Ivkova slava/1.3
Đurđevdan[uredi]
Glava prva
* * *
- Gde je taj domaćin? Amo, domaćine! Domaćin ima li ga tuj? Nije svaki dan Ćurđevdan! - čuše se glasovi spolja.
I opet uđe jedna ili upravo dve zasebne gomile, i sve oči se okrenute novim gostima. Jedna je gomila larmala, po čemu se videlo da su ti iz gomile bili intimniji, a druga je bila mirnija. Najpre uđoše ovi mirniji, pozdraviše se s domaćinom i posedaše, a za ljom uđe ona druga; trojica vesela izgleda, zdravi kao tresak, a zašiljili šubare i nakrivili ih na jednu stranu.
- Dobro te se i sag setiste i nakaniste! - veli im domaćin, izlazeći im radostan i sav blažen u susret.
- E pa ti, fala bogu, znaš nas! Mi se teško nakanjujemo čoveku u kuću reče jedan.
- Ali kad mu već dođemo, onda nas šale ne otera! - prihvati onaj drugi. Znaš kako pričaju za medveda: otkinuli mu jedno uvo dok su ga izvukli na krušku, a posle i uvo i rep dok su ga svukli s kruške. E, to ti je isto i s nama.
- Tvoja kuća, naša kuća; toj si mi znamo. U polovin dan, u polovin noć, kad si milujemo će' uleznemo: i kad si opet milujemo, tag će' pa izleznemo! - veli treći.
- Poznavamo se, de. Pobratim pobratima da ne znaje, biva li, a? - smeje se domaćin zadovoljno i blaženo, gleda ih nekim očinskim, punim milošte pogledom i nudi ih da sednu. - Ela-te malko da posedite.
- E pa, Stefka, biće vreme, bogami, da se mi ...
- Ama kud iskate pa sag vi? Lošo li je zar kod nama? - pita ga domaćica.
- Ama baš zato i da idemo, velim ja; jer kad ti je najslađe, vele vaši stari, a ti baš onda prekini!
- A zašto da kvarite drustvo?! Zar mi dor dođosmo, a vi pa da iskačete?! - pita jedan od skorodošavših.
- He, tako je to u svetu. Stariji mlađima treba da načine mesta, jer na mlađima svet ostaje! - smeje se g. Mirko.
- Zbogom! Klanjam se! - veli g. fizikus.
- Miloljub, tantiku u ruku! – naređuje gđa fizikusovica.
- Dakle, treći dan Duhova slobodni sme nadati se! - reče fizikus klanjajući se i izlazeći.
Odoše. Od starih ostadoše kaznačejevi i penzionarevi. - A gde su vam gocpoje? - upita gđa kaznačejka.
- Cluge nesmo gocpoje nemamo, a ako da pitujete za naše žene i domaćice, ene gi odoše si dom! - veli jedan od one trojice.
- Pa jeste l' bili na koliko slava? - zapita g. Mirko gazda Aksentija Pribaka, špeku-lanta i liferanta.
- Jok, na dva-tri mesta samo. Samo s onima sam išao s kojima trgujem ... znaš, red je ... - odgovori liferant pa huknu i raskopča dugme na ogrlici od košulje. Ne marim ja to, al šta ćeš ...
- A koji su ovo? - pita g. Mirko polako domaćina i pokaza na onu trojicu.
- Drustvo, sve prijatelji; pobratimi se vikamo, a mnogo ubavo živujemo. Onaj u ćoše što je, to je Mita, vikamo ga Kurjak; onaj pa do njeg što si sedi, to je Jovan Smuk; a onaj pa treći što je, ako da zapitaš i najmalecno detence iz malu, će da zna da ti kaže za Kalču, toj si je Kalča. Ako si slušaja kadgod za Kalču, eto toj si je taj Kalča. Mikal Nikolić Kalča. Sve ljudi od red; esnaf čoveci, što se kaže.
- Čini mi se da ih znam malo; biće iz viđenja.
Oni se poizdigoše malo sa sedišta i pozdravite ga.
- Ne gi znaješ, gospodine, nisu činovnici kako tebe; esnaf-čoveci, kako ja što sam. A ubavo se živujemo: kako sol i 'leb! veli zadovoljni domaćin.
