Ивкова слава/1.2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Глава прва
◄   Почетна страна Глава друга   ►

Ђурђевдан[уреди]

Глава прва

I део - II део - III део - IV део


* * *


После подне настаде тек налога. Гости једнако улазе и излазе. Собе се сваки час пуне и празне; интимнији седају у ходник и на доксат. Слике се мењаjу, све новизе и новиjе, све лепше и лепше, кажем вам као у каквом калеидоскопу. Сад су собе дупком пуне, мало после се испразне. За тренутак скоро никог у њима, и домаћин таман начини цигару, а тек чује жагор на улазу и он баца цигару и полази пред госте. Неких пет-шест тако начињених а незапаљених цигара стоје којегде по соби. И собе се опет напуне дупком тако да бар један, ако не и два три, стоје и стојећи праве цигаре из својих табакера; а домаћин их послужује својим дуваном, доноси им жижице и таслице за пепео; трчи из собе у собу, одговара на питања и ословљава ћуталице. А затим стане насред собе и распитује домаћицу и Маријолу јесу ли сви послужени, а понекад хоће, богме, и госте да запита је ли добио овај или онај жита, или вино, или већ што овоме као госту следује на једној таквој слави. А то ради и домаћица Кева. И она дигла, онако мало расејано и забринуто, обрве и пази да ко не остане непослужен.

Кажем вам, слике шарене, а све једна за другом долазе као у калеидоскопу. Сад баш је ту између гостију и г. Пера, ветеринар, с госпођом, и г. Трифун, лиферант, са својом женом и децом, са двоје малих и једним већим, једним главатим и буцмасмастим буцовом са шеширом који му је равно до ушиjу набиjен на главу, а који је или заборавио или не може да га скине - јер су му заузети не само џепови него и руке колачима са разних досад посећених слава. Ту је г. Јова, срески писар, са женом у либадету са исеченим рукавима и дијамантским. прстеном и граном на шамији испод које се пружају бестрага дугачке шишкe, које се спомињу у једној пакосној песмици заједно са именом г. начелника окружног, а све поводом оне гране коју јој је купио г. начелник, јер су пре тога ломили јадац. Гђа писарка је за све време ћутала и седела као кип, само се једном (заваравши домаћици очи) макнула и превукла прстом преко политираног стола, али се на своју жалост уверила да нема прашине. Дошао је г. Милосав, апотекарски помоћник, даље и г. старатељски судија с госпођом, до њега даље још неки, а у ћошку још неко, иако томе нико имена није знао, нико, па ни домаћин. Али то гa није ништа женирало, јер ако њему домаћин није знао имена, није вала, ни он домаћину знао, па су тако били квит. А домаћину тај непознати није могао да дозна име зато јер оне с којима је ушао није познавао, а није био опет рад да се срамоти пред њима па да их пита.

Разговор се водио онако с прекидима, мало дијалога, па мало паузе; некад једно а некад друго дуже. А био је разговор онај обичан, већ стереотипан на славама. Говорило се о становима, о времену, о скупоћи на пијаци, о безобразним млађима, о Фалбовим прорицањима, о броју слава тога дана и о Светом Николи, за кога се сви сложише да га ипак највише света слави. И таман се домаћин упознао са свима и ушао мало у разговор, кад мораде да прекине своју стару причу о томе како је његов дед оставио стару славу и узео ову данашњу (коју су причу многи стари пријатељи и посетиоци овога дана већ напамет знали, јер ју је овај сваке године тога дана причао бар једаред), мораде да је прекине, велим, јер чу споља жагор.

Стижу нови гости. Сви ућуташе и окренуше се вратима.

Улази г. Кузман, казначеј, а дао гa бог па темељан и он и његова госпођа, сушта слика Вертхајмове двокрилне касе; за њим улази г. Физикус Милан Ружић (пређе Мориц Розенцвајг) тако да није морао да квари монограме на салветима, шнуфтиклама и тако даље са својом женом Наталијом и малолетним сином Милољубом, једним буљооким лепо обученим дететом са танким ногама и голим коленима; а за овима г. Мирко, пензионар, са женом Стефком и ћерком Бисенијом која је већ пре једанаест година послуживала на славама; и напослетку уђе и она прва посетитељка од пре подне, мајка гђице Маријоле, девојчета што послужује баш у овај пар старе госте кафама. Она је тек само тако, само часком дошла.

"Ја ћу си туј, рече више за себе и седе на један ћилимом покривен сандук. Дошла је само да види како јој ћерка послужује и да јој намести хаљину и косу, ако што, то јест, буде мало у нереду.

- 'Ајд, диж'те се рекоше стари гости, кад уђоше нови.

- Што, море, зар ће' искочите! - пита их домаћин, не знајући ни сам да ли да их гостољубно задржи или учтиво испрати, па је зато и стао пред њих и раширио онако руке као да хвата пиле по авлији.

