Ивкова слава/1.3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Глава прва
◄   Почетна страна Глава друга   ►

Ђурђевдан[уреди]

Глава прва

I део - II део - III део - IV део - V део


* * *


- Где је тај домаћин? Амо, домаћине! Домаћин има ли га туј? Није сваки дан Ћурђевдан! - чуше се гласови споља.

И опет уђе једна или управо две засебне гомиле, и све очи се окренуте новим гостима. Једна је гомила лармала, по чему се видело да су ти из гомиле били интимнији, а друга је била мирнија. Најпре уђоше ови мирнији, поздравише се с домаћином и поседаше, а за љом уђе она друга; тројица весела изгледа, здрави као тресак, а зашиљили шубаре и накривили их на једну страну.

- Добро те се и саг сетисте и наканисте! - вели им домаћин, излазећи им радостан и сав блажен у сусрет.

- Е па ти, фала богу, знаш нас! Ми се тешко накањујемо човеку у кућу рече један.

- Али кад му већ дођемо, онда нас шале не отера! - прихвати онај други. Знаш како причају за медведа: откинули му једно уво док су га извукли на крушку, а после и уво и реп док су га свукли с крушке. Е, то ти је исто и с нама.

- Твоја кућа, наша кућа; тој си ми знамо. У половин дан, у половин ноћ, кад си милујемо ће' улезнемо: и кад си опет милујемо, таг ће' па излезнемо! - вели трећи.

- Познавамо се, де. Побратим побратима да не знаје, бива ли, а? - смеје се домаћин задовољно и блажено, гледа их неким очинским, пуним милоште погледом и нуди их да седну. - Ела-те малко да поседите.

- Е пa, Стефка, биће време, богами, да се ми ...

- Ама куд искате па саг ви? Лошо ли је зар код нама? - пита га домаћица.

- Ама баш зато и да идемо, велим ја; јер кад ти је најслађе, веле ваши стари, а ти баш онда прекини!

- А зашто да кварите друство?! Зар ми дор дођосмо, а ви па да искачете?! - пита један од скородошавших.

- Хе, тако је то у свету. Старији млађима треба да начине места, јер на млађима свет остаје! - смеје се г. Мирко.

- Збогом! Клањам се! - вели г. физикус.

- Милољуб, тантику у руку! – наређује гђа физикусовица.

- Дакле, трећи дан Духова слободни сме надати се! - рече физикус клањајући се и излазећи.

Одоше. Од старих остадоше казначејеви и пензионареви. - А где су вам гocпoje? - упита гђа казначејка.

- Cлугe несмо гocпoje немамо, а ако да питујете за наше жене и домаћице, ене ги одоше си дом! - вели један од оне тројице.

- Па јесте л' били на колико слава? - запита г. Мирко газда Аксентија Прибака, шпеку-ланта и лиферанта.

- Јок, на два-три места само. Само с онима сам ишао с којима тргујем ... знаш, ред је ... - одговори лиферант па хукну и раскопча дугме на огрлици од кошуље. Не марим ја то, ал шта ћеш ...

- А који су ово? - пита г. Мирко полако домаћина и показа на ону тројицу.

- Друство, све пријатељи; побратими се викамо, а много убаво живујемо. Онај у ћоше што је, то је Мита, викамо гa Курјак; онај па до њег што си седи, то је Јован Смук; а онај па трећи што је, ако да запиташ и најмалецно детенце из малу, ће да зна да ти каже за Калчу, тој си је Калча. Ако си слушаја кадгод за Калчу, ето тој си је тај Калча. Микал Николић Калча. Све људи од ред; еснаф човеци, што се каже.

- Чини ми се да их знам мало; биће из виђења.

Они се поиздигоше мало са седишта и поздравите га.

- Не ги знајеш, господине, нису чиновници како тебе; еснаф-човеци, како ја што сам. А убаво се живујемо: како сол и 'леб! вели задовољни домаћин.

- Како Божић и Бадњи дан. Ич не може, господине, један без другога, како да су родљаци! - вели домаћица.

И доиста је тако било. Били су нераздвојни. И мислим да вам нећу бити досадан, штавише спашћу вас од досаде, јер г. Мирко је опет почео једноме од нових гостију из оне друге групе да прича како је оставио дуван, па да га не бисте опет морали слушати, боље да чујете коју о овима.