- Kako Božić i Badnji dan. Ič ne može, gospodine, jedan bez drugoga, kako da su rodljaci! - veli domaćica.
I doista je tako bilo. Bili su nerazdvojni. I mislim da vam neću biti dosadan, štaviše spašću vas od dosade, jer g. Mirko je opet počeo jednome od novih gostiju iz one druge grupe da priča kako je ostavio duvan, pa da ga ne biste opet morali slušati, bolje da čujete koju o ovima.
A posle, i g. kaznačej se upustio u razgovor s gazda-Aksentijem, liferantom, koji mu se primakao (a kao što je već svakome poznato, liferanti ne ispuštaju iz vida nikad naše kaznačeje, nego ih jure kao ajkula lađu). Nešto se razgovaraju vrlo prijateljski i gazda Aksentije je već pozvao g. Kuzmana sutra na jedan dobar ćevap. Dok se, dakle, oni razgovaraju, i g. Mirko priča i po drugi put kako je ostavio duvan. A jedna gospođa drugoj o nekom zanimljivom romanu koji baš sad čita i stala je baš na onom mestu kako se sin barona od Drudenštajn zaljubio u mlinarevu ćerku, a njegovi roditelji neće ni da čuju.
"Zaboravite me, barone od Drudenštajn, kazala mu je devojka ; zaboravite me, kao što vas ja nikad zaboraviti neću ! " Baš tu sam stala, veli gospođa, pa sam prevrtala iz nestrpljenja da vidim dalje; sve se bojim da ne učini štogod od sebe, da ne iskoči pod točak vodenički! Dok, dakle, oni to pričaju, slušajte vi ovo.
Sva je skoro varoš znala za lep život ove četvorice: Ivka, Kurjaka, Smuka i Kalče.
Uvek su bili zajedno i svaki je kazao: da se ne čudi kako ih bog stvori, nego kako ih sastavi! A bili su taman stvoreni jedan za dpygog. Majstor Ivko je bio najmirniji i najvredniji među njima, reko bi čovek u prvi mah da i nije za njihovo drušvo; pa ipak ni on, takav kakav je, nije mogao ni pola dana da izdrži a da se ne vidi bar s jednim, ako ne sa svima. Kad su zajedno, a oni su najsrećniji. Uvek imaju šta da se razgovaraju. Vazda jedan drugog traže. A kad se nađu, a oni se glede zadovoljno kao da se nisu bog te pita otkad videli. Ako jedan kupi haljine, svima se dopadne i štof i kroj, pa svi poručuju take iste. Kad jedan počne da nosi zimski kaput, svi počnu; ako jedan oseti da mu škodi duvan, svi se tuže i odlučuju da ostavljaju duvan; a ako jedan omrzne neku kafanu, nijedan više ne naziva boga tom kafedžiji. Nakratko, bili su nerazdvojni, na veliku žalost svojih žena. Žene im se i nisu bogzna kako pazile, ali oni, to je bilo za priču. A najlepše se to videlo onda kad je koji od njih bolestan. Čim jedan samo malo pokunja, a oni drugi prosto premru od straha, pa se zabrinu, iako ta bolest u samoj stvari nije ništa, ništa ozbiljno. Odmah se užurbaju i raspituju jedan drugog: kad su ga poslednji put videli, kakav je izgledao, je li bilo kakvih simptoma da je, napriliku, manje jeo ili manje pio, i tako nešto. Pa onda idu i obilaze ga. Posede malo, pa onda idu zabrinuti. Ćute samo, a tek će neko od njih: "More, videste li, ljudi, od pobratima što se napraji! Ič ne valja, ništo se napraji od čoveka! Će' ga izgubimo, pa će ostanemo kako siročiki bez majku!" - "Ne valja, ništa ne valja", veli drugi. "Nema tu ništa, nego treba doktora zvati, dok ne budne docne." - "More, kakav doktur!" veli opet onaj prvi, "s oči da gi ne vidim tija ekimini ! I onija će si pa nekomu da pomognu?! 