Ивкова слава/1.1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Глава прва
◄   Почетна страна Глава друга   ►

Ђурђевдан[уреди]

Глава прва

I део - II део - III део - IV део


* * *


Већ десет часова. Почеше већ да долазе. Прва је дошла комшиница Сика, Маријолина мајка. Дошла је да честита славу и да види ћерку, управо да је ревидира како је очешљана, како јој стоји одело и како се понаша. Мало јој је на брзу руку наместила косу, хаљине и белу лаку и провидну кецељицу, и nосаветовала је. "Па, керко, кротка да биднеш! Да се срамујеш; у зем да гледаш како и прилега на удовичку керку. А ја саг ћу сам си па туј! - рече Сика, nоглади је по коси и оде онако облигатно забринута, онако како обично за часак остављају скоро све мајке своје ћерке које су им већ за удају.

Међу првима наравно да су били Цигани свирачи да честитају славу. Одсвираше неколико српских и турских комада. Затим почеше песму "Каква си красна, душице моја " и отпеваше је до пола, отприлике донде: "Невина снаша спавала би, рај-радо! " а Ивко их прекиде.

- Доста, де! Несмо глуви у кућу! Па их послужи. Пита их: зашто су?

- За раћију, газда! гракнуше сва шесторица као из једног грла.

- И мало 'леба и старе 'аљине, ако имаш, госnодару, знаш за Циганчики моји. Пет умрло, осам остало, па све мало и ситно како луле! Мало 'леба и старе 'аљине за Циганчики и старо за мене, ако имаш, да ти бог да много крајцаре и дукате, голи су, гладни су, ако знаш за бога, три дана . . . - добаци један, баш гочобија, онај са огромним лабрњама , а ужасна глупост му се читала и са чела и из очију.

- Суз, бре - викну му чалгиџи-башија, а после сви, и полетеше песнице и маљице на несрећнога и неспретнога молитеља, и измлатише гa добро.

- Нестрећо једна, кара га чалгиџи-башија и тресе главом и показује на Ивка а не знаваш овога газда-Ивка како гa ми знавамо, - рече лупајући се у груди три дана, нестрећо циганска масуричка погана муслафирска, забађава да му свираш, дор те не отера, па кад те отера, теке тагај да му кажеш: фала!! Двадесет године тргујемо ми како једни човеци трговци сас овога нашог газда-Ивка, па не беше помеђу нас такав реч како данас од теб'! Одлази, нестрећо! - Па га стадоше опет млатити и изгураше га напоље без бубња и маљица. - Ако смо Цигани, не мора баш да смо Цигани! - саветује гa чалгиџи -башија на авлијским вратима.

- Острамотија нас, много нас острамотија, газда-Ивко! - правдају се они унутра.

- Неје од наши! Масуричанин је! Селски Циганин! Узедосмо гa под ћирију. За три дана, осам гpoшa и што си попије! - извињава се чалгиџи-башија. - Други смо, други они Цигани!

- Неје од наши, чорбаџи-Ивко, неје. Ми смо други човеци! прихваћају и потврђују остали.

- Ми смо други Цигани; а они су други Цигани! Има Цигани и Цигани, газда-Ивко!

- Да ти веје данас слава, па да узмеш, газда-Ивко, нож, па све да нас покољеш. Сас ракију нас служиш ! Боље са с ћезап, да поцрцамо! Да пођине ова погана чађава некрстена циганска сорта! - вели чалгиџија.

Ивко их умирује; Служи их ракијом, и даје им бакшиш. Они му одсвирају још једну, благосиљају гa и као полазе.

- Да заборавиш нашу страмоту, газда-Ивко! -моли га чалгиџи-башија. Још ће да га бијемо, ама цигански да га бијемо!

- Ех, веје ништо било! умирује га Ивко.

