Момировић, Петар: Бајање у нашем народу

Додај везе
Извор: Викизворник

Момировић, Петар: Бајање у нашем народу[уреди]

     Бајања и врачања су врло распрострањена у нашем народу, особито ова прва. Ретка је жена из народа и по варошима а поготову у селима, да не зна бар неку најобичнију басму од „урока“, „одочи", од „стра“. „Врачке" ретко ко хоће да каже, редовно се одлучно бране изговором како не знају или не умеју. Брижљиво крију, јер народ на врачаре гледа с подозрењем, страхује од њих, чак их и мрзи. Зато је тешко дознати нешто више о врачању. Међутим, на бајање се гледа благо као на нешто потребно и корисно. Бајалице без снебивања признају да бају. Хоће и да кажу „басму“ и начин бајања али нерадо, веле да
то не ваља говорити, јер бајање после изгуби силу, „не вреди им“, неће да им се „прими". Врачарије и бајања саопштавају се и предају тајно својим рођеним — мајка ћерки или баба унуци. Ако их немају онда неком ближем из родбине. У старости, при концу живота, то се
саопштава женској деци пре но што се задевојче. За мушкарце не знам.
     Ова бајања иако су скупљена узгред из разних места, из Ћуприје, Јагодине, Смедерева и њихових околина, ипак су из истог краја — из Поморавља Велике Мораве. Отуда имају пуно сличности и заједничких црта. Сва су бајања прибележена од старих жена и људи, који су иаучили од својих старијих родитеља или баба.

Бајање од „лише“. Кад се човек исперута по лицу или снази — излиша, излишајиви — баје се пахуљем од жара ма каквог дрвета, само треба да буде „фришак пауљ“. Пљувачком се овлажи прст, налепи се пахуљ са угљена и мажући преко лиша говори се басма:

То се понавља по три пута за три дана узастопце. Баје се кад почне дан да опада, од подне до увече, да се лишај губи као што опада дан.

Бајање од „секавине". Болови и севање у половини или целој глави, са осећајем као да нешто оштро сече, штреца да све сузе ударају на очи, назива се „секавина“. Баје се на дрвљанику. Болесник седне на пањ, а бајалица са секиром у руци стоји. „Остриљем“ — резом дотиче му чело мало изнад веђа и прекрстивши се шапуће речи:

Понавља се тако три пута и увек се по завршетку врхом сикире удари у земљу. Ако буде потребно то се врши три дана свагда од подне, да болест опада. Уопште свака болест кад се „тера“, то се ради поподне, око празника, кад је месец у опадању да се бољка губи[1].
Нешто различито је бајање од „секавине“ из Драгоцвета близу Јагодине[2]. Баје се на кућњем прагу, ножем, секиром и врућом посипком. Редом ножем и секиром дотиче се болесникова глава, а ватраљем се „манда“ и сваки пут се изговара:

Сваки пут по изговореним речима, удара се ножем и сикиром по три пута у горњи и доњи праг, а посипком узем.

Бајања од „стра“. Често се мала деца плаше у сну и плачу. Томе се може стати на пут бајањем од „страве“. Кад се дете метне у колевку и заспи, успе се у зелену паницу свежа, „неначета вода“ из бунара. Док се вода не преда врачари не сме се ништа говорити. Онда бајалица узима усијан кукач са огњишта, и држећи над детињом главом улевој руци паницу а у десној ужежени кукач, говори: „Крс’ на главу!“ па замочи врх кукаче у паницу. Затим на средини изнад груди каже: „Сан на срце!“, па понова „чвркне“ кукачем у воду. Најзад над ногама рекне: „Вук на ноге!“ и опет „чвркне“ и пљусне кукачем мало воде из панице, говорећи: „Беште страве у дубраве!“ Понавља се по три пута за три дана, увече кад дете спава. Пребајана вода не сме се употребити ни за шта друго, него се проспе у угао на саставу два плота. Паница се оставља поклопљенз, па се тек сутрадан узима[3].
     Ако се дете или човек преплаше толико да просто „постану луди од стра“ треба им пребајати овако: Узме се у десну руку брашно „пченично“, а у леву со, па се додирују: глава, рамена, руке, колена ноге и тело по страни и говори три пута: „Отуд иде деда, сир сири плач да умири“. Баје се напољу, испред куће. Онда се „удари" — баци брашно на врата или оџак. Ако се брашно заустави, т. ј. прилепи или остане на зиду или вратима, онда је „стра“ ако ли не онда је нешто друго. Ако је „стра“, броје се девет туђих оџака и на девети се „набаци“ : На ову кућу нека иде плач и стра!"[4].

