може и сваку болест да заустави. То се јасно види у даљем тексту те исте басме.
„Бајање од детињско“ је необично сложено, пуно је ритуадних радњи, а и текст је снажан, убедљив и богат оригиналним мотивима:
„...па имате три младе невесте,
по три ноћи све једну љубите....“
„....ви се много запатисте
па си [томе и томе] мозак изедосте“,
па тако редом: очи, нос, уста, зубе, и све ниже, срце, руке и најзад ноге. Басаџија прети власима (црвима):
„Што сте појели да врнете:
главу за главу, мозак за мозак...“
Дакле, као у Старом завету у Библији „око за око, зуб за зуб“.
Шкрофулама и прободима бајалник прети и само што им тамо нешто не опсује кад почиње бајати: „Ој шкрофуле, ви шкрофуле, ви се силно посилисте...“.
„Басан од шкрофуле“ има нешто што у другим басмама нема: „Без татка се зачесте, без мајку се родисте, без кума се крстисте“. И пошто немате ни оца, ни мајке, ни кума, ви да се селите („Усту, уступете, па се изгубете!“), јер вам у човеку није место!
Извор[уреди]
- Туцаков, Јован: Психосугестивни елементи у народној медицини Сврљишког Тимока, САНУ, Посебна издања књ, СССLХХХ, Одељење медицинских наука, књ. 18, Научно дело, Београд, 1965., стр. 15-54.