Ивкова слава/1
Ђурђевдан[уреди]
Глава прва
Још дан-два па ће осванути лепи Ђурђевдан, млади и лепи пролетњи светац. "Ћурђев-данак, хајдучки састанак", тако се пева, јер му се одвајкада наш народ радовао. Некад су му се радовали хајдуци, а данас му се радују још многи људи. Ах, ко му се све не радује! Радују му се момци и девојке, старци и бабе. Они први да заиграју у колу, а ови друrи да oгpejy грбину. Радују му се слуге што ће променити своје џандрљиве газде, и газде што ће се опростити својих лених и крадљивих слугу; радују му се људи изешни што ће омастити брке младом јагњетином, и добри nријатељи, ради мноrих слава по којима ће заређати. И сами Цигани, овај суморни род и они му се радују, и можда још најискреније. А и како не би! Настају топлији дани, а колико им тек брига скидају ови с врата! Неће им више мећава засипати у чергу, нити ће их "господар-ветар" шибати уздуж и попреко, од пете до перчина. Измилеће им Циганчићи у оно мало скромно тоалете своје и јариће се на топлим зрацима ђурђевскога сунца као гуштери. Тек онда ће видети колико су богати, јер им неће требати, излишна ће им бити и черга кад се опруже испод звезданог неба и захрчу уз цвркут попаца и зрикаваца пољских. А сем тога ће овога дана и они сви, сви без разлике - па крстили се или клањали - омастити брке печеном јагњетином; залиће је вином, запевати и заиграти и засвирати за свој рачун. А купиће за тај дан јагње, - макар гa украли! И ко се крсти, и ко се клања, сваки милет и свака вера, сви се радују Ћурђевдану.
Па је ли какво чудо онда што се и Ивко јорганџија радовао томе дану, кад му је, сем тога, тога дана и слава била?! Јест, тога ће дана бити широм отворена његова капија, и кућа ће његова примати у своја гостољубна објатија све, и зване и незване, и познате и непознате госте. А Ивко је човек гостољубив, мило му да дочека и почасти. Води рачуна о ономе коме иде и памти је ли му враћено. Што је најбољега преко године у кући његовој, то се обично чува за славу. Најбоља ракија, најбоље вино, најбоље слатко, најбоља живина, и све што се може добро појести и попити, чува се преко целе године за тај дан. Спрема се, тако рећи, целе године онако систематично, истиха, али што ближе томе дану, све је спрема живља.
Зато је од ово неколико дана грдан посао у кући Ивка јорганџије. Сви су сnали с ногу спремајући, а највише Ивкова домаћица Кева, жена вредна и чисмена, која је вазда у nослу и иначе, и једва уграби да оде дваред недељно у хамам да наврани косу и тегли веђе. На дан-два nред славу биле су све собе и сва кућа окречена и сав намештај проветрен; јастуци с миндерлука распарани и вуна издрндана, и све то унето и по новом распореду намештено. Сва кућа чиста као кутија, и споља и изнутра. Беле се зидови, жути се липовина на долапима као лимун, а шарене се ћилимови по миндерлуцима и по поду, као баштица пуна шарена цвећа. Изгледа кућа као она библијска млада што чека свога женика.
Цигле у ходнику премазане су црвеном бојом, и већ два дана како Ивко не сме да пуши у соби, а своје плитке ципеле оставља скоро чак на авлијским вратима и у чарапама иде преко окреченог и црвеном бојом по тлу омазаног ходника у собу; а већ шегрте и не пушта чисмена домаћица ни у ходник. Они још из авлије морају да се јаве, да викну: "Стринке, стринке, мори!" а она им онда преко доксата издаје налоге и одатле им cлyшa - као какву серенаду са балкона њихове извештаје. Toгa ради и Ивко слабо долази кући и улази у кућу. Управо он и не зна шта ради од ово неколико дана. Рад би да помогне жени, па се устумара по авлији, док му она не подвикне да јој не смета; он се онда дигне опет у дућан, у коме се само окрене, па иде даље за послом, а ништа не свршава. Нигде не може да yгpeje место. Таман седне, а већ му се чини да дангуби, па се дигне и иде даље. - "Куд ћеш, мајстор-Ивко! Седи, мајке, малко!" веле му и заустављају га. - "Не ми се седи; имам си, ете, некуј послу! Ете, слава ми је прекосутра! 'Ајд са здравје па, ела-те, извол'те!" вели и одлази негде као мува без главе, али тек мисли да ради и отаљава нешто, јер није научио, смрт му је да седи беспослен. Иде тако, па где види познанике, а он се онако уморан сврати међу њих и седне да се одмори: " Душа ми искочи!" хукне тек Ивко. - "А што?" питају га. "Па за то! А зар не знавате дек' славим Ћурђовдан ? ! " - "Знамо де", веле они, "па поседи мало!" "Имам си послу. Збогом, па бога ви нећу назовем ако ми не дођете!" вели и иде даље. Прође тако по неколико кафана, попије у свакој по једну ракију, почасти некога, па се дигне по махалама и тумара све док не огладни, па онда иде кући.