А после, и г. казначеј се упустио у разговор с газда-Аксентијем, лиферантом, који му се примакао (а као што је већ свакоме познато, лиферанти не испуштају из вида никад наше казначеје, него их јуре као ајкула лађу). Нешто се разговарају врло пријатељски и газда Аксентије је већ позвао г. Кузмана сутра на један добар ћевап. Док се, дакле, они разговарају, и г. Мирко прича и по други пут како је оставио дуван. А једна госпођа другој о неком занимљивом роману који баш сад чита и стала је баш на оном месту како се син барона од Друденштајн заљубио у млинареву ћерку, а његови родитељи неће ни да чују.

"Заборавите ме, бароне од Друденштајн, казала му је девојка ; заборавите ме, као што вас ја никад заборавити нећу ! " Баш ту сам стала, вели госпођа, па сам превртала из нестрпљења да видим даље; све се бојим да не учини штогод од себе, да не искочи под точак воденички! Док, дакле, они то причају, слушајте ви ово.
Сва је скоро варош знала за леп живот ове четворице: Ивка, Курјака, Смука и Калче.

Увек су били заједно и сваки је казао: да се не чуди како их бог створи, него како их састави! А били су таман створени један за дpyгoг. Мајстор Ивко је био најмирнији и највреднији међу њима, реко би човек у први мах да и није за њихово друшво; па ипак ни он, такав какав је, није могао ни пола дана да издржи а да се не види бар с једним, ако не са свима. Кад су заједно, а они су најсрећнији. Увек имају шта да се разговарају. Вазда један другог траже. А кад се нађу, а они се гледе задовољно као да се нису бог те пита откад видели. Ако један купи хаљине, свима се допадне и штоф и крој, па сви поручују таке исте. Кад један почне да носи зимски капут, сви почну; ако један осети да му шкоди дуван, сви се туже и одлучују да остављају дуван; а ако један омрзне неку кафану, ниједан више не назива бога том кафеџији. Накратко, били су нераздвојни, на велику жалост својих жена. Жене им се и нису богзна како пазиле, али они, то је било за причу. А најлепше се то видело онда кад је који од њих болестан. Чим један само мало покуња, а они други просто премру од страха, па се забрину, иако та болест у самој ствари није ништа, ништа озбиљно. Одмах се ужурбају и распитују један другог: кад су га последњи пут видели, какав је изгледао, је ли било каквих симптома да је, наприлику, мање јео или мање пио, и тако нешто. Па онда иду и обилазе га. Поседе мало, па онда иду забринути. Ћуте само, а тек ћe неко од њих: "Море, видесте ли, људи, од побратима што се напраји! Ич не ваља, ништо се напраји од човека! Ће' гa изгубимо, па ћe останемо како сирочики без мајку!" - "Не ваља, ништа не ваља", вели други. "Нема ту ништа, него треба доктора звати, док не будне доцне." - "Море, какав доктур!" вели опет онај први, "с очи да ги не видим тија екимини ! И онија ће си па некому да помогну?! 'Ајде па и ти како збориш то!" - "Море, на три сам екимина поручаја пилав", вели Калча, "а мен' ми неје јоште ниједан. Ама ја ги и не зовем! Заш' па да ги' викам?! Ни на Чапу не треба екимин па болује ли! А зашто да га зовем?" - "Па шта да радимо? Помагајте, људи" - вели трећи. "Што да прајимо? " вели Калча. "Па ми ће' гa, ете, да лечимо! Какви илачи какви бакрачи. Сутра ће' си отиднемо сви на куп, па ће гa цврсто да истрљамо, па ће си бидне здрав како могаре. А што му треба илач!" И што један предложи, томе обично нема опозиције, обично се усваја. Сутрадан одлазе сва тројица болеснику и кажу му: да никако не узима лекара, а они јамче и подухваћају се да га излече. А оно што би дао лекару, боље да поједу и попију у друштву. Бадава се "болесник" брани да није болестан и да му ни на крај памети није било да зове лекара. Ништа то не помаже. Он ће бити и он мора бити трљан. "Треба да се чуваш", веле му, "заради нас да се чуваш, ешеку ниједан!" - И он не зове лекара, верује кардашима, а они засучу рукаве, па га стану права здрава трљати. Он трпи, верује већ да је болестан и показује где га пробада. А они трљају још јаче. - "Море, остав'те ми човека, оће душа на нос да му искочи!" виче жена и брани мужа који се предао судбини с тврдим уверењем да ће му помоћи. - "Ти да ћутиш, роспијо једна. Лако је теби, ти ћеш да нађеш дpyгoг мужа , вичу они! "али ми оваквог побратима никад!" Па удри још јаче у трљање, док побратим не избечи очи као печена риба а пружи испод њих шију као корњача и не викне: "Доста бре браћо , има те л ' душу! Остав' те што и за сутра; може и сутра да дођете." - "Још мало" веле они, ,,држ' се само јуначки!" Затим гa оставе, алале се с њим, одреде једног ко ће поседети код њега ноћас, а обећају се да ће гa сутра опет обићи и опет протрљати. Кад оду, пита гa жена како му је. А он јој одговори: да гa старо више не боли ал се осећа ко да су гa мечке газиле. А сутрадан пре зоре још, ухвати пут у виноград или још даље. А кад му дођу кардаши и чујy да се дигао а они одлазе задовољни што cу на време стигли и спасли побратима, и радују се што су тако батли и руке те је помогло трљање. - " Да бог помаже за трљање; а ћа'мо, да тој не беше, да му поручимо пилав. Истрљамо га, ама се и диже!" вели Калча.