Бајање од „устобоље". Коме изиђу „љаштавице“ (бубуљице као пликчићи по језику) боли га да не може ни јести ни пити. Ти се болови утољавају и лече на следећи начин. Лети се болесник води на поток, набере се трава „сабљар" са обале па се кваси у воду и превлачи преко језика, говорећи:

Зими се тако исто ради али само у башти код плота, са неком сувом травом и водом из каквог суда.

Бајање од ницине. Ова се болест јавља као оток — жљезда испод ува, под „пазувом" и на препонама, све „у жилама“, Кад је човек „натрутан" њега то много сналази. Прво се баје руком, па старим чешљем и најзад гладилом што се оштре косе. Скупе се пет прста у „грумен“, приносе се ницини као да је хоће додирнути и понавља се више пута Усту! Усту! У сту! Затим: „Ја тебе са пет (прстију) а ти мене са једним“. И то се говори неколико пута. „Кад се састави небо и земља онда ту да војеваш“ понавља се много пута. То се исто чини и са чешљем и гладилом.
     Овако се баје и кад жену заболи сиса, кад „наиђе“ бол и кад се „убремти“[5].
     Још се од ницине баје и на овај начин: Нађе се каква кост од животиње. Где се нађе на том се месту и баје. Коском се додирује жљезда и говори:

То се понавља три пута па се кост остави на исто место где је нађена[6].

Бајања од главобоље. Главобољној особи босиоком се превлачи преко чела и баје овом басмом:

Још се од главобоље баје пером, ножем и узме се мало од метле. Овим се маше испред главе и изговара:

Сваки се део басме понови по три пута[7].

Бајање од „очобоље“. Зацрвени ли, засврби или заболи око, треба пребајати шиваћом иглом и белим кокошињим пером. Поред очију се с њима „манда“ и шапуће:


Басма од „коштака". „Коштак" је опасна и тешка бољка, праћена страховитим боловима. Скупи леђа те човек огрбави. „Коштак" махом хватају деца мала и одрасла, ретко старији. За бајање од „коштака" треба парче од „пераице", оно чиме се перја тежина (трлица), парче од метле, нож „црнокоран" и бело перо од кокошке. Овим се превлачи преко леђа и говори:

Као лек узима се „трава од коштака" звана „прострео“. Она изгледа „бушна као шипка“, сече се и метне у ракију, па се тиме запаја болесник.[8]

Бајање од запаљења вилице. За бајање узима се проја и со. Басма гласи:

После бајања, проја и со баце се псу да поједе.

Бајање од краста. Баје се црним пером. Кад се пребаје перо се баци да га ветар однесе. Басма је:


Бајање од крајника. Баје се само увече. Бајалица гледа у једну звезду и додирује руком болесников врат, говорећи:


Бајање од чира. Малим прстом леве руке крсти се чир уз изговарање речи:


Бајање од „злика“. Злик је црни пришт. Излази најчешће на руци и нози, ређе на другим местима. За бајање од „злика“ потребан је „црнокорас“ нож, перце и неколико струка од метле. При бајању ово се држи у десној руци, „манда" се њима и говори:

     Од „један ма“ (једног маха) баје се по три пута, па се прекине да би се после опет поновило. Ако болеснику „пролазе мравци“ кроз снагу онда ће оздравити. Ако га још више боли треба прекинути бајање.[9]
     Од злика се баје у свакој прилици кад год се јави потреба.

Бајање од „благе бољке“. Кад човеку изађе плик ма где, из ма каквих узрока, кад се потајно појави као „промицаљка", то се назива „блага бољка“. Баје се црним перцем, које је само отпало од кокошке, струком од метле, црнокорастим ножем и још се „тури блага трава“ која има лист као невен. Са свим овим бајшшца маше говорећи:

Триред се баје, у свако доба дана, по три пута. Кад се обаје једном, тукне се ножем у зем, а други пут метлом почисти по земљи.