- Па тесто не једосте, гурабије не узосте, а веће искачете! Јолче, ела донеси гурабије! – рече Кева, агитујући већ као и свака домаћица за слаткише.

- А хвала, хвала! - клања се г. Пера, ветеринар.

- Па причекајте берем једно кафе. Јоло керко, ајде поскоро по jедно кафе! - вели им домаћица.

- Благодаримо, послужени смо сасвим, онако... А морамо да се штедимо; морамо још некима. Децо, напред командује Трифун, лиферант. Ко што ради, жено, ово наше дете, вала, само једе, и показа штапом на дерана који је баш тада свршавао с једним колачем и гледао који ће од она два која држаше у рукама пре да почне јести - уметло се баш на твоју фамилију. – Госпоја Кево молим вас, немојте му више давати слаткиша. Халав је и ждере па не зна шта је доста па ће да буде тутњаве ноћас.

- Ама, дете је ... па викам ... милује што је слатко и благо ...

- Ама остав'те, знам је његову нараф . . . Е, па_ збогом, домаћине, збогом домаћице! Прошћаваjте! - вели Трифун, пролазећи крај стелажа на коме се тресе сав порцулан.

- Прошће како и коље! - смеје се домаћица, испраћајући их. - Ће да дође и ваша слава, па ћу да ве питам: ел' ће ви мило бидне кад се растурује друство?

- Е, то му је! - рече лиферант, па наби шешир који је за три нумере био мањи од главе и изиђе.

- Па немојте да нас сметнете с ума: Кузман и Дамјан, Неумитни Врачеви! - вели г. Пера ветеринар.

- Што! Ама зар caг па и ти, господин-доктуре?! - зауставља гa Ивко. - Ето такој си је тој! Дор се један дигне и иска да си отидне, виде и онија па други та се дизају па се квари друство - вели домаћин и једне зауставља, а друге посађује као оно мајстори на вашару што уједаред опште са свима муштеријама.

- Не заустављајте нас ... морамо. Морамо, - рече гђа ветеринарка имамо још на једанаест места да свратимо. И они нама, већ што кажу, и богзна како, сваке нам године долазе и посећују нас; а, што кажу, више пута и преко године, а ми, какви смо, тек сваке друге.
- Море, па и треће . . . - рече домаћин.

- Па, што рекосте, и треће. Ја се, верујте, морам признати да је до мене кривица, - вели гђа ветеринарка забадајући шпенадлу - ја се, верујте, и не бих сетила, ал' мој Пера на то страшно пази. Он то зна. Има све славе у нотесу записане, па увек зна кад ко слави. Он то зна и води рачуна, а већ по мени, каква сам ја, богзна кад бих им и да ли бих им отишла! Док ја у њихову кућу једанпут, дотле они код мене десет пута. Баш ономад сретнем се с госпојом начелниковицом, па лепо видим, баш љута жена на мене ...пребацује ми ... каже ми: ,,Не, не, немојте ништа да ми говорите, знам да умете слатко да говорите ... нећу да вас чујем, да вас чујем нећу!" Каже она, а видим баш жао жени. Чисто ми жао, срамота ме, :мислиће још жена да се ваљда гордим! А није, богами, него ми така нараф. А тек мислим у себи: Боже, Цајо, докле ћеш ти бити таква! Још да нема оне наше Женске подружине, ти се не би ни видела и састала никад са светом! А ја сам тамо деловоткиња и концеше правим, а госпоја начелниковица је председница.

- 'Ајде већ, Цајо! рече муж.

- Извол'те кафу! Што, зар ћу па да врнем кафу? - чу се танки гласић гђице Маријоле.

- Фала, фала, Јоло! - рече гђа ветеринарка, па уштину девојче за образ и пољуби је. – Нећу моћи спавати ако још једну попијем.

- Кој' неје пија кафу?! - стаде питати девојче и окретати се по соби.

- Хајде баш да вас ослободим терета! - рече један гост и узе па попи оба филџана кафе.

- Па ела-те, изволевајте јутре берем на патерицу; патерица се вика женски светак! вели домаћица.

- Дакле, надајте ми се сутра засигурно! - вели гђа ветеринарка.

- Хоћемо ли већ једном? - рече нестрпљиво г. Пера.

- Ама молим вас, молим, - умеша се г. Мирко, пензионар - па остан'те мало. Немојте да помислимо да је то због нас.

- Ах, таман посла! - извињавају се гости, спремни за одлазак.

- То је оно - вели г. Мирко - што казали: "Дошли дивији па истерали питоме."

- И вас ћe, и вас, не бојте се - вели старатељски судија. - Данас мени, сутра теби! Знате како кажу. - А јесмо л' богати, жено били код нашег Јелесија, код поштара?

