Ivkova slava/1.1
Đurđevdan[uredi]
Glava prva
Već deset časova. Počeše već da dolaze. Prva je došla komšinica Sika, Marijolina majka. Došla je da čestita slavu i da vidi ćerku, upravo da je revidira kako je očešljana, kako joj stoji odelo i kako se ponaša. Malo joj je na brzu ruku namestila kosu, haljine i belu laku i providnu keceljicu, i nosavetovala je. "Pa, kerko, krotka da bidneš! Da se sramuješ; u zem da gledaš kako i prilega na udovičku kerku. A ja sag ću sam si pa tuj! - reče Sika, nogladi je po kosi i ode onako obligatno zabrinuta, onako kako obično za časak ostavljaju skoro sve majke svoje ćerke koje su im već za udaju.
Među prvima naravno da su bili Cigani svirači da čestitaju slavu. Odsviraše nekoliko srpskih i turskih komada. Zatim počeše pesmu "Kakva si krasna, dušice moja " i otpevaše je do pola, otprilike donde: "Nevina snaša spavala bi, raj-rado! " a Ivko ih prekide.
- Dosta, de! Nesmo gluvi u kuću! Pa ih posluži. Pita ih: zašto su?
- Za raćiju, gazda! graknuše sva šestorica kao iz jednog grla.
- I malo 'leba i stare 'aljine, ako imaš, gosnodaru, znaš za Cigančiki moji. Pet umrlo, osam ostalo, pa sve malo i sitno kako lule! Malo 'leba i stare 'aljine za Cigančiki i staro za mene, ako imaš, da ti bog da mnogo krajcare i dukate, goli su, gladni su, ako znaš za boga, tri dana . . . - dobaci jedan, baš gočobija, onaj sa ogromnim labrnjama , a užasna glupost mu se čitala i sa čela i iz očiju.
- Suz, bre - viknu mu čalgidži-bašija, a posle svi, i poleteše pesnice i maljice na nesrećnoga i nespretnoga molitelja, i izmlatiše ga dobro.
- Nestrećo jedna, kara ga čalgidži-bašija i trese glavom i pokazuje na Ivka a ne znavaš ovoga gazda-Ivka kako ga mi znavamo, - reče lupajući se u grudi tri dana, nestrećo ciganska masurička pogana muslafirska, zabađava da mu sviraš, dor te ne otera, pa kad te otera, teke tagaj da mu kažeš: fala!! Dvadeset godine trgujemo mi kako jedni čoveci trgovci sas ovoga našog gazda-Ivka, pa ne beše pomeđu nas takav reč kako danas od teb'! Odlazi, nestrećo! - Pa ga stadoše opet mlatiti i izguraše ga napolje bez bubnja i maljica. - Ako smo Cigani, ne mora baš da smo Cigani! - savetuje ga čalgidži -bašija na avlijskim vratima.
- Ostramotija nas, mnogo nas ostramotija, gazda-Ivko! - pravdaju se oni unutra.
- Neje od naši! Masuričanin je! Selski Ciganin! Uzedosmo ga pod ćiriju. Za tri dana, osam gpoša i što si popije! - izvinjava se čalgidži-bašija. - Drugi smo, drugi oni Cigani!
- Neje od naši, čorbadži-Ivko, neje. Mi smo drugi čoveci! prihvaćaju i potvrđuju ostali.
- Mi smo drugi Cigani; a oni su drugi Cigani! Ima Cigani i Cigani, gazda-Ivko!
- Da ti veje danas slava, pa da uzmeš, gazda-Ivko, nož, pa sve da nas pokolješ. Sas rakiju nas služiš ! Bolje sa s ćezap, da pocrcamo! Da pođine ova pogana čađava nekrstena ciganska sorta! - veli čalgidžija.
Ivko ih umiruje; Služi ih rakijom, i daje im bakšiš. Oni mu odsviraju još jednu, blagosiljaju ga i kao polaze.
- Da zaboraviš našu stramotu, gazda-Ivko! -moli ga čalgidži-bašija. Još će da ga bijemo, ama ciganski da ga bijemo!
- Eh, veje ništo bilo! umiruje ga Ivko.