Бајање од „намере“. Ако се деси да когод стане на неки увражани предмет по раскрсницама, или да му буде „подбачено" куда пролази, па оболи, онда се каже да је „намерио“ или „нагазио“. Од тога може човек да добије бољку, коју је већ неко имао, па се враџбином од ње спасао. То се зове „намера“. Намерити се може још ако човек нагази на врзино коло, где се виле или вештице састају. Од тога може да се осакати или згрчи.
     Од „намере" се баје црнокорастим ножем и травом „згрушницом" са простом басмом:

Болеснику се после да трава „згрушница“ да се њоме бања три пута, у понедељак, кад се дели дан и ноћ, у четвртак, кад се дели дан и ноћ и у суботу кад се растура пазар. Воду после купања ваља просути где се плотови састају, на „ћошке“, где наврћу кучићи. Ако болесник може да се креће, онда нека се окупа на саставу плотова.[10]

Бајање од „крупе". Дешава се често да се деца преједу, буде им тешко и изиђу им бубуљице по телу. За то се вели да се дете „окрупило“ и баје му се од „крупе“ травом која је расла крај бунара и водом из истог бунара. Басмарица говори:


Бајање од „крепе“. Од крепе се надува трбух те човек не може „да једе леба“, због тога „ужути ки восак“. Да би се то излечило узме се „стакло" (боца од зејтина) па се дном начини у три реда девет рупа у пепелу на огњишту. Из сваке рупе узме се међу прсте по мало пепела и стави у чашу. Чаша сe метне на болесников трбух, покрије крпом и лагано удара одозго руком уз изговарање:

     Тако се понавља много пута.[12]

Бајање од „подљуте" или „подљутице". Кад се рана подљути, поново букне, то је „подљута", како зову у Драгоцвету, или „подљутица", како веле у Смедереву. „Подљутицом“ се зову још и чирићи што излазе око већег чира. Од „подљутице" у Смедереву бају парчетом метлице, црним пером, „црнокорним" ножем и белом паром, па се каже:

Од „подљуте“ се у Драгоцвету баје метлом и црним перцем овако:


Бајање од „урока“ или „почудишта". У Смедереву сам забележио о уроцима: да човек „слаткокрв вата од зли очију“, „пада на очи“ од урокљивих људи. Од тога му припадне мука, заболи га под груди и ноге му се отсеку. Урокљив човек је вештац и роди се са постељицом. Али урокљивост се може осујетити. Кад се роди дете са постељицом, мајка треба да изађе на кров и да виче: „Људи, родио се вештац“. После тога, кад дете одрасте, неће моћи да уриче.
     Има двојаких урока: „великих урока“ и обичних. Од „великих урока“ баје се овако: Овлаже се руке пљувачком, узме се босиљак па се са три прста стави на слепоочницу уреченог. Та се радња пропраћа речима:

За ово бајање може се употребити и вода са босиљком. Још се гаси и угљевље, па се умива обајаном водом „на горе“, уз лице.[13]
     Код обичних урока истерују се уроци из уреченог овом басмом:

По свршеној басми, прска се уречени богојављенском водом и мало пије.
     У Драгоцвету за уроке веле „почудиште", тј. кад се неко удеси па изиђе у народ или ако је личан те сви гледају у њега са дивљењем, онда га „почуде" — урекну, те му припадне мука. Баје му се ножем и босиљком, гаси му се угљевље у зеленом „каленчету" (каленче — каленица — мала зелена паница). Овој врсти урока одговара и састав басме:

     По завршеном бајању, уречени пије од пребајане воде по три гутљаја, на три разна места, на „гламњама" — дрвима крај огњишта, на прагу и на дрвљенику. Још му се дају три угљена да понесе кући и метне у воду за умивање. Остали се угљенови враћају у ватру да „оживе“, како би и уречени поново постао здрав као што је био и пре.

Бајање од „русе". Русе су красте, које излазе најчешће по лицу, ногама и рукама, ређе по осталим деловима тела. Има их две врсте: водене и суве русе. Водене се у почетку јављају као бубуљице, прскају и из њих тече нека жућкаста водица, и кад се запеку имају жућкастоцрвенкасту (наранџасту) боју. Отуда им је вероватно и дошло име, јер народ вели за риђег човека: „рус човек" или за риђу косу: „русе косе“.
     Суве „русе“ не пуштају воду него се шире по лицу, или се расипају по телу са несносним сврабом. Уопште, и једне и друге шире се доста брзо, несносно сврбе, боле и горе „ки ватра“.
     Од водених „руса" баје се говеђом балегом, за мушкарце од вола, за жене од краве. Балегом се дотичу и мачкају русе и баје:

После бајања балега се залепи на дувар. Баје се по три пута: изјутра кад излази сунце, у подне и увече кад сунце седа.
     Од суве „русе“ баје се перцем и метлом уз изговор:

За суве „русе“ „гради се мелем од винског сирћета, глеђи и зејтина[14].
     У Смедереву се од „руса“ баје друкчије. Узме се неупотребљено земљано лонче. У њему се помеша кисело млеко са „русаном" травом, која има рецкаве листиће и налази се по баштама. Једнобојним кокошијим пером замаче се у лонче и маже по „русама“. Басму не знам[15].