- Нисмо, знам добро - вели жена. Сећам се баш добро да смо само прошли и завирили, а ти реко: "Хаjд да оставимо за после, кад ударимо натраг."

- Добро, кад ти велиш. Ама, знаш, само да се како не обрукамо; ако смо већ били па му одемо још једаред.

- Ама берем кафу! - наваљује домаћин.

- Фала, домаћине. А што ме тераш, кад ето ја сам идем, вели старатељски судија. – Научио сиктер-чорбу, ха, ха, ха! Кажем му, господин-Мирко: а што ме тера, кад ето ја сам идем.

Смеју се обојица.

- Па још једна кафа баш може!

- Благодарим, - вели старатељски судија - то би ми била деветнаеста од јутрос.

- Не мари вам тај за кућевне кафе – опада гa гђа судиница, - увек се због тога свађам с њим. "Не умеш ти ни.како да ми испечеш кафу као у кафани", секира ме он, као да се кафа пече, а не кува!! Ја кад скувам себи у лончић, онда бар знам да пијем кафу! Ја хоћу у лончић, а он у џезву.

- Е па збогом! - вели г. Пера.

- Зар баш одосте? - гракнуше неколицина од седећих.

- Дакле: Свети је Столпник! - клаља се г. Пера и излази с госпођом.

- Павловдан! - клања се г. старатељски судија и излази с госпођом.

- Света Петка Параскева! - вели срески писар и поклони се и оде и он с госпођом.

- Извините што вам кварим овако лепо друштво, али, верујте, морам - рече један дотле и неопажен из буџака, и поклони се и оде.

- Ко је овај човек? - пита казначеј домаћина.

- Овај човек? - вели домаћин па ућута за мало. - А кој ће да га знаjе! Требе да је неки пријатељ ама га ето не знавам саг. А требе да је добар човек и прилега на тој! - заврши Ивко панегерик непознатоме, иако је овај малочас у забуни сео на туђ шешир и седео на њему све време док је на слави био.

И сви се сложише да је то био неки мора бити добар човек, иако гa нико није познавао.

Пауза.

Да би прекинуо паузу, г. пензионар се окрете домаћину :

- Е, мора ти се, мајстор-Ивко, признати да имаш вала, красан дан за славу! - рече г. пензионар. Леп дан! - Није фајде!

- Ја! Доиста! Особит! - чу се из разних буџака.

- А, па Ћурђевдан је увек леп, обично је увек леп дан! - рече г. казначеј.

- Јесте, увек је леп! - рекоше још четворо у један глас.

- Јоло! - шапну домаћица и даде очима знак Маријоли да послужи госте вином.

Служи се. Пауза.

- Море, па и није увек. Каквих сам ти ја све Ћурђевданова запамтио, боже мој, па једна несрећа, један кијамет просто; да бог сачува! - вели г. Мирко.

И гости некако осетише одједаред као да је неко са снегом по капуту, шеширу и чизмама ушао у собу и унео зиму унутра.

- Памтим ја лепо као да је јуче било, беше то, чека ј , молим те, пре ... пре ... пре ... двадесет и две, или, богами, биће и пуне двадесет и три године (почео сам већ помало да заборављам ...остарело се) , али знам добро да сам већ био помоћник казначејства (не знам да ли се ти, Стефка,сећаш), - рече пензионар жени до себе памтим лепо каква је несрећа напољу била, да смо морали опет унети фуруну у собу и ложити баш на овај исти данашњи дан. Те су године, сећам се добро, многи ћурићи цркавали.

Сви изјављују своје чуђење, а гђа Наталија физикусовица joш као и неко сажаљење према рано угинулим ћурићима, па наместила уста онако пријатно, и онако сачуствујући клима главом и рече: На, могу мислити!

- Та немојте даље, кад ето, што фала богу сви памтимо, преклане знате како је било на данашњи дан. Просто да човек лепо не изиђе из своје рођене куће. Те не знам киша, те ветар, те као на форму снега; блато, па човеку формално дошла, што кажу, душа мокра рече други онаj Непознати, који је такође поодавно дoшao па никако да се макне из ове куће, а који се тек сад мало откравио и мало већи монолог изговорио.

- Па и то, што рекосте, преклане, ето како је преклане било! - вели пензионар. - Није фајде, побожан човек наш Ивко, па му и светац помаже. Аха, ха, ха! - смеје се и тапше домаћина по рамену.

- Тој ће му бидне! - смеје се домаћин.

- А јутрос још као да је изгледало да неће бити тако лепо. Ја сам, верујте, жив премро био- вели онај. - Не знам само да ли сте и ви приметили! - вели Непознати.

- А ви је ли сте, пријатељу, добили кафу?- запита га домаћин, чудећи се да је још ту.