,, Да вика доктури; - море, ми ћe смо му доктури за сваки болес'!" Али бивало је ипак и таких случајева да је после њиховог кардашког конзилијума и дијагнозе ипак позвани прави лекар рекао: „Још два сахата доцније да сте ме звали било би доцкан!" Али то није имало никаква ефекта, јер су сви сложни били у томе: да је боље било дати паре механџији и ћевабџији него доктору и апотеци. У томе су биле тврдице, иако су сви имућни били.

Један је био трговац, а остала тројица занатлије. Сви доброга стања, само је Калча био мало тањега стања, јер је као страстан ловац мало више забатаљивао свој алат и занат. Али је он ипак био још најзадовољнији и најбезбрижнији, ваљда зато што гa је држала нада да ће се обогатити кад и остало његово друштво, које је било познато у чаршији (иако не у трговачком свету) као нека врста акционарског друштва за експлоатацију блага које се, нема сумње, много налази закопано у овој нашој благословеној земљи, која је негда била и царевина. То друштво није, истина, пријавило и протоколисало своју фирму у Трговачком суду, нити је уживало икаква ни најмања, а камоли највиша повлашћења за своје предузеће, али је оно зато ипак живо, сложно и постојано радило. Ради тога свога предузећа били су сви јако сујеверни, као сви људи који се тим мислима носе. Волели су и отимали су се сви, сем Калче, да кумују Циганима, да крсте новорођене (а можда и већ неколико пута пре тога крштаване) Циганчиће. Та сам Мита Курјак крстио је досад некаквих седамдесет и седам Циганчића!

Не велим да није имао и неке пријатности отуда, али беше и доста непријатности. Чим кога Циганина ухвате у крађи, а он из апса поручује по "кум-Миту", да дође да јамчи за њега.

"Помагај, куме; у душманске ти руке допадо'!" поручује кум из тамнице, куће необичне, или са калдрме где су гa одредили да очисти двадесет квадратних метара калдрме од зубаче траве.

А то предузеће су крили од свакога, мада гa је цела варош знала. Мало-мало, па их тек нестане. Нема ни Курјака ни Смука ни Калче (Ивко није био акционар, баталио је то рано, и није више ишао на тај посао с њима, чим га је за време једног таквог одсуства калфа покрао). Где су, куд одоше, куд их нестане, као да су у земљу пропали, то нико није знао. Или, боље рећи, знао је свако само то отприлике зашто су отишли, јер би се сваки, кад би се повела о њима реч, тек осмехнуо и рекао: Нема хлеба без мотике!