Бајање од „издати“ или „издата". Има више врста „издата". У Драгоцвету код Јагодине знају за два: „издат потајан" и „издат брзак“. Од „потајног издата“ човеку се надује с времена на време трбух, савију га болови „просто да цркне“. Овај издат може да држи човека no десет, двадесет и више дана. За бајање се узима трава „издатка", нож
са црним корицама и тамјан. Све се то држи у десној руци и превлачи над болесником одозго на доле и говори:

Ово се бајање понавља неколико дана, доклегод „издат" држи болесника. Али у петак, недељу и празник не сме се бајати. Уопште у те дане не ваља бајати ни од једне бољке, сем „издата брзака" и „злика". Бајање на „светак“ (празник) не помаже и болест одмах прелази на врачару.
     „Издат брзак“ сналази човека или животиње „у ма“ (на мах). Удари у главу и срце те може човек нагло да умре или животиња да угине. Трбух се страховито надима и ватра обузме цело тело. Стога треба хитно пребајати са травом „издатком“, ножем и тамјаном. Тиме се манда над човеком или животињом. Над главом се вели: „Шаран глава!“ изнад груди: „Шаран срце!“ а код ногу: „Од медведа ноге!“ Па се онда „врће“ издат код онога који га је напратио, речима:

     У Смедереву се баје од „издати“ ножем са црним корицама и парчетом обичне метле. Овим се болесник лагано удара по стомаку и притом се баје:

     Затим се дуне преко болесника и три пута удари ножем и метлом у земљу. Све се понавља више пута, док болеснику не буде лакше.
     Још за „издати" веле да је то болест груди, леђа и главе. Такође се баје ножем и „парчетом“ метле и крстећи се говори се басма:

     Тако се говори девет пута наизменице. Сваки пут се убоде ножем у земљу.

Бајање од „углаву". Баје се живим мољцима и обичним чешљем. Живи се мољци ставе на главу и баје се чешљем све док они не угину, изговарајући ово:


Бајање од „страве“. Бајалица стане ногом на балегу а дете држи у рукама и баје:


Бајање од ушију. Од ушобоље помаже бајање белом лозом и црнокорастим ножем. Басма гласи:

Кад се једном пребаје, лоза и нож се метну на земљу „да се мало одморе". Тако се понавља док болеснику не престану болови. По свршеном бајању лоза се баца на ђубриште.[16]

„Бајање од наступа“. „Наступ" је болест стомака. Баје се петом над болесниковим стомаком. Може да баје свако али је најбоље кад се нађе ко је петом стајао змији на главу. Басма гласи:

То се понавља девет пута.[17]

                                                                         Петар Момировић


Референце[уреди]

  1. ↑ Ова сам бајања забележио од бабе Милке Стајић, удове из Ћуприје. Родом је
    из Трстеника, има око 70 година. Басму о секавини научила је од неке девојке у Ћуприји
  2. ↑ Прибележено од бабе Станије Нешић, удове, старе 60 година. Научила је бајање још као дете од своје бабе. Каже да јој бајање добро иде, још јој „нико није погинуо од руке“.
  3. ↑ Прибележено од Милке Стајић из Ћуприје.
  4. ↑ Прибележено у Смедереву
  5. ↑ Забележено од Петра Цветковића из Селевца смедеревског, старог 56 година. Ову је басму научио од мајке.
  6. ↑ Из Смедерева
  7. ↑ Из Смедерева.
  8. ↑ Бајања од главобоље, „очобоље" и „коштака” прибележио сам од Стефаније, жене Милана Маринковића, служитеља гимназије у Смедереву. Родом је из Лозовика у околини Смедерева, стара 57 год. Научила је бајање од своје мајке.
  9. ↑ Уопште код сваког бајања ако болеснику не буде боље
    треба прекинути.
  10. ↑ Бајање од „злика" „благе бољке" и „намере" казивала ми је баба Станија Нешић из Драгоцвета.
  11. ↑ Из Смедерева.
  12. ↑ Из Драгоцвета код Јагодине.
  13. ↑ Прибележено од Стефаније Марковић.
  14. ↑ Прибележено од Станије Нешић из Драгоцвета.
  15. ↑ Записао Војин Јелић, уч. VIII разр. гимн. из Смедерева.
  16. ↑ Бајање од „углаву", од „страве“ и „уш ију“ су из околине Смедерева.
  17. ↑ Из Смедерева.

Извор[уреди]

Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 13, 1938.; Момировић, Петар: Бајање у нашем народу, стр. 76-85.

Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Момировић,_Петар:_Бајање_у_нашем_народу&oldid=129713”