'Ajde pa i ti kako zboriš to!" - "More, na tri sam ekimina poručaja pilav", veli Kalča, "a men' mi neje jošte nijedan. Ama ja gi i ne zovem! Zaš' pa da gi' vikam?! Ni na Čapu ne treba ekimin pa boluje li! A zašto da ga zovem?" - "Pa šta da radimo? Pomagajte, ljudi" - veli treći. "Što da prajimo? " veli Kalča. "Pa mi će' ga, ete, da lečimo! Kakvi ilači kakvi bakrači. Sutra će' si otidnemo svi na kup, pa će ga cvrsto da istrljamo, pa će si bidne zdrav kako mogare. A što mu treba ilač!" I što jedan predloži, tome obično nema opozicije, obično se usvaja. Sutradan odlaze sva trojica bolesniku i kažu mu: da nikako ne uzima lekara, a oni jamče i poduhvaćaju se da ga izleče. A ono što bi dao lekaru, bolje da pojedu i popiju u društvu. Badava se "bolesnik" brani da nije bolestan i da mu ni na kraj pameti nije bilo da zove lekara. Ništa to ne pomaže. On će biti i on mora biti trljan. "Treba da se čuvaš", vele mu, "zaradi nas da se čuvaš, ešeku nijedan!" - I on ne zove lekara, veruje kardašima, a oni zasuču rukave, pa ga stanu prava zdrava trljati. On trpi, veruje već da je bolestan i pokazuje gde ga probada. A oni trljaju još jače. - "More, ostav'te mi čoveka, oće duša na nos da mu iskoči!" viče žena i brani muža koji se predao sudbini s tvrdim uverenjem da će mu pomoći. - "Ti da ćutiš, rospijo jedna. Lako je tebi, ti ćeš da nađeš dpygog muža , viču oni! "ali mi ovakvog pobratima nikad!" Pa udri još jače u trljanje, dok pobratim ne izbeči oči kao pečena riba a pruži ispod njih šiju kao kornjača i ne vikne: "Dosta bre braćo , ima te l ' dušu! Ostav' te što i za sutra; može i sutra da dođete." - "Još malo" vele oni, ,,drž' se samo junački!" Zatim ga ostave, alale se s njim, odrede jednog ko će posedeti kod njega noćas, a obećaju se da će ga sutra opet obići i opet protrljati. Kad odu, pita ga žena kako mu je. A on joj odgovori: da ga staro više ne boli al se oseća ko da su ga mečke gazile. A sutradan pre zore još, uhvati put u vinograd ili još dalje. A kad mu dođu kardaši i čujy da se digao a oni odlaze zadovoljni što cu na vreme stigli i spasli pobratima, i raduju se što su tako batli i ruke te je pomoglo trljanje. - " Da bog pomaže za trljanje; a ća'mo, da toj ne beše, da mu poručimo pilav. Istrljamo ga, ama se i diže!" veli Kalča.
,, Da vika dokturi; - more, mi će smo mu dokturi za svaki boles'!" Ali bivalo je ipak i takih slučajeva da je posle njihovog kardaškog konzilijuma i dijagnoze ipak pozvani pravi lekar rekao: „Još dva sahata docnije da ste me zvali bilo bi dockan!" Ali to nije imalo nikakva efekta, jer su svi složni bili u tome: da je bolje bilo dati pare mehandžiji i ćevabdžiji nego doktoru i apoteci. U tome su bile tvrdice, iako su svi imućni bili.
Jedan je bio trgovac, a ostala trojica zanatlije. Svi dobroga stanja, samo je Kalča bio malo tanjega stanja, jer je kao strastan lovac malo više zabataljivao svoj alat i zanat. Ali je on ipak bio još najzadovoljniji i najbezbrižniji, valjda zato što ga je držala nada da će se obogatiti kad i ostalo njegovo društvo, koje je bilo poznato u čaršiji (iako ne u trgovačkom svetu) kao neka vrsta akcionarskog društva za eksploataciju blaga koje se, nema sumnje, mnogo nalazi zakopano u ovoj našoj blagoslovenoj zemlji, koja je negda bila i carevina. To društvo nije, istina, prijavilo i protokolisalo svoju firmu u Trgovačkom sudu, niti je uživalo ikakva ni najmanja, a kamoli najviša povlašćenja za svoje preduzeće, ali je ono zato ipak živo, složno i postojano radilo. Radi toga svoga preduzeća bili su svi jako sujeverni, kao svi ljudi koji se tim mislima nose. Voleli su i otimali su se svi, sem Kalče, da kumuju Ciganima, da krste novorođene (a možda i već nekoliko puta pre toga krštavane) Cigančiće. Ta sam Mita Kurjak krstio je dosad nekakvih sedamdeset i sedam Cigančića!