А они су се дигли добро снабдевени захиром, јелом и пићeм у неколико чутура, а повели би са собом увесељења ради и познатог Мила ' ћеманеџију, да им свира у хармонику и да им певањима свима милу песму: "Гена мајку љуто куне". Кад оду, нема их по неколико дана, као да су у земљу пропали, па нити ко зна на коју су страну отишли, нити с које ће се стране, и кад, вратити. Али је свак знао да су извесно морали добити тих дана какве поуздане изветашаје од каквог сељака опет једног акционара тога њиховога друштва и да су отишли да копају какво закопано и већ давно заборављено благо, какве ћyпoвe пуне буђавих махмудија и талира Марије Терезије. А после сваког таквог излета и пута враћали би се празних чутура и пуних глава, озбиљни и зловољни, о трошку Мила ћеманеџије, који је сав бакшиш добивен од њих потрошио опет с њима и на њих. "Плаћај , бре, ваљда су ти од татка остале!" вичу му они, љути и зловољни.Нису ништа нашли, али је један сељак - од тих њихових - некоме поверљиво причао да су наишли и на сводове и све, али бадава! Уђеш унутра, зграбиш колико хоћеш, али онда не можеш да се макнеш, док не пустиш заграбљене паре из шаке! Треба им још нека травка, и једна реч, али која је то травка и каква је то реч, то неће још да каже. Утехе ради приређивали би одмах сутрадан опет какав излет, али краћи, у Бању, у лојзе на ћебап или на јагње на лози, или у лов или у риболов; или ако им то није згодно, а оно им не гине облигатни доручак, који је био увек озбиљнији него сваки ручак код дpyгoг света. Таких су доручака имали свакога дана, и ту би појели по двеста ћебапчића лесковачкога стила и попили осам до десет литара вина, пре више но мање. Све би то стало обично шест а и више динара; а плаћали су наизменце, данас један, сутра други, и тако даље редом. Стога су и прозвани ђувеч-кардаши.

То су им заједничке особине њихове биле, а имали су и специјалних, сваки својих. Сваки се нечим од осталих одликовао и тиме био неопходан и незаменљив у том друштву, тако да не знаш шта их је више спајало, шта их је чвршће скопчавало у ту хармоничну целину, она сличност или ова различитост карактера. Смук је, на пример, био славна испичутура, јунак на пићу. И нико га није видео да се он батрга пијан преко сокака као што то раде пијане Швабе, кад се овде код нас намаме на добро вино - једино ако гa познаш по коси, која му мало падне на чело, и по јаци на капуту, која му је тад усправљена. А сем тога био је и стручан, добар познавалац вина, компетентнији је, вала, био његов суд него суд самога оног државног хемичара! Док само метне чашу под нос не треба ни да сркне, а он рекне: "Чувај га, не ' износи га пред сваку шушу. " ако је добро, или "Биће добро сирће, а и то су паре" ! И то је после све тако као свето. - Курјак је, опет, био мајстор да спреми јело. Не боји се ниједног цинцарског ашчије или швапске куварице. Кад он направи ћевап, ђувеч, аласку чорбу или јавију, то је, то је - шта ту да вам фразирам – требало просто сести, и незван, па јести. Па што уме да запапри јанију или паприкаiп, мани се! За њега то причају, ако сте по чем чули, да је тако запаприо паприкаш да га нико, па ни он сам, није могао јести; а кад су гa изручили пред Чапу, овај се грозно oпaпpиo и лајао као бесан на паприкаш, трчећи поиздаље унаоколо око њега као око јежа каквог. - Ивко је био жесток да подвали, да нагарави човека, да га наведе на нешто, па да га изложи после смеху и задевању целога света, наравно све из шале, а он за то време да се упреподоби у дућану, да шије и да се чини невешт! - А онај четврти, Калча, он је био познат као страстан ловац, па следователно и као човек јаке и живе маште, коју често није довољно зауздавао него јој пуштао маха, па је зато често и дочекао да му какав сувише прозаичан слушалац упадне у причање и каже: "Калчо брате, одвалио си; лажеш, брате, лажеш!" Калча се, истина, бранио, али како никад није могао да се позове на никога, сем на свога вернога Чапу, а овај, као и сваки пас, не може да буде сведок, то је остало мишљење по свима махалама: да је Калча, истина, добар друг и човек и ловац, али да Калча хоће почешће, богами, и много да лаже.

- ... И тако вам ја ни дан-даљи не пушим. Па баш кажем малочас овима: Може се, може, брате, све се може. Живом се човеку ништа није отело! - заврши г. Мирко.