- А, јесам, јесам, хвала! - захваљује онај.

- А ништа сал си питујем, зашто знаш може да се' и заб'рави! Па си отиде човек без кафу - рече Ивко, па му се мало после окрену. - Знаш, господине, слава је, мнозина су човеци.

- Јесте! - вели домаћица и мен' ми беше некој време стра'! Кад би пред легање, а Ивко си изишеја беше на двор у шес' по турцки, па кад се врнуја, а он рече: "Кево, мори, 'оће, рече, да ни се батише слава ће врне, рече, ћиша; натуштило се, леле, рече, отутке оди Прокупачко." А мен' ми па бил жал, па викам: Да не да Господ, берем за сутра, а после, викам, ако ће, што ми веће треба лепо време!

- Ах то је дивно! - прихвати Непознати. - И тако ви сте се бојали а нисте имали зашто! Ха, ха! Е, тако је то. Не зна човек никад унапред; време је, па се зачас промени.

- Јесте, алис такој - рече Ивко, па га погледа, онако мало крадом гa загледа од главе до пете.

- А ето мој комшија, кад је лане славио Митров-дан, па до пет ујутру не може бити лепше. Мајски дан формално, фактички летњи дан, а око шест, кад, тек се уједаред смрче, па заокупи најпре ветар, а после једна киша и један снег и просто једна несрећа! То беше грозан а уједно и диван тренутак!

- Јоло! Ела на господин једно кафе! – рече Ивко девојчету и показа на говорника.

- Ах какав буран дан! Сећам се лепо кад дуну, па ми диже шешир с главе, а ја да у'ватим шешир а он ми изврну кишобран. Оде сав бестрага. Ах, то је било трагично, управо трагикомично; да, да, сасвим трагикомично. Зар не, госпођице? -рече обраћајући се Маријоли, која му окрену љутито леђа и напрћи уснице. - Морао сам нов да купим, а и онај је био нов-новцит, свилен, за двадесет и шест фрнака ми дао један мој добар познаник, Један који ме просто обожава, и то само као мени, по коштању. Како вам се то допада?! - заврши онај срчући кафу и гледајући по гостима, а почешће на Маријолу.

- Право кажете, не зна човек никад како ће да буде, па зато баш и кажем малочас мом пријатељу Ивку да је срећан с даном ... А кол'ко оно имаш ти соба?

- Па, слава богу, како за нас једни простаци људи, доста. Ете ова овде и она што гy видиш и она трећа и једно сопче, мутвак и килер.

- А то је твоја кућа, је ли, домаћине?

- Наша, господине! Од татка ми остаде; татко ми гy још имаше, а ја си салте купи од комшију једно парченце од авлију, там' куде је саг шупа, како гy вија викате, за дрва и кенеф, да прошћавате.

- Благо вама - вели гђа пензионарка - кад ето тако лепо имате своју кућу, па се не морате сваки час селити. То ће ме сељакање и са'ранити пре времена, а ми се сваки час селимо.

- Е, па сад се не селиш вели г. Мирко.

- Пре сам се селила из места у место, а сад из мале у малу. Је л' оно само сеоба, не ваља оно! А да си ме послушо кад сам ти говорила, могли смо имати своју кућу.

- Јест, а откуд да купим, и где да купим, кад сам непрестано мењао места. Треба новаца.

- Тек ја знам да то ништа не ваља – вели гђа пензионарка. Кад погледам само на ствари, а мени се тек стегне око срца. Све вам то полупано и искр'ано и одрано ко да су Черкези лупали.

- Две сеобе, једна паљевина! Ето то ти је! - вели Кузман, казначеј, који је, наравно, као сваки казначеј, имао не једну кућу, јер пуж без љуске и казначеј без куће не да се ни замислити.

Опет пауза.

- Па јесте л' имали, госпоја, гостију? - запита гђа казначејка, ослободивши се крај мужа.

- Па, сполај на Господа, беше ги доста, сијасвет! И у овуј и у онуј собу беше ги пуно, како семке у лубеницу вели домаћица.

- А шта знате! – вели гђа казначејка.

- Живи људи па се обилазе. Још да нема ових слава, не би се, богами, кажем ја, знало ни да смо комшије! - вели пензионар.

- Па извол'те и код нас - умеша се г. физикус, Мор ... овај, Милан, који је досад само ћутао и само се учтиво и симпатично смешио.

- Истина! А коју славу славите? - пита гђа пензионарка.

- Па узела је и моја госпођа, јесте, да славиме трећи дан Духова, јесте! - вели г. физикус. - Дакле, ми сме тако слободни, ми се надаме.

- Па наравно, доћи ћемо - вели гђа пензионарка. А извол'те и ви код нас, наша је слава пре ваше, још неколико дана. Ми славимо Светог Николу, овог летњег.