- Kako veje, gazda-Ivko? Ti neće' da kažeš, a ja znam. Dobar si, čelebija si, efendija si, gazda-Ivko; pri našy da si sediš kako većil sas taj tvoj kadijski pamet, - ama neće' da kažeš! Paziš na naš ciganski obraz, ama fajda li je?! Boli me, gazda-Ivko, zaklaja me poganac, sas tup nož me zaklaja. U strce me udarija, nestreća ciganska čađava pogana! Mnogo me boli! Ti će' da zaboraviš: dobar si, gazda-Ivko! Ama ja ne možem da mu zaboravim; ni na unučiki da mu ne zaboravim! Koj ga je najmija da nas sramoti, kazujte ; Cigančiki da mu pokoljem! - riknu čalgidži-bašija, tresući glavom i gruvajući se u prsi, pa polete na gomilu, a ova ga zadržava, pa se napravi čitav vašar.
- Aman! Pomagaj, gazda-Ivko! - viču oni.
- Puštite me! Aman, Cigani, puštite me, da mu sve pokoljem, i ženu i decu, i sinovi i unučiki, pa ako su deset pune čerge! Aman! Što da me osramoti i ocrni obraz, kuče selsko! - dere se onaj.
- Ne daj, gazda-Ivko! Aman, domaćine! Ljut je pceto je, pa ne znaje što čini! Aman, gazda-Ivko; 'oće da napraji kurban sas naši Cigančiki!
- Jao-o-o! - dere se čalgidži-bašija, da se čak u treću avliju čuje.
- More, što tepaš čoveka na slavu! - Ču se glas iz avlije Jordana komšije. Ako je Ciganin, zar si pa i on nema dušu? - O, bože, bože, što je čovek katil!!
- Ostavi de! - viknu Ivko ljutit, čujući to i videći sav komšiluk kako se povešao po zidu pa sehiri.
- Jao! Gazda-Ivko, boli me, boli za ovuj sramotu!
- Koj ga je našaja i doveja, zborite, Cigani!
- Kalakurdija - reče jedan i pokaza ga.
- Kalakurdija - potvrdiše ostali.
A Kalakurdija , čim ču ime svoje , smota ćemane pod levu mišku, pa naže da beži ; ali ga drugi zaustavite da spasu svoje Cigančiće. Svi pokazaše toga koj i ga je najmio , i sad i njega istukoše na vratima , i na Kalakurdiju se sruči sada čitav pljusak od pesnica i maljica.
Gazda-Ivku krivo što je bilo te svađe, jer sluti zlo.
- Ostavite ga! veli im Ivko, i oni odlaze, pa zajedno s isteranim bubnjarem kome vratiše instrumente, i bubanj i maljice i prutić - stadoše pred drugu kuću kao da pre toga ništa nije ni bilo i zasviraše.
Za Ciganima dođoše trbušasti bandisti i odsviraše dva marša i skupiše sav komšiluk dece. Dok su bandisti svirali, komšijska deca su se egzercirala ispred kuće i marširala sa sokaka u avliju i obratno. Počašćeni i obdareni, odoše zahvaljujući i stadoše pred šestu kuću od Ivkove, pa zasviraše, a deca sva odoše za njima. Za bandistima dođoše drugi Cigani.
"Strećna slava, gazda-Ivko!" pa odsviraše. Za ovima treći, a za ovima četvrti Cigani dođoše, sviraše i odoše. Za Ciganima, naposletku, dođe i stade pred kuću i jedan riđi verglaš. Video kako drugi idu i sviraju, pa se digao i on. On pazi gde koji stanu da sviraju, pa tu dođe i on. I dobro je danas prošao; a onomadne moglo je, bogami, svašta biti. Jer ga je onomadne oštro policijsko oko vazda budnoga i neumornoga g. Svetolika, praktikanta načelstva, uhvatilo gde, bajagi, svira u vergl, a jednako gleda na Suvu planinu u nameri da je precrta i izda naše vojničke tajne kakvom našem neprijatelju (da se poslužim vlastitim rečima g. Svetolika, kojima je nakitio svoj raport i dostavu). Bilo je bogme prilično petljanja, bilo povuci-potegni, i umalo što nije bio zrikavi verglaš proteran, - ali ga za čudo divno! - sam g. načelnik kurtalisa, zabašuriv stvar. I, što je u ovoj stvari najčudnije i najneočekivanije, mesto da mu g. načelnik zahvali i, na primer, obraduje ga jednim ukazom, a posle jedanaest godina praktikantske službe bilo bi, vala, i pravo taj isti g. načelnik izbrusi g. Svetolika i pita ga: "Kad ćeš ti, bogati, Svetoliče, steći pameti?! E, moj brate! Ništa od tebe!" Od to doba mu se i ne mili ni služiti; ali ostavku neće dati. Dok je verglaš svirao neku polku, u komšijskoj su je kući odigrale neke mlade modiskinje, a cupkala je i Marijola u predsoblju i sobičku onako besposlena. Odsvirao je i neko naše kolo, a zatim opet neku sentimentalnu švapsku melodiju. I njega je gazda Ivko sam sobom poslužio i obdario, a sem toga i objasnio mu šta je to slava.