Ne velim da nije imao i neke prijatnosti otuda, ali beše i dosta neprijatnosti. Čim koga Ciganina uhvate u krađi, a on iz apsa poručuje po "kum-Mitu", da dođe da jamči za njega.
"Pomagaj, kume; u dušmanske ti ruke dopado'!" poručuje kum iz tamnice, kuće neobične, ili sa kaldrme gde su ga odredili da očisti dvadeset kvadratnih metara kaldrme od zubače trave.
A to preduzeće su krili od svakoga, mada ga je cela varoš znala. Malo-malo, pa ih tek nestane. Nema ni Kurjaka ni Smuka ni Kalče (Ivko nije bio akcionar, batalio je to rano, i nije više išao na taj posao s njima, čim ga je za vreme jednog takvog odsustva kalfa pokrao). Gde su, kud odoše, kud ih nestane, kao da su u zemlju propali, to niko nije znao. Ili, bolje reći, znao je svako samo to otprilike zašto su otišli, jer bi se svaki, kad bi se povela o njima reč, tek osmehnuo i rekao: Nema hleba bez motike!
A oni su se digli dobro snabdeveni zahirom, jelom i pićem u nekoliko čutura, a poveli bi sa sobom uveseljenja radi i poznatog Mila ' ćemanedžiju, da im svira u harmoniku i da im pevanjima svima milu pesmu: "Gena majku ljuto kune". Kad odu, nema ih po nekoliko dana, kao da su u zemlju propali, pa niti ko zna na koju su stranu otišli, niti s koje će se strane, i kad, vratiti. Ali je svak znao da su izvesno morali dobiti tih dana kakve pouzdane izvetašaje od kakvog seljaka opet jednog akcionara toga njihovoga društva i da su otišli da kopaju kakvo zakopano i već davno zaboravljeno blago, kakve ćypove pune buđavih mahmudija i talira Marije Terezije. A posle svakog takvog izleta i puta vraćali bi se praznih čutura i punih glava, ozbiljni i zlovoljni, o trošku Mila ćemanedžije, koji je sav bakšiš dobiven od njih potrošio opet s njima i na njih. "Plaćaj , bre, valjda su ti od tatka ostale!" viču mu oni, ljuti i zlovoljni.Nisu ništa našli, ali je jedan seljak - od tih njihovih - nekome poverljivo pričao da su naišli i na svodove i sve, ali badava! Uđeš unutra, zgrabiš koliko hoćeš, ali onda ne možeš da se makneš, dok ne pustiš zagrabljene pare iz šake! Treba im još neka travka, i jedna reč, ali koja je to travka i kakva je to reč, to neće još da kaže. Utehe radi priređivali bi odmah sutradan opet kakav izlet, ali kraći, u Banju, u lojze na ćebap ili na jagnje na lozi, ili u lov ili u ribolov; ili ako im to nije zgodno, a ono im ne gine obligatni doručak, koji je bio uvek ozbiljniji nego svaki ručak kod dpygog sveta. Takih su doručaka imali svakoga dana, i tu bi pojeli po dvesta ćebapčića leskovačkoga stila i popili osam do deset litara vina, pre više no manje. Sve bi to stalo obično šest a i više dinara; a plaćali su naizmence, danas jedan, sutra drugi, i tako dalje redom. Stoga su i prozvani đuveč-kardaši.