- Истина! А што, госпоја, летњег? Боже, летњег да славе! - чуди се гђа казначејка равнодушним гласом.

- Па, знате, оно свеједно је, један Никола је ко и други, летњи ко и зимњи. Само Цигани, што кажу, праве разлику. Они воле Ћурђевдап што им доноси лето, а мрзе Ђурђица са његовим лапавицама, ветром и снегом ... А нама свеједно! Зимњег славе многи ; већ ко ти га и не слави! Па тако нико ником скоро и не може да иде у посјету. А летњи је већ друго, па ја и Стефка договорили се још пре двадесет и више година и јавимо преко новина: нек изволе пријатељи на летњег на честитање.

- Није друкше! - рече неко у друtптву.

- Та шта ми то казасте! - чуди се гђа казначејка равнодушно.

Опет једна пауза, коју прекиде домаћин из учтивости према гостима (а нарочито према г. Мирку, чијим се познанством поносио), па стаде хвалити св. Николу. Хвалио гa је као највећег свеца којега највише Срби славе. Ивко је радо читао Житија светих, знао их наизуст, и ниједан му се светац, вели, није тако допао као исти св. Никола. Толико га свет слави, а вели, и заслужио је то.

- Још малецно детенце доклен беше, св. Никола - вели Ивко - не тејаше да сиса у среду и петак; сиску да не види и гура гу сас руке ! Не тејаше, демек, да блажи, ели, што си вија зборите, да се премрси среду и петак. Јоште онда, море, па видоше убаво татко и мајка му, Теофан и Нона, што ће ги детенце напраји велики чес' и ће стане најголем: светак у сав кристијанлак!

- Доиста, - признају многи - највећи светац, има највише слава ; пола Србије и српства слави га вели неко из буџака.

Гђица Маријола, која је по неком инстинкту знала кад треба да послужи, уђе и сад и стаде послуживати вином и слаткишем. Млађи узимају и вино и слаткише, а старији само вино, а за слаткише извињавају се слабим зубима.

- Извол'те пуслици - нуди гђица Маријола г. Мирка.

- Фала, дете! Хе, хе, да си ме пре четрдесет година посужила, - вели г. Мирко - па да и узмем пуслицу, ал' у шездесет седмој нису ми, дете, више зуби за то. - За Маријолом иде домаћин и са најљубазнијим лицем носи тањир са дуваном и цигар-папиром по њему озго, па и он служи и нуди госте.

- Извол'те. Кој' пије тутун, нек се послужи.

Сви праве цигаре.

Опет пауза.

- А ти, господин-Мирко, не чуриш ли?

- Како рече? - пита г. пензионар Ивка.

- Викам: ти зар не пушиш, господин-Мирко?

- А, фала, фала, не пушим. Или, то јест, пушио сам некад, а сад да гa не видим; да гa не видим, исти дуван!

- Боже, господи! - чуди се домаћин. - Па caг ич ли не пијеш тутун, господине?

- Боже сачувај! - вели г. Мирко. – Ама никако!

- А сад бисте баш - умеша се казначеј - као пензионар могли и требали да пушите, да, овај ...

- Да правите онако, што кажу, знате, мало движенија . . . - прихвати гђа казначејка.

- Та и то - рече казначеј - ал' и онако, због дугог времена.

- Пушио сам ти ја, ко што малочас рекох, мој газда-Ивко, те још како сам пушиоl - вели г. Мирко, обраћајући се Ивку, који се замајао послуживањем цигара па и не слуша, докле гa не гурну домаћица и он остави дуван и дође са љубазним лицем да слуша г. Мирка. - Пушио сам, па као сваки Турчин. И мучио да је било у време моје човека који би такав тиријаћија био ко ја некад. Само у дувану да не оскудевам, за то сам се старао. А сад, вала, могу по мени баш слободно да га и не саде. А пушио сам четрдесет и пет година равно, од петнаесте своје године па до пре седам, а сад ми је шесет и седам на Огњену Марију узећу шесет осму, а моја бака шесет и прву, а Бисенији ће на Малу Госпојину ...

- Та шта си опет окупио, мари ко за твоје године! - прекида га гђа Стефка.

- А право велиш, научио сам све с цифрама, па и не питам је л' ком то по вољи. Хе, хе, велиш моје године. А кам' среће да су моје, него нису моје. Моје су само ове што су ми још остале, а оне, што кажеш да су моје, да су моје, биле би код мене, ал' су отишле, прошле. Ко што вам рекох, шесет осма ...

- Та шта говорите!? Шесет осма? А ја вам не бих дала ни ...