- Kol'ko god ima kristijani, po sav svet da ideš, pa neće' da gi nađeš da slave: sal' što mi Srbi što smo što slavimo, a drugi kristijani što su, ti ne slave, pa ako su kristijani kako mi! Toj da znaš: od kristijani salte mi, s ovoj šo se krstimo - pa pokaza tri prsta. A vi se pa ovako krstite! - i pokaza šaku. Znam si ja toj! Ama svi smo kristijani.
- O jo, jo, kristijan, danke! Zahvaljuje Švaba i meće vergl na leđa i jednako zahvaljuje; milo mu što mu gazda Ivko zna ime, zna da se zove Kristijan.
I do godinu i do godinu, svaku godinu u ~voj v~eme, slava mi je ... Izvol'te, brate. Ela, jOšte Jednu anasonliku.
Pije Švaba, zahvaljuje i polazi.
- E de, kristijani smo, razbiramo se; i ja kristijan i ti kristijan. Svi kristijani; a Turčin, Turk, beše mu njegovo! - reče i pokaza rukom kako su ispraćeni - Turk otide!
- O, Turk ne dobro! - veli Švaba, pa se okrete još jednom, a jednako skida šešir i klanja se i odlazi pred drugu kuću, od koje se baš sad krenuše Cigani i odatle pred treću, četvrtu, petu; svuda svira i pije i rakiju i vino, dokle se ne opije i legne negde u hladovinu, a tad se deca okupe oko vergla, pa sviraju sama.
Taman ode verglaš, a gosti počeše dolaziti. Naši gosti na slavama dele se obično na dvojake ili, još bolje, na trojake; ko god slavi i ide na slavu priznaće da je tako. To su oni do podne, oni posle podne, i oni na večeri, i tako dalje. Pre podne dolaze obično oni dalji poznanici, posete su zvaničnije; a po podne intimnije; a od večere još intimnije. Tako je počelo i kod majstor Ivka. Do podne su mu dolazili činovnici i oni koji slave, a prijatelji su dobri a tako je i Ivko časkom njima otišao. Jedni ulaze, drugi izlaze, sretaju se na avlijskim vratima. "Izvol'te! Izvol'te!" vele i jedni i drugi i nutkaju se, dok se obično ne zaglave od silne učtivosti u vratima. Do podne, pa je već dosta bilo. Ivko zadovoljan, kao čovek koji vidi da mu je stvar dobro pošla. Radi tih, manje intimnih, Ivko je postavio svoga šegrta na vratima da uvraća i upućuje goste. Stari poznanici i ne pitaju, nego ulaze, jer znaju kuću, a noviji stanu pa zaviruju da vide gori li sveća. Pa kad vide sveću i uvere se da je slava, a oni se okreću neće li koga videti koji će im kazati: je li u toj kući što slavi domaćin Ivko Mijalković, jorgandžija. Eto, radi toga je Ivko postavio šegrta na vratima i to baš onoga u majstorovom svilenom prsluku sa zelenim cvetovima i u njegovim cipelama da obaveštava svet, ali mu je zapretio da se za živu glavu ne šali i ne rukuje ili čak i ljubi sa gostima, kao onaj preklanjski šegrt što je radio, jer će ga tako izmlatiti da će nositi modrice čak do drugog Đurđevdana; nego kad ga zapitaju, - tako je glasilo uputstvo majstor-Ivkovo a on neka samo kaže: "Tuj si je. Izvol'te na tam'!" Toliko samo neka kaže i pođe napred pred gostima onako malo porebarke. "Kako magare će' poručaš ćuteci", završio je Ivko naredbu, "ako drugojačije naprajiš!"