To su im zajedničke osobine njihove bile, a imali su i specijalnih, svaki svojih. Svaki se nečim od ostalih odlikovao i time bio neophodan i nezamenljiv u tom društvu, tako da ne znaš šta ih je više spajalo, šta ih je čvršće skopčavalo u tu harmoničnu celinu, ona sličnost ili ova različitost karaktera. Smuk je, na primer, bio slavna ispičutura, junak na piću. I niko ga nije video da se on batrga pijan preko sokaka kao što to rade pijane Švabe, kad se ovde kod nas namame na dobro vino - jedino ako ga poznaš po kosi, koja mu malo padne na čelo, i po jaci na kaputu, koja mu je tad uspravljena. A sem toga bio je i stručan, dobar poznavalac vina, kompetentniji je, vala, bio njegov sud nego sud samoga onog državnog hemičara! Dok samo metne čašu pod nos ne treba ni da srkne, a on rekne: "Čuvaj ga, ne ' iznosi ga pred svaku šušu. " ako je dobro, ili "Biće dobro sirće, a i to su pare" ! I to je posle sve tako kao sveto. - Kurjak je, opet, bio majstor da spremi jelo. Ne boji se nijednog cincarskog aščije ili švapske kuvarice. Kad on napravi ćevap, đuveč, alasku čorbu ili javiju, to je, to je - šta tu da vam fraziram – trebalo prosto sesti, i nezvan, pa jesti. Pa što ume da zapapri janiju ili paprikaip, mani se! Za njega to pričaju, ako ste po čem čuli, da je tako zapaprio paprikaš da ga niko, pa ni on sam, nije mogao jesti; a kad su ga izručili pred Čapu, ovaj se grozno opappio i lajao kao besan na paprikaš, trčeći poizdalje unaokolo oko njega kao oko ježa kakvog. - Ivko je bio žestok da podvali, da nagaravi čoveka, da ga navede na nešto, pa da ga izloži posle smehu i zadevanju celoga sveta, naravno sve iz šale, a on za to vreme da se uprepodobi u dućanu, da šije i da se čini nevešt! - A onaj četvrti, Kalča, on je bio poznat kao strastan lovac, pa sledovatelno i kao čovek jake i žive mašte, koju često nije dovoljno zauzdavao nego joj puštao maha, pa je zato često i dočekao da mu kakav suviše prozaičan slušalac upadne u pričanje i kaže: "Kalčo brate, odvalio si; lažeš, brate, lažeš!" Kalča se, istina, branio, ali kako nikad nije mogao da se pozove na nikoga, sem na svoga vernoga Čapu, a ovaj, kao i svaki pas, ne može da bude svedok, to je ostalo mišljenje po svima mahalama: da je Kalča, istina, dobar drug i čovek i lovac, ali da Kalča hoće počešće, bogami, i mnogo da laže.
- ... I tako vam ja ni dan-dalji ne pušim. Pa baš kažem maločas ovima: Može se, može, brate, sve se može. Živom se čoveku ništa nije otelo! - završi g. Mirko.
- Kako ti, Kalča? Ideš li u lov?- zapita ga kaznačej.
- Pa znaš, gospodine, kako će da ti reknem ... poneki put. Od vreme si nauči', pa što da prajim! - veli Kalča. - Udarim na lojze, pa otutke se spuštim s pušku, tike za radi adet, kako lovdžija ...
- A je l' bogata okolina, - pita g. Kaznačej - ima l' divljači?
- Pa ima, ima, gospodine. Može da se nameri od Prokupačko, a i odovutke, odi Suvu planinu, ima gi dosta, sijasvet. Ama znaš kako je, gospodine, - veli Kalča - za svako iska vreme da mu je. Ima vreme za zajci, ima za srndaki, ima za šočiki, što gi vija, iz Šumadiju što ste, vikate patke divje, a mi gi pa vikamo šočiki. Za svašto ima si vreme, pa i za idenje u lov. Ima, gospodine, ima, za sve ima. Tike ne može se, zanajat je, a ja sam si esnaf čovek, a dućan da ostavim salte na čiraci, biva li?
- Razume se! - veli kaznačej.
- Zašto kad se ide, biva li da em ispušti pazar u dućan, em da se s prazan jandžik vrne čovek dom; pa em šteta, em rezil'k! Da se rezili salte, pa kako onaj, ako ga znaješ, Mile S:ojtarija što praveše, biva li i ja, Kalča, takoj da činim?!
- A šta radi taj Mile Sojtarija? –zapita ga kaznačej.