- Јок, јок, не гледајте ви, госпоја, на мене! Ако сам ја оваки и овако изгледам, ипак сам ја шесет и седам месница доживео. Ама у моје време није се знало за беле кафе и крофне, нити се знало за те милипроте, ни за те супе и сосове! Него качамак и проју, па купус у ужичком лонцу земљаном, па како се који дан више подгрева а оно све бољи, јакако! Па, госпоја, брате, пpoje, "Проја баје, купуса нестаје!" Јакако, али ја вам још не знам шта је то зубобоља, нити ми је и један зуб мој бламиран!

- Ха, ха! - смеје се казначеј - оно ми се допада, како оно рекосте: "Проја баје, купуса нестаје!" Еј, господин-Мирко, бог те видо.
Сви се смеју, а г. казначеј брише сузе од смеха и почиње већ да штуца.

- Па саг, ама баш ич ли не чуриш, господин-Мирко?! - чуди се домаћин. - Боже господи, свашта на овај свет!

- Сад никако, а пре седам година, ока зрела бајиновца, равна ока, - па не састави ни две недеље! Ето жива моја Стефка, - нек ми она не да лагати ето она зна како сам и колико месечно пушио.

А гђа Стефка и не гледа, него гледа преда се, па махну главом и руком као да је хтела рећи: Ма'ни! Поменуло се, а не поврнуло се!

- "Море, ти сваке године попутттиш по један пар хаљина!" вели ми она љутито. "И џубе, жено, реци и читава џубе", дирам је ја. "И ја сам видим, ама не могу, нема куд, научио сам!"

- Право кажете! - умеша се онај Непознати. Исти сам вам такав и ја (Ивко се опет окрене, па га гледа неко време). Ја чим се пробудим, то ми је прво да се машим за табакеру.

Ивко даде Маријоли очима знак да послужи Непознатог кафом.

- Благодарим, - рече овај кад му донеше кафу нека се мало охлади, - ја пијем радије хладну. . . Још се нисам ни дигао из кревета, . ни умио, а ја већ одмах правим цигару и пушим још онако необучен, лежећи у кревету. И то ми је, нећете ми веровати, баш најслађа цигара. Најслађа цигара. Верујте. Божанствено нешто; бар за мене!

- Има ... има! Има таквија човеци што су, што се каже, тиријаћије на тутун! - вели му домаћин, а на лицу му читаш лепо како се мучи да се сети где се то он морао и могао познати с тим човеком!

- Е исти сам вам такав и ја био ко што ви ' оно малочас за себе рекосте - вели пензионар. - Па, ко што рекосте, још у кревету док сам, чим се пробудим и још онако неумивен, а ја одмах јала за табакеру испод јастука, - а тако сам научио путујући по срезу док сам још био срески писар, - па у кревету пушим. Љути се Стефка моја, ова до мене, ла вели: "Та чекај. бар да узмеш слатко." А ја кажем: "Џаба ти твоје слатко, ово је моје слатко; од овога ништа слађе на свету! Пушим у кревету. А понекад и ноћу, усред ноћи се пробудим, направим цигару па пушим, У мраку!

- Та шта то говорите! Тако пасиониртl - чуди се гђа Наталија.

- Ах, дозволите ми - рече онај Непознати да вам приметим учтиво, .али ви немате госпођо, ни појма како је то кад се човек навикне! Госпођице Маријола, лепо бих вас молио за једну жижицу. О, велика хвала! - рече и запали цигару и пушташе задовољно димове.

А Ивко скоро заборавио све друштво, па једнако лупа главу: ко може тај бити што никако не одлази, а већ је четири пута послужен кафом! (И што је најстрашније, каже да може сијасет кафа да попије!) Аја! Никако да се сети.

- Ево ја мислим настави овај - да бих три дана могао бити мртав гладан без мрве хлеба а ни пола дана, ни пола сахата или часа без цигape! - и погледа блажено и некако мило на цигару и дим који се дизаше од ње. - Славно је то!

- Разуме се! - рече неко из друштва, коме је то по свој прилици била и прва а и последња реч у овом друштву.

- И да ми неко, на пример, тако гладном метне преда ме и остави да бирам, на једну страну бифтек, или какво друго најлепше јело, а на другу страну цигару, па да ми каже: Бирај сад које ћеш од овога двога, једно или друго, ја бих ...

- Ти би узо и једно и друго! - упаде му мало, као рекао бих пакосно и багателишући г. Мирко, који је већ почео бивати нервозан.

- О, варате се, јако се варате стари господине! Ја бих, верујте, без икаква предомишљања узео ону цигару, а не бих ни погледао на тај ручак. Пристао бих да гладујем још три дана. Можете мислити шта хоћете, али ја сам бар такав. Чини ми се да бих умро без дувана. Ваздух и дуван, то је мој елеменат!

- А, има то таких људи - рече неко.

- Чини вам се то. То је само уображење једно и ништа више, кажем ја. То вам се само чини, - рече г. Мирко обраћајући се гостима - а кад чујете и кад саслушате ово што ћу вам сада испричати, што је са мном истим било, - онда ћете и ви сви друкчије мислити.