Уочи самога Ћурђевдана дошао је кући раније. Помагао је жени у кујни до неко доба ноћи, а затим извадио хаљине из сандука и очистио их сам својом руком . Нарочито је разгледао дуг црни салонски капут, који је поручио још прве године кад је у једној депутацији учествовао. Био је то капут бестрага дугачак, скоро до чланака и врло ретко употребљаван, свега четири или пет пута годшње. Давно га има Ивко; од то доба је двапут излазио из моде и двапут улазио у моду. Пошто је хаљине послагао и врх њих метнуо неку зелену свилену машлију, стао је па је размшљао који ће прслук да узме: да ли онај црни, који је поручио кад и цео пар црних хаљина, или један други, свилени, са неким великим цветовима жуте боје у саксијицама, у ком се мајстор Ивко пре петнаест година венчао. Одлучио се да узме овај последњи. У томе је ушла и домаћица; обоје уморни, допустише себи одмора. Мало су се разговарали о сутрашњем: дану, па после заћуташе. Ивко је мало после још нешто запитао домаћицу али је писцу немогуће казати да ли је домаћица и чула питање, или Ивко можда није чуо или чак ни сачекао одговор, јер се наскоро чуло хркање у дуету.
Освану и тај дан. Иако су подоцније легли ипак су врло рано устали. Ивко се обукао врло рано и шетао се онако свечано обучен по авлији и гледао у своје овиксане ципеле на ногама и мало-мало па се окретао да види како му падају панталоне преко високих штикала на новим ципелама, и певуцкао једнако кроз зубе тропар свога свеца. Тако зе гледао да утуче време. Али још никако да звоне на јутрење, и њему се већ досади шетање. Јер, Ивко је био од оних старовремских људи, који је знао шта је ред; док не узме нафору, не би вам мајстор Ивко ни обичног празника ништа узо у уста (па ни кафу ни уз њу цигару као што је то у друге дане свако јутро чинио седећи са својом домаћицом на доксату), а камоли на дан своје славе да тако нешто уради! Па зато му је дуго време. Прегледао је све од авлијских врата до уласка у собу куд ће гости пролазити и нигде ни трага од какве неисправности; могли би, вала, већ сад почети да долазе, мисли Ивко, а никако да звони. "Рано си устадо" мисли Ивко, "ама, кој може да спије!" Узеде календар па га стаде прелиставати и зевати. Заустави се на једном листу, онда извади мараму, простре је на басамак и седе да чита мало. Нашао је био у Поукама како се поправља туршија кад се почне кварити. Прочитао је из дуга времена и то, из дуга времена, велим, јер мајстор-Ивку није то требало.
Њему, хвала богу, не треба рецепат, а неће му, баш вала, никад ни требати. - "И тија се викају човеци учовњаци", говораше Ивко, "писују у књиге како да се попраји кад се поквари! Море, мен' да ме салте не мрзи да се мајем, па ако сам си ја човек прос, па да ги ја убаво напишем како се праји туршија, ем добра; а кад му бидне за поправљање хе, хе! таг беше му работа! Тој си ја викам!"
Још никако да зазвони. Ивко узе прелиставати још даље календар. Читао је још неке белешчице. Између осталих прочитао је и то како се могу очувати зелене паприке, па да буду свеже усред зиме, као да су тога часа у башти узабрате, а и то: колико се у Лондону потроши дневно кокошијих јаја. А затим се дао у мисли. Мисли Ивко у себи колико ли тек треба да су богати тамо у Лондону сељаци и Палилулци који продају јаја! Боже мој! Боље је у некој вароши бити и Палилулац него у некој и сам кмет или гарнизонар!