- Mile Sojtarija?! Pituješ me, gospodine, što radi?! Mile Sojtarija kad se nameri takoj nešto ta bidne batli da ulovi što, a on, hej-hej, odi Stambol-kapiju će da ulegne u grad, pa će tag kroz sred-sredinu od čaršiju da si ide dom, salte da gi vidi svet. Obesija dva zajka pa si spacira kroz čaršiju kako paun kroz gradinu i vika na svakoga "Živozdravo!" i na tam, i na ovam' po sokak na čoveci. A kad mu neki pa rekne: "Aferim, Mile! More dosta gi ti potepa! " a on veće nema, ne znaje što da praji, a i ne gleda na čoveci veće zbori: "More! Jošte šestinu gi ygepa, ama premisli se: što mi trebaju, koj će da gi ruča na dom?! Pa gi razdado na čivčije, a zadrža' si za men' salte ovija dva što gi vid iš'•" - A kad ič ne ulovi, lele majke, tag pa da gu vidiš što čini! Tag ne ulazi, žena, na Stambol-kapiju, već od ovuj stranu odi Grobljište. Tuj kude je sag Tutunovićov podrum, pričeka si dor ne padne t'mina, pa toprv tag će da ulegne u grad na Žožinu kapiju, a obesija žalno mustaći kako Turci kad se vraćaše od Karadag ; pa si jutre ćuti, žena kisela! A kad ga jutre pitaju čoveci: "A bija li si jučerke u lov, Mile?“ a on si zbori: "Ba salte iskoči do Kele-kulu, pa se premisli' te se vrnu, ne beja' ništo zar ćefli za lov." El' će ,da rekne: " Malko, teferič si praveštem, salte da si ispraznim pušku, zašto ne smem u varoš, znaš će me kazne." Eto toj čini Mile Sojtarija, a ja ti nisam takav čovek! - reče Kalča i pripali cigaru koju je za sve vreme pričanja držao napravljenu i spremao se jednako da je pripali, iako mu je već malo nervozni g. penzionar već dvared podneo mašinu i rekao: "Izvol'te, zapali, brate!"
- Razume se - veli kaznačej. - A, veliš, može dosta da se nalovi?
- More, tol'ko gi ima, ta sas gole ruke da gi faćaš, gospodine. A kod men' dobro oko, dobra puška, a čovek sam od taj zanajat, ta kad se dignem sas onoga mojega Čapu ...
- S kim reče?
- Mojega Čapu ne znaješ?! Zagar moj, gospodine. Ta što je pcetište, do Stambol ga veće nema, tolko je za lov! - reče ponosito Kalča. – A i majka mu beše pcetište, ama pod plan!
- A gde ga nabavi, bogati, kad je takav? - zapita ga kaznačej.
- Dade mi ga Ibiš Arnavut, s koga se ubavo živuvasmo u turcko vreme. Dobar čovek i ubav čovek beše, ama salte što voleše, gospodine mnogo da laže; ama turcki da laže! Kad kazuje kol'ko je ulovija, - pa ono treba da nema ič zajac odavde od Niš pa dori do Stambol, tol'ko gi je . on sam potepaja! Ta kad si odoše Turci, pa Srbija zastupi, a on mi reče: "Kalčo more, kuzum Kalčo, Naše turcko, reče, beše ovden veće! K'smet. Bog rekaja da se takoj napraji i bidne, a car i kralj narediše se. Teb' te, Kalčo, reče, tegli tvoja .vera, a men' pa moja; ti si po cag kraljski, a ja carski! I ja ću, reče, da idem pa da bidnem sultanski čovek kakoj sam, reče, od vreme bija; ama naš dostluk i naše drustvo ne možem da zob'ravim, reče! Eve ti od men' ovaj ogap, pare vredi, Kalčo! A ti si čovek lovdžija; znavam te, reče, ubavo kako i seb' dek' si tirijaćija na lov. Uzmi si ovoga mojega Čapu, na pepkeš. Ama da ti je amanet od men'; da ga paziš, reče kako brata ti. Pa kada, reče, vidiš Čapu, vika Ibiš, a ti da me se setiš. Tol'ko. I ja si uzedo' Čapu; i bog da pomože od toga!
