Ivkova slava/1
Đurđevdan
[uredi]Glava prva
Još dan-dva pa će osvanuti lepi Đurđevdan, mladi i lepi proletnji svetac. "Ćurđev-danak, hajdučki sastanak", tako se peva, jer mu se odvajkada naš narod radovao. Nekad su mu se radovali hajduci, a danas mu se raduju još mnogi ljudi. Ah, ko mu se sve ne raduje! Raduju mu se momci i devojke, starci i babe. Oni prvi da zaigraju u kolu, a ovi druri da ogpejy grbinu. Raduju mu se sluge što će promeniti svoje džandrljive gazde, i gazde što će se oprostiti svojih lenih i kradljivih slugu; raduju mu se ljudi izešni što će omastiti brke mladom jagnjetinom, i dobri nrijatelji, radi mnorih slava po kojima će zaređati. I sami Cigani, ovaj sumorni rod i oni mu se raduju, i možda još najiskrenije. A i kako ne bi! Nastaju topliji dani, a koliko im tek briga skidaju ovi s vrata! Neće im više mećava zasipati u čergu, niti će ih "gospodar-vetar" šibati uzduž i popreko, od pete do perčina. Izmileće im Cigančići u ono malo skromno toalete svoje i jariće se na toplim zracima đurđevskoga sunca kao gušteri. Tek onda će videti koliko su bogati, jer im neće trebati, izlišna će im biti i čerga kad se opruže ispod zvezdanog neba i zahrču uz cvrkut popaca i zrikavaca poljskih. A sem toga će ovoga dana i oni svi, svi bez razlike - pa krstili se ili klanjali - omastiti brke pečenom jagnjetinom; zaliće je vinom, zapevati i zaigrati i zasvirati za svoj račun. A kupiće za taj dan jagnje, - makar ga ukrali! I ko se krsti, i ko se klanja, svaki milet i svaka vera, svi se raduju Ćurđevdanu.
Pa je li kakvo čudo onda što se i Ivko jorgandžija radovao tome danu, kad mu je, sem toga, toga dana i slava bila?! Jest, toga će dana biti širom otvorena njegova kapija, i kuća će njegova primati u svoja gostoljubna objatija sve, i zvane i nezvane, i poznate i nepoznate goste. A Ivko je čovek gostoljubiv, milo mu da dočeka i počasti. Vodi računa o onome kome ide i pamti je li mu vraćeno. Što je najboljega preko godine u kući njegovoj, to se obično čuva za slavu. Najbolja rakija, najbolje vino, najbolje slatko, najbolja živina, i sve što se može dobro pojesti i popiti, čuva se preko cele godine za taj dan. Sprema se, tako reći, cele godine onako sistematično, istiha, ali što bliže tome danu, sve je sprema življa.
Zato je od ovo nekoliko dana grdan posao u kući Ivka jorgandžije. Svi su snali s nogu spremajući, a najviše Ivkova domaćica Keva, žena vredna i čismena, koja je vazda u noslu i inače, i jedva ugrabi da ode dvared nedeljno u hamam da navrani kosu i tegli veđe. Na dan-dva nred slavu bile su sve sobe i sva kuća okrečena i sav nameštaj provetren; jastuci s minderluka rasparani i vuna izdrndana, i sve to uneto i po novom rasporedu namešteno. Sva kuća čista kao kutija, i spolja i iznutra. Bele se zidovi, žuti se lipovina na dolapima kao limun, a šarene se ćilimovi po minderlucima i po podu, kao baštica puna šarena cveća. Izgleda kuća kao ona biblijska mlada što čeka svoga ženika.
Cigle u hodniku premazane su crvenom bojom, i već dva dana kako Ivko ne sme da puši u sobi, a svoje plitke cipele ostavlja skoro čak na avlijskim vratima i u čarapama ide preko okrečenog i crvenom bojom po tlu omazanog hodnika u sobu; a već šegrte i ne pušta čismena domaćica ni u hodnik. Oni još iz avlije moraju da se jave, da viknu: "Strinke, strinke, mori!" a ona im onda preko doksata izdaje naloge i odatle im clyša - kao kakvu serenadu sa balkona njihove izveštaje. Toga radi i Ivko slabo dolazi kući i ulazi u kuću. Upravo on i ne zna šta radi od ovo nekoliko dana. Rad bi da pomogne ženi, pa se ustumara po avliji, dok mu ona ne podvikne da joj ne smeta; on se onda digne opet u dućan, u kome se samo okrene, pa ide dalje za poslom, a ništa ne svršava. Nigde ne može da ygpeje mesto. Taman sedne, a već mu se čini da dangubi, pa se digne i ide dalje. - "Kud ćeš, majstor-Ivko! Sedi, majke, malko!" vele mu i zaustavljaju ga. - "Ne mi se sedi; imam si, ete, nekuj poslu! Ete, slava mi je prekosutra! 'Ajd sa zdravje pa, ela-te, izvol'te!" veli i odlazi negde kao muva bez glave, ali tek misli da radi i otaljava nešto, jer nije naučio, smrt mu je da sedi besposlen. Ide tako, pa gde vidi poznanike, a on se onako umoran svrati među njih i sedne da se odmori: " Duša mi iskoči!" hukne tek Ivko. - "A što?" pitaju ga. "Pa za to! A zar ne znavate dek' slavim Ćurđovdan ? ! " - "Znamo de", vele oni, "pa posedi malo!" "Imam si poslu. Zbogom, pa boga vi neću nazovem ako mi ne dođete!" veli i ide dalje. Prođe tako po nekoliko kafana, popije u svakoj po jednu rakiju, počasti nekoga, pa se digne po mahalama i tumara sve dok ne ogladni, pa onda ide kući.