- Како ти, Калча? Идеш ли у лов?- запита га казначеј.

- Па знаш, господине, како ће да ти рекнем ... понеки пут. Од време си научи', па што да прајим! - вели Калча. - Ударим на лојзе, па отутке се спуштим с пушку, тике за ради адет, како ловџија ...

- А је л' богата околина, - пита г. Казначеј - има л' дивљачи?

- Па има, има, господине. Може да се намери од Прокупачко, а и одовутке, оди Суву планину, има ги доста, сијасвет. Ама знаш како је, господине, - вели Калча - за свако иска време да му је. Има време за зајци, има за срндаки, има за шочики, што ги вија, из Шумадију што сте, викате патке дивје, а ми ги па викамо шочики. За свашто има си време, па и за идење у лов. Има, господине, има, за све има. Тике не може се, занајат је, а ја сам си еснаф човек, а дућан да оставим салте на чираци, бива ли?

- Разуме се! - вели казначеј.

- Зашто кад се иде, бива ли да ем испушти пазар у дућан, ем да се с празан јанџик врне човек дом; па ем штета, ем резил'к! Да се резили салте, па како онај, ако га знајеш, Миле С:ојтарија што правеше, бива ли и ја, Калча, такој да чиним?!

- А шта ради тај Миле Сојтарија? –запита гa казначеј.

- Миле Сојтарија?! Питујеш ме, господине, што ради?! Миле Сојтарија кад се намери такој нешто та бидне батли да улови што, а он, хеј-хеј, оди Стамбол-капију ће да улегне у град, па ће таг кроз сред-средину од чаршију да си иде дом, салте да ги види свет. Обесија два зајка па си спацира кроз чаршију како паун кроз градину и вика на свакога "Живоздраво!" и на там, и на овам' по сокак на човеци. А кад му неки па рекне: "Аферим, Миле! Море доста ги ти потепа! " а он веће нема, не знаје што да праји, а и не гледа на човеци веће збори: "Море! Јоште шестину ги yгeпa, ама премисли се: што ми требају, кој ће да ги руча на дом?! Па ги раздадо на чивчије, а задржа' си за мен' салте овија два што ги вид иш'•" - А кад ич не улови, леле мајке, таг па да гу видиш што чини! Таг не улази, жена, на Стамбол-капију, већ од овуј страну оди Гробљиште. Туј куде је саг Тутуновићов подрум, причека си дор не падне т'мина, па топрв таг ће да улегне у град на Жожину капију, а обесија жално мустаћи како Турци кад се враћаше од Карадаг ; па си јутре ћути, жена кисела! А кад га јутре питају човеци: "А бија ли си јучерке у лов, Миле?“ а он си збори: "Ба салте искочи до Келе-кулу, па се премисли' те се врну, не беја' ништо зар ћефли за лов." Ел' ћe ,да рекне: " Малко, теферич си правештем, салте да си испразним пушку, зашто не смем у варош, знаш ће ме казне." Ето тој чини Миле Сојтарија, а ја ти нисам такав човек! - рече Калча и припали цигару коју је за све време причања држао направљену и спремао се једнако да је припали, иако му је већ мало нервозни г. пензионар већ дваред поднео машину и рекао: "Извол'те, запали, брате!"

- Разуме се - вели казначеј. - А, велиш, може доста да се налови?

- Море, тол'ко ги има, та сас голе руке да ги фаћаш, господине. А код мен' добро око, добра пушка, а човек сам од тај занајат, та кад се дигнем сас онога мојега Чапу ...

- С ким рече?

- Мојега Чапу не знајеш?! Загар мој, господине. Та што је пцетиште, до Стамбол га веће нема, толко је за лов! - рече поносито Калча. – А и мајка му беше пцетиште, ама под план!

- А где га набави, богати, кад је такав? - запита гa казначеј.