- Ama, kako, kako, kako 'no reče! Ama zar baš tako valjano pseto! - čudi se g. kaznačej.
- Kako misliš! More cag pri ovaj ćef da ti kažem jednu bagatelu, a ubavo si znam da neće' da mi ver'vate a od reč do reč je istina, ovoga mi pričesta! - reče i diže čašu s vinom. A sve si toj beše zaradi onoga mojega Čapu.
- Molim vas, jako ćete nas sve ovde obvezati, ako . . . - reče onaj Nepoznati.
- Sedim si ja jedanput po ručak: u moj dućan, pa si radim kako esnaf-čovek sas moji momci, a tam napolje vrne ćiša, bože gospodi, vrne pa iska da potopi sve, - dor teći si uleze jedan čovek oficer, a lice mu se ne videše, salte crni mustaći, zašto beše namaknuja onuja šinjelsku kukuljaču na glavu, pa salte oči i malko mustaći što se vide.
- Divota! Počinje zaplet! - reče onaj.
- Uiđe si u dućan, pa se obrnu na kude men' pa si zapita: "Je l' je ovoj dućan na Kalču, dugmedžiju?" - "Toj' je!" reče mi čirače. - "A Kalča, dugmedžija, ima li ga tuj?" pituje si pa onaj čovek. Ja si se digo' ta se prekloni i reknu': "Ako iskate Kalču, ja sam Kalča, kujundžija; a dugmedžija Kalča nema ga; takav Kalča nema ga u ovuj malu! " - " E , pa lepo, vika on, Kalču, kujundžiju, iskam da nađem." - "Što vi treba Kalča?" zapita' ga pa ja. - "Pratiše me, reče, iz dvor do teb-ke. Iska kralj jutre rano u samnuvanje da iskoči u lov, pa mu niki reče za tvojega Čapu, da je antika-pceto; pa sam sag došeja, reče, da mi daš Čapu na poslug, pa i opet će' ti ga pa vrnemo, reče on. Pozdravija ti se kralj, reče, da mu davaš tvojega Čapu, a ja sam kraljevski, reče, maršal. - " Poćuta' si ja malo vreme. Što da prajim, majke, cag, mislim se u pamet! Tol'ka čes', ama biva li Čapa bez men' ... ta si reko'• - „Fala gospodine, i men' mi je mnogo milo za ovaj čes'. Za kraljsko zdravje ću poginem; ama Čapu samog da puštam bez' men ' - ne biva! Ne biva gospodine! Sas men' se je naučija, pa će me osramoti, i men' i seb'; pa kako ću posle da iskočim pomeđu svet od rezil'k!? A ako je vikam i ja da si idem sas mojega Čapu, taga'j , vikam' , bivda! Takoj, molim te, da se pozdraviš od men'. Zašto bez men' neće Čapa da ruča, a ni pa da pije" - Jošte se malo razgovaramo i otide si čovek; - da zapita, reče, pa će se vrne. A si on otide, a Sotir kubedžija, do moj dućan što je - brg' o pa k' men u dućan pa vika: " A znaješ li, reče, more Kalčo, koj ti beše sag u dućan!" - Oficer vikam, koj će da bidne! - " Ba, reče on, toj beše kralj, ubavo ga, reče poznado' !"
- Kralj! - viknu' Nepoznati. - Klasično! Divan materijal za pozorišni komad !
- Leleee! – vikam. - ej Kalčo, glavu da strošiš, što će' sag da ' prajiš!? Kralj!
- E, domaćine, mi se, bogami baš dobro odmorismo i zasedosmo kod tebe! - reče g. penzionar, koji se za vreme poslednjeg Kalčinog pričanja plašljivo vrpoljio na stolici. – 'Ajd, Stefka, 'ajd, Bisenija da se to ide već!
- Ta ostan'te još malo, pa ćemo zajedno – zaustavlja ga g. kaznačej.
- Aja! Zbogom, domaćine, a i vi svi drugi! - Pokloniše se i odoše.