- Како веје, газда-Ивко? Ти неће' да кажеш, а ја знам. Добар си, челебија си, ефендија си, газда-Ивко; при naшy да си седиш како већил сас тај твој кадијски памет, - ама неће' да кажеш! Пазиш на наш цигански образ, ама фајда ли је?! Боли ме, газда-Ивко, заклаја ме поганац, сас туп нож ме заклаја. У стрце ме удариjа, нестрећа циганска чађава погана! Много ме боли! Ти ћe' да заборавиш: добар си, газда-Ивко! Ама ја не можем да му заборавим; ни на унучики да му не заборавим! Кој га је најмија да нас срамоти, казујте ; Циганчики да му покољем! - рикну чалгиџи-башија, тресући главом и грувајући се у прси, па полете на гомилу, а ова га задржава, па се направи читав вашар.

- Аман! Помагај, газда-Ивко! - вичу они.

- Пуштите ме! Аман, Цигани, пуштите ме, да му све покољем, и жену и децу, и синови и унучики, па ако су десет пуне черге! Аман! Што да ме осрамоти и оцрни образ, куче селско! - дере се онаj.

- Не дај, газда-Ивко! Аман, домаћине! Љут је пцето је, па не знаје штo чини! Аман, газда-Ивко; 'оће да напраји курбан сас наши Циганчики!

- Јао-о-о! - дере се чалгиџи-башија, да се чак у трећу авлију чује.

- Море, што тепаш човека на славу! - Чу се глас из авлије Јордана комшије. Ако је Циганин, зар си па и он нема душу? - О, боже, боже, што је човек катил!!

- Остави де! - викну Ивко љутит, чујући то и видећи сав комшилук како се повешао по зиду па сехири.

- Јао! Газда-Ивко, боли ме, боли за овуј срамоту!

- Кој га је нашаја и довеја, зборите, Цигани!

- Калакурдија - рече један и показа га.

- Калакурдија - потврдише остали.

А Калакурдија , чим чу име своје , смота ћемане под леву мишку, па наже да бежи ; али га други зауставите да спасу своје Циганчиће. Сви показаше тога кој и га је најмио , и сад и њега истукоше на вратима , и на Калакурдију се сручи сада читав пљусак од песница и маљица.
 
Газда-Ивку криво што је било те свађе, јер слути зло.

- Оставите га! вели им Ивко, и они одлазе, па заједно с истераним бубњарем коме вратише инструменте, и бубањ и маљице и прутић - стадоше пред другу кућу као да пре тога ништа није ни било и засвираше.

За Циганима дођоше трбушасти бандисти и одсвираше два марша и скупише сав комшилук деце. Док су бандисти свирали, комшијска деца су се егзерцирала испред куће и марширала са сокака у авлију и обратно. Почашћени и обдарени, одоше захваљујући и стадоше пред шесту кућу од Ивкове, па засвираше, а деца сва одоше за њима. За бандистима дођоше други Цигани.

"Стрећна слава, газда-Ивко!" па одсвираше. За овима трећи, а за овима четврти Цигани дођоше, свираше и одоше. За Циганима, напослетку, дође и стаде пред кућу и један риђи верглаш. Видео како други иду и свирају, па се дигао и он. Он пази где који стану да свирају, па ту дође и он. И добро је данас прошао; а ономадне могло је, богами, свашта бити. Јер га је ономадне оштро полицијско око вазда буднога и неуморнога г. Светолика, практиканта начелства, ухватило где, бајаги, свира у вергл, а једнако гледа на Суву планину у намери да је прецрта и изда наше војничке тајне каквом нашем непријатељу (да се послужим властитим речима г. Светолика, којима је накитио свој рапорт и доставу). Било је богме прилично петљања, било повуци-потегни, и умало што није био зрикави верглаш протеран, - али га за чудо дивно! - сам г. начелник курталиса, забашурив ствар. И, што је у овој ствари најчудније и најнеочекиваније, место да му г. начелник захвали и, на пример, обрадује га једним указом, а после једанаест година практикантске службе било би, вала, и право тај исти г. начелник избруси г. Светолика и пита га: "Кад ћеш ти, богати, Светоличе, стећи памети?! Е, мој брате! Ништа од тебе!" Од то доба му се и не мили ни служити; али оставку неће дати. Док је верглаш свирао неку полку, у комшијској су је кући одиграле неке младе модискиње, а цупкала је и Маријола у предсобљу и собичку онако беспослена. Одсвирао jе и неко наше коло, а затим опет неку сентименталну швапску мелодију. И њега је газда Ивко сам собом послужио и обдарио, а сем тога и објаснио му шта је то слава.