- Могуће, сасвим могуће. Пардон, господине! - вели онај. Нисам тако разумео и мислио.

- Да ми је пре седам ...

- Молим, молим. Причајте само, ја сам пуно љубопитан! - прекиде га онај.

- Да ми је, ви' те, ко реко пре седам година - поче г. Мирко вишим и јачим гласом да ћу ја моћи без тога дувана и по сахата, ја бих, верујте, држао да је луд човек, који не зна шта говори. Јер ја сам пушио душмански. Једну, а другу већ правим ; чим једну избацим, а ја одмах другу заденем у муштиклу (имао сам неких седам све испушених муштикала, а све од праве пене и ћилибара). Па радним даном, кад сам у послу, и боже помози, али недељом, кад немам посла, а ја лепо да се шугам онако залудан. А и иначе слабо пишем, а и не читам нешто због очију, а нешто и зато што, брате, садање књиге нису ка пређашње; све неке љубезне ствари, а нема да се, на примјер, описују Наполона Бунапарте ратови, бојеви и лавови на елефанте и тигрове, па да се, брате, буди јуначество у народу. Ништа од свега тога, па недељом једна невоља!

- Но, могу мислити ! Научили сте да сте у послу. Молим вас, не прекидај те, само даље! - вели онај.

- Јесте, увек сам мрзео бадаваџије! – вели пензионар , погледав Непознатога онако испод очију, па наставља причање. А ја, ко што вам рекох, узмем испод кревета недељом ону велику паклу дувана, растресем једне званичне новине - рече и засука рукаве па растресем бајиновац по њима, тако за пола оке или нешто мање, па седнем па правим цигаре. Направим да ми је доста све до друге недеље. Тако сам вам ја радио.

- Ужасно! - рече онај.

- Е, па тако вам је трајало то све до овог садањег монопола, - настави г. Мирко - а кад дође монопол, те поскупи дуван, а и гори је, а ја већ почо ...

- Сто монопола нека се уведе, али ја морам пушити! Пардон, изволите само даље.

- Уђем ја једном да купим дувана. Дам шесет пара за пакло. Кад узо пакло, немаш га, брате, шта видети! Кад стегнем, а оно се скупи ко сунђер. Дај другу, дај трећу, четврту, све таке исте. Еј, Мирко, шта си дочекао! Та ово је скупо ко шафран. Ништа, узмем ја! Два-три дана после тога уђем опет и купим - Опет тако, узо ја да бирам, једва нађем једну набивену, узмем њу, кад отворим, ситно, брате, ко бурмут, само труње и прашина. Па ово је ђубре, ситно! рекох ја. - "Могуће", каже ми шегрче. - Та какво могуће" , кад је тако! - "Па ви хоћете пуну паклу!", каже ми он. Па ко ће ово да накнади? - питам ја. - "Па кад није пред сведоцима отворена, не вреди вам ништа, морате другу купити" вели ми онај матори који се диже испод тезге. Не купујем ја, вала, више! Бацим им пакло и изиђем онако љут из дућана! Оставим и паре и дуван. Да ти ја сад ту доводим два сведока за једну паклу, - то, вала, нећеш доживети! рекох и одох без збогом.

- А, то није само вама пасирало ...

- Е, нећеш више, Мирко, да пушиш! рекох ја. А мој пријатељ Марко, казначеј (умро је, бог да му душу прости, а познавали смо се и живели ка браћа неких тридесет и седам година; умро је ономлани као казначеј друге класе) ...

- Та није могуће! - вели онај.

- Шта није могуће? - пита г. Мирко.

- Та да је г. Марко умро; та лане сам гa видео!

- Кога, брате?

- Па Марка, казначеја! И после, он није био тако стар, као што се бар из вашег причања види.

- Ама шта ви! Зар је један Марко, казначеј! И после ко зна ког ви казначеја мислите! Умро је, брате, како да није умро; оставио удовицу, госпоја-Настасију, ено још и данас жена носи црно ... и троје деце.

- Ах, имате право. Пардон! онај је био помоћник казначејства и нема деце, тај што гa ја мислим.

- Не мислите ви, брате, ништa! - Ама где сам стао? А, ја! А покојни Марко чуо то што сам казао па каже: "Ко, зар ти да оставиш дуван? 'Ајде батали! Коме ти то! Ко, зар ти?" - Ко, зар ја да не могу да оставим дуван?! "Е, па видећемо!" вели он. - Е баш и видећемо, вала! велим ја. Ја мој гpoш не дадох више, вала, за тај дуван.

- Но, ово је све то интересантније! узвикује онај. Знам већ све. Опкладили сте се,јелте?
Г. Мирко гa само погледа па извади плаву џепну мараму.