Из тих мисли прекиде гa звоно које забруја и глас му се мило разлегаше кроз онај јутрењи ђурђевски ваздух преко кровова и авлија и башта побожних хришћана. Већ су почели увелико у свим кућама да ките врата и прозоре врбовим гранчицама и јоргованом; кикоћу се младе жене и девојке, још онако чупаве, и ките кућу јоргованом и врбовим гранчицама, јер данас је Ћурђевдан.
Кад чу звоно, Ивко устаде и прекрсти се, па се спреми да иде. Остави календар, узабра гранчицу јоргована и узе капут, капу и штап и, даље, свећу, велику свећу од пет и по динара, колач и жито, па се крену цркви на јутрење. Свећу и штап понесе сам, а колач и жито даде нарочито за то одређеном тога дана шегрту. Шегрта је опремио, па је овај био као из кутије; друго дете, не би гa ни његова рођена мати познала како га ]е Ивко дуздисао за тај дан. Ошишао га је и поновио. На шeгpтy неки стари свилени, али за шегрта још једнако нов прслук Ивка јорганџије (још шаренији него и онај што је мајстор Ивко синоћ себи одредио), мало комотнији, истина, али дете, као што знате, расте, па нека се и развија слободно; испод прслука нова лака памуклија од ћитајке, а на ногама светло овиксане ципеле. Дао му је Ивко своје за тај дан. Штавюпе, допустио му је да их може носити све до Марковдава закључно, а сврх свега тога и то да може у тим ципелама отићи и к Пантелеју, где је много света тога дана, јер црква Св. Пантелеја слави тога дана. И домаћица га је за тај дан дотерала разним козметичким средствима; намазала му косу миришљавим зејтином, очешљала га и истерала му мало шишке, па је био, што рекла Кева, леп као официрско дете! И шегрт узео на се неки званичан и свечан изглед, јер данас му је први пут у животу да навуче штивлетне, место што је бос перјао или највише носио оне грубе и тешке кондуре са потковицама.
Јутрење и служба била је заједно и свршила се у Старој цркви пре но што је служба и почела у Новој. А то је добро било, колико ради парохијана, толико још више ради самих попова. Кад су славе, тад је њихова берба; а кад је добра нека слава, тад може година и да омане, јер поповску њиву не спржи сунце нити му виноград бије град. А Ђурђевдан су многи славили. Да и не бројимо Цигане у свих шест циганских махала, којима, вала, не треба ни поп ни хоџа; самих православних домова било је преко двеста. Лете попови кроз махале и сокаке, из куће у кућу, и секу колач, и то иде тако брзо као на железници кад онај на билетарници прима паре, даје билете и враћа кусур. Па иду даље, једва их стигну дечаци њихови који јуре за њима са пуним бошчама колача, а искривили шије као натоварене камиле. Јуре и батргају се попови, као да разносе депеше.
И код мајстор-Ивка је већ колач сечен и свећа запаљена. Велика красна свећа од пет и по динара, а за педаљ дужа и према томе и дебља од свеће Јордана, његова комшије, с којим се Ивко није баш најбоље живео. У пространом предсобљу и побочној собици стоје послужења, а крај њих већ стоји Маријола, једно младо и лепо девојче дугих курјука и бадемастих очију са дугим трепавицама која је још пре две недеље капарисана била за овај дан. "Комшике Сике", рекла је Кева, "да ми дадеш твоје Јолче кад ни бидне слава." "Да дадем, да дадем, комшике!" рече Сика, па се обе комшике и радују и поносе; Кева што ће имати најлепше девојче да јој послужује госте, а Сика што ће јој кћи у тако одличној и домаћинској кући да послужује. Радују се обе комшинице, а радује се и Маријола. А није ни чудо! Та ово јој је тек друга година како је синедрија махалских жена нашла да је Маријола већ поголемо девојче станула", та тек је друга година и њу уводе у друштва, - истина само да послужује на славама, али за њу је то доста. После послуживања свога она је једну половину године уживала у успоменама на прошасту, а оне друге половине године сладила се надама на будућу славу. А таман је у оном добу кад је за сваку ситницу, за сваку и своју и туђу, ма како безазлену и малу погрешку, облива румен; кад су јој сваке ципеле тесне, па се нога чисто прелива преко ластиша од ципеле, а кад погледа, погледа испод оних дугих трепавица. Још је мајка чешља а она се мази, а мајка се љути. Грди је што има тако дугу и густу косу па је удара чешљем у леђа, а Јола се смеје.