Uoči samoga Ćurđevdana došao je kući ranije. Pomagao je ženi u kujni do neko doba noći, a zatim izvadio haljine iz sanduka i očistio ih sam svojom rukom . Naročito je razgledao dug crni salonski kaput, koji je poručio još prve godine kad je u jednoj deputaciji učestvovao. Bio je to kaput bestraga dugačak, skoro do članaka i vrlo retko upotrebljavan, svega četiri ili pet puta godšnje. Davno ga ima Ivko; od to doba je dvaput izlazio iz mode i dvaput ulazio u modu. Pošto je haljine poslagao i vrh njih metnuo neku zelenu svilenu mašliju, stao je pa je razmšljao koji će prsluk da uzme: da li onaj crni, koji je poručio kad i ceo par crnih haljina, ili jedan drugi, svileni, sa nekim velikim cvetovima žute boje u saksijicama, u kom se majstor Ivko pre petnaest godina venčao. Odlučio se da uzme ovaj poslednji. U tome je ušla i domaćica; oboje umorni, dopustiše sebi odmora. Malo su se razgovarali o sutrašnjem: danu, pa posle zaćutaše. Ivko je malo posle još nešto zapitao domaćicu ali je piscu nemoguće kazati da li je domaćica i čula pitanje, ili Ivko možda nije čuo ili čak ni sačekao odgovor, jer se naskoro čulo hrkanje u duetu.
Osvanu i taj dan. Iako su podocnije legli ipak su vrlo rano ustali. Ivko se obukao vrlo rano i šetao se onako svečano obučen po avliji i gledao u svoje oviksane cipele na nogama i malo-malo pa se okretao da vidi kako mu padaju pantalone preko visokih štikala na novim cipelama, i pevuckao jednako kroz zube tropar svoga sveca. Tako ze gledao da utuče vreme. Ali još nikako da zvone na jutrenje, i njemu se već dosadi šetanje. Jer, Ivko je bio od onih starovremskih ljudi, koji je znao šta je red; dok ne uzme naforu, ne bi vam majstor Ivko ni običnog praznika ništa uzo u usta (pa ni kafu ni uz nju cigaru kao što je to u druge dane svako jutro činio sedeći sa svojom domaćicom na doksatu), a kamoli na dan svoje slave da tako nešto uradi! Pa zato mu je dugo vreme. Pregledao je sve od avlijskih vrata do ulaska u sobu kud će gosti prolaziti i nigde ni traga od kakve neispravnosti; mogli bi, vala, već sad početi da dolaze, misli Ivko, a nikako da zvoni. "Rano si ustado" misli Ivko, "ama, koj može da spije!" Uzede kalendar pa ga stade prelistavati i zevati. Zaustavi se na jednom listu, onda izvadi maramu, prostre je na basamak i sede da čita malo. Našao je bio u Poukama kako se popravlja turšija kad se počne kvariti. Pročitao je iz duga vremena i to, iz duga vremena, velim, jer majstor-Ivku nije to trebalo.
Njemu, hvala bogu, ne treba recepat, a neće mu, baš vala, nikad ni trebati. - "I tija se vikaju čoveci učovnjaci", govoraše Ivko, "pisuju u knjige kako da se popraji kad se pokvari! More, men' da me salte ne mrzi da se majem, pa ako sam si ja čovek pros, pa da gi ja ubavo napišem kako se praji turšija, em dobra; a kad mu bidne za popravljanje he, he! tag beše mu rabota! Toj si ja vikam!"
Još nikako da zazvoni. Ivko uze prelistavati još dalje kalendar. Čitao je još neke beleščice. Između ostalih pročitao je i to kako se mogu očuvati zelene paprike, pa da budu sveže usred zime, kao da su toga časa u bašti uzabrate, a i to: koliko se u Londonu potroši dnevno kokošijih jaja. A zatim se dao u misli. Misli Ivko u sebi koliko li tek treba da su bogati tamo u Londonu seljaci i Palilulci koji prodaju jaja! Bože moj! Bolje je u nekoj varoši biti i Palilulac nego u nekoj i sam kmet ili garnizonar!