- Даде ми гa Ибиш Арнавут, с кога се убаво живувасмо у турцко време. Добар човек и убав човек беше, ама салте што волеше, господине много да лаже; ама турцки да лаже! Кад казује кол'ко је уловија, - па оно треба да нема ич зајац одавде од Ниш па дори до Стамбол, тол'ко ги је . он сам потепаја! Та кад си одоше Турци, па Србија заступи, а он ми рече: "Калчо море, кузум Калчо, Наше турцко, рече, беше овден веће! К'смет. Бог рекаја да се такој напраји и бидне, а цар и краљ наредише се. Теб' те, Калчо, рече, тегли твоја .вера, а мен' па моја; ти си по caг краљски, а ја царски! И ја ћу, рече, да идем па да биднем султански човек какој сам, рече, од време бија; ама наш достлук и наше друство не можем да зоб'равим, рече! Еве ти од мен' овај oгap, паре вреди, Калчо! А ти си човек ловџија; знавам те, рече, убаво како и себ' дек' си тиријаћија на лов. Узми си овога мојега Чапу, на пепкеш. Ама да ти је аманет од мен'; да га пазиш, рече како брата ти. Па када, рече, видиш Чапу, вика Ибиш, а ти да ме се сетиш. Тол'ко. И ја си узедо' Чапу; и бог да поможе од тога!

- Ама, како, како, како 'но рече! Ама зар баш тако ваљано псето! - чуди се г. казначеј.

- Како мислиш! Море caг при овај ћеф да ти кажем једну багателу, а убаво си знам да неће' да ми вер'вате а од реч до реч је истина, овога ми причеста! - рече и диже чашу с вином. А све си тој беше заради онога мојега Чапу.

- Молим вас, јако ћете нас све овде обвезати, ако . . . - рече онај Непознати.

- Седим си ја једанпут по ручак: у мој дућан, па си радим како еснаф-човек сас моји момци, а там напоље врне ћиша, боже господи, врне па иска да потопи све, - дор тећи си улезе један човек офицер, а лице му се не видеше, салте црни мустаћи, зашто беше намакнуја онуја шињелску кукуљачу на главу, па салте очи и малко мустаћи што се виде.

- Дивота! Почиње заплет! - рече онај.

- Уиђе си у дућан, па се обрну на куде мен' па си запита: "Је л' је овој дућан на Калчу, дугмеџију?" - "Тој' је!" рече ми чираче. - "А Калча, дугмеџија, има ли га туј?" питује си па онај човек. Ја си се диго' та се преклони и рекну': "Ако искате Калчу, ја сам Калча, кујунџија; а дугмеџија Калча нема гa; такав Калча нема га у овуј малу! " - " Е , па лепо, вика он, Калчу, кујунџију, искам да нађем." - "Што ви треба Калча?" запита' га па ја. - "Пратише ме, рече, из двор до теб-ке. Иска краљ јутре рано у самнување да искочи у лов, па му ники рече за твојега Чапу, да је антика-пцето; па сам саг дошеја, рече, да ми даш Чапу на послуг, па и опет ћe' ти га пa врнемо, рече он. Поздравија ти се краљ, рече, да му даваш твојега Чапу, а ја сам краљевски, рече, маршал. - " Поћута' си ја мало време. Што да прајим, мајке, caг, мислим се у памет! Тол'ка чес', ама бива ли Чапа без мен' ... та си реко'• - „Фала господине, и мен' ми је много мило за овај чес'. За краљско здравје ћу погинем; ама Чапу самог да пуштам без' мен ' - не бива! Не бива господине! Сас мен' се је научија, па ће ме осрамоти, и мен' и себ'; па како ћу после да искочим помеђу свет од резил'к!? А ако је викам и ја да си идем сас мојега Чапу, тага'ј , викам' , бивда! Такој, молим те, да се поздравиш од мен'. Зашто без мен' неће Чапа да руча, а ни па да пије" - Јоште се мало разговарамо и отиде си човек; - да запита, рече, па ће се врне. А си он отиде, а Сотир кубеџија, до мој дућан што је - брг' о па к' мен у дућан па вика: " А знајеш ли, рече, море Калчо, кој ти беше саг у дућан!" - Офицер викам, кој ће да бидне! - " Ба, рече он, тој беше краљ, убаво гa, рече познадо' !"

- Краљ! - викну' Непознати. - Класично! Диван материјал за позоришни комад !

- Лелеее! – викам. - еј Калчо, главу да строшиш, што ће' саг да ' прајиш!? Краљ!

- Е, домаћине, ми се, богами баш добро одморисмо и заседосмо код тебе! - рече г. пензионар, који се за време последњег Калчиног причања плашљиво врпољио на столици. – 'Ајд, Стефка, 'ајд, Бисенија да се то иде вeћ!