- ... A kad se vrnusmo iz lov – nastavlja Kalča – a kralj me viknu u pajton pri njeg '. On si sednu desno, 'a ja levo od njeg'. A pceta ni idu ispred pajton, a ja gi gledam pa mi milo; kraljsko pceto ide si levo, a mojega Čapu puštija desno od njeg'! ( I pceto, more, - vide li kako je vospitano - pa priznava, pa mu, demek, drži čes' , ete na istoga toga mojega Čapu , što vi sad za njeg' kazujem !!) . --- Eto, dođe tako neko, pa... - reče g. Mirko ljutito, kad su već bili na ulici - ama nije, brate, svaka stvar za razgovor! Nije, brate slatki, nije! Ne volim ja to! Četres godina besprekidne, besprekorne i besporočne službe; nikad kažnjen, nikad opomene, pa sad da slušam još ... Moje je pravilo uvek bilo to bio dejstvitelan, bio u penziji da uvek tako što izbegavam! Ne volim posle da svedočim!
- Pa to je slavan pas! Unikum! - reče onaj.
- Antika-pas, što ti kažem! - reče Kalča. A i od soj beše; majka mu beše kučka na onoga, ako pantiš, Beloga Memeta. Ibiš ga mnogo voleše, pobolje od pištolj. "Tufek ću, reče, nađem lasno. Ću otidnem, ete, do tufekdžiju, pa ću mu, vika Ibiš, reknem: Da mi načiniš za kef tufek, a za pare te ič ne pitam; ama Čapa, ete jedan ako iskoči u naš vek." Od sortu je; soj je, što se vika! - reče Kalča ponosito i pusti nekoliko gustih dimova.
- Unikum! Unikum! - veli Nepoznati.
- Kako vikaš! - okrete mu se Kalča.
- Kažem, da vam je valjda od pomoći . . . desna ruka ... pomaže vam u lovu . . . veli onaj.
- More, uživa j! - veli mu Kalča u najlepšem poletu pričanja. - Polani, u zimnjo vreme beše, kad si ido' jedanput u lov sas toga mojega Čapu za koga ti cag kazujem, - tuj što beja' batli, mani se! Tuj vido' ubavo, što reče Ibiš, da Čapa pare vredi. Bez njeg' - bez Čapu – ćaše ništa da ne bidne: ama sas njeg', pa berićat-versum ! Bog da pomože!
- Ta nije moguće!? - čudi se Nepoznati.
- Bogami ti kazujem! A tol'ko gi utepa zajci, da gi ne moga' sve sam da ponesem, već si uzedo' pod ćiriju jedno magare iz lojze što je, pa ga natovari' sas potepani zajci. A beše gi tol'ka mlozina da se salte po onija njegovi golemi uši poznavaše dek' je magare a nije konj: tol'ko gi sijasvet zajci potepa tagaj! Lele!! Što se namuči' tag. Peče zvezda odozgorke, kako u leto; znoj lipti, bož'ke lipti ta da pocrcamo i magare i ja!! Amen' mi stade žal nešto za onoja magare što će da lipsuje oda onaj golem tovar i vrućinu; a letnjo vreme, znaješ kako je! A premisli' se pa u pamet i toj: Što će mi, vikam, tol 'ko! Koj će da ga poruča tol'ko mesitpte! Te se priseti' ubavo, pa poskida' i kurtalisava' magare. Pa si zaredi' kako epitrop s diskos! Pa u ovuj kuću zajca, u onuj srndaka, u onuj pa šotku, sve po prijatelji i po sirotinjske kuće! A men' mi ostade sal' tri srndaka za tri pobratima i zajac i jarebica kamenjarka za men '. Te si napraji jedan tarator za ćef od zelene krastavice, ta se ubavo varuča! Ete, takav ti je moj Čapa! Ivko, more ima li ga tuj Mitanče, čirače, da si poskokne do kuću mi, pa da dovede mojega Čapu, iskaju gospoda da se poznadu sa s njeg'.
- Batali ! - veli Ivko.
- Videćemo ga i posle brane se gosti.
- E, ženo, hoćemo li! Domaćine, zbogom! - reče kaznačej , kome se, kao čoveku koji jednako s ciframa ima posla, nije ni najmanje dopadala ova Kadčina zimnje-letnja lovačka priča.
- Zar već!?
- Moramo! Pa kadašnji smo!
Odlaze. Ispraćaju ih.