- Кол'ко год има кристијани, по сав свет да идеш, па неће' да ги нађеш да славе: сал' што ми Срби што смо што славимо, а други кристијани што су, ти не славе, па ако су кристијани како ми! Тој да знаш: од кристијани салте ми, с овој шо се крстимо - па показа три прста. А ви се па овако крстите! - и показа шаку. Знам си ја тој! Ама сви смо кристијани.

- О јо, јо, кристијан, данке! Захваљује Шваба и меће вергл на леђа и једнако захваљује; мило му што му газда Ивко зна име, зна да се зове Кристијан.
И до годину и до годину, сваку годину у ~вој в~еме, слава ми је ... Извол'те, брате. Ела, jОште Једну анасонлику.

Пије Шваба, захваљује и полази.

- Е де, кристијани смо, разбирамо се; и ја кристијан и ти кристијан. Сви кристијани; а Турчин, Турк, беше му његово! - рече и показа руком како су испраћени - Турк отиде!

- О, Турк не добро! - вели Шваба, па се окрете још једном, а једнако скида шешир и клања се и одлази пред другу кућу, од које се баш сад кренуше Цигани и одатле пред трећу, четврту, пету; свуда свира и пије и ракију и вино, докле се не опије и легне негде у хладовину, а тад се деца окупе око вергла, па свирају сама.

Таман оде верглаш, а гости почеше долазити. Наши гости на славама деле се обично на двојаке или, још боље, на тројаке; ко год слави и иде на славу признаће да је тако. То су они до подне, они после подне, и они на вечери, и тако даље. Пре подне долазе обично они даљи познаници, посете су званичније; а по подне интимније; а од вечере још интимније. Тако је почело и код мајстор Ивка. До подне су му долазили чиновници и они који славе, а пријатељи су добри а тако је и Ивко часком њима отишао. Једни улазе, други излазе, сретају се на авлијским вратима. "Извол'те! Извол'те!" веле и једни и други и нуткају се, док се обично не заглаве од силне учтивости у вратима. До подне, па је већ доста било. Ивко задовољан, као човек који види да му је ствар добро пошла. Ради тих, мање интимних, Ивко је поставио свога шегрта на вратима да увраћа и упућује госте. Стари познаници и не питају, него улазе, јер знају кућу, а новији стану па завирују да виде гори ли свећа. Па кад виде свећу и увере се да је слава, а они се окрећу неће ли кога видети који ћe им казати: је ли у тој кући што слави домаћин Ивко Мијалковић, јорганџија. Ето, ради тога је Ивко поставио шегрта на вратима и то баш онога у мајсторовом свиленом прслуку са зеленим цветовима и у његовим ципелама да обавештава свет, али му је запретио да се за живу главу не шали и не рукује или чак и љуби са гостима, као онај преклањски шегрт што је радио, јер ће га тако измлатити да ће носити модрице чак до другог Ђурђевдана; него кад гa запитају, - тако је гласило упутство мајстор-Ивково а он нека само каже: "Туј си је. Извол'те на там'!" Толико само нека каже и пође напред пред гостима онако мало поребарке. "Како магаре ће' поручаш ћутеци", завршио је Ивко наредбу, "ако другојачије напрајиш!"


Наставак


I део - II део - III део - IV део