Iz tih misli prekide ga zvono koje zabruja i glas mu se milo razlegaše kroz onaj jutrenji đurđevski vazduh preko krovova i avlija i bašta pobožnih hrišćana. Već su počeli uveliko u svim kućama da kite vrata i prozore vrbovim grančicama i jorgovanom; kikoću se mlade žene i devojke, još onako čupave, i kite kuću jorgovanom i vrbovim grančicama, jer danas je Ćurđevdan.
Kad ču zvono, Ivko ustade i prekrsti se, pa se spremi da ide. Ostavi kalendar, uzabra grančicu jorgovana i uze kaput, kapu i štap i, dalje, sveću, veliku sveću od pet i po dinara, kolač i žito, pa se krenu crkvi na jutrenje. Sveću i štap ponese sam, a kolač i žito dade naročito za to određenom toga dana šegrtu. Šegrta je opremio, pa je ovaj bio kao iz kutije; drugo dete, ne bi ga ni njegova rođena mati poznala kako ga ]e Ivko duzdisao za taj dan. Ošišao ga je i ponovio. Na šegpty neki stari svileni, ali za šegrta još jednako nov prsluk Ivka jorgandžije (još šareniji nego i onaj što je majstor Ivko sinoć sebi odredio), malo komotniji, istina, ali dete, kao što znate, raste, pa neka se i razvija slobodno; ispod prsluka nova laka pamuklija od ćitajke, a na nogama svetlo oviksane cipele. Dao mu je Ivko svoje za taj dan. Štavюpe, dopustio mu je da ih može nositi sve do Markovdava zaključno, a svrh svega toga i to da može u tim cipelama otići i k Panteleju, gde je mnogo sveta toga dana, jer crkva Sv. Panteleja slavi toga dana. I domaćica ga je za taj dan doterala raznim kozmetičkim sredstvima; namazala mu kosu mirišljavim zejtinom, očešljala ga i isterala mu malo šiške, pa je bio, što rekla Keva, lep kao oficirsko dete! I šegrt uzeo na se neki zvaničan i svečan izgled, jer danas mu je prvi put u životu da navuče štivletne, mesto što je bos perjao ili najviše nosio one grube i teške kondure sa potkovicama.
Jutrenje i služba bila je zajedno i svršila se u Staroj crkvi pre no što je služba i počela u Novoj. A to je dobro bilo, koliko radi parohijana, toliko još više radi samih popova. Kad su slave, tad je njihova berba; a kad je dobra neka slava, tad može godina i da omane, jer popovsku njivu ne sprži sunce niti mu vinograd bije grad. A Đurđevdan su mnogi slavili. Da i ne brojimo Cigane u svih šest ciganskih mahala, kojima, vala, ne treba ni pop ni hodža; samih pravoslavnih domova bilo je preko dvesta. Lete popovi kroz mahale i sokake, iz kuće u kuću, i seku kolač, i to ide tako brzo kao na železnici kad onaj na biletarnici prima pare, daje bilete i vraća kusur. Pa idu dalje, jedva ih stignu dečaci njihovi koji jure za njima sa punim boščama kolača, a iskrivili šije kao natovarene kamile. Jure i batrgaju se popovi, kao da raznose depeše.
I kod majstor-Ivka je već kolač sečen i sveća zapaljena. Velika krasna sveća od pet i po dinara, a za pedalj duža i prema tome i deblja od sveće Jordana, njegova komšije, s kojim se Ivko nije baš najbolje živeo. U prostranom predsoblju i pobočnoj sobici stoje posluženja, a kraj njih već stoji Marijola, jedno mlado i lepo devojče dugih kurjuka i bademastih očiju sa dugim trepavicama koja je još pre dve nedelje kaparisana bila za ovaj dan. "Komšike Sike", rekla je Keva, "da mi dadeš tvoje Jolče kad ni bidne slava." "Da dadem, da dadem, komšike!" reče Sika, pa se obe komšike i raduju i ponose; Keva što će imati najlepše devojče da joj poslužuje goste, a Sika što će joj kći u tako odličnoj i domaćinskoj kući da poslužuje. Raduju se obe komšinice, a raduje se i Marijola. A nije ni čudo! Ta ovo joj je tek druga godina kako je sinedrija mahalskih žena našla da je Marijola već pogolemo devojče stanula", ta tek je druga godina i nju uvode u društva, - istina samo da poslužuje na slavama, ali za nju je to dosta. Posle posluživanja svoga ona je jednu polovinu godine uživala u uspomenama na prošastu, a one druge polovine godine sladila se nadama na buduću slavu. A taman je u onom dobu kad je za svaku sitnicu, za svaku i svoju i tuđu, ma kako bezazlenu i malu pogrešku, obliva rumen; kad su joj svake cipele tesne, pa se noga čisto preliva preko lastiša od cipele, a kad pogleda, pogleda ispod onih dugih trepavica. Još je majka češlja a ona se mazi, a majka se ljuti. Grdi je što ima tako dugu i gustu kosu pa je udara češljem u leđa, a Jola se smeje.