- Та остан'те још мало, па ћемо заједно – зауставља га г. казначеј.

- Аја! Збогом, домаћине, а и ви сви други! - Поклонише се и одоше.

- ... А кад се врнусмо из лов – наставља Калча – а краљ ме викну у пајтон при њег '. Он си седну десно, 'а ја лево од њег'. А пцета ни иду испред пајтон, а ја ги гледам па ми мило; краљско пцето иде си лево, а мојега Чапу пуштија десно од њег'! ( И пцето, море, - виде ли како је воспитано - па признава, па му, демек, држи чес' , ете на истога тога мојега Чапу , што ви сад за њег' казујем !!) . --- Ето, дође тако неко, па... - рече г. Мирко љутито, кад су већ били на улици - ама није, брате, свака ствар за разговор! Није, брате слатки, није! Не волим ја то! Четрес година беспрекидне, беспрекорне и беспорочне службе; никад кажњен, никад опомене, па сад да слушам још ... Моје је правило увек било то био дејствителан, био у пензији да увек тако што избегавам! Не волим после да сведочим!

- Па то је славан пас! Уникум! - рече онај.

- Антика-пас, што ти кажем! - рече Калча. А и од сој беше; мајка му беше кучка на онога, ако пантиш, Белога Мемета. Ибиш гa много волеше, побоље од пиштољ. "Туфек ћу, рече, нађем ласно. Ћу отиднем, ете, до туфекџију, па ћу му, вика Ибиш, рекнем: Да ми начиниш за кеф туфек, а за паре те ич не питам; ама Чапа, ете један ако искочи у наш век." Од сорту је; сој је, што се вика! - рече Калча поносито и пусти неколико густих димова.

- Уникум! Уникум! - вели Непознати.

- Како викаш! - окрете му се Калча.

- Кажем, да вам је ваљда од помоћи . . . десна рука ... помаже вам у лову . . . вели онај.

- Море, ужива ј! - вели му Калча у најлепшем полету причања. - Полани, у зимњо време беше, кад си идо' једанпут у лов сас тога мојега Чапу за кога ти caг казујем, - туј што беја' батли, мани се! Туј видо' убаво, што рече Ибиш, да Чапа паре вреди. Без њег' - без Чапу – ћаше ништа да не бидне: ама сас њег', па берићат-версум ! Бог да поможе!

- Та није могуће!? - чуди се Непознати.

- Богами ти казујем! А тол'ко ги утепа зајци, да ги не мога' све сам да понесем, већ си узедо' под ћирију једно магаре из лојзе што је, па га натовари' сас потепани зајци. А беше ги тол'ка млозина да се салте по онија његови големи уши познаваше дек' је магаре а није коњ: тол'ко ги сијасвет зајци потепа тагај! Леле!! Што се намучи' таг. Пече звезда одозгорке, како у лето; зној липти, бож'ке липти та да поцрцамо и магаре и ја!! Амен' ми стаде жал нешто за оноја магаре што ће да липсује ода онај голем товар и врућину; а летњо време, знајеш како је! А премисли' се па у памет и тој: Што ћe ми, викам, тол 'ко! Кој ће да га поруча тол'ко меситпте! Те се присети' убаво, па поскида' и курталисава' магаре. Па си зареди' како епитроп с дискос! Па у овуј кућу зајца, у онуј срндака, у онуј па шотку, све по пријатељи и по сиротињске куће! А мен' ми остаде сал' три срндака за три побратима и зајац и јаребица камењарка за мен '. Те си напраји један таратор за ћеф од зелене краставице, та се убаво варуча! Ете, такав ти је мој Чапа! Ивко, море има ли гa туј Митанче, чираче, да си поскокне до кућу ми, па да доведе мојега Чапу, искају господа да се познаду са с њег'.

- Батали ! - вели Ивко.

- Видећемо га и после бране се гости.

- Е, жено, хоћемо ли! Домаћине, збогом! - рече казначеј , коме се, као човеку који једнако с цифрама има посла, није ни најмање допадала ова Кадчина зимње-летња ловачка прича.

- Зар већ!?

- Морамо! Па кадашњи смо!

Одлазе. Испраћају их.

Наставак


I део - II део - III део - IV део - V део