- Па онда? - пита онај.

"Па онда", када знате боље него ја сам, који сам све то и доживео, онда 'ајде причајте ви! Извол'те само, причајте! - рече пргави старац и стаде превијати на колену своју велику плаву мараму. - Та да.

- Молим ...

- Молим и ја вас. Извол'те само, причајте шта. је даље било; а ја вас нећу прекидати ко ви мене једнако што прекидате - рече и стаде пpгaвo брисати марамом бркове - јакако!

- Та, Мирко... умирује гa гђа Стефка.

- А, та мени је доста само мало ... (па се закашља)... кад ое наљутим, џаба ти онда и разговора и приповедања!

- А, ови су старци такви. Бадава, остарина и омладина никад се не сложи! вели онај полако неком до себе.

- Па што беше таг, господин-Мирко? пита гa домаћин.

Накашља се г. Мирко, па настави вишим и јачим гласом, а све крадом погледа кад ће гa опет онај прекинути!

- "У шта да се кладимо да гa нећеш оставити?" вели ми Марко, тај мој пријатељ, за кога вам малочас рекох да је умро. - Нећу да се кладим него ти ево кажем да нећу да пушим, а то је, вала, мислим, ваљда доста. - "Ама да се опкладимо, вели он, никако друкчије!" Морадох напослетку. Опкладимо се у једно назиме.

- Ха, ха! Зар нисам погодио?

- И ја поклоним момку одмах ту у кафани и табакеру од пакфона, а било је у њој, чини ми се, и нешто мало дувана, и муштиклу од пене, а добио сам је на дар од неког Ибрахима, тефтедара, кад смо уређивали границу па се упознали и после поздрављали често по приликама. И како сам се тада зарекао, тако ни дан-дањи нисам вам ја узео ту цигару у уста, ама никако! Џаба му, ко је воли, али ја никако, ама никако.

- Величанствено! Дивота! И добили сте опкладу?! - узвикну онај.

- Добио, брате слатки, јакако! - вели г. Мирко малаксалим и скоро плачевним гласом. - Како да не добијем кад сам се насигурно кладио! Дабоме да сам је добио, кад вам кажем да нисам после узео ни цигару ни дима једног пустио!

- Дивота ! - опет онај.

- Дивота - недивота, то му је сад, ал' ја не пушим више.

- А јелте да вам је с почетка било тешко; јелте, признајте! - рече опет онај . - Не пушите, истина, човек сте од речи, наравно. Али тек-тек, и сад кад неко пуши, ј елте да вам је тешко? Знам ја!

- Ама како тешко! - осече се г. Мирко па се закашље. "Знам ја! " Зна он боље него ја!

- Наука! - рече домаћин.

- Оно јест, истина, с почетка ми је било доста необично. Није шала, четр'ес и пет година, ал' опет ... после је ишло све лакше. Купим бадема, па зедем, госпоја, да заварам уста.

- Даклем бадем је средство ... да ... рече казначејка.

- Или купим шећерлеме и ратлока код онога Јанаћка Чикиридеса, лекерџије на ћошку што је, па тако, као што сам малочас реко, заварам уста.

- Наравно, навикли сте се! - рече неко.

- И сад не пушите - чуди се гђа физикусовица.

- Никако, госпоја.

- И фурт једете бонбоне и картацетле? - пита гђа физикусовица.

- А, не, то сам само неко време радио, само првих дана. А сад узмем ев' ове моје бројанице (а доно ми их је Настас, лецедер, са хаџилука из Јерусалима), па их пребрајам. Забављам се тако, госпођо, да заварам прсте, па као да правим цигаре.

- Господи боже! - чуди се домаћин. Свашто на овај свет! Да глeдaш, а ти да не чуриш!

- Море, не само што не пушим него још сваког совјетујем да га батали. А није да се не може. Кад ми то неко каже, е, ја бих онда пуцо од муке! Може, брате слатки, човек све, само кад 'оће ... само кад 'оће.

- Ја, богами, не могу; не могу, па ето боље да признам! - вели онај .

- И верујте да се од тога доба сасвим друкчије осећам. Знам, боже, пре: тe не могу ово, те не могу оно; те једе ми се ово, те спреми ми, Стефка, оно. А сад, откако не пушим, само трпам у тањир па питам: има л', Стефка, још; донеси још!

Смеј и чуђење опште. Сви се чуде и дискутују о испричаном, само је гца Маријола равнодушна, а бог зна да л' је и чула ко је то оставио дуван па сад има добар апетит. Она је дигла мало забринуто своје обрвице па гледа час по гостима, час у домаћицу да прими налог, а час на врата да види неће л' се појавити нови гости, јер јој се често чинило да чује жагор и кораке споља.

Наставак


I део - II део